Посматрачима косовске драме не може се замерити што имају дежа ви доживљај док се администрација Бајдена очекивано враћа на приступ из доба пре Трампа.
У свести његовог новог спољнополитичког тима, решење косовског проблема је јасно: Србија би требало да се суочи са реалношћу на терену и призна независност Косова, у постојећим границама. Заузврат, Косово би требало да успостави Заједницу српских општина, пружајући српском становништву одређени степен аутономије.
После тога, и Србија и Косово могу се придружити ЕУ, која ће обема надокнадити њихове уступке промовишући добро управљање земљом и економски раст, истовремено смањујући значај спорних граница региона, омогућавајући да живот иде даље.
Ово није изненађујући развој догађаја с обзиром на Бајденов шири приступ влади у првих неколико недеља на функцији председника, који се фокусирао на поништавање неких „нелибералнијих“ делова из политичке агенде Трампове администрације, попут граничног зида са Мексиком и америчке одлуке иступања из Париског споразума о климатским променама.
Ово поништавање односи се и на Косово, где је идеја о променама граница као део решења на сличан начин преокренута због негирања либералног идеала мултиетничности, као и подстицања сецесионизма и у другим деловима Балкана. Сем тога, америчка амбасада у Београду сада пориче да је Трампова администрација икад подржала идеју размене територија.
Уместо тога, Бајден је оживео косовску политику која је постављена на крају Обамине ере, са нагласком на европском решењу, предвођена Европском комисијом и заснована на Бриселском споразуму.
Једина уочљива разлика у односу на 2016. годину је хладнији приступ према Приштини, која је последњих година нервирала Вашингтон и која више нема безусловну подршку САД-а. Штавише, Ентони Блинкен је захтевао да Албанци покажу „флексибилност и спремност на компромис“.
Међутим, политичка реалност на терену наговештава да ће нови приступ Бајденове администрације Косову засигурно пропасти из истог разлога из ког је пропао Обамин, наводећи Трампову администрацију да покуша нешто друго.
Један од проблема јесте што Албанци нису вољни да разговарају о Заједници српских општина, сматрајући га егзистенцијалним питањем, јер ограничава суверенитет Приштине над територијом коју Албанци сматрају својом.
Бајден ће схватити грешку 2
У ствари, Самоопредељење Аљбина Куртија делује незаинтересовано да уопште разговара са Србијом ако то подразумева компромисе. Уколико администрација Бајдена не покуша да промени владу на Косову као што је то радио њен претходник, албански приговори вероватно представљају непремостиву препреку било ком споразуму са Србијом.
Међутим, чак и да су Албанци направили овај уступак и пристали на аутономију косовских Срба, Србија нема очигледан разлог да призна независност Косова. Потенцијално је постојала шанса за договор још 2018. године, када је Вучић био вољан да истражи споразум заснован на територијалној компензацији у виду севера Косова и чланства Србије у ЕУ.
Међутим, ниједан од ових уступака се више не нуди. Администрација Бајдена искључила је поделу Косова, што значи да Вучић не може понудити територију српском народу заузврат за признање Косова. У међувремену, Француска и друге моћне европске државе блокирале су свако даље проширење ЕУ у одсуству нове рунде европских интеграција.
То пак указује на још један битан проблем са планом Бајденове администрације, наиме, да практично нема шансе да чланице ЕУ пристану на даљу интеграцију. Јер, као што је криза узрокована корона вирусом јасно показала, ЕУ је у стању убрзаног распада.
Само у последњих недељу дана Аустрија је најавила да се „више неће ослањати на ЕУ“ као одговор на кризу око набавке вакцина, док је пољска влада тврдила да је пољски устав надређен европском закону, актом квази сецесије.
Чак и да је ЕУ превазишла своју унутрашњу кризу, пристала на дубљу интеграцију и ангажовала и оживела политику проширења, то би ствари вратило само у 2016. годину, пре него што је Француска позвала на заустављање проширења. Србија би се и даље борила да испуни услове ЕУ за улазак, покушавајући да реши сложена питања око државности и територије, а Косово би се и даље суочавало са проблемом – да је пет чланица ЕУ одбило да га призна.
Суштински, ове препреке значе да политика коју Бајденова администрација мапира једноставно није одржива. Уместо тога, стварна последица је подстицање локалних актера да траже своја решења за косовски проблем, што се очитује у све већим разговорима на Косову и у Албанији о њиховом уједињењу.
Из перспективе Приштине, ово је једина одржива опција која постоји ако Косово не може да обезбеди своје признање од Србије, под претпоставком да нису спремни да трпе своје мучно стање лимба унедоглед.
У међувремену, Тирана нема много тога да изгуби због спровођења регионалног ревизионизма ако више не може да се придружи ЕУ. Напротив, ако Албанија не може да се уједини са Косовом унутар ЕУ, што је до сада била национална стратегија Албаније, не преостаје јој ништа друго него да се уједини са Косовом ван ЕУ, успостављањем албанске националне државе.
То компликује ствари за САД. Ако се успротиве овом процесу, Албанци ће бити принуђени да развијају односе са великим силама које то подржавају, попут Турске, којој се Албанија приближава последњих недеља.
Све ово представљаће велики проблем за Бајденову администрацију која ће морати да донесе неке тешке одлуке. Краткорочно, вероватно ће кренути са новом политиком у нади да ће некако успети да функционише тамо где је Обамина администрација заказала.
Несумњиво, инспирацију ће потражити у коначном решењу македонског „питања имена“, које ће Бајденов тим видети као доказ да се нерешиви проблеми на Балкану могу решити уз довољно политичке воље.
Међутим, САД неће имати луксуз времена као у Северној Македонији. Не само да су улози много већи с обзиром на централну улогу Србије у стабилности Балкана и умешаности супарничких сила, већ Албанци осигуравају да питање Косова више не постоји.
У једном тренутку, Бајден ће стога морати да се суочи са реалношћу да је његов приступ политици неизводљив и у складу с тим да реагује, мада шта ће радити уместо тога, остаје да се нагађа.
Из идеолошких и практичних разлога мало је вероватно да се питање поделе врати на сто. Самоопредељење то неће прихватити а северно Косово не би било довољна надокнада да Србија уступи Косово у одсуству чланства у ЕУ.
Уместо тога, вероватније је да ће Бајден покушати да промени политички контекст косовског проблема. Ако је чланство у ЕУ искључено, то би се могло постићи залагањем за економску и политичку интеграцију Западног Балкана. Алтернативно, САД могу покушати да реше проблем БиХ у нади да ће моћи преобликовати перцепцију Срба о косовском проблему.
Тренутно све остаје за будућност. Међутим, оно што остаје јасно је да осећај дежа ви који тренутно доживљавају на Балкану неће трајати заувек. Када се администрација Бајдена на крају суочи са политичком реалношћу у региону и помери се са неизводљиве политике, тада би решење за косовски проблем такође могло доћи у обзир.
Аутор је истраживач на Кембриџ универзитету
Извор: Данас/Овај текст можете прочитати на сајту Медија центра
