Пише: Радмила Тодић Вулићевић
Нисмо ушли радосни у ову годину. Можда и на неком дочеку ранијих нових година нисмо били највеселији, али смо глумили радост, па смо делили лепе жеље и честитке.
Ову годину дочекали смо уморни, забринути, измрцварени. Све речи су постале фразе. Уосталом, мало је било речи, више копи-пејст порука. Једина мисао заправо јесте – да се преживи ова пошаст!
А онда нас је на божићно јутро преплавила неверица, па онда туга. Напустила нас је докторка Соња – Соња Живојинова. Да ли на почетку или на крају сваког телефонског разговора или поруке, увек је била неверица, збуњеност и туга до бола.
Писала сам Живојину почетком децембра. Питала сам како су. Управо због Соњиног посла и њене посвећености, били су ми брига. Није се оглашавао. Питала сам га да ли је био за Светог Николу у Приштини – није ми одговорио. Нисам ни слутила да су у великој борби.
Ми некадашњи житељи Приштине жалили смо кардиолога Мишка Борзановића, који нам је лечио родитеље још док смо били код куће, а налазио нам се сусретљиво и када је требало на Дедињу. Жалили смо и хирурга Банета Даковића, који нам је и у Приштини, али и у Београду, био „наш хирург”. Па оде и наш Богдан Дејановић, реуматолог, тако озбиљан, стамен, посвећен људском здрављу на Институту за реуматологију у Београду, али и ту, с народом у Лапљем Селу, сваког месеца. У малој амбуланти прегледао је и оне срчане болеснике који су њега чекали, одређивао коагулантну шему онима који су хтели да их он лечи – свима је био доступан.
Последњих дана децембра стигао је одговор од Живојина: „Соња сутра иде за Митровицу.” Сваких неколико дана писао је: „Биће добро.” И веровала сам да ће бити добро.
Усковитлале се емоције, навиру сећања. У дому здравља педијатрија је издвојена. Забрана уласка беспосленима овде није била формална. Све је имало беспрекоран ред. Питам докторку Соњу која породица има болесно дете којој би требала помоћ. Одговор добијам сутрадан, јер је она с главном сестром прегледала здравствену документацију. Предлог је ромска девојчица којој су због тумора ампутирали очи, дечак који се родио са атрофираним мозгом и још једно дете које вегетира. Од много болесне – издвојила је по савести и етици ове над чијом се судбином диже коса на глави. Житељи Грачанице знали су да тај и тај има неко болесно дете. А она је бринула о њима. У њеном списку била је и глувонема млада жена која своје већ велико дете носи на рукама и како се они у дому здравља сналазе да јој обезбеде пелене…
О овоме никада више нисмо причале. Одрађен је посао и нема приче о томе. Нема разговора ни о боравку у Италији. Нисам избројала децу и родитеље који су, након операције на срцу у Италији, дошли да се сусретну с доктором који је дошао из те земље. А срела сам их у порти манастира Грачаница с докторком Соњом. Све је било обично, једноставно, без интервјуа, камера. Готово се не бих сетила тога да моја мајка није познавала старицу, једину Српкињу која је остала у селу Плешина крај Урошевца. Соња и Живојин ишли су да је обиђу и обрадују с докторком Ирином, монахињом. И својом малом девојчицом Симонидом. И ко зна где су још обилазили усамљене и заборављене Србе.
Живојин је мој херој, говорила сам тада – када сам почела да се враћам… Ја сам отишла, а он је остао, оженио се и деца му се овде рађају и одрастају. Остао је да чува мој завичај.
Када сам сретала Соњу у дому културе, где се стално нешто догађало, коментарисале смо слике уметника, позоришне представе, промоције књига, филмове. Она је била увек присутна као интелектуалка и као Соња Живојинова. Али нису они никада били, нити су личили на оне парове који ће се наћи на насловној страни скупог часописа, у коме на десетак страна разговарају с њима и сликају их у различитом амбијенту. Они су увек били – ми. Соња је била типична косовска жена, која је сенка свога домаћина, али и стуб куће. Увек је била ту и чекала га са свих опасних места на којима се нашао, с ризичних путовања и ко зна из каквих ситуација. Они су знали. Они нису имали страх. Соња је као свака косовска жена месила погаче за бројне госте који су им долазили у кућу. То није никада терет. То је увек радост – имати госте. Косовска мудра жена зна да је она врат своме мужу. Крхка Соња била је и снага своме човеку разбарушеног духа.
Питали су неки откуд сахрана у порти манастира. Очигледно је да им није јасан дух опстанка овог народа. Они не схватају да народ овде живи са црквом, а црква дели страдање народа. Недељом се на литургији окупи пуно народа и деце. Деца одрастају, причешћујући се, прве кораке праве управо у порти манастирској. Димитрије и Симонида су шара у том прекрасном миљеу видовданске деце која се нађу у оном бескрајном колу око Грачанице или у Светим архангелима. Да ли би народ на Косову и Метохији опстао да није било манастира и да се нису рађала деца? То би био одговор онима који се цењкају нашом суштином.
Професорица Марија ми је послала поруку: „Када сте ми јавили за Соњу, прва мисао ми је била: ’Испунила је свој Косовски завет.’”
„Соња је била мој највећи дар, тихи и неодступни пратилац. Бог дао, Бог узео! Жртва је основа света и љубави. Заједно смо померали границе слободе, а то значи да смо живели јако интензивно. Она се деци Косова принела на жртву! Одлазак у овим приликама био је само ствар тренутка. Двадесет година, доступна 24 сата у, могло би се рећи, ратним условима. Не тугуј и не жалости ме, она је свој Косовски завет испунила. Хвала на оволикој љубави. Христос се роди!”
Тврда је душа Живојинова.
Извор: Политика
