Поменом испред цркве Свете Ане који је служио парох великохочански јереј Милан Стојковић, у петак су мештани Велике Хоче и Ораховца одали почаст тројици Великохочана који су страдали 1998. и 1999. године – Александру Мицићу, Мирославу Мицићу и Дејану Вечевићу.
У знак сећања на тројицу својих сродника породице и пријатељи су дошли на идеју да организују меморијални турнир.
Идеју су финансијски подржали Привремени орган општине Ораховац и Канцеларија за Косово и Метохију.
Александар Мицић, председник ПО општине Ораховац, је казао да ће овакав вид сећања постати традиција.
„Желимо да се и на овај начин сетимо на наше страдале мештане. Сећамо се да је Александар био прва жртва у нашој општини, погинуо је 12. маја 1998. године, Мирослав је убијен на првој линији одбране села 27. маја 1999., а Дејан је погинуо у нападу НАТО бомби на Планеји 1. јуна 1999. године. Драго ми је што је син Александра Мицића дошао први пут у Велику Хочу и надам се да ће поново долазити, а жао ми је што синови Мирослава Мицића нису могли да буду са нама, али су подржали идеју и обећали да ће бити следећи пут кад се усагласимо око датума“, додаје он.
На турниру је учествовало шест екипа. Две екипе су чинила деца школског узраста и она су одиграла ревијалну утакмицу а четири екипе су чинили омладинци и ветерани и то три екипе из Велике Хоче и једна из Ораховца.
Помену и турниру су такође присуствовали родитељи Дејана Вечевића као и његова браћа са породицама.
Супруга погинулог Александра Мицића је први пут у Велику Хочу довела свог сина који је рођен по очевој погибији и који је добио очево име.
Она се захвалила свима који су дошли на идеју и организовали турнир и рекла да све ово изнова ствара ране, али да јој је драго да се људи сећају њеног супруга и његове жртве.
„Била сам у петом месецу трудноће када је мој супруг погинуо. Имала сам већ ћерку Тамару, а сину којег сам родила после Александрове погибије дала сам очево име. 1999. године сам подигла споменик Александру на гробу, и са децом и деверовом породицом са одласком наше војске и полиције са Косова и Метохије отишла сам из Велике Хоче. Мој син Александар је први пут дошао овде, посетили смо заједно гроб и подигли заставу да се вијори на јарболу изнад споменика. Тешко је јер сам изгубила супруга рано, али имала сам велику помоћ од МУП-а Србије и Удружења погинулих бораца. После Александрове погибије стипендирали су ми децу, помогли да купим стан… Помогли су нам много, али Александра нико није могао да ми врати“, изјавила је Весна Мицић, која са децом од 1999. године живи у Крушевцу.
На турниру је учествовао и Бојан Димић који живи у Женеви који је тренер Швајцарског суперлигаша ФК „Сервете“.
Димић, како преноси Радио Гораждевац, када год је у могућности посети Велику Хочу и организује дружење са својим пријатељима
