Покрет за одбрану Косова и Метохије

Вести

Часлав Копривица: „Осјећајност“ без разума или О неототалитарним пријетњама из законског канонизовања „родне Истине“ у Србији

Часлав Копривица (Фото: Медија центар Београд)

„Уродњавање“ је на идеолошком новоговору којим је написан Закон шифра за радикално „социоинжењерство“.

„Осјетљивост“, у склопу синтагми „друштвено осетљиве групе“; „родно осетљиви језик“, кључна je ријеч недавно усвојеног „Закона о родној равноправности“, којим се желе увести нови облици понашања, не само у опхођењу с језиком, да би се наводно успоставила „истинска“ равноправност припадника обају полова. „Равноправност“ треба постићи не само путем правних норми него и промјеном јавног говора, пошто се рачуна с тиме да би јавна употреба „родно осјетљивог“ говора могла промијенити свијест и досад родно „несензибилисаног“ грађанства. Но прије тога, очекивана „добробит“ оперативних захвата над јавним говором било би предупређивање даљих „повреда осјећањā“ родно осјетљивих, најчешће припадница љепшег пола, којима се, ваљда, наноси „душевни бол“ то што оба граматичка рода нијесу „довољно равноправна“ у јавној језичкој употреби.

Истини за вољу, у законском тексту помиње се шта је прави циљ „остваривања равноправности“, у оквиру дефиниције „родно осјетљивог језика“, који се одређује као „језик којим се промовише равноправност жена и мушкараца“, који је утолико и „средство којим се утиче на свест оних који се тим језиком служе у правцу [вјероватно се хтјело рећи: у смеру] остваривања равноправности, укључујући промене мишљења, ставова и понашања у оквиру језика којим се служе у личном и професионалном животу“ (члан 6, став 17). „Осјетљивост“, уграђена у дефиницију тзв. „родно осјетљивог језика“ изричито се узима за средство постизања одређених друштвених, културних, идентитетских циљева: утицање на свијест, промјена мишљења, ставова и понашања у личној и јавној сфери живота.

Тзв. „родна осјетљивост“ језика означава посебан прагматичкокомуникативни регистар и модалитет његове употребе путем којега се, коришћењем алтернативне појмовне номенклатуре, те инсистирањем на интериоризовању налогā „уродњавања“ (овај високоидеологизовани, а језички наказни термин системски се појављује у законском тексту) инструментално настоји постићи промјена јавне и приватне свијести. „Уродњавање“ је на идеолошком новоговору којим је написан Закон шифра за радикално„социоинжењерство“ које треба да створи нови тип човјека, или „човјека новога кова“, како се то говорило у „славним“ временима марксистичких експеримената по нашим земљама. Заправо, било би прецизније казати да се тиме желе створити жена, односно мушкарац новог кова – не „човјек“, будући да је црвена нит овог Закона, како ћемо видјети, производња подјела између жена и мушкараца, чији би крајњи генерички хоризонт саморазумијевање појединаца било њихово схватање као женā (потенцијално конотираних као жртава мушког насиља), односно као мушкараца (потенцијално конотираних као насилника према женама), али не и као људи. Утолико, иако је формално узевши, идеолошка подлога овог Закона хуманистичка, он је у својој изведби латентно антихуманистички.

„Осјетљивост“, која је ствар личног доживљаја и преференције, овдје је преиначена у објективистички термин. „Научни феминизам“, на сигурном трагу Марксовог тзв. „научног социјализма“, постварује партикуларно-„субјективну“ перцепцију, интерпретацију, конструкцију у псеудообјективну реалност; радикалне феминисткиње то чине са „родно осјетљивим језиком“, а Маркс с „класном свијешћу“, с којима се опходи као с тобоже непобитно утврђеном истином. Ово није тек случајно подударање, будући да је радикални феминизам, као и марксизам, једна радикална, дакле екстремна идеологија, која се с појмом истине, нормативне обавезности, уважавања другачијега и сл. опходи на начин који је типичнији за тоталитаризам него за савремено либерално, „плуралистичко“ друштво. То се, као што видимо на примјеру усвојеног закона, одразило на тенденције у алтернативним (радикалнофеминистичким) виђењима језичке политике, која је овим законом постала званична, такорећи „мејнстримовска“:

У српском језику најјачи подстицај стварању социјалних фемининатива дошао је током последњих деценија, поготову у првој деценији XXI века, на таласу радикалне промене идеолошких и вредносних система, што је поред осталог обухватило и неке идеје новог феминизма, који је умногоме потиснуо идеје либералног феминизма, у оквиру којег су питања односа језика и пола постављана у одмеренијој форми [Предраг Пипер, „О социјалним фемининативима у српском и другим словенским језицима“ Јужнословенски филолог 3–4/ LXXII [2016], стр. 35–65, овдје: 47].

