Покрет за одбрану Косова и Метохије

Љиљана Богдановић: Тежина нашег камена

Љиљана Богдановић (Извор: Печат)

Наш камен је тежак. Таквим га, дакле, не чине само нове тешке околности које нам је спаковала перфидна агенда екипе из Давоса. Предамо ли пак „камен за купус“ у туђе руке, неће нам бити лакше.

Осврт на месец септембар који је управо прошао суочава нас с мером сурових промена у стварности која нам је суђена ево већ другу годину заредом. Оптимистична ишчекивања, ведрина и прављење планова о „поправкама“ живота, укратко све оно што је било неписано правило за лагодније дане краја лета, доскоро је било право дато свима, „демократично и бесплатно“. Сећање на то заводљиво живљење касног лета и „радости без разлога“ данас је ишчилело, а усталио се нови обичај састављања спискова „Ко нас је све напустио овог лета“. Промена септембарске традиције као непосредни учинак широког спектра забрињавајућих криза, највише пандемије и најновијег ковид таласа, те њима придружених ограничења и претњи, променила је и све нас. У току је лични и колективни „ресет“, наше ново психолошко подешавање у условима опасности.

Србија је на петом месту листе земаља с највећим „вишком смртности“, односно такозваним секундарним морталитетом, извештава британски „Економист“, док еминентни српски доктор разоткрива стварно значење загонетке „прекобројних“ смрти: Помрећемо не од ковида већ од рака и од коронарне болести: 30.000 прошле године умрло од рака, 10.000 више него претпрошле; 78.000 умрло од кардиоваскуларних болести, 50.000 је српски просек.

Статистика, не само она најнесрећнија – демографска, постала је црна тачка у реалности нашег простора. Да ли судбинском неправдом, тек низ различитих драматичних чињеница беху књиговодствено сабране баш у септембру, премда су се проблеми и губици „запатили“ у месецима који су претходили. Допринос овом календарском инату у пописивању минуса дао је чак и неочекивани пијачни барометар, потврђен гласом с високог места (сектор Народне банке Србије), одакле извештавају: у августу ове године забележено је једно од највећих поскупљења воћа и поврћа за последњих десетак година у нашој земљи.

Стварну, тешко поправљиву драму нације, међутим, открива саопштење Републичког завода за статистику: од почетка године па до краја августа у Србији је рођено 39.965 беба, а преминуло 82.681 особа; за осам месеци негативан природни прираштај износи 42.716 становника. Демографи настављају да мраче, па кажу: Ове године у Србији ће бити забележени рекордно мали број рађања и рекордно велика смртност. Ако се, наиме, задржи тренд броја живорођених и умрлих у првих осам месеци, негативан природни прираштај до краја године у Србији ће износити најмање 64.200 становника. Још један град ишчезава из српског животног и виртуелног земљописа!

У новим приликама – када нас је „све мање и све смо старији“ – не важи углађена стоичка помиреност која смрти ласка да није друго до део живота. Јер смрт је аванзовала, постала је владар садашњице.

Слутимо ли да је преко низа историјских околности, политичких и економских, дивљом-транзицијом-у-капитализам погодности, овде на велика врата хрупио такозвани Велики ресет, а најпре његове најважније поставке о смањењу и контроли становништва? Ко се ругао теоријама завере, можда јесте дангубио, али чињенице потврђују да се програм испуњава. „Дистопијска Агенда УН 2030, односно давосовски Велики ресет, јесте једна од најопаснијих и истовремено најмање схваћених промена у протеклих барем стотину година светске историје“, каже Вилијем Енгдал, писац и истраживач чија су луцидност и познавање светских прилика неупитни. Енгдал упозорава да „реорганизација светске економије од главе до пете – режирана од стране котерије технократских корпоративиста, а са екипом са Светског економског форума у Давосу у првом плану (…) – не представља некакав предлог за будућност. Она је добрано у фази реализације док свет остаје у сулудом карантину због вируса“.

