Покрет за одбрану Косова и Метохије

Пророковић: Може ли Гренел да посвађа Србију са Русијом и Кином

Потрошено је много простора и времена за објашњења о штетности вашингтонског папира на српско-руске односе. Ипак, овде треба имати у виду један детаљ. Међудржавни односи регулишу се уговорима о сарадњи у одређеним областима или заједничким одлукама, обично ратификованим у парламентима.

Српско-руски односи остају регулисани недвосмисленим споразумима, са јасним обавезама уговорних страна. По правилу, они су резултат вишегодишњих преговора, уважавања обостраних интереса и представљају део политичког континуитета. Нити их је могуће једноставно и једнострано раскинути без огромне штете (не само политичке, већ и финансијске) по иницијатора таквог корака, нити је било ко најавио овакву меру. Дакле, иако неколико врло проблематичних формулација у поменутом папиру отварају питање одржавања постојећег амбијента унутар ког се односи одигравају, не може се очекивати да ће до брзих и драматичних заокрета доћи.

Гренелова неоснована најава

Хипотетички, такав заокрет остаје могућ, Ричард Гренел га чак и најављује, али то је ипак домен теорије, пошто би много коштало, толико да би тај цех довео у питање и унутрашњу стабилност. У истој мери као и Русија, и ЕУ има разлога за нелагоду због потписаног. Највећу главобољу, ипак, цела ова прича доноси Кинезима. Иако се код америчких званичника усталило да говоре о „истискивању руског и кинеског утицаја“ као о јединственој операцији, позиције две земље не само у Србији, већ и шире на источноевропском геополитичком „дримленду“ битно су различите.

Кина је пројектовала етаблирање својих интереса кроз мегаконцепцију „Појас и пут“, чији је саставни део конфигурација 17 плус 1. Географски простор од јадранско-јонског и црноморског акваторија на југу, до балтичког на северу, од естонског побрђа Пандивере на истоку до чешке Рудне горе на западу, посматра се као целина. Циљаним инвестицијама у секторе инфраструктуре, телекомуникација и енергетике, кроз 17 плус 1 постепено је стварана солидна основа за укорењивање кинеског утицаја и дисперзију интереса у разним правцима. Након великог финансијског слома 2008. године, источноевропске државе постају „гладне капитала“. Ненаметљиво, радећи по принципима Пекиншког консензуса, инсистирајући на обостраној користи и немешајући се у унутрашња политичка питања, Кинези су стрпљиво градили сопствену политичку мрежу. Негде је то ишло брже, као у Мађарској, Чешкој, Румунији и Србији (у великој мери и у Пољској, пре доласка на чело владе Моравјецког), негде осредње, негде килаво. Много тога зависило је од расположења и спремности домаћина да се Кинезима „отварају врата“.

Трамп Кину сматра главном претњом

Препознавањем Кине као кључне стратешке претње глобалним интересима САД, Доналд Трамп је означио и кога ће „гађати“. Због испреплетености америчко-кинеских економских интереса и чињенице да кинеске девизне резерве износе преко 3.000 милијарди долара (у доларима), Трамп није у прилици да реагује нагло, пошто би то наштетило америчкој економији. Зато је кренуо изокола и постепено, ударивши најпре кинеску конкуренцију америчким мултинационалним корпорацијама и западним технолошким гигантима. Тако се на мети нашла и 5Г, али и питање „енергетске диверзификације“, поља за које су Кинези више него заинтересовани (улазак или покушај уласка кинеског капитала у румунску нуклеарку „Черна вода“, бројне термоелектране на Балкану и заинтересованост за производњу зелене енергије у догледној будућности би значило да ће постати значајан снабдевач електричном енергијом југоисточне Европе). Међутим, за разлику од ЕУ, која је везала за себе серијом чврстих уговора све источноевропске земље (већина су и чланице ЕУ), или Русије која у том погледу има јасну основу за сарадњу са Србијом, велики број најављених кинеских пројеката су само необавезујући меморандуми о разумевању, писма о намерама или чак „изрази заинтересованости“ са формалном тежином као и саопштења за јавност. Такође, Кина је закаснила са дефинисањем „регионалних пројеката“, инвестиција које ће укључити неколико држава унутар „групе 17“, фокусирала се на билатерални оквир. Самим тим, сада када је нападнута, нема координисане одбране нити пратеће синергије коју би предузело неколико источноевропских држава заједно.

Остављене су да „један на један“ седну преко пута Трампа и покушају да издрже притисак. Јер, насупрот 17 плус 1, у истом региону САД су покренуле иницијативу „Три мора“ (мада не и са истим државама!), која се, као и кинеска, тиче инфраструктуре, телекомуникација и енергетике. При томе, све земље обухваћене америчком иницијативом чланице су НАТО. Опет јасне и недвосмислене уговорне обавезе.

Може ли Кина да одоли

У саопштењу Мајка Помпеа, упереном против компаније „Хуавеј“, наводи се да је остварен успех у Чешкој, Пољској, Естонији, Румунији и Летонији. Након саопштења, пре месец дана и у Словенији, а у вашингтонском папиру истоветна реченица помиње се и за Србију. Трамп је близу тога да отргне од Кинеза половину од 17 тржишта за 5Г мрежу, у врло кратком року и са потенцијалом да од планираног „океана“, за „Хуавеј“ у источној Европи остану тек „језерца“. И ту није крај. Следи фронтални напад на сегменте инфраструктуре и енергената, ЦРБЦ и ЦЕЕЦ нека се спреме.

Оно што се представља као избацивање Руса и Кинеза, овога пута заправо је оријентисано пре свега и у највећој мери против Кинеза. Са коначним циљем тоталног разбијања конфигурације 17 плус 1. Како ће Кина одговорити? Кинеска дипломатија није склона брзим реакцијама. Остаје да сачекамо. Из данашње перспективе посматрано, тешко је потврдити да се теза о „челичном пријатељству“ може одржати, уколико буде доследног спровођења „вашингтонских обавеза“. Уколико буде онако, како је то Гренел најавио.

Извор: Спутник

Фото: Танјуг/ Зоран Жестић