„Осјетљивост“, као осјећајна побуђеност за реаговање на неправду („родне“ – не полне!) неравноправности, само је појавно истурена лозинка, која служи као прагматичка обилазница за интервенцију у политички, културни, колективни и лични идентитет друштва у којем се „родна осјетљивост“ узима за општу норму, као што је учињено усвајањем Закона. Притом није довољно формализовати одређене облике друштвене праксе, који треба да обезбиједе достизање истинске равноправности између мушкараца и жена – при чему се полази од појма (не)равноправности који је контраинтуитивни за здраворазумски осјећај о томе код припадника обају полова. Зато се у Закону тражи подучавање грађанства томе шта је [не]равноправност, јер, ваљда, „родно непросвјећени/е“ нијесу кадри/е да проникну у перфидно скривене путеве „родне дискриминације“ – без помоћи „родно п[р]обуђених умова“. „Авангарда родног просвјећивања“ треба „родно“ неуке најприје да пробуди, а затим и поведе у свјетлу будућност коју ће донијети „родна“ револуција. Зато се, напокон, expressis verbis циља на промјену опште свијести као главни циљ овог Закона.

‘Играли се коњи врани’ Томе Росандића (Фото: Стање ствари)

Додуше, његов садашњи текст не предвиђа директно санкције када је ријеч о појединцима (за разлику од санкција предвиђених за правна лица – државни органи, предузећа и странке, за чије надзирање у „родно осјетљивој“ области је задужено Министарство културе!), али императивно захтијевање употребе „родно осјетљивог“ језика, те свега осталога што треба водити пројектованом цјелокупном учинку „уродњавања“ српског друштва указује на то да је потенцијал за санкције у случају пропуштања повиновања овако замишљеним одредбама написан „невидљивим мастилом“, што лако може постати и обавезна норма, када се у будућности буде установило да „уродњавање“ не иде предвиђеним темпом, чије је праћење и јавно извјештавање о томе изричито предвиђено као обавеза надлежних државних органа. „Спровођење поступка уродњавања“ (члан 45), у суштини значи да се цјелокупни друштвени живот има посматрати кроз безусловно обавезујућу свјетоназорну парадигму „родности“, што, није тешко наслутити, треба водити дијељењу људи на основу полне разлике (коју аутори или ауторке Закона називају „родном“) и тамо гдје у свакодневици гдје је тешко докучити да би могла постојати суштинска разлика између мушке и женске перспективе („саобраћај, енергетика, заштита животне средине, […] јавно информисање“; члан 1). Инсистирање на разликама, с латентном интенцијом међусобног антагонизовања двају полова, у перспективи, може обезбиједити могућност „бесконачног“, а није искључено и врло уносног ангажовања „родно свјесних“ активисткиња у процесу праћења остваривања праксе „уродњавања“. Када и ако се успије произвести перманентна међуполна криза, тада ће и „експерткиње“ за „кризни менаџмент“ бити незаобилазне. Стварање напетости и антагонизама, генерисањем и заоштравањем женско-мушког микробелицизма у свакодневици, пожељни је партикуларни циљ „родне авангарде“, која би себи тиме себе социјално-финансијски могла обезбиједити – према начелу: завади, па заради…

Да је ријеч о титанском подухвату чији је крајњи циљ тотална промјена културно увријежених представа о свему што се – стварно или наводно – тиче односа мушкогā и женскогā, види се из доста мјеста у Закону. Тако, рецимо, стоји да треба „на свим нивоима образовања и васпитања искључити родностереотипне, мизогине и мизандријске садржаје“, а „укључити садржаје везане за родну равноправност у циљу превазилажења родних стереотипа и предрасуда, неговања узајамног поштовања“ (члан 37). Узгред, као што је у доба владавине марксистичког свјетоназора усађивање истина „пророка“ из Трира увијек пожељни и коинтендирани циљ цјелокупнога образовања, тако и овдје „уродњавање“ свијести ученика и студената постаје кровни циљ цјелокупног образовања. Што се тиче дефаворизовања женомрзачких и мужномрзачких образаца, те подстицање потребе за узајамно поштовање људи, и као припадника оба пола, то је нормативно посматрано на сваки начин неспорно. Но овдје је проблематично то што се узрок постојања мушко-женских неспоразума проналази у традицији, што се види и из сљедећег мјеста:

Забрањено је изражавање мржње и омаловажавање жена и мушкараца, као и јавно заговарање, подржавање и поступање засновано на предрасудама, обичајима и другим друштвеним обрасцима понашања који су засновани на идеји подређености или надређености жена и мушкараца, односно на родним стереотипима (члан 44).

