Покрет за одбрану Косова и Метохије

Јован Делић: Зрелост је све

 Извор: Независне

Рајку Петрову Ногу

Видим те на Невесињском иконостасу, који си опјевао у истоименој пјесми, поред погинулих јединака, које је „Јединак повуко“, „у плавичастој кошуљици снега“, која ти титра пред очима цијелога живота, откад те је мајка, готово смрзнутог, откопала из снијежног намета.

Зимомора је у твојим костима још од преднаталног стања:

Тресо сам се и у мајци

Нема сисе то да смири,

па преко смрзавања у намету, блиског доживљају смрти, па преко доживљаја преране мајчине и очеве смрти, па преко сиротовања и невесињском и требињском сиротишту, и тамошњег доживљаја смрти једног сиротана:

У дому до мене, у соби број десет,

Кревет број девет престао да дише.

Ти си славни Гилгамешов стих:

Не личе ли једно другом новорођено дете и смрт –

прво лично доживио, па га знатно касније прочитао, али си „пргав и пријек“ – како си сам себе видио – изабрао побуну и непристајање ни на смрт ни на пораз, одметнуо се у поезију као у хајдуке и пренио зимомору у наслов своје прве књиге. Из те побуне против смрти и пораза бљеснуо је и онај страшни стих, који се одмах примио у колективном памћењу, стих због кога си се имао рашта родити и пропатити, стих који је толико моћно изронио из дубине српског историјског искуства и српског менталитета:

Није све пропало кад пропало све је.

Страшна девиза, достојна твојих највећих духовних предака: Зрелост је све. Сирочад убрзано зријевају.

Видим те утегнутог у платно Боланог Дојчина како с Невесињског иконостаса шапућеш:

Стих је што и платно Боланом Дојчину

(…)

Смрт је код куће у сонету.

Знам да ћеш у историји сонета – те Петраркине љубавне форме – бити уписан као пјесник који је спојио смрт и сонет. Браво, Рајко, није лако доприносити историји пјесничких облика.

Упозоравао сам те, грдио сам те, да пазиш шта пишеш и говориш, јер је, барем за нас, Ријеч – Бог, а ти „охол ко сви златоусти“ – како си једном написао – само одмахујеш руком. Па видиш ли, бар сада, са Невесињског иконостаса, да ти је писање о Косову – Косовку у кућу довело, па ти је бануо и Богдан, јер си га заслужио златним реченицама и стиховима о својим земљацима – Љутици Богдану и Богдану Зимоњићу. Наше ријечи су моћније и паметније од нас, поготову ако нијесу само наше.

Видим те како приводиш Бијелога Вука Крсту, како у својој поезији уцјеловљујеш српску традицију, поезију и културу, како удвајаш мајчин глас с гласом Богомајке, како уводиш нити у своје ткање, па као што је мајка уводила мјесечину у свој разбој и од Лазареве суботе Цвијети исткала, тако си ти у свом пјесничком ткиву извиискром премостио од Витаније и Лазарета до Косова и Лазарице, спајајући Лазара из Витаније са царем Лазаром, повезујући нашу средњовјековну, народну и нову књижевност, а градећи препознатљиву своју модерну пјесму.

Знам, и видим, да је Недремано око велики српски лирски спјев, сјајан триптих, и да је тај спјев у низу с Павловићевом Великом Скитијом, Попином Усправном земљом, Десанкиним спјевом Тражим помиловање, Тешићевом Седмицом и Бећковићевим поемама.

Знаш и сам шта су о тој књизи мислили Новица Петковић и Радован Вучковић. Причао сам ти да ми је Вучко рекао: „Ово је врх. Да сам на Рајковом месту, сломио бих и бацио перо. После овога долази ћутање.“

Мало је наших пјесника који су водили тај вишемиленијумски дијалог с Богом; који су се рвали с Богом. Тема Божјег сна, дремежа, неосјетљивости на људске молитве и вапаје, старозавјетна је тема, од Јова и Давида, а код нас је од патријарха Арсенија III Чарнојевића. Ти си се, Рајко, у то јуначки упустио. Храбрости и лудила ти није фалило; дара још мање. У свом великом лирском спјеву стао си и пред „небеске варваре“:

Србијо Шарена Барко

У небо агарјанском

78 ноћи и 78 дана

Поспани Господ

Микрофилмована

Дела своја

У моје очи склања.

