Великомађарска идеја није никакав изузетак, већ се уклапа у општи европски великодржавни феномен, за који се, као „подлога“, „оправдање“ или „објашњење народу“ селективно потежу историјски, етно-просторни, геополитички, а неретко и биолошки (lebensraum) аргументи.
Приликом преузимања председавања ЕУ у јануару 2011. Мађарска је у холу зграде где је седиште Већа ЕУ и где се састају функционери тадашњих 27 чланица поставила тепих површине 202 квадратна метра, кога није било могуће не приметити. Њена Влада искористила је повољну прилику да њиме представи своју земљу и сликама прикаже најважније детаље из мађарске историје.
Централно место на површини тепиха заузимала је историјска карта Угарске. Њоме је манифестован званичан став мађарских власти и континуитет великодржавне идеје од које се не одступа до данас. А то је да је потребно превазићи „неправедне тријанонске границе“, због чега је Мађарска изгубила 2/3 територије коју је имала пред Први светски рат, иако је тим границама обухватала простор који је вишеструко већи од етничких мађарских области.
Догађај је изазвао бројне коментаре, али „гурањем под тепих“ није досегао размере афере. Све је увијено у „украсни папир“ већ излизаног наратива да је „ЕУ најважнији мировни пројекат“, „њене чланице су превазишле терет прошлости и гледају у будућност“, „у ЕУ границе више неће бити важне“, „у евроатлантским интеграцијама нема национализма, територијалних ревандикација и претензија“…
Уклапање у феномен
И раније је било јасно, а и касније се показало као празна прича да су европске државе и народи раскрстили са експанзионистичким амбицијама и пројектима. Мађарска је земља која се не либи да мало-мало, у свакој пригодној прилици, то недвосмислено покаже. Великомађарска идеја, међутим, није никакав изузетак, већ се уклапа у општи европски великодржавни феномен, за који се, као „подлога“, „оправдање“ или „објашњење народу“ селективно потежу историјски, етно-просторни, геополитички, а неретко и биолошки (lebensraum) аргументи.
Мађари су народ хунског порекла, из јужноуралских евроазијских степа досељен у централну област Панонске низије у 9. веку где је брзо, већ у 10. веку организовао прву државу. Имају веома изражен национални инстинкт борбе за опстанак у окружењу словенских, германских и романских народа. То подразумева и њихову снажну, дуготрајну државотворну традицију, империјални дух и геополитичку тежњу да шире територију, те да владају читавим Панонским басеном и брдско-панинским ободом као „природном“ границом. Имају веома изражену асимилациону способност, чиме надокнађују мале демографске капацитете и врше просторно ширење (мађаризација Срба, Словака, Немаца…). Иако нису балкански народ, формирали су снажан јужни геополитички вектор и сталне претензије према Балкану.
Основа савременог мађарског максимализма јесте Угарска у границама из доба Аустро-угарске 1867-1914, када је имала много већи политички од етничког простора и владала читавом Панонском низијом, Ердељом (Трансилванијом), лучним падинама Карпата и излазила на Јадран посредством тзв. Хрватског коридора (Загреб-Карловац-Ријека).
Иако су на тој територији Мађари били популациона мањина, у њихову културу памћења такве границе урезале су се као наводно оптимални оквир националне државе. Све што је мање од тога доживљава се као неправедно, привремено и у погодним европским и глобалним гополитичким условима подложно ревизији.
Континуитет великодржавља
После пораза у Првом светском рату Аустро-угарска се поцепала, а Уговором у Тријанону Мађарска је смањена у односу на предратну Угарску са 325.4 на 93.0 хиљаде квадратних километара. У ствари, то се не може у правом смислу сматрати територијалном казном кривцу за оружани сукоб, будући да је углавном сведена у границе компактног мађарског етничког простора. Само мањи делови мађарског народа су остали у Румунији, Словачкој и Краљевини СХС, али је у Мађарској такође остао сразмеран број Немаца, Словака, Румуна, Хрвата и Срба који су потом немилосрдно асимиловани.
У Другом светском рату настала је Хортијева наци-фашистичка великомађарска творевина, али много мањих габарита од Угарске пре Првог светског рата. Она се проширила на рачун знатног дела Румуније, јужног појаса Словачке и југословенских области Барање и Бачке, где су чињени велики злочини, прогони и насилна мађаризација. После још једног ратног пораза поново није територијално кажњена, већ је само враћена у тријанонске границе, али су експанзионистичке претензије наставиле да постоје. Манифестују се у виду сталних, оштрих дипломатских и мањинско-територијалних питања са суседима (првенствено са Румунијом).
После уласка у НАТО 1999. и ЕУ 2004. Мађарска актуелизује захтев за „ревизијом Тријанона“, истичући да „мађарско питање није више регионално, већ питање НАТО и ЕУ“. У ту сврху формирао се и дуго веома активно у државама суседима Мађарске деловао „Покрет 64 жупаније“ (Угарска је 1914. имала толико административних јединица – жупанија).
