Ми смо два света, / вама је пуна глава / славе и сјаја, / а земља моја / „сном мртвијем спава“, / и звезде / тумарају без циља, / и небо / крвљу снева…
Љевишка
У царском граду,
крај Бистрице,
отворио се гроб.
Из њега – успела се Богородица.
Потекло је Вино,
и Хљеб,
и завјет Њен
да ће умирати и васкрсавати
свако мало,
све док Архангели опет не зазвоне
и Душан востане
да сабере велико и мало
на причесну трпезу,
која ће бити нова Метохија
возгласом што пјева
умрлом животу:
„Вазнеси се, мртво!
Вазнеси се, нерођена мајко“!
И тако све
док не дође Он,
Христос Хранитељ,
да суди живима
што нијесу били живи.
Над Косовом тама починула
Срели смо се међу страницама
ненаписане књиге,
беше невешто плава
и сита свега.
Једила се мукло:
Лако је вама
из топлих соба
и кабинета
певати,
док изнад наших глава
кукавица вреба.
Ми смо два света,
вама је пуна глава
славе и сјаја,
а земља моја
„сном мртвијем спава“,
и звезде
тумарају без циља,
и небо
крвљу снева…
Чудио сам се
како може
бити ведра
док земља њена
беше
тамом обузета…
Из песничке збирке ,,Нијеми говорници”, Никшић 2021.
Из рецензије Радоја Фемића
Пјеснички глас Радинка Крулановића раскошно је испољен у већ објављеним књигама поезије (Тишином ти говорим, Ријечи које не дајем олако и Ad fontes). Нова пјесничка књига, Нијеми говорници, обнавља пјесничку запитаност над смислом казивања, потврђује неизвјесност експликације, али и потврђује наслућени епилог неумитног ослобађања. Овај сложени пјеснички механизам могли бисмо назвати поетиком ћутње у пјесништву Радинка Крулановића. По том својству, пјесничка књига Нијеми говорници представља одазив савременог пјесничког сентимента на древни исихастички импулс, којим је озарење досезано подвигом молитвене тишине. Крулановићев лирски глас је подвижнички; предано служи васкрсењу духа и васкрсењу ријечи, како би уцјеловио модел свијета сачињеног по мјери пјесника и мудраца.
Симбол камена, развијен кроз више пјесничких текстова, у епилошком дијелу назначеног циклуса испоставља се не само као индивидуална – пјесникова, него и као колективна – судбина српског народа. На тај начин успостављена је увертира за сљедећи циклус, који је остварен у знаку народног осјећања и идеала. Стога и не чуди десетерачки интониран назив композиционе цјелине – Над Косовом тама починула. Тематизујући јунаке и задужбине немањићког доба, пјеснички глас сугерише најдубљу традицијску заснованост средњовјековног слоја у савременом пјесништву. У пјесниковој визији стапају се древно и ововремено варварство, упризорено апокалиптичким сликама трагичког неразумијевања трансцендентног потенцијала српског сакралног блага.
Прилажући лирски допринос одавно формираном култу Стефана Дечанског, поетски глас укршта контрастне слике постојаности светиње, на једној, и недоличног држања туђинске војске, на другој страни. Тим начином, српско насљеђе заузима позицију нијемог говорника – свједока укоријењености српског народа на косовско-метохијском тлу. Нижући записе посвећене косовском поднебљу, пјесник постаје ходочасник, чијем се поклоњењу нијеми говорници одазивају. У назначеном пјесничком циклусу показује се вјечита обновљивост косовске етике којој пјесник Крулановић предано служи, а која има општељудско, васељенско обиљежје. Пјесничка сугестија универзалног карактера косовске духовне топонимије огледа се у ишчекивању догађаја који укида разлику између живота и смрти: Само кад би крила спустио, / да нагледамо се барем сјаја твога, / из мртвих уста брујала би пјесма / Христос воскресе, Христос воскресе!/ Воскресе, Царска лавро! / Најљепше пјевају мртва уста, / она су пјесме жељна. Свијет нијемих говорника је, између осталог, свијет почивших који чекају васкрсење и живот будућег вијека.
Приредила: Јелена Ковачевић
Извор: Стање ствари
