Пише: Драгутин Ненезић
Арнаути не могу да замисле силу над својом силом, власт над својом влашћу, и тако ни власт ни песница, ни пушка ни пранге никад нису начинили, којима ће се моћи нјихова обест сузбити.
„Ено, видите, то је тај што је пре неки дан убио тог и тог ту и ту“ – казаће вам рецимо какав чиновник.
„Па, за бога, зар он тако слободно долази на Пазар у Приштину?!“
„Е, па знате, то је Арнаутин!“
И ви сад знате, да је Арнаутин „слободан грађанин“ (у буквалном смислу речи „слободан“) простране падишине царевине.
Бранислав Нушић, 1890. године
После 2023. године сумнје више нема – Косово и Метохија не могу да избегну вечито враћанје истог, па смо тако сведочили рециклиранју и Колашинске и Пасјанске афере, а у области енергетике, о којој данас пишем, сведочимо поновном игранју овог Нушићевог записа, само у изведби Алјбина Куртија и нјегове свите.
О енергетици сам већ писао 2021. и 2022. године, па ради болјег разумеванја ситуације, препоручујем да се ти текстови поново прочитају, будући да нису остарили превише лоше.
Такође, у међувремену, протеклих месеци и неделја се десило следеће:
- Крајем 2023. године је закључен тзв. комерцијални уговор између КЕДС и Електросевера, наравно уз фасадно и фолклорно ограђиванје с београдске стране да се тиме не прејудицира питанје имовине – чиме се маскира чинјеница да се ово питанје сада може расправлјати само унутар приштинског система;
- Од 1.1.2024. је Северно Косово готово у целости и технички интегрисано у електро-енергетски систем Приштине;
- Коначно, овим су се створили услови да се почне разматрати проблем наплате дугова на Северном Косову за електричну енергију утрошену у протеклом периоду (тј. од почетка интеграције у приштински систем), али на начин који није у потпуности јасан – тренутно, у недостатку јавно доступних информација, делује да се наплата дуга из развојног фонда само разматра, али да није технички могућа без сагласности представника ЕУ у управном одбору тог фонда.
Овим догађајима се у области енергетике заклјучује једна епоха, у којој је то био предмет бриселског процеса, и отпочинје нова, у којој ће то бити исклјучиво интерно питанје Приштине, упркос томе што се функционисанје још једне „ћерке фирме“ понегде представлја као успех. Заправо, сада ће се у пуној мери, као и са телекомуникацијама, видети сва сила приштинског безаконја, од које тренутно не постоји ефективна брана. Дакле, епилог ове преговарачке епизоде је сличан другима који су се десили или тек треба да се десе – суверенитет Приштине је заокружен на целој територији Косова и Метохије, а Србима је наменјена улога пуких поданика.
Због тога, на овом месту бих желео не да се осврнем на оно што је завршено, него да укратко анализирам оно што је у току или што се може десити у блиској будућности.
Пре свега, јасно је да ће се наплата кретати у два правца – у редовном, који се тиче енергије која ће бити утрошена у будућности, и ванредном, који ће се тицати енергије која је утрошена у протеклом периоду. Што се редовног тиче, крајем јануара ће бити јасно све оно што тренутно баш и није – ко све спада у потрошаче, како ће им се одређивати рачуни, и како ће се они плаћати. Што се ванредног тиче, ту је ситуација далеко гора.
Прво, јасно је да ће, како сам раније писао, доћи до игранја цифрама од стране Приштине, а које сада апсолутно нико више не може да заустави. Тако се од 27. децембра до 5. јануара некако од дуга од 11.8 дошло до дуга од 30.7 милиона евра! Колика ће бити крајнја цифра, можемо само да нагађамо...
Друго, наплата тог и тако паушално утврђеног дуга на начин који се у јавности споминје је апсолутно незаконита. Приштина своје буџетско рачуноводство води на готовинској основи, што у конкретном случају значи да се дугови попут овог не могу наплаћивати једноставном прерасподелом постојећих – па још наменских – средстава.
Примера ради, за наплату овог дуга из средстава Развојног фонда, није доволјна само сагласност представника ЕУ у нјеговом управном одбору, него је потребно и да постоји веза између тог дуга и намене за коју се та средства могу користити. То би евентуално могла да буде извршна судска пресуда, али је за нју потребно да суд утврди основ одговорности фонда за дугове тренутно непознатих потрошача, који притом у тренутку када су ти дугови настали формално, нису ни имали својство потрошача.
Другим речима, свако преусмераванје средстава из фонда на наплату фантомског дуга за електричну енергијује је кривично дело.
Треће, апсолутно не постоји начин да се, једном кад се оваква пракса успостави, наплата протегне и на износе дуга којег је у прошлости приштинска власт својеволјно преузимала и плаћала, као и да се поред средстава Развојног фонда, за то искористе било која друга јавна средства (а из текста у Кохи – која је необично прецизна само када се бави псеудоисторијом – није јасно да ли се то заправо већ десило). И то ће свакако представлјати кривично дело, барем док се не промени тренутни буџетски систем Приштине.
Но, то све наравно неће спречити Куртија да исполјава свој очигледни наполеонски комплекс спроводећи своју „цивилизаторску“ мисију на Србима са Северног Косова. Или, како он то сам каже: „Ако хоћеш да будеш пристојан грађанин, помоћи ћу ти свим средствима“.
То што Приштина не познаје своје сопствене прописе, нити зна да их спроводи, то је манје битно – битно је да Срби као пуки поданици трпе све што приштинска власт измисли. И битно је да се Северно Косово, у недостатку болјих речи, „појужи“ или „енклавизује“, па се ту не бирају средства – правна, политичка, или наменска буџетска… све како би се Србима тамо, једном засвагда, сломила кичма, и све под маском „упристојаванја“, а од стране оних који сами немају никакву пристојност. На Србима је да пробају да за то нађу адекватан одговор.
