Покрет за одбрану Косова и Метохије

Вести

Оливера Радић: Дара из Јасеновца или Ми и Јасеновац

(Оливера Радић, Фото: ТВ Храм)
Те године смо са КУДом ,,Божидар Мицић,, из Велике Хоче” ишли у Стару и Нову Градишку на сабор фолклора из целе Југославије. Била је 1987,8. Не знам тачно… Немам ни фотографију.(ако неко има нек ми пошаље). Били смо распоређени по кућама Срба и Хрвата. Лепо су нас дочекали. Домаћини моје другарице Мире и мене су били Хрвати. Фина скромна породица ( баба у црнини, син, снаја, унука девојка). Спремали су нам јела и колаче, спавали смо у креветима са уштирканим чипканим постељинама и све је мирисало на љубав. Имали смо приредбе дању, било нас је са разних страна, а ми смо представљали АП Косово и Метохију.
 
Једног дана су нас организатори Сабора повели да видимо Јасеновац. Била сам још дете, на прагу девојаштва, као и пар нас у фолклору. Остали су били старији… Па и неки наши родитељи су били чланови фолклора и дошли с нама. Тамо је био музеј. Не сећам се дворишта…Сећам се велике просторије на чијим су зидовима биле огромне фотографије , црно беле… На њима деца, много деце…голе, мршаве, мртве деце… Било је и одраслих… Гомиле мртвих људи, мушкарци и жене..неки без очији, неки са смрсканом лобањом, распореном утробом… Не знам да ли сам и колико дуго могла да задржим поглед на једној фотографији… Знам да су на њима биле и неке униформе са ножевима у рукама и још нечим… И неки насмејани, полуголи ноженосци, са крвавим очима и ружним осмехом… Нисам желела да им се загледам у лице… Бојала сам се…
 
А поред зидова биле су постављене неке жице, неки ланци, ножеви, један маљ, огроман на једном пању… секира…конопац…Не сећам се ко нам је причао ал се сећам да је говорио како су тим справама мучили Србе, Јевреје и Роме, тим маљем ударали у главу, убијали….
 
Читала сам Горанову Јаму пре тога, знала сам и сад знам напамет стихове човека чија је крв и ,,светло и тама” а који је описао страдање у једној јами чије су слике ту у Јасеновачком,, музеју,, стајале преда мном. А онда нас уведоше у салу, биоскопску, где нам пустише десетоминутни филм, документарни, снимљен у Јасеновцу тих мученичких година… Снимали мучитељи себе ,,хероје крвнике,,. Јецали смо кад смо излазили из сале. ..
Нисмо коментарисали о Јасеновцу са нашим домаћинима… А какве везе они имају с тим, они су Хрвати, не усташе… Знали су они да смо тамо били… Ал ћутали смо о томе… Ћутали смо и ми…несвесно или…
 
Нисмо освојили ни једну награду на тој смотри фолклора и том такмичењу, а у аутобусу смо певали и јели принцес крофне које су нам домаћини припремили за пут… Ја сам од домаћице добила и саксију са ,,Христовим венцем,, цвећем које има најлепши мирис и чији цвет плаче…
 
Наставили смо живот у нашој Метохији у којој се само потајно могла чути нека прича из Другог рата. Прича о силовању и убиству три старице у Мијачин долу крај стазе која из Велике Хоче води за Зочиште, одсечених дојки и одраних интимних делова тела, о стрељању 13 честитих Срба из Велике Хоче и Ораховца, о мајци Велики која је у марами донела у село кости свога сина Страхиње… Скривали су старији вешто те приче од нас, и још много других прича(истина) о страдању нашег народа … Да, и она кад су пред крај рата мобилисали мушкарце и терали у Дреницу из које су опет у село и Ораховац враћени неки у ковчезима( ако је и ковчега било)… ,,Да је Тита послао оружје било би боље, не би изгинули,, рече ми једна старица причајући о погибији њеног брата у Дреници. А Тита их је послао баш и да гину…
 
Око нас су живели већ одрасли људи, у које су се претворила сирочад тих страдалника… А ми? Играли смо шоту, и певали ,,рока мандољине,, и у дечјем одмаралишту у Бечићима узвикивали једногласно ,, букур, букур!” уз наше ,, фино, фино!” …. И тако смо културу сећања замењивали културом братства и јединства… Убитачном и лажном културом у коју смо уносили њихову културу и наш заборав. Док се поново није повампирила успавана звер. И почело је опет у Словенији, Хрватској, Босни, на Косову и Метохији… Онај Јасеновачки комплекс је уништен, можда су исти предмети опет враћени у употребу, а Горанова јама се преселила и у Волујак ту надомак места нашег живљења. И у Радоњићко језеро, у Клечку… Тамо су одвели сада не неке људе који су нама непознати, већ наше суграђане, пријатеље, браћу Костиће, Баљошевиће, Божаниће, Витошевиће…. Шота је престала да се игра, а на моје запрепашћење, неки старији ми рекоше ,, Ми смо знали за шоту и та убијања деце око ватре”. Знали су, а ћутали! И дошло је време да ја склапам руке на грудима суграђанима чије су утробе разориле гранате, као некад нана деда Раде Јовичића, Доца, утробу убијеном Јанићију Витошевићу, и да присуствујем преузимању делова тела, чак и по само једне кости(од целог човека) и смештању у ковчег под огромним белим шатором на Мердару, сахрани на Орловачи, сахранама у Јагодини, Краљеву, Ораховцу, Великој Хочи…
 
И да, оно најважније! Хоћу да гледам Дару из Јасеновца иако ,,ће ме болети желудац”. Једино ако нас ,,заболи желудац” остаћемо свесни злочина који су чинили нашем народу. Да памтимо, не да бисмо се светили, јер тад се не бисмо разликовали од њих, од оних којима су каме и ланци идеали и оруђе у остваривању животних и националних циљева! Већ да будемо свесни прошлости! Да будемо свесни неправде која нам је чињена! Да знамо ко смо! Да знамо да нас са Неба посматрају лица светаца чије су очи остале у некој јами, да се за нас моле душе деце, жена и стараца страдалих у Јасеновцу, Јадовну, Шарановој јами, Пребиловцима, Ретимљу, Оптеруши, Белаћевцу, Волујку, Клечки, Ораховцу… И још и још …
 
Дара није особа! Дара је симбол страдања! Дара је опомена и УПОЗОРЕЊЕ!
 
Е па, имајмо желудац да је одгледамо, и да таквих филмова буде више. Не да их измишљамо, само да сведочимо онима који ће их упаковати у сат времена за незаборав и отрежњење нашег народа. А свако од нас зна бар по једну Дару. Само да је саслуша… И памти…И бори се против оних који убијају тела! Најјачим оружјем- МОЛИТВОМ И НЕЗАБОРАВОМ!
 
Праштајте!
 
Извор: Facebook

Став

Патријарх Порфирије: У мојим молитвама на првом месту ће бити Срби на страдалном Косову и Метохији, који су у нераскидивом јединству са нашим народом у Републици Србији, али и са нашим народом који живи у Републици Српској, Црној Гори, у Босни и Херцеговини у целини

Прочитај више...