Шта смо добили а шта изгубили мењањем Устава Србије уочи избора у Србији
Уместо устава за који је гласала читава Србија, добићемо измењени устав за који Србија углавном није гласала. Уместо да будемо јединствени као 2006. године (97,31 одсто према 2,69 одсто), разјединили смо се у односу, отприлике, 59,71 наспрам 39,26 одсто. Уз (око) 69,35 одсто грађана Србије уписаних у бирачки списак који на референдуму за промену Устава Србије, одржаном у недељу, 16. јануара, нису гласали уопште. Оваквим резултатима могу да се обрадују само они који Србији не желе ништа добро.
ПРОЕВРОПСКО ЗАДОВОЉСТВО Европска унија изразила је задовољство исходом референдума за промену Устава Србије.
„ЕУ поздравља завршетак овог важног корака у реформи Устава у циљу јачања независности правосуђа, у складу са стратешким избором Србије за приступање Европској унији“, саопштили су из Брисела да би нас подсетили ко је од нас тражио да променимо свој устав.
Извршна директорка Европске службе за спољне послове Ангелина Ајхорст објаснила нам је, као незрелим ђацима, и да је то био „важан корак у уставној реформи“ – значи ли то да следе и други важни кораци у уставној реформи? – а Петер Стано, портпарол њене службе, опоменуо нас је, на овом трагу, да „реформски процеси морају да се наставе“, уосталом, одавно смо упозорили, због свих пређашњих невеселих искустава, да нас испуњавање једног ЕУ захтева само води захтеву да испунимо и следећи. И тако унедоглед.
А ако смо неопрезно, или неискусно, и помислили да нам честитају зато што смо референдумом урадили нешто добро за себе и за Србију, добили смо и честитку од шефице Делегације за сарадњу са Србијом Европског парламента Тање Фајон, која је и сама изразила задовољство због тога што смо Устав Србије изменили како нам је и речено. Иначе, то је иста она Тања Фајон која је учествовала у доношењу резолуције о „геноциду у Сребреници“ у Европском парламенту и задовољство изразила и тим поводом, истовремено приговарајући Русији што је у Савету безбедности Уједињених нација уложила вето на ону британски подлу британску резолуцију о Сребреници. И толико о ономе што Тању Фајон чини (не)задовољном.
Најзад, ако је и након свега овога остало простора за домишљање у чију су корист мењане одредбе српског устава, премијерка Србије Ана Брнабић потрудила се да отклони недоумице рекавши да је „то“ – недовољно добар рад правосуђа на који би сад требало да буде стављена тачка – „била примедба и наших инвеститора“. О инвеститорима је, дакле, реч. А њима, као што је ваљда познато, циљ није правда за грађане Србије већ профит који ће овде остварити.
Уосталом, независно судство може да буде само слободно судство, а слободног судства у неслободној земљи не може бити. Колико је слободна, то јест независна земља којој неко са стране налаже да промени свој устав?
Неке последице овако жалосног стања ствари болно су видљиве и у хаотичном стању које је обузело српско правосуђе након што су иностране банке извршиле притисак да се, у циљу заштите њихових екстрапрофита, стане на пут масовним тужбама које су њихови клијенти против њих подносили јер су им неосновано, поред камате, како би још више зарадиле на њихов рачун, наплаћивале и неидентификоване трошкове обраде кредита. Па је дотадашња судска пракса у корист клијената, преко ноћи и наглавачке, преокренута у корист банака…
ДА И НЕ Све је ово, у већој или мањој мери, а можда и само на основу осећања да нас не подстичу и не хвале због нашег већ због њиховог добра, до недеље, 16. јануара, постало јасно и изненађујуће многобројним грађанима Србије.
Најзад, да се гласа за Устав Србије 2006. године позивао је патријарх српски Павле. Патријарх српски Порфирије сад није позвао да се гласа за измену тог устава.
Па је делом и зато одзив на референдум – без обзира на ковид-19, без обзира на распуст и остале изговоре – био непристојно низак. Гласало је, свега, око 30 одсто уписаних у бирачки списак.
У апсолутним бројевима, према подацима Републичке изборне комисије објављеним овог понедељка, то значи да је на референдум изашло 1.960.010 грађана Србије. На референдуму за доношење Устава 2006, поређења ради, гласало је 3.645.517 бирача, дакле, безмало дупло више.