Нијесу, дакле, проблем негативне предрасуде, неприхватљиви обичаји или погрешни „родни стереотипи“, већ тзв. „родни стереотипи“ као такви. Другим ријечима, не само оно што је морално неодрживо, већ читав корпус културне стеретипизације женскости, мушкости и њиховог узајамног односа, доспијева на клупу за осумњичене, као оно што је узрок међу-„родно“ неприхватљивих облика изјашњавања, односно понашања. Зато су и „средства јавног информисања дужна да приликом извештавања користе родно осетљив језик и да развијањем свести о значају родне равноправности доприносе сузбијању родних стереотипа, друштвених и културних образаца, обичаја и праксе заснована на родним стереотипима…“ (члан 44). Умјесто да средства јавног обавјештавања истинито, вјеродостојно и непристрасно извјештавају (као што би и смисао система образовања требало да буде образовање, а не профилисање идеолошке свијести), она треба да се баве „развијањем свијести“ – ваљда тако што ће се новинари претходно „едуковати“ за употребу „родно осјетљивог“ новоговора. Није важна истина, већ постизање одређених идеолошких циљева, као, уосталом, и у сваком облику тоталитаризма, који то, поред осталога, жели постићи репресивним усађивањем новог облика језичког општења.

Фото: Ангела Вајс/АФП

Нема, дакле, лоших „родних стереотипа“ – насупрот прихватљивим или макар неутралним, већ цјелокупна традиција културног памћења која се тиче разумијевања женскога, мушкога и женско–мушког општења, на крају дугорочног историјског пројекта „уродњавања“ српског друштва, треба бити потпуно искоријењена из јавне и приватне свијести. („Родна“) Револуција која тече… Сузбијање родних стереотипа значи борбу против културног насљеђа, против памћења, гдје се, као и у већини културних традиција, претпоставља да постоји нешто инхерентно женско и инхерентно мушко. Дакле, све што се предањски сматра саморазумљивим, истинитим када је ријеч о пољу женско–мушкога не треба чак бити ни критички преиспитано, већ у цјелости и немилице има бити пребрисано и замијењено другачијим виђењем, наиме „исповиједањем родне истине“. Послије искустава тоталитаризама у ХХ стољећу дјелује сулудо да неко и даље може гајити овакве месијанске амбиције у погледу посједовања „истине“, далеки, али директни потомак радикалног просвјетитељства XVIII – „џендеризам“ (енглеско gender на српски је преведено као „род“) очигледно и даље вјерује да је у својој „богомданости“, дотакао „истину по себи и за себе“, тако да би им можда и сам Хегел позавидио.

Зато се, као и код неких историјских варијанти спровођења у дјело модерног просвјетитељства, борба против предрасуда предвиђа као законска норма, с јасно дефинисаним културним циљевима. Као што је идеолошки предак „џендеризма“, просвјетитељство, у својој сазнајној и етичкој заслијепљености, успостављало ланце еквиваленција попут: традиција → „мрак“ → зло, због чега би пут до искорјењивања зла у људском друштву морао бити посредована искорјењивањем традиције per se, тако и „родно осјетљиви“ ауторски „ум“ који је писао овај законски текст успоставља аналогни низ: „родни стереотип“ → непоштовање жена → мизогинија. Епистемолошко самосљепило је зато права мјера дубоке увјерености идеолошког „ума“ у своју исправност и истинитост.

Узгред – ако ово уопште може и смије бити узгредно – наш (српски) језик духовно је добро свих његових изворних (српских и не више српских) говорника, а није власништво маргиналне мањине која жели њиме безмало да суверено располаже, што им је усвојеним Законом, уосталом, омогућено! Српски језик је наш језик, дакле језик свих нас, а није само њихов, наиме шачице полноидентитетски оптерећених особа, чија је добронамјерност према „остатку“ српског друштва – ако имамо у виду друге аспекте и теме њиховог јавног дјеловања – увелико упитна. За разлику од многих међу нама, „родно осјетљиви“ желе да искористе, својим захтјевима уподобљени српски језик као пуки инструмент – инструмент корекције свијести, а ако не буде ишло и као претекст за терор над „родно неосјетљивима“, који су неријетко и, примјера ради, национално неравнодушни. Тако би се „родно осјетљивим“ дисциплиновањем цјелокупног српског друштва могао постићи (макар) двоструки циљ: однарођујуће уродњавање.

