ШТА ЧЕТ ЏИ – ПИ – ТИ ЗНА О МЕНИ?

Послао ми је пријатељ податке о мени са општедоступне интернет вештачке интелигенције:“Vladimir Dimitrijević is a Serbian writer and educator known for his contributions to literature and cultural criticism. He obtained his doctorate in 2016 with a thesis on Vladimir Vujić, focusing on Vujić’s role as a writer, critic, and polemicist in the context of literary processes between the two World Wars. Dimitrijević has been recognized for his scholarly work, including awards for his seminar papers on traditional Serbian literature. He has been a regular contributor to various publications, including the weekly magazine “Pečat” and the monthly magazine “Geopolitika,” where he has published literary criticism among other writings. Dimitrijević’s contributions extend to his role as a jury member for various literary awards and his active participation in academic conferences, particularly those focusing on Serbian poets and writers. Dimitrijević has been involved in organizing lectures and other educational activities in the field of Orthodox Christian education. He has been influential in the Serbian Orthodox Church’s educational efforts, contributing significantly to the dissemination of religious education and Orthodox Christian values in Serbia. His published works cover a range of topics and are often aligned with Serbian Orthodox thought and national cultural heritage. He has been a member of editorial teams for various publishing houses, contributing to the development of literature that resonates with Serbian Orthodox and national themes. His commitment to education is also evident in his role as a professor of Serbian language and literature and as a religious education teacher in various institutions, including schools and religious organizations in Serbia.“

То је то. Никаква УДБА ни ЦИА то не би боље описала.
Вештачка интелигенција треба да буде нови Свезнајући.
Интелигенција без љубави, готов ђаво, говорио је Свети Јустин Ћелијски.

Емир Кустурица на то не пристаје. И овај текст је о томе.

НА ЈЕДНОМ ПРЕДСТАВЉАЊУ

У петак, 16. децембра 2023, Емир Кустурица је, у оквиру програма Заједнице дома и школе Гимназије у Чачку ( коју је, пре рата, основала Маргита Радовић, професор књижевности и тетка Душка Радовића ), представио своје књиге „Видиш ли да не видим“ ( Српска књижевна задруга ) и „Кад мртве душе марширају“ ( Катена Мунди ). На трибини су, поред аутора, говорили књижевник Милан Ружић и уредник „Катене“ Никола Маринковић.
Кустурица је човек који се, у књижевности као и на филму, никад није укалупио – ни жанровски, ни животно, па су његова дела свагда изван уобичајених шема и шаблона. Тако је настала књига „Видиш ли да не видим“, у којој Петер Хандке постаје апостол Петар нове, постнихилистичке вере да је човештво, на обзорју технолошког слома, још увек могуће, макар као пелудни прах са гроздова обасјаних сунцем, оно што не стаје чак ни у вино, али без чега грожђа не може бити.

Милан Ружић је, говорећи о књизи“Видиш ли да не видим“, истакао:“Читајући књигу, наићи ћете у исто време на роман, есејистику, путопис, дневник, али уједно и на нешто што је аутобиографска и биографска књига, јер се у њој преплићу судбине двојице уметника који су својим делима, а овенчани највишим признањима, свако у својој уметности, дефинисали једну епоху. Ово дело је врло важно, јер недвосмислено Кустурицу приказује као врсног писца који се без најмањих проблема поиграва формом и који у Хандкеу као писцу види сву тежину посла и трагове минулог рада називајући га Петром Апостолом Спелеологом, што Хандке све и јесте, а то знају сви они који су његове књиге читали. По први пут, а ово је Кустуричина четврта књига, у потпуности Емира видимо као писца. Највише задивљује оно што је одсутно у већини данашњих књижевних дела, а то је чињеница да је Кустурица успео да избегне политику као циљ своје књиге, а признаћете да то у оквирима Нобелове награде, Петера Хандкеа, Босне и Херцеговине, Србије и протеста након именовања лауреата и није лако. Наиме, Кустурица је политику подредио књижевности, он ју је овом књигом, може се слободно рећи и омаловажио, јер му је јасно да у књизи о уметности и уметницима нема местa ономе што уметност и убија. Политика је остала само бедни траг на понекој страници, аргумент-алат за поправљање појединих неправди. У књизи „Видиш ли да не видим“ тријумфују пријатељство, уметност и ход по најтањој могућој жици између две обале по којој сваки уметник, уколико је велики, хода целог живота.“
Пријатељство и уметност, пријатељство као уметност – неће нестати. То јест, ако нестане, нестаће и човечанство.