Знао сам да ти нећеш и не можеш ћутати док год се бориш против смрти и пораза. Књигом Не тикај у ме потврдио си се као пјесник културе и наставио борбу непрестану за српску баштину на размирној крајини: одбранио си стећке и уградио их у српске пјесме. Урадио си то маестрално.

Обогатио си српску версификацију новим типом чланковитог стиха у пјесми „Зрело жито, Вилов доле, босиоче плави“ и особитим типом четрнаестерца, који Милосав Тешић зове „јамб на расклапање“. Мало гдје као у твојим пјесмама тако аутентично звучи чланковити тужбалички стих. Успаванка и тужбалица, сан и смрт постали су једно.

Видим те с бодежом забоденим у срце. Из кратког, бриљантног романа Јечам и калопер, инспирисаног Рилкеом и Томасом Вулфом, сазнао сам то: својом руком си додао нож мајци да изреже дуван, а она се њиме збола. Од тада је тај бодеж у твојим грудима и носиш га и на онај свијет:

„Од тада си расцијепљен на онога који пати и овога који се сјећа. И са ивице несјећања ово чупа. Не би ли се нашао, изгубљен.“

Кућа без мајке шупља је и расута.

Што више старимо све смо већа сирочад.

„Када сунце сине, синула би и она у дивљој камилици. Големо сунце озго, оздо стотину сунашаца. А у средини – велики сунцокрет. Жути се Пешов до. У долу шушти јечам. У јечму црвене булке. Око куће невен и калопер. У кући суви босиок за гредама. Кад је умрла, нисмо косили траву. Да не покосимо сјенку којом нас је кратко миловала.“

Дубоко сам увјерен да си исписао златне странице српске прозе. Задовољан сам што сам те охрабрио. Кажи Момчило Капору да су твоји портрети барем на нивоу његових цртежа. Имаш су чим изаћи и пред самога Андрића; прочитај му онај врхунски портрет Ћамила Сијарића.

Ти си, као и Добрица Ћосић, знао да стављаш посљедњу тачку на своје дјело:

Тако је то брајко

Кад се нàзор пише

 

Сад ћу ставит тачку

И ни речи више.

Знао сам да си „поемом“ Са постеље Боланог Дојчина завршио свој опус и свој живот.

Збогом, Рајко. Децембар је. Прекосјутра ће Ваведење, слава Хиландара, српског гнијезда у Богородичином крилу. На Ваведење 1999. изведена је музичко-поетска руковет „Сербијо, иже јеси (хиландарски палимпсест)“ Светислава Божића и твоја, чиме је обиљежено осам вјекова Хиландара, на Коларцу, пред српским патријахром Павлом.

Остаје ми још да се твојом „најлирскијом српском молитвом“ помолим теби за душу и обратим се Господу, и да захвалим овим светим људима – стубовима наше Цркве – што су те молитвено испратили:

НЕК ПАДА СНИЈЕГ ГОСПОДЕ

Нек пада сниjег Господе
Из сjећања по очима
Спаваjте шумске jагоде
Све моjе с вама почима

Спаваjте моjи умрли
Bез гроба и без биљега
Нека вас вjетар загрли
Завиjе покров сниjега

И нека маjку збодену
И њену цркву jелику
Биjелим рухом одjену
За нашу тугу велику
.

РЕИНТЕГРАЦИЈА СВЕТОГ КОСОВА И МЕТОХИЈЕ ЈЕ ОБАВЕЗА, ДУЖНОСТ И ЧАСТ