Извор: Priručnik za upotrebu rodno osetljivog jezika

Ако је језик један од симбола и оличења једног народа, тада се усвајањем овог Закона уводи (за три године од усвајања) „привремена управа“ над њиме од стране „родно осјетљиве“ маргиналне мањине, међу којима преовлађују анационалне, или чак антинационалне особе. Заиста, један од најбољих начина да завладате једним народом јесте да му „ухапсите језик“. Управо се то десило усвајањем овог законског текста, што је, нема сумње, одобрио предсједник Србије, који је лицемјерним заустављањем доношење „Закона о истополним заједницама“ (који је, нема сумње, претходно сам био аминовао), показао да је имао такву моћ и када је ријеч о овом закону. Укратко, стварањем нове правне реалности српски језик је упућен на трајно задржавање – све док овај Закон не буде укинут – у руке језичких пандура (или је можда боље рећи: „пандурки“’?), који/е ће своју стручну некомпетентност[1] издашно компензовати идеолошком амбициозношћу и ригидним активизмом.

Иницијални изговор повјеравања српског језика маћехинском старатељству „родно осјетљивих“ биле су емоције – само њихове емоције, јер друге они/е не признају. Тако се од емотивног солипсизма дошло до „емотивистичке“ диктатуре, с намјером промјене културног идентитета српског народа. Притом, ми због саме природе ствари (осјећања) не знамо да ли су заиста нечија осјећања повређивана употребом „родно неосјетљивог“ језика, који притом не спада у тзв. „говор мржње“. Њихова ријеч о њиховом личном „унутрашњем стању“ (осјећању) напросто има тежину привилегованог стања ствари, из које, како видимо по овом Закону, проистичу општеобавезујуће норме и „истине“. У најкраћем, суштина перфидног маневра покушаја отуђења српског језика од српских националних установа, и уопште од српског народа, могла би се свести на формулу: осјећам се („родно свјесном“), дакле владам (српском јавношћу). А све се то чини у име (приватне) осјетљивости и (приватних) осјећања. Осјећања, или боље: (одглумљена) „осјећања“ царују – (раз)ум кладе ваља…

Ако се некада, у раним фазама просвјетитељства, говорило о „врховном бићу“ (заправо: „бивајућем“), које је требало да важи као оличење (раз)ума, тада је у најновијим, хибридним варијантама (пост)просвјетитељства, осјећање, потекло од „осјетљивости“, постало кључни атрибут претпостављене врховне референтне тачке друштва и свијета, из које треба да проистекну норме и обавезе за цјелину. Но док се разумност конституише разумним општењем, осјећајност је у најбољем случају у ограниченој мјери комуникабилна. Дакле, осјећање као осјећање спада у приватну сферу, и као такво је у ограниченој мјери јавно са-општиво. Идеја споља (Запад) октроисаног Закона, усвојеног у нерепрезентативном, личној вољи једног човјека (умјесто вољи народа) уподобљеном саставу Скупштине Србије, јесте да осјећања и осјећајност, и то не – „као такви“ – већ они који су везани за једну изразито мањинску скупину „родникā“, преузму мјесто општости. С обзиром на такав статус једне, формално и фактички партикуларне инстанције, посљедица нормативног санкционисања једне изведбе (социо-политички конструисане) осјећајности јесте наметање нечега инхерентно приватнога као да је опште и јавно, иако оно то у себи и по себи, наравно, није.

Прослава Врховног бића за време Француске револуције, 8. 6. 1794. (Фото: Викимедија)

Приватни доживљај, приватна ствар, као и код засад повученог предлога „Закона о истополним заједницама“ (читај: браковима), гдје је приватна сексуална пракса мањег дијела становништва требало да постане јавно обавезујућа за све,[2] несхватљивим озакоњењем добија прерогативе нечега не само јавнога него и, по сили закона, општеобавезујућега. Тиме се на рационално неприхватљив, штавише незамислив начин, становиште општости као такво узурпира нечим што је у себи приватно, да би у сљедећем кораку, озакоњењем, приватна ствар постала јавна, односно општа обавеза. Међутим, пошто је подлога и засад повученог „Закона о истополним заједницама“ и „Закона о родној равноправности“ нешто што је суштински приватно, то оно, својим формалним озакоњењем, не може изгубити приватни, а стећи општи карактер, већ је на дјелу узурпаторско наметање приватно-партикуларнога као јавно-универзалнога.

Да не буде забуне, нешто што је у себи посебно, може бити учињено предметом правне заштите – уколико се процјеном са претпостављеног општег становишта, које је регулативно епистемичко априори законо-давства, установи да је то потребно. Но овдје је ријеч о томе да је сáмо становиште с којег се обликовала (хипотетичка) „интенција законодавца“ у случају Закона о родној равноправности – приватно, не-опште, непоопштиво. Зато, уколико такво, за уопштавање неподобно становиште претендује на општост, оно самим тиме посеже за насиљем над умом, за „теоријским насиљем“. Но ако се становиште теоријских маргиналаца озакони – захваљујући вољи једног човјека који слуша налоге из Брисела и Вашингтона усмјереним на преобликовању јавне и приватне свијести код Срба – тада посљедица тога постаје још кудикамо опасније правно насиље. На тај начин су они који нијесу могли аргументативно-теоријски исходовати сагласност за своје (неодбрањиво) становиште, дошли у прилику да га фактички генерализују – његовим промовисањем у правну реалност.