Но однос на који заправо треба да обратимо пажњу још је неповољнији; наиме, за промену Устава Србије у недељу је гласало само 1.170.406 гласача. Наспрам 3.521.724 гласова за доношење Устава Србије 2006. године. Три пута више. Разлика између броја гласова за Устав Србије 2006. и за његову промену 2022. износи 2.351.318, дакле, више него што је укупно гласало 2022. године.
Из свега тога произлази и питање: иако је то постало легално променом Закона о референдуму (за шта се залагао и Драган Шутановац, као што смо подсетили у прошлом броју „Печата“), да ли је легитимно променити Устав уз подршку чак три пута мањег броја гласова од оног броја гласова који је тај устав добио када је доношен?
ПРЕДИЗБОРНИ БРОЈЕВИ Прошле недеље предвидели смо, испоставило се, исправно, да ће одзив бити релативно низак. Није то било тешко предвидети, јер евидентно је било да се актуелна власт није трудила да подстакне већу излазност – зато што би је повећана излазност приморала и да повећа своје напоре да изведе довољан број гласача да осигура победу – а приде онај део опозиције који има подршку корпоративних медија своје присталице није позвао да се на референдуму изјасне против уставних промена.
И одлично је што су Драган Ђилас, Вук Јеремић, Мариника Тепић, Мирослав Алексић и остали баш тако поступили. Под један, зато што су тиме јасно показали да не смеју да се супротставе налогу бриселске администрације, и то је све што о њима треба да сазнамо као потенцијалној алтернативи актуелној власти уочи предстојећих избора. И, под два, сад немају никакво право да се ките туђим перјем у покушају да (не)очекивани исход референдумског изјашњавања грађана Србије припишу себи у заслугу. Немају никакву заслугу за то, напротив.
Тих, скоро 40 одсто референдумских уставобранитеља, кад се мало боље размисли, представља крајње фасцинантно достигнуће имајући у виду да је релативно организовану кампању против промена устава – ако се кампањом уопште може назвати исказивање противљења без иједног уочљивог телевизијског спота, огласа на интернету, билборда на улицама, о уличним скуповима да и не говоримо – водило тек неколико ванпарламентарних опозиционих партија без значајнијег простора у медијима, и неколико појединаца из владајућих партија као што су Владимир Ђукановић (СНС) и Тома Фила (СПС).
Ових 40 одсто гласова, односно 769.481 глас против промене Устава Србије коју је наметала Европска унија, утолико, представљају још значајнији успех.
Штавише, и то је посебно занимљиво, уставобранитељска (а тиме и антиевропска) опција победила је у три највећа града у Србији, у Београду, Новом Саду и Нишу, при чему је у Београду разлика била чак 10 одсто (54,8 наспрам 44,36 одсто).
Насупрот томе је пак уочен нов феномен на српској политичкој сцени, па је прави проевропски фанатизам забележен у Ражњу (87 одсто за промену Устава), Дољевцу (84 одсто), Гаџином Хану (81,6 одсто), Мерошини (82,5 одсто)…
Али ни ови резултати, ма колико необични били, не треба да заварају; у Мерошини су, примера ради, странке владајуће коалиције на изборима 2020. у збиру (укључујући и осам гласова за Гордану Чомић) освојиле преко 90 одсто гласова. Са 6.834 гласа из 2020. спале су на 4.539 гласова на референдуму 2022.
Ако се погледа ниво читаве Србије, видећемо да су владајуће странке пре две године освојиле скоро два и по милиона гласова. За уставне измене које су сад пропагирале добиле су 1,3 милиона гласова мање.
Јасно је, наравно, да се ови бројеви неће пресликати на резултат предстојећих избора. Али не може се порећи да представљају поприлично јасан показатељ онога што Србија осећа. А по резултатима референдума рекло би се да осећа све мање расположења да удовољава захтевима Европске уније. И свима онима који би Европској унији да удовољавају на рачун наших интереса. Уосталом, пре 10 година управо је из тог разлога власт Бориса Тадића заслужено испраћена на ђубриште историје..
Никола Врзић
