КЊИГА “Аутономија Косова и Метохије у Србији 1945-1969” др Игора Вукадиновића из Балканолошког института научни је историјски трилер који “кипи” од информација из до сада непознатих докумената архива у Београду, Приштини и Тирани, који показује да је Србија од 1944. до распада СФРЈ била демобилисана и разоружана у борби за Косово и Метохију јер је свемоћни покровитељ ширења сепаратистичких и великоалбанских идеја био Јосип Броз, у савезништву са словеначким и хрватским комунистичким руководством.
Награда “Иларион Руварац”, коју је младом историчару пре неколико дана доделила наша најстарија национална културно-просветна институција, Матица српска, сведочи о значају овог дела.
Она показује да, нажалост, није теорија завере тврдња да су се истом политиком подршке “јединој албанској религији -великоалбанству” у борби против Србије користили Аустроугарска, фашистичка Италија, Коминтерна, западнонемачки БНД, америчка ЦИА и на крају – НАТО.
– Један од вођа балиста на КиМ, Адем Селими, рекао је да Албанци нису против других идеологија и да су у стању да сарађују са сваким јер је њихова једина идеологија борба за национално уједињење Албанаца. Те речи у великој мери одсликавају албанску политичку сцену током 20. века – каже др Вукадиновић за “Новости”.
Он указује да је успех Брозовог великоалбанског пројекта био загарантован захваљујући беспоговорном подаништву већине српских комунистичких лидера. Хладне информације суочавају читаоца са највећим српским слабостима: незнањем, затварањем очију пред стварношћу и самопорицањем.
– Јосип Броз је 1942. на чело Главног штаба Народноослободилачке војске за Косово и Метохију поставио Фадиља Хоџу, који је из Скадра на КиМ дошао у априлу 1941. као службеник просветног апарата фашистичке Краљевине Албаније. Њено министарство просвете започело је 1941. пројекат ширења великоалбанског образовања на КиМ, упутивши више од 200 учитеља да васпитавају омладину у том духу. После 1944. исти учитељи су задржани у настави, а на захтев Фадиља Хоџе послати су нови контингенти наставника из Албаније. Просветни систем у социјалистичкој КиМ се заснивао на службеницима фашистичког система, а Фадиљ Хоџа је под безрезервним Брозовим покровитељством и уз подршку Владимира Бакарића и Едварда Кардеља постао неприкосновен на КиМ, а затим је уведен у врх југословенске комунистичке хијерархије – каже др Вукадиновић.
У архивима у Тирани он је открио поверљиве извештаје које је албански министар спољних послова Нести Насе достављао Енверу Хоџи.
– Он извештава да је створено савезништво између покрајинског руководства КиМ са Фадиљом Хоџом на челу и хрватског руководства под Владимиром Бакарићем. Као циљ Бакарића и Едварда Кардеља наводи се дезинтеграција Југославије и успостављање независне Хрватске и Словеније. Вођени тим циљем они су подстицали и помагали све захтеве Албанаца – наводи др Вукадиновић.
Фадиљ Хоџа је захтевао и да се Албанцима са Косова омогуће специјалне везе са сународницима из Албаније. Почетком шездесетих оне су профункционисале под маском културне сарадње.
– Научници из Приштине и Тиране организовали су посете и размене, одржавани су научни скупови, фактички албанске националне манифестације, а 40 професора са универзитета у Тирани ангажовано је да предаје на Универзитету у Приштини. Албански интелектуалци су себе доживљавали као националне раднике и васпитавали омладину да буде одана само интересима Албанаца. Државни врх у Тирани је од покрајинског партијског врха добијао изузетно поверљиве информације, па је у једном периоду био боље обавештен о ситуацији на КиМ него власти Србије – указује др Вукадиновић.
Специјалне везе, на којима је Фадиљ Хоџа инсистирао, биле су само наставак политике ширења идеологије великоалбанства коју је започела Аустроугарска у 19. веку. Беч је на сваки начин желео да спречи излазак Србије на Јадран, па је пројектовао стварање нове државе Албаније и њене нације. Да би ујединили племена без културног наслеђа и споменика, аустроугарски научници су кодификовали заједнички језик и написали историју Албанцима, које су уверили да су “најстарији народ на Балкану”, чиме је оправдан геноцид над “дошљацима” Србима. О томе сведоче речи Реџепа Митровице, једног од најутицајнијих албанских првака, који је током 1943. и 1944. под немачким покровитељством обављао функцију председника владе Албаније: “Срби су на Балкан дошли силом, силом са Балкана морају отићи, а како немају куда да оду, треба их све побити.”
После Великог рата, покровитељи великоалбанске идеје постали су италијански фашисти и Коминтернини комунисти.