Међутим, због начина како је донијет и на чему почива, текст Закона о родној равноправности суштински јесте не-законит, будући да је успостављен кршењем онога што би сваки закон требало да има за подлогу – опште становиште на јавну ствар. Због тога, само ако се препозна да је морална и грађанска дужност свих појединаца, свих установа, нарочито оних које се баве законитошћу, културом, језиком, породицом, насљеђем… – да се активно супротстављају спровођењу у дјело овога псеудоправног безакоња спријечиће се да он постане ствар правне свакодневице – било тако што неће бити примјењиван, било тако што би био суспендован, односно опозван.

Фото: Центар за женске студије

Од некадашњег просвјетитељског поклича да је човјек мјера свих ствари, при чему је епохално карактеристични, метонимијски еквивалент човјека постао (његов) Разум (за који се вјеровало да је, макар перспективно, један и општи), историјски смо добили да је у Србији „осјећајност“ једне идеолошке мањине постала мјера свих других људи из њихове заједнице. „Осјећајност“ је постала нови идол, дакако само осјећајност једне маргиналне мањине. Осјећања других нијесу важна, штавише оваквом „законском“ праксом изричито се газе. Нечији лични, „субјективни“ доживљај претходно је, на страни једне маргиналне идеологије свјесно изумљен и приређен тако да се њиме могу „гађати“ не само људи другачијих идеолошких опредјељења него потенцијално и сви они који нијесу њихових схватања. И даље је мјера свега (нешто) људско – не разум, већ осјећање, и не нешто за шта би могли бити пријемчиви сви, или макар већина, већ „друштвено конструисана“ осјећања маргиналне мањине, која дрско гази преко осјећања, разума, интереса… свих оних који нијесу као они. Када „Човјек“ постане мјера свега, па и свега људскога, тада извјесност „истине“ у лику нацизма или бољшевизма постаје мјера масовних гробаља расно или класно „неподобних“, као што и овдје код нас „осјећајност“ једне каприциозне, антидемократске, латентно или манифестно аутошовинистичке мањине постаје мјера озакоњене ништавности свих осталих грађана.

Они који води рачуна о родној осјетљивости/осјећајности, апсолутизујући га на нивоу читавог друштва, тиме, не само ipso facto него и интенционално, у потпуности занемарују осјећања и осјећајност „родно неосјетљивих“, што, a fortiori, важи и за разум и за достојанство већине. Аргументација других, не само као већине већ уопште као људи, „родно осјетљиви/е“ напросто игноришу. Штавише, пошто они садржински узимају у обзир само властиту позицију, из чега треба да проистекну и реалне социјалне посљедице, то свјесно игнорисање аргумената друге стране, или неспособност да се они реципирају, а камоли прихвате – што одликује идеолошке фанатике, који живе у затвореној слици свијета – води гажењу субјективности, а напокон и достојанства већине.

Наслов једног од канонских текстова „постколонијалне теорије“, који је због своје наглашене осјетљивости за другости, унеколико конгенијалан „научном феминизму“ (као што је и његова ауторка и „постколонијалка“ и феминисткиња), гласи „Могу ли субалтернй[3] говорити?“ Према досад изложеноме, „родно неосјетљиви“, сходно оном што је јасно наговијештена перспектива даље разраде и примјене овог закона, неће моћи, тачније неће смјети да говоре – ако не желе да буду извргнути санкцијама, засад неутврђене садржине; тачније, ако се озакоњено „уродњавање“ не буде на вријеме зауставило, врло брзо ће судије и судови бити приморани да суде према „родној“ не-правди.

Бранкица Јанковић (Фото: Т. Јањић)

Ако је човјек створење које има говор, логос, тако да се путем његове „логосности“ увијек изнова извршава и утолико посвједочује његова људскост, тада је скандалозним Законом једно фактички изразито мањинско, а начелно тешко одбрањиво становиштe, извршило узурпацију јавне ријечи свих чланова заједнице, тако да се вербално неподобни утјерују у алогију, у јавну њемост, а посљедично и не-људскост.