КАД МРТВЕ ДУШЕ МАРШИРАЈУ, ПО МИЛУ ЛОМПАРУ

По Милу Ломпару, кључна тема у новој Кустуричиној књизи је четврта технолошка револуција. Под будним оком Клауса Шваба и његових господара, у Давосу се путује ка киборгу и коначном укидању човека.

У Мановом „Чаробном брегу“ супротстављени су ликови језуите Нафте и масона – хуманисте Сетембринија, који се боре или за човека у сенци Великог Инквизитора, или за човека, универзалног у својим моћима, Леонардову Витрувијанску фигуру. И Давос, у коме сви пламсају од туберкулозних визија, изгледа као место одакле ће кренути неко ново човечанство, које ће надићи себе у великом, космичком превазилажењу противречности које су раздирале западноевропску културу. Данас је Шваб најплићи Нафта и једнодимензионални Сетембрини, а Ватикан се помирио са масонеријом у настојању да се, „лева, лева, лева“ маршира ка нестанку свега људског.

По Ломпару, у питању је „природа преласка органског стања човека у неко сасвим друкчије животно стање“. Ниче и Достојевски су обележили наше доба, каже Ломпар, које нас је суочило са тровањем оним отровом који је философ „Заратустре“ звао нихилином:“Била је то драматика сазнања о томе, како је Ниче формулисао у фрагменту Веселе науке из 1882. године, да је „Бог је мртав”. Или: како је – тих година – Достојевски формулисао у Браћи Карамазовима кроз речи Ивана Карамазова: „Ако Бога нема, све је дозвољено.” Свет је, дакле, изгубио своје метафизичко упориште и отворила се рупа, понор унутар ког је човек по први пут био загледан у то да идеја о човеку бива нападнута са неочекиване стране у часу када је из његове свести ишчезла идеја о Богу.“

Велики слом је наступио ( то је знао и Шпенглер ) у Првом светском рату. Између два рата, Европа се нашла у процепу између комунизма и либерализма. Све се наставило после ужаса 1939-1945:“Стари свет, са својим уређеним платформама, деловао је све више као музејски експонат у кретањима која су бивала све бржа и бржа, да би доживела своју ерупцију у Другом светском рату. Тада су и мислиоци попут Сартра, већ 1947. године у есеју Шта је књижевност, са нелагодом препознали поделу на совјетизам и американизам. То значи да је европски човек био лишен способности и могућности да пружи неку врсту духовно-историјског одговора. Како се та ситуација понавља у нашим животима, то значи да се ова криза и ово нихилистичко таласање одвијају у неком Ничеовом ритму, јер трају већ преко сто година.“

То је ритам средњовековног плеса смрти.
И у том ритму плешемо.

ТРАЈНА КРИЗА ХУМАНИЗМА

После смрти Бога, коју је најавио Ниче, и смрти човека, коју је објавио Фуко, хуманизам је, вели Ломпар, ушао у трајну кризу:“Настао је епохални интеррегнум у којем ми живимо у комешању значења, неких која долазе из прошлог света и неких које се тек појављују пред нашим очима. Кустурица посвећује доста пажње могућностима технолошког управљања људским животима, у смислу брисања памћења, структурирања свести и, чак, у смислу да се одређеним неуролингвистичким поступцима то све смести под нашу кожу.“

