Покрет за одбрану Косова и Метохије

Вести

Стеван Кењић: Косовски завет оца Андреја

Фото: Архимандрит Андреј Јовичић (блаженопочивши игуман Манастира Архиђакона Стефана у Сланцима.)

Прошло је већ пола године од блаженог упокојења нашег драгог оца Андреја. Ми, његова духовна деца, често се присећамо свега што нас је учио, пре свега својим делима и животом. Кроз један такав разговор се и повела тема на који начин би могли са неколико речи да опишемо живот нашег Оца. Један одговор нашег брата ми је остао најупечатљивији, а то је да је читав Очев живот био Јеванђеље на делу!

И заиста је тако. Свако ко је познавао оца Андреја може то да посведочи а посебно људи који су живели уз њега, састрадавали, радовали се и туговали са њим. То је заиста био човек љубави Божије.

Ми који смо имали велики благослов да будемо поред  оца Андреја можемо да посведочимо, да је отац Андреј сав био предан Богу, Цркви и народу коме је служио. Живећи и подвизавајући се на нашем Светом Косову и Метохији пуних 15 година уз блаженопочившег патријарха Павла, отац Андреј је упознао душу нашег страдалног народа, који је вековима одстојавао Косовски завет. Благородна душа оца Андреја се врло брзо напојила тим духом, и он је почео да састрадава са нашим народом, развијајући у себи делатну љубав према светој Српској земљи, земљи на којој је проливена крв за Христа, Јагње Божије. Распето Косово и Метохија се налазило у самом центру срца и душе нашег Оца. Он је легао и устајао са мислима о Косову и Метохији, стално са молитвом Богу размишљајући како и на који начин да помогне нашем народу, како да сачувамо завет од Бога нам дат. Готово свако јутро нам је причао како је целу ноћ његова душа била на Косову и Метохији и како је обилазио сва света места на која га је дух водио. Често је цитирао и осећао целим срцем и бићем својим речи Блаженопочившег патријарха Павла:

“Косово ће у 21. веку бити мера и провера свих нас – од скромним трудбеника свакодневице до Патријарха и вођа Српског племена.
Не будемо ли достојни Косова, нећемо бити достојни ни свог земаљског постојања.
Нестаћемо као да нас није ни било. А на нашем месту живеће неко други”.

Отац Андреј је био и потписник Апела за заштиту српског живља и његових светиња на Косову (1982) и свих каснијих апела посвећених очувању наше Свете земље. Свакодневно се трудио да подигне свест нашег народа о Косовском завету, о томе колико наш народ страда, да је то наша Света земља, и да смо дужни да се трудимо да пронађемо начин да им сви заједно помогнемо. Много га је болело то што је нажалост само мали број људи у Србији тога био свестан. Манастирска штампарија је у великом тиражу штампала књиге “Писма српских конзула” и “Живот Срба на Косову” које је отац Андреј свима несебично делио и молио да се што пре прочитају.

Отац Андреј је био човек заједнице, са дубоким сазнањем о томе да само удружени кроз заједницу можемо да постигнемо велика дела. Стално се са љубављу сећамо његових поука кроз разне приче, а све су биле усмерене да загреју наш дух за чињење добра. У исто време он је био за све нас жив пример за подражавање. За нас је данас посебно важна поука коју нам је Отац предао кроз народну причу. Прича описује оца који је имао седам синова. Да би их научио колико је битно да буду у заједници и сложни, позвао их је и рекао да свако понесе по један прут. Када су деца дошла, он је свих седам прутова везао у сноп и рекао: “Децо моја, видим да сте снажни. Који ће од Вас сломити ове прутеве?” Синови су послушали Оца, али ни један од њих није успео да преломи сноп. Онда старац развеже сноп и рекне синовима: “Пробајте сада!” Свако узме по један прут и лако га преломи. Тада им отац рече: “Децо моја! Ви сте као ових седам прутова. Бићете снажни само ако будете сложни!”

Отац Андреј се кроз читав свој живот трудио да окупља људе и да их надахњује за чињење добрих дела. Тако се и у Манастиру светог Архиђакона Стефана око Оца окупило мноштво младих душа жедних воде живе, која се од оца Андреја изобилно изливала на све оне који су били спремни да пију са тог извора. Поред многобројног монаштва које је оставио у свом манастиру, Отац је и организовао младе људе, његова духовна чеда у “мисионарско братство при манастиру” које му је све време било и продужена рука у помагању нашем народу и у активностима манастирским.

Неколико последњих година његовог живота, у његовом срцу обасјаном Христовом светлошћу, родила се идеја да се окупе сви који не признају издају Косовског завета, који осећају да је Косово и Метохија срце нашег народа, да се Косовски завет налази у основи српског националног идентитета, а пре свега сви који осећају и сведоче својим животима да је “земаљско за малена царство, а Небеско увек и довека”.

У том периоду на Очеву иницијативу у Манастиру се оснива “Покрет за одбрану Косова и Метохије”.

Готово у исто време Отац иницира и бива оснивач “Православне хришћанске заједнице Свети Стефан”, састављене од његових најближих духовних чада, и поверава им Свету дужност да наставе тамо где је он стао, речима “где ја стадох ти продужи, своме роду се одужи”.

Велика и последња жеља оца Андреја је била да још једном телом посети наше свето Косово и Метохију. Иако стар, у све немоћнијем старачком телу, али крепког духа, само неколико месеци пре блаженог упокојења, у својој 83 години, Отац Андреј одлази на нашу Свету земљу, да потврди свој Завет и да нас надахне да никада не одустајемо!

Завршио бих са речима блаженопочившег патријарха Иринеја на Очевој сахрани:

“Нека је блажен пут нашем драгом и вољеном оцу Андреју, нека му је хвала за све оно добро што је учинио. Није то било само добро његово него се преносило и на све оне који су били у његовој близини, и верујем дуго ће он живети јоште у душама и у срцима народа који су га познавали. То је заиста један живот, један пример правог Светосавског монаха, који колико се трудио да служи Богу и својој души, али ништа мање није изоставио служење народу своме. Наставио је традицију наших великих и славних предака на том путу и смислу. Где год је био оставио је најбољи пример о себи, о својој вери, о својој љубави, према Богу и према нашем народу. Зато му је Црква вечно захвална, зато ће се Црква молити Господу да га прими тамо где су преци Свети наши, јер је и вером својом и животом својим заслужио да буде тамо где су најбољи синови и преци нашега народа. Осећаћемо дуго времена његов недостатак, али верујемо да пример његовога живота, његовога односа према Цркви и манастирима и народу Божијем биће за свагда један велики капитал”.

Заиста Оче, Црква ће ти вечно бити захвална. Вечно ће ти бити захвална и Твоја духовна деца у чијим си срцима засадио јеванђељско семе Христове науке, које ће надамо се донети рода у своје време. Надамо се да ћемо достојно наставити дело које си Ти започео и да ћемо се поново састати у Царству небеском јер одредељење за Косовски завет и јесте опредељење за Царство небеско!

Вечан Ти помен драги Оче!

 

Став

Патријарх Порфирије: У мојим молитвама на првом месту ће бити Срби на страдалном Косову и Метохији, који су у нераскидивом јединству са нашим народом у Републици Србији, али и са нашим народом који живи у Републици Српској, Црној Гори, у Босни и Херцеговини у целини

Прочитај више...