Овдје се, у вези с тиме, намеће прилика за једно упутно поређење. Ако смо у социјализму имали идеолошку конструкцију „морално-политичке подобности“, путем које су били обиљежавани, стигматизовани, а на концу евентуално и прогањани сви „морално-политички неподобни“, тада из духа овога закона слиједи да предметом правног санкционисања могу постати сви „џендерсензитивно“ вербално неподобни. Разлике између ове двије ситуације постоје, при чему на штету закона донесеног у једној „либералној демократији“. Прво, „морално-политичка неподобност“ никада као таква није постала предмет кривичноправног прогона, већ „само“ у форми „злонамјерног и неистинитог приказивања друштвено-политичких прилика“ (социјализма), сходно „фамозном“ члану 133 Кривичног законика СФРЈ, којим се санкционисао тзв. „деликт мишљења“. Дакле, правно је била санкционисана институционално установљена намјера дјеловања против социјалистичког система, док је морално-политичка неподобност која је излазила из оквира „злонамјерног дјеловања“ била предмет јавног стигматизовања и друштвеног ограничавања које није имало облик правног прогона. Доношењем овога Закона, међутим, подобним за прогон, у перспективи, постаје онај ко не користи прописани језик – независно од своје намјере. Дакле, кривим се постаје иако се ништа лоше (у смислу разлике добро – зло од које полази „родна коректност“) није мислило, намјеравало – већ се само „лоше“, недовољно „родно будно“ изразило.

Док је у социјализму прогону подлијегало „само“ интенционално мишљење, у постпетооктобарском, „транзиционом“ „либерализму“, који се на овај начин сигурно креће ка антиутопији, санкционисању може подлијегати – то је прилично уочљива интенција законског текста – неинтенционално говорење. Притом овдје није ријеч о прогону тзв. „говора мржње“, који је такође одвећ дифузан и стога смишљеним идеолошком манипулацијама подложан појам. Но ако и пођемо од тога да јавна испољавања мржње треба сузбијати, односно санкционисати – што би, макар идеалтипски, могло бити у реду, иако у реалности то често значи одузимање слободе јавног говора иномислећима од стране оних који ограничавају туђе слободе захваљујући дјелотворном располагању механизмима друштвеног жигосања – овдје се појам неприхватљивог, прогону подобног говора шири до безобалности, тако да нечији лични, приватни, „субјективни“ (само)доживљај постаје беспризивна инстанција истине и етичке мјеродавности. На основу тога постаје могуће и да разне врсте „злосрећних“ („алтернативних“) облика полне идентификације (мимо двију стандардних) буду друштвено нормализовани под видом суверенизованог (ауто)интерпретационизма, према „начелу“: мнијевам/ осјећам да сам такав, дакле такав и јесам. „Знање“ и „истина“ се према оваквој логици изводе из „права“ да се не буде „дискриминисан“ (нпр. непобитним здраворазумским судовима), из чега слиједи лично „право“ (одабраних мањина и мањинских становишта – никако свих!), да њихово лично мнијење постане истина“ за све. На тај начин, све скупа узевши, изразито мањински, не само „неортодоксни“ него и у овом или оном облику екстремни облици самоосјећајности постају неупоредиво значајнији и важније од осјећања достојанства и правне сигурности већине – и појединачно и колективно. Када незнање и игноранција узурпирају (упражњено) мјесто знања, тада се показује да полуинтелигенти-узурпатори врло брзо исказују склоност да своје мнијење издају за Знање, што је типично за идеолошко становиште.

Сергеј Григоријев, Пријем у Комсомол (Фото: Арт Русе)

Све владајуће политичке идеологије, нарочито оне радикалне на различите или сличне начине прибјегавају покушајима управљања јавним говором, што донекле води и управљању јавном свијешћу, а тиме, посљедично, и приватном говору и приватном свијешћу. Али чак ни тоталитарни политички системи, као социјализам код нас, када су такође покушавали да преобликују јавни говор, није прибјегавао директном легислативном декретирању разлике између идеолошког „правозбора“ и „кривозбора“, стављајући у изглед санкционисање „родно“ неподобне граматике, чак и ако је она у складу с позитивно установљеном и озакоњеном нормативистиком српског језика. Ако је Ниче казао да се нећемо ослободити Бога док се не отарасимо граматике, борба против правописа „родно осјетљивих“ представља најозбиљније посезање у друштвену структуру, друштвене односе, традицију, сјећање, општење. Зато се без имало устезања може рећи да овакав Закон представља велики корак уназад у односу на правну праксу једног тоталитарног система какав је био југословенски социјализам.