– И фашистичка Италија и Коминтерна виделе су претњу у постојању велике балканске државе под доминацијом Срба, због чега су подстицали и помагали све околне национализме. Зато су после краха фашизма и нацизма и успостављања новог поретка албански интереси били заштићени, пошто је и Коминтерна сматрала да део Србије треба да се припоји Албанији – наглашава др Вукадиновић.
Ни “демократски Запад” није био гадљив на злочинце, па је прихватио Џафера Деву, верног сарадника Абвера одговорног за смрт великог броја људи на простору Косова, Ибарског Колашина и Рашке области, који је пренео великоалбанске идеје преко океана.
– Дева је у јесен 1944. поручио Албанцима да се придруже партизанима, јер ће Немачка изгубити рат, а затим се повукао са немачким трупама. Почетком педесетих се преселио у САД, где се као вођа албанске емиграције повезао са ЦИА. О његовом утицају сведочи реферат ЦИА из 1953, у коме је наведено да је албанска национална мањина била “прогањана и убијана” у Краљевини Југославији, а да је у периоду од 1941. до 1944. фашистичка “Краљевина Албанија” “обезбедила равноправност”. У архиву у Тирани постоји извештај о састанку у Риму, на коме је Дева успоставио сарадњу са покрајинским руководством КиМ. У другом извештају се наводи да западнонемачке обавештајне службе помажу албанску екстремну емиграцију јер је крајњи циљ Немачке да се КиМ отцепи од Србије и Југославије – наводи др Вукадиновић.
Након Брионског пленума 1966, на коме је обављена политичка егзекуција најмоћнијег српског комунисте Александра Ранковића, дошло је до експлозије албанског национализма, који је у великој мери био подстицан од југословенског партијског врха ради дестабилизације Србије.
– Само су се ретки часни српски функционери залагали за српске, или бар за југословенске интересе. Добрица Ћосић је један од првих и у обрачуну са Ранковићем на Брионском пленуму он је видео обрачун са Србијом и њено стављање под принудну управу. Са историчаром Јованом Марјановићем је 1968. на 14. седници Централног комитета Савеза Комуниста Србије критиковао дезинтеграцију државе коју подстичу хрватске и словеначке комунистичке врхушке и отворио тему политички мотивисаног исељавања Срба са КиМ. Након њихових говора, остатак седнице протекао је у својеврсном линчу Ћосића и Марјановића, који су предводили Срби и Црногорци, комунисти са КиМ! Они су упозорење на исељавање Срба због албанског терора прогласили лажју и великосрпском теоријом завере! У архиву Албаније сам пронашао поверљив извештај за Енвера Хоџу, направљен свега четири дана после седнице, у коме министар спољних послова Албаније Насе обавештава да је у току масовно исељавање Срба са КиМ – каже др Вукадиновић.
АРХИВИ ЈОШ НИСУ ПРОУЧЕНИ
ИАКО се СФРЈ одавно распала, њени архиви о КиМ још нису проучени, јер отварају питање шта су тада радили властодршци у Србији и најутицајнији српски комунисти у Југославији.
– Они су се након краха светског комунизма декларативно поделили на различите политичке фракције, али их је и даље спајала тенденција да се основе поретка успостављеног у време КПЈ не угрожавају. У томе су у великој мери успели,одржавајући табу над истраживањем Брозове ере и критичким сагледавањем прошлости – сматра др Вукадиновић.
ПОКРАЈИНА
НАКОН смене Александра Ранковића, српски комунисти су изгубили не само на нивоу Југославије већ и на нивоу Србије и у покрајинама које су формално биле у њеном саставу.
– Епилог тих процеса су уставне промене 1968. и 1969, којима је аутономија КиМ 1969. успостављена као својеврсна форма албанске државности у Југославији и то је остала све до краја осамдесетих – каже др Вукадиновић.
“УДАРНЕ ПЕСНИЦЕ” ЗА ЋОСИЋА
ЗА личне увреде на рачун Ћосића и Марјановића, подгревање атмосфере линча и сејање страха код колебљивих чланова ЦК СКС на 14. седници били су задужени Симеон Затезало и Катарина Патрногић Цица. Затезало је непријатељски питао: “Којим аргументима и чињеницама располаже друг Ћосић о прогону Срба на Косову и Метохији? Из којих извора потичу информације на основу којих друг Ћосић изражава забринутост за судбину Срба и Црногораца на Космету?”
Катарина Патрногић је као “лажне” означила тврдње Ћосића и Марјановића да је у току исељавање Срба са КиМ, противречећи тако и наступу Махмута Бакалија, који је констатовао исељавање Срба и Црногораца као чињенично стање.
Борис Субашић