Великодржавне претензије имале су и имају некада прикривену, а некада отворену подршку медијских, културних, просветних, научних и званичника кругова у Мађарској. Усмерене су ка Бургенланду на истоку Аустрије (Градишће/Варвидек), читавој Словачкој, у првом реду њеној јужној пограничној области, потом према Закарпатју на југозападу Украјине (Рутенија/Карпатска Русија), ка румунском Банату и Ердељу, Војводини у Србији, Прекомурју у Словенији, те већем делу Хрватске, изузимајући само Истру и Далмацију.
Експанзионизам без пардона
Мађарско великодржавље није прикривено, већ се отворено показује на међународном плану и у том смеру се врши обликовање колективне свести. Те идеје се појављују у уџбеницима, научним радовима, медијима, филмовима, рекламама, сувенирима, страначким програмима и јавним наступима. Некада је то на већ помињаном тепиху 2011, некада на навијачком шалу који је без зазора носио председник мађарске владе у новембру 2022, некада приликом страначког скупа владајуће странке Фидес, и то на бини где је иступао мађарски министар спољних послова у априлу 2023…
Од угрожених мађарских суседа најчешће долазе оштри званични протести, а довољно је подвући да искључиво због великодржавних порука Будимпеште и бројне мађарске мањине унутар граница својих држава не признају „косовску независност“ (Румунија и Словачка), иако су дуго изложене снажном притиску водећих чланица ЕУ и НАТО. Србија, пак, очајнички тражећи каквог-таквог савезника у ЕУ и настојећи да се ослободи синдрома „опкољене државе и ухапшеног народа“ (Цвијић) најчешће се уздржава да уложи макар и благ протест.
Српско „гласно ћутање“ неће отклонити мађарске претензије према Војводини. Напротив – оно шаље поруку не о добросуседској наклоности и толерантности Србије, већ о њеној слабости и кратковидости. Штавише, из Београда се истиче како „наши односи нису никада били бољи“, „Мађарска разуме у којој је ситуацији Србија“, „Мађарска сматра да је ЕУ некомплетна без Србије и заузима се за њено чланство“, „између председника Србије и председника мађарске владе постоји лично пријатељство“…
Томе треба додати и најновију егзалтацију: да је 24. априла 2023. „Мађарска гласала против покретања процедуре о пријему тзв. Косова у Савет Европе“. Зар због тога Србија треба да се топи од среће?
За подсећање заборавнима: Мађарска признаје „косовску независност“ и не показује никакву намеру да је повуче. Баш пријатељски! Уосталом, одакле беше долазило наоружавање, као и свака друга помоћ антисрпској политици и насилној сецесији неоусташке Хрватске 1991? А финансијска, обавештајна, пропагандна и организациона логистика петооктобарске „обојене револуције“, која је, и тада се знало, више била против Србије него против њене власти?
У ствари, Мађарска егоистично гледа своја посла и „не држи сва јаја у истој корпи“. Итекако се од ње има шта научити о националној и државној политици. Стално је нешто незадовољна у НАТО и ЕУ, понекада о суштински неважним питањима гласа супротно „главном току“ и артикулише народно незадовољство према тим организацијама Запада, али јој не пада на памет да доведе у питање своје чланство у њима. Кокетира са Русијом и Кином, али одржава дистанцу према евроазијским интеграцијама.
* * *
Мађарска са Србијом данас има прагматично добре односе јер јој је јужни сусед потребан као тампонска територија и карантин пред најездом миграната. У име ЕУ и НАТО све више игра улогу посредника, квазинеутралног актера и „доброг полицајца“, мењајући међу Србима омражену Аустрију. Не треба занемарити и улагања Мађарске у српску привреду, али индикативно, махом у северне пределе АП Војводине – тамо где је сконцентрисана мађарска мањина.
Према Мађарима у Србији Мађарска има одговоран однос матице, свесна њихове ограничене (гео)политичке „специфичне тежине“ условљене актуелним приликама и популационим опадањем. У Србији (изузимајући КиМ) 2011. било их је укупно 253.899, а 2022. тај број се смањио на 184.422, тј. са 3,53 на 2,77 процената. Али, треба бити на опрезу! Довољно је поменути да се – ради стварања утиска о већем популационом учешћу и утицају – увек користи „национална заједница Мађара у Војводини“. Ретко када јасно одређење: „мађарска национална мањина у Србији“. А и прилике могу да се промене. Очигледно је да се пројекат „Велике Мађарске“ стално налази на столу.
Миломир Степић је научни саветник на Институту за политичке студије у Београду и аутор више књига о геополитиции. Ексклузивно за Нови Стандард.
(Нови Стандард, 12. 05. 2023)