На крају, треба рећи да је особеност Закона о родној равноправности то што он не регулише ante legem већ постојеће односе и друштвено општење међу грађанима, као припадницима обају полова, већ се сви појединци најприје интерпретативно реконструишу у припаднике различитих „родова“ (засад, претпостављамо из тактичких разлога, „само“ женскога и мушкога), да би се на основу тог изума једне социоконструктивистички усмјерене теоријске позиције законскопрактички спроводилa у дјело новообјављена „родна истина“. Међутим, то да је „род“ само једна хипотеза једне теоријске позиције (узгред одвећ захтјевна и недоказана, или чак недоказива), а не реалност и истина, мало ко ће се у академској хуманистици усудити да јавно изнесе – иако је то, из личних контаката се лако установљава, раширено мнијење, зато што било какав покушај критичког преиспитивања темељā „родне“ теорије, која у пракси увелико дјелује као „родна“ идеологија, заговорнице посљедњих не само доживљавају као лично угрожавање већ неријетко обасипају кампањом јавног етикетирања, па и харанге оних који су тобоже „против жена“, а за неприхватљиве репресивне облике друштвене и приватне праксе према њима. Дакле, „доказивање необоривости“ главних хипотеза из „родног“ миљеа не одиграва се за академски свијет стандардним путем, већ посредством моралне уцјене, и јавног жигосања које каткад прелази замишљене границе тзв. „говора мржње“, против чега би управо заговорнице „рода“, за очекивати је, требало да се залажу. У таквим околностима, будући да је на Западу, употребом механизама производње и утјеривања роднополитичке коректности, у јавном простору одавно сломљена било каква озбиљна опозицијa „заповијестима родно свјесних откровења“, та идеологија је фактички (без-правно) освојила мјесто истине. Зато агресивни јавни говор „родно свјесних“ и упадљиви изостанак критичких приговора на рачун новог идеолошког тоталитаризма чине симбиотички симптом стања критичког мишљења на постсекуларном Западу. Овим законом, који предохрански дјелује и спрам могуће академске критике свјетоназора „родности“, такав тренд се прелива и на нашу земљу. Напокон, људи су склони да, дејством одређених психичких механизама, прихватају реалност нечега што је успостављено као „недодирљиво“, временом и приватно нормализују дискурзивним насиљем успостављене „истине“ – напросто да себи не би правили проблеме у каријери и животу јавним изношењем разумних сумњи. Када се то деси, они који су дотад ћутали – престају да примјећују своје ћутање. Када наступи заборав ћутања – тоталитаризам је однио историјску побједу. Историја марксизма-лењинизма, фашизма, нацизма даје прегршт рјечитих примјера тога.

Возачи трактора у Киргизији, СССР, 26. 4. 1942. (Фото: АП фото/Бостонски универзитет)

Осим тога, овај закон је у својој основној интенцији – постизању равноправности међу половима – у најбољем случају промашен, јер се равноправност може правно регулисати само наспрам евентуално постојећих случајева или макар реалних могућности друштвеног појављивања правно условљене, односно правно установљиве, неравноправности међу половима, или пак уколико то подручје није правно уређено. Као што знамо ничега сличнога у Србији одавно нема. Зато је било неопходно изумјети „род“, те одговарајући „родни“ појам „неравноправности“ (академик Пипер то назива „идејом апсолутне полне равноправности“; већ навођено, стр. 47). Идеолошким појмом „равноправности“ игноришу се све природне разлике између мушкараца и жена, све што је културноисторијски успостављено као ближе женама, односно мушкарцима, да би се апсолутним и безусловним изједначавањем цјелокупне праксе женскости и мушкости потврдила ова радикално-екстремистичка представа о равноправности, која са односно здраворазумским, односно са стандардним концептуалним значењем тог појма нема много заједничкога, осим имена. Овакав идеолошки конструкт, да је тако назовемо, „хиперравноправности“ не третира никаква реална, правно релевантна стања ствари, већ се инструментално-интревенционистички бави културном свакодневицом, предубјеђењима људи, обичајношћу… – једном ријечју оним дијелом људске стварности који „говори“ другачијим језиком од права и законодавства. Отуда и утопијска, или боље: антиутопијска амбиција да се људски ставови, културне навике, лични назори правно регулишу, односно да се путем „материјалних“ правних норми дјелује корективно – заправо насилно – на сферу духа.

Уосталом, усвојене обавезујуће законске норме у опхођењу с језиком – али и с оним што се тим језиком означава, а то је готово цјелокупна људска стварност – противне су духу српског језика, и уопште, тај закон представља антидуховни акт који је противан природи језика као творевине објективног духа, а не некаквог комесарског диктата. Из тог разлога професор Пипер запажа: „Доследност примене захтева за пуном језичком родном равноправношћу највидљивије показује њихову апсурдност“ (исто, стр. 52). Своју збирну оцјену он увјерљиво поткрепљује сљедећом тезом, подржаном једним илустративним примјером: „Ако је и социјални маскулинатив и социјални фемининатив у субјекту, додатно истицање различитости у полу и обликом предиката [што би било неизбјежно ако би се начело ‘роднојезичке осјетљивости’ досљедно спроводило – Ч. К] толико би променило структуру српске реченице да не изгледа вероватно да ће се такве реченице икад употребљавати (нпр. Све хирургиње и сви хирурзи биле су и били су спремне и спремни за операције пацијенткиња и пацијената)“ (исто, стр. 53). Да ли би баш код „првоборкиња роднојезичке осјетљивости“ стајало хирургиња или хируршкиња – мање је важно. Кључна ствар да је овдје на дјелу разобручени бесмисао који је идеолошки фанатизована, маргинална мањина спремна да спроводи над свима нама, по било коју цјену.