Будући да се дистопијска агенда пред нашим очима обистињује, да ли је уместо опште пометености под притиском наведених застрашујућих токова живота, умесније размишљати о могућностима одговора који не би био фаталистичко мирење с неминовностима? Има ли овде снаге за проактиван унутрашњи и спољни национални ресет, за подешавање на нулту тачку лишену познате пасивности и малодушности који владају колективним свесним и несвесним нашег простора?

Пишући недавно о „живој смрти“ и умирању руралне цивилизације, писац Милован Данојлић није само пренео свој утисак да је „живот ударио у невидљиви зид, изгубио полет и правац“ већ је, смирено и охрабрујуће, поручио: „Нама, кратковеким смртницима, то личи на смак света. Што, историја нас томе поучава, не може бити истина. Садашње умирање је, вероватно, увод у обнову, припрема препорода. Оно што ће се из пропасти родити, тек се на махове наслућује. То што долази свакако ће бити јаче и здравије, по укусу далеких и нерођених бића.“

Милован Данојлић (Фото: Печат)

Будући да из овог песниковог исказа разумемо разлоге за веровање у препород, као и извесност да је то судбина намењена још „нерођенима“, остаје питање – како да овде и сада остваримо преображај и увод у обнову, а да то не буде тек паролашко и фразерско мантрање о светлој будућности?

Професор Слободан Антонић залаже се у том смислу за целисходно успостављање националних црвених линија. Као граничника од којих нема узмицања, малодушности и мирења с „реалношћу на терену“ и „приликама у свету“.

„Наше црвене линије су наша деца и Косово и Метохија. Безочно су нас гурали и сабијали, ми смо се бранили и повлачили, али за то двоје стварно више немамо где да се повлачимо“, пише Антонић. Детаљно предочавајући појединости о настојању атлантиста да преко образовног система и сексуалног васпитања овладају свешћу и будућношћу нашег најмлађег нараштаја, Антонић упозорава на непревладану опасност да се ова линија одбране разлабави!

Поводом друге црвене линије – Косова и његовог „непрестаног штрпкања“, он опомиње: „Најновији упад паравојне полиције из Приштине северно од Ибра део је старе игре: 1. Сецесионисти најпре употребе силу у покушају да узму оно на шта немају право; 2. Позове се ЕУ да посредује; 3. Београд, у име ЕУ интеграција, попусти и уступи им најмање трећину онога што Приштина захтева. И тако, све док Приштина не добије све. Морамо да престанемо с игром ’трећина по трећина, волим ЕУ’. Не треба више ништа дати, ни српски камен за купус, ништа.“

Чини нам се да је овде поменути „српски камен за купус“ снажна и неодољива метафора која заклиње да се по било коју цену, па и по цену сукоба, не сме отуђити оно што је идентитетски и духовни, колико и материјални, услов опстанка.

Храброст да се успоставе и учврсте не само поменуте већ и друге националне црвене линије (Јасеновац, култура, наслеђе, језик и писмо) може бити препозната у многим гласовима које данас слушамо.

Епископ будимљанско-никшићки Методије, у беседи по устоличењу у манастиру Ђурђеви ступови прошле недеље, подсетио је да снагу земље и народа не чине бројност популације и њена величина, већ величина духа који у том народу обитава. Нескривеној духовној кризи народа којем се владика обраћа потребан је снажан лек. Тај лек је, сматра беседник, повратак изворним духовним коренима. Невоља је, међутим, и то што у општој духовној запуштености и отуђености значење појма „изворни духовни корени“ за многе остаје нејасно и далеко, мора се наново учити, срицати и упознавати. Наш камен је и стога тежак. Таквим га, дакле, не чине само нове тешке околности које нам је спаковала перфидна агенда екипе из Давоса. Предамо ли пак „камен за купус“ у туђе руке, неће нам бити лакше. У том је случају све извесно: нећемо опстати.

Наслов и опрема: Стање ствари

(Печат/Стање ствари, 01. 10. 2021)

 

Покрет за одбрану Косова и Метохије

ПОДРЖИТЕ

Поделите:

Share on facebook
Facebook
Share on twitter
Twitter
Share on email
Email
Share on whatsapp
WhatsApp
Share on telegram
Telegram
Share on pinterest
Pinterest
Share on print
Print