У доба редефинисања човека технологијом, вели Ломпар, „Кустурица наглашава да и они који су против Шваба као симбола, попут Илона Маска, често припадају истом систему, што види као привидни неспоразум унутар владајуће парадигме. Свет који нас структурира јесте, дакле, свет у којем сукоби могу бити само унутар парадигме, а не о значењу парадигме. Да би човек ушао у такав свет и расправу о њему, он мора пристати на парадигму и, када пристане, унутар парадигме може се на овај или онај начин односити према њој.“

Свет се фрагментаризује и свест се замагљује, али Кустурица не одустаје од свог става. Уметност је средство за борбу за очување човештва.Иако су се филмови учаурили у техно – хипнозу, ипак и даље има добрих филмова, и борба се води. Па ипак, Ломпар уочава да се славни режисер опредељује за књижевност „сматрајући да она боље чува аутентични дах човековог бића и свести“. Кустурица је човек чије је „уверење да је нужно да биће човека буде сачувано, да биће хришћанства буде сачувано и да биће уметности буде сачувано.“
Кустурица не посустаје. Ломпар вели:“Из искуства краја хуманизма треба изнова осмислити и обликовати хуманистичко искуство, да би се оно могло успоставити као нека врста одговора на изазов нихилизма. Било је, већ у педесетим годинама XX века, мислилаца религијске оријентације који су сматрали да Ничеова реч о смрти Бога не може бити последња реч људске културе. Они су сматрали да је могућ религиозни одговор на искуство смрти Бога.“
Та нада нас још није напустила.

ПОСТОЈАЊЕ НА СТРАШНОМ МЕСТУ

Али, треба постојати на страшном месту. Мило Ломпар нас подсећа:“Премда наш аутор не псује, скоро би се могло рећи да повремено стисне зубе да не каже оно што мисли о актерима у Давосу или о лидерима које је Клаус Шваб одабрао и по свету распоредио. Наш аутор заправо наглашава веома озбиљну проблематику: она погађа у срце, не на апстрактан начин. То је једна од примарних вредности његове књиге, јер није апстрактна, није ни теоријска, већ подразумева уметничку осетљивост која прожима свачији живот и свакодневну ситуацију. Она онеспокојава и исказује борбени став. То је у природи сваког ангажовања: и у суштини уметнички став.

Тако је Кустурица открио оно што је у срцу уметника: да се уметник не може одрећи идеје о човеку. То је највећи оптимизам који се налази у књизи Кад мртве душе марширају. Уметник својим ставом исписује ангажман у духу хуманистичких вредности: парадоксално тражећи пут којим се из постхуманизма стиже у поновно осмишљавање хуманизма.“

Кустурица се са трансхуманистичком будућношћу не мири. О томе је, као и о својој љубави према супрузи Маји и породичним вредностима без којих нема будућности, говорио и у Гимназији у Чачку.

БОРБА ЦЕЛОЖИВОТНА

И тако се Кустурица нашао у положају великих руских реакционара, попут Николаја Васиљевича Гогоља. Јер, бити реакционар значи реаговати на свет и оно што се у њему збива. И препознавати оно демонско што се намеће као мера и провера стварности.

Гогољ је, у својим „Изабраним местима из преписке са пријатељима“, истакао ( још онда, још онда! ):“Ђаво је без маске изашао у свет“. Читав његов живот био је покушај борбе против ширења демонског утицаја у свету – он се Богу молио, на поклоничка путовања ишао, Свету Литургију тумачио, пријатељима писао само да би порекао тријумф ђавола, да би доказао да он није свемоћан, и да се још може живети на овом свету. Борба се водила упорна и страшна: „Мртве душе“ су роман који показује какве су размере те борбе биле, и да је Чичиков, који је од спахија куповао спискове са именима покојних кметова да би себе учинио виртуелним спахијом, праслика многих и многих који су се међу нама појавили.

