Покрет за одбрану Косова и Метохије

Митра Рељић: Српска гробља константно на мети Албанаца

Пише: Јелена Тасић

Књига Српска гробља на Косову и Метохији: Уништена споменичка и језичка баштина резултат је мог вишегодишњег рада на прикупљању споменичких натписа с искључиво порушених камених белега, а с основним циљем да се, на основу анализе прикупљене грађе, предоче размере и, теоријски посматрано, најважнији аспекти неповратно изгубљеног културно-уметничког и језичког наслеђа.

Треба рећи да натписи, пласирани у књизи, чине тек мали део уништеног, али представљају довољан корпус за сагледавање похараног језичког и ономастичког богатства које је, уз старост надгробника, њихово садржајно и ликовно обликовање, сведочило о животу и погледу на свет српског становништва на Косову и Метохији, његовим етичким и вредносним приоритетима у временском распону од близу 200 последњих година – каже за Данас Митра Рељић, професорка Филозофског факултета Унивезитета у Приштини са седиштем у северном делу Косовске Митровице и ауторка ове монографије коју је недавно објавила Матица српска.

* Осим пописа Епархије рашко-призренске уништених српских гробаља и документарног филма докторке Гордане Шубарић из првих година протектората УН на КиМ, овом темом готово да се нико није озбиљно бавио, а тачне податке не знају чак ни српски државни званичници?

– Декларативно испољена брига за уништено споменичко наслеђе на гробљима КиМ исцрпљује се покојим новинским и ТВ извештајем о задушним поменима, ту и тамо, штуром напоменом о годишњици бомбардовања или освртом српског министра у Савету безбедности УН. Површан однос према овом проблему показује и то што се у свим тим освртима понавља бројка од 5.261 уништених надгробника, иако се ради о више десетина хиљада затртих гробова, не рачунајући још неутврђен број прекопаних, поплочаних…

У околностима општег безакоња на КиМ, и сасвим добри извештаји, уколико изостане делатан одговор на исте, од слабе су користи, о чему сведочи обимна публикација ОЕБС, представљена као извештај под непретенциозним насловом Каталог фотографија – Православна гробља на Косову, чија је ауторка Марија Санчез. Наиме, она је, ослањајући се на сазнања СПЦ, општинских представника и локалног становништва, у јуну и јулу 2010. обишла око 400, углавном девастираних, српских гробаља и, уз приложене фотографије са сваког гробља, дала кратак опис затеченог стања.

* Српска гробља уништавају се рушењем и разбијањем нагробних плоча, минирањем, спаљивањем, ископавањем, претворена су у јавне депоније, у Приштини гробље су готово „прогутале“ нове саобраћајнице… Да ли је тај вандализам почео са увођењем протектората УН на КиМ 1999, или су гробља била на мети косовских Албанаца и раније? Помињете да их је 1999. бомбардовала и НАТО авијација?

– Српска гробља, као најверодостојније сведочанство идентитета датог простора, па отуд и непожељна, одувек су била на мети Албанаца, како у самој Албанији, у Македонији тако и, посебно, на КиМ. Убрзано систематско и неометано уништавање српских гробаља започето је одмах по успостављању протектората. Овоме је претходило бестијално НАТО разарање појединих гробљанских локација.

На српско гробље у Приштини разорне бомбе НАТО авијације падале су у два наврата. Иза њих смо затицали огромне кратере, далеко избачене тешке споменике, измешане кости покојника. Сећам се и једног, ту затеченог, аутомобила који је услед силине експлозије одлетео увис и зауставио се на урушеном крову старе гробљанске капеле.

* Шта је циљ затирања трагова и умрлих косовских Срба на градским, сеоским и манастирским гробљима и како су међународна управа и безбедносне снаге реаговали на уништавање хришћанских – православних гробаља на крају 20. и 21. века?

– Првенствени циљ затирања српских гробаља јесте поништавање трагова српског постојања на КиМ и дефинитивна измена идентитета косовскометохијског простора. Вандалско и систематско брисање тих трагова одвија се уз пуну подршку албанских власти те прећутно одобравање, у покрајини присутних, западних представника међународне управе, с изузетком, разуме се, часних појединаца – Шпанаца, Италијана и других који су гдекад успевали да се отргну контроли и макар покушају штогод да заштите.

* Каква је судбина гробљанских цркава на КиМ?

– Уништавање српских гробаља вандали су и започињали рушењем гробљанских цркава, како оних најстаријих попут цркве Светог Ђорђа на гробљу у центру Истока, цркве Светог Димитрија на гробљу у Сиги крај Пећи, обновљене цркве Вазнесења Господњег на сеоском гробљу у Врници надомак Вучитрна… тако и оних новијег датума, каква је била црква посвећена Светом кнезу Лазару на гробљу у приградском ђаковичком насељу Пискоте.

* Због чега се на овај вид затирања трагова постојања, идентитета и памћења готово не реагује ни у српској стручној, а ни широј јавности?

– Не може се рећи да реакција стручне јавности сасвим изостаје. Књигу која је повод за овај наш разговор свесрдно је подржао Косовскометохијски одбор Матице српске, а тема научног скупа Одбора за КиМ при САНУ, који ће се одржати почетком новембра, управо је угрожено споменичко наслеђе на КиМ. Али, да би реч струке допрла до шире јавности, потребна је адекватна акција државе. Наша држава, нажалост, нема јасну и разрађену стратегију очувања српског идентитета на КиМ.

* Пре студије о српским гробљима на КиМ објавили сте монографију „Српски језик на КиМ данас“. Како видите данашње стање српског језика на КиМ и колико је на то утицала ситуација у последње две деценије?

– Током последње две деценије српски језик на КиМ континуирано је изопштаван, злоупотребљаван и понижаван у званичним актима државне творевине, у публикацијама сваке врсте, преводима и другде, а његови корисници су почетком овог века за изговорену српску реч неретко кажњавани смрћу. Бранили су се криптоглосијом – скривањем језичког идентитета, једнако као што су то чинили криптохришћани под османском управом скривајући верски идентитет. Маргинализација српског језика с циљем његовог потпуног истискивања са КиМ представља политички пројекат на који наша језичка политика још увек нема адекватан одговор.

* На једном од предавања оценили сте да је „током протекле две деценије, последњих година нарочито, код дела српског народа држава подгревала егзистенцијалне потребе, док је на делатном оснаживању индивидуалног и колективног идентитета, као првенственог смисла и услова њиховог опстанка на заветној земљи, мало шта чинила“. Због чега је то тако?

– Јер се држави чини најисплативијим да подилази онима чији живот, оправдано или неоправдано, прати искључиво егзистенцијални страх, превиђајући да је на КиМ далеко више људи спремних да се одрекну сваког материјалног блага зарад очувања колективног памћења и идентитета.

* Ваш став је да се „свођењем косовскометохијских Срба на националну мањину и убеђивање њих самих, као и Срба изван покрајине да ту реалност треба прихватити, најдиректније се подрива идентитетска сигурност српског народа и, ништа мање, српски идентитет васколиког простора КиМ“. Ко је одговоран за такву политику – Запад, Приштина, Београд, српски интелектуалци?

– Сви заједно, а понајвише Београд, јер је прихватио смишљену подвалу Приштине и Запада, па владини званичници и неки међу интелектуалцима, свесно или несвесно, данас промовишу мањински статус српског народа у сопственој земљи. Називајући га српском мањином, српском заједницом и слично, заборављајући да такав статус нужно не подразумева бројчану мањину.

Извор: Данас