Да се овим наопаким законом жели произвести стварност, која се затим намјерава уредити – будући да „рода“ нема у друштву и култури, већ само у појмовним фантазмагоријама једне теоријски спорне позиције – види се и по томе што се у овом необичном законском штиву у члану 6 уводе основни појмови „родне“ концептуалности, и то не као у законском тексту, већ као у лексикону. То је учињено ваљда зато да би они који би требало да га спроводе уопште имали представу о чему је ријеч, пошто иначе, с правом се претпоставља, због своје „неуродњености“, могу бити ускраћени за представе „роднојезичке“ езотерије, која је „сазнајно-практичка“ подлога овог законског текста. Још једном се испоставља да овај закон смијера на промјену свијести, коју најприје емпиријскотехнички морају да на себи изврше („најбоље“ присилном „едукацијом“) они који треба да га спроводе, да би његова примјена уопште била могућа. „Образовањем“ и „просвјећивањем“ – до нове жене/новог мушкарца, и свих „осталих“ полно-„родних“ варијетета, који, познато је, на афирмативан начин стоје у хоризонту „родно освијешћених“.

У поменутом, „лексиконском“ члану закона тзв. „род“ дефинише се на сљедећи начин: „Род означава друштвене одређене улоге, могућности, понашања, активности и атрибуте, које одређено друштво сматра прикладним за жене и мушкарце, укључујући и међусобне односе мушкараца и жена и улоге у тим односима које су друштвено одређене у зависности од пола“. „Род“ је, дакле, друштвено-историјски конструкт, док је пол природна датост – иако постоје екстремне заговорнице џендер-идеологија, у Србији представљане и као еминентне „теоретичарке“, које и природну датост полности доводе у питање. Пошто је друштвено-културни аспект женскости и мушкости – што је јасно и из ове дефиниције проистекле из теоријски дискутабилног, али зато идеолошки канонизованог социјалног конструктивизма – ствар друштвене додјеле улога, то у том, „родном“ аспекту онога што спада у полне (а не „родне“) идентитете нема ничега датога, природнога, или макар квазиприроднога, већ је цјелокупна нефизичка садржина женскости и мушкости друштвено конструисана.

Илустрација: Тошо Борковић/Вечерње новости

Уколико се пође од такве претпоставке, тада је, иманентно посматрано, могуће деконструисати, односно деструисати све друштвено-културне „родне“ релације и идентитете – ако се примијени само довољно снажна и истрајна сила, уколико већ мјере „родног просвјећивања“ не буду дјелотворне. Узгред, ако се већ полази од тога, не би ли онда било цјелисходније у социо-културном опхођењу с „родношћу“ настојати да се културно-историјски произведене и затечене подјеле и разлике између жена и мушкараца смањују, да се иде ка градњи „међуродне сагласности“, када већ за то нема никаквих природних препрека? То се, међутим, код заговорница џендер-идеологије не дешава – да ли стога што ипак наслућују да се полност не своди само на физичка својства, што је код неких људи, у времену свеопштег бујања артифицијелности у западњачкој цивилизацији и извор личних фрустрација (на које неки реагују радикалним идеолошким, „родним“ ангажовањем, да ли стога што производња разлика, као и у многим другим друштвеним пољима, може бити уносан „посао“ – о томе можемо само да нагађати… Но било како било, темељ оваквог ангажованог историјског активизма лежи у његовој антрополошкој и културалној игноранцији, као, уосталом, и код његовог претка, просвјетитељства XVIII стољећа, чије су понекад сулуде антропо-културалне „теореме“ десетине милиона људи у ХХ стољећу платили главама у експерименталним спровођењима „еманципаторских“ пројеката. Зато и „џендеризам“ јесте револуционарна идеологија која своју латентну социјалну виолентност, која почива на (манифестној) дискурзивној насилности, прикрива институционализовањем, какав је и његово чињење озакоњеном истином у виду недавно донесеног Закона о родној равноправности.

Напомене

[1] Погледати стручно мнијење Одбора за стандардизацију српског језика.
[2] О овоме видјети у нашем тексту:
[3] Потчињени други, обично из других, неевропских култура – прим. Ч. К.

(Стање ствари, 07. 06. 2021)

Став