КАКО СУ СЕ СУЧЕЛИЛИ

Покојни писац и сјајни тумач књижевности, Дејан Вукићевић, о Гогољу и ђаволу каже:“Ђаво је у Гогољевим раним приповеткама јунак, активни и равноправни учесник и покретач радње: краде месец па се пијанци не сналазе у мраку, скрива се од љубавника-конкурента у џак, коцка се у паклу са главним јунаком, поиграва се са благом и старцем, води у пропаст несрећно заљубљеног младића и узорну жену узорног козака.

И у свим осталим делима Гогољ неће пропустити прилику да ослови ђавола у псовкама, узречицама, поштапалицама: „Ух, ђавољи сотоно, трулом се дињом задавио, дабогда!“, „Ђаво би знао шта је!“, „Гле ти сина ђавољег!“, „Ђаво да те носи“, „Уснила сам га тако гадна“ (ђавола – прим. аутора), „Није ју могао разумети сам ђаво“, „Жена је заљубљена у ђавола!“, „Ђаво ће знати како да то урадим!“, „Само ђаво би то могао разумети!“, „Враг ме однео заједно са тобом“ итд., тако да мирне душе можемо казати Гогољу као што говори Иван Иванович у приповеци Како су се завадили Иван Иванович и Иван Никифорович: „Ето, не може он да не спомене ђавола“. Неће, зато, изненадити назив незграпне крилате бубе из приповетке Рим „што лети усправно као човек“, као ни име коња Тараса Буљбе – Ђаво. Чак и у једној од каснијих приповедака, Невском проспекту, ђаво је тај који „лично пали фењере само зато да би све приказао у лажној боји“. А мајор Коваљов за нестанак носа оптужује – кога другог – него самог ђавола.“

Набоков, без подробнијег објашњавања, каже да је Гогољу страх од пакла усадила његова мајка – Марија Гогољ, док за Чичикова каже да је „плаћени заступник Ђаволов, трговачки путник из Хада“. Као да предвиђа своју будућност, у једном писму Гогољ пише: „Диви се, сине мој, ужасној моћи ђавола. Он тражи да у све проникне: у наша дела, у наше мисли, па чак и у само надахнуће уметника. Безбројне ће бити жртве тог пакленог духа који живи невидљиво, без лика, на земљи“, а у писму Аксакову од 16. маја 1844: „Но не губите из вида да је он (ђаво – прим. аутора) пискарало и да се сав састоји од надувености… Но чим пођеш на њега он ће подвити реп. Ми сами од њега стварамо величину. А у самој ствари он је ђаво ће га знати шта.“
Ђаво ће га знати шта!

БОРБА ДО КРАЈА

Пред смрт, Гогољ се борио и са демонима и са страхом од смрти:„Осећао је да болује од исте болести од које је умро његов отац – преплавио га је страх од смрти“.
Вукићевић нас подсећа:“На самрти је повикао: „Лествице, дајте брже лествице“. Ж. де Проајар је овако схватила те последње речи: „Чудан и неухватљив човек, обузет лепотом и видевши само ружноћу, генијалан писац мучен ђаволом, Гогољ се куне да је ’свога непријатеља учинио смешним’, али, по његовом наговору спаљује други део Мртвих душа и умире од исцрпљености преклињући да му се пруже лествице. Које? Ђаволске или анђеоске?“
Одговор Вукићевићу је – анђеоске лествице, наравно. Јер је Гогољ био Христов, и желео је да Христу принесе оно најбоље од себе.
Зато је спалио други део „Мртвих душа“, у коме је покушао да покаже тријумф добра. Није успео, па је спалио. Ни Достојевски није успео да прикаже Христа као Лава Николајевича Мишкина. Мишкин је испао Дон Кихот. Али, Достојевски није спалио „Идиота“. Остао је као генијални торзо.

КАКО ЈЕ ОТИШАО?

И ево како је изгледао Гогољев одлазак: „У ноћи 11. фебруара 1852, дуго се молио сам у својој соби. У 3 сата позвао је свог младог слугу и упитао га да ли су собе на другом крају куће загрејане (боравио је у московској кући грофа А. П. Толстоја). Слуга је одговорио да нису, па је затражио огртач. Пошао је са свећом у руци и у свакој соби кроз коју су пролазили правио руком знак крста. У једној од њих наредио је момку да отвори пећ и да му донесе једну фасциклу из комоде. Извадио је из ње свежањ рукописа повезаних траком, гурнуо их у пећ и потпалио свећом. Момак је пао на колена и почео да га моли да то не чини. „Шта се то тебе тиче”, рекао је Гогољ, „боље би ти било да се помолиш.” […] Сео је на столицу испред ватре и сачекао да сав папир изгори. Кад је све било готово, прекрстио се, вратио се у своју собу, пољубио момка, легао на постељу и бризнуо у плач. Умро је 4. марта 1852. године.”
Као покајник. Као носилац светског бола, који настаје кад се идеал суочи са стварношћу.

У тестаменту је записао: „При пуној свести и здравом разуму износим овде своју последњу вољу. Прво: Завештавам да се моје тело не сахрањује све док се не покажу јасни знаци распадања. Напомињем то зато што су ме још у току саме болести обузимали тренуци онемоћалости, а срце и пулс ми престајали да бију; зато што сам у свом животу био сведок многих тужних догађаја због наше брзоплетости у свим пословима, па чак и у таквима као што је сахрањивање; изјављујем то овде у самом почетку свог завештања, у нади да ће можда мој посмртни глас подсетити на обазривост. Нека се моје тело преда земљи не бирајући места где ће лежати и нека се ништа не доводи у везу с његовим прахом; нека се… Завештавам да се нада мном не поставља никакав споменик и да се и не помишља на ту глупост, недостојну хришћанина. Онај, пак, од блиских пријатеља, коме сам стварно био драг, нека ми подигне другачији споменик –споменик у себи самоме, својом непоколебљивом постојаношћу у живљењу и бодрењем и разведравањем свих око себе.“

А нама је оставио опомене. Озбиљне опомене.

Кустурица је те опомене схватио. У часу када изгледа да се више ништа не може учинити, он каже – може се. Идемо даље.

ЂАВО ЈЕ ЛИК ОБИЧАН

Мерешковски у студији „Гогољ и ђаво” каже да је писац „Мртвих душа“„први видео да вечно зло није у трагедији, већ у одсуству сваке трагике, ни у сили већ у немоћи, није у безумним крајностима, већ у исувише разборитој средини, не у оштрини и дубини, већ у тупости и плићаку, у баналности свих људских осећања и мисли, да зло није у максималном већ у најситничавијем”. Тако је он, по Мерешковском, „у мерењу моралних вредности учинио оно што и Лајбниц у математици – открио је диференцијални рачун, бескрајно велики значај бескрајно малих величина добра и зла. Први је видео демона без маске, његово право лице, које није страшно својом изузетношћу, већ својом обичношћу, баналношћу. Први је схватио да лице злог духа није нешто далеко и туђе, чудно и фантастично, већ нешто веома познато, реално, људско, исувише људско лице, лице из масе.”

То је данас лице Густава Шваба, метафизичке бубашвабе из Давоса.

ПОШЛОСТ ( НЕ ПРОШЛОСТ ) КАО БУДУЋНОСТ

Гогољ је опседнут „пошлошћу“, коју, у највећој могућој мери, ваплоти Достојевсков Смердјаков, што, уз гитару, дебелој девојци пева „Невидљивом силом повезан сам с милом, Господе, спаси мене и њу“, и говори:“Камо среће да је победио Наполеон. Паметна нација победила би глупу!“ По Набокову, „пошљост“ је многозначна:“Опака је и посебно снажна кад лажност није очигледна и кад се сматра да вредности које она опонаша припадају највишој разини мисли и осећања. Неке речи које изражавају аспекте пошлости су баналан, вулгаран, тривијалан, патворен, прост, неукусан, недостојан.“

Иван Иљин, у својим „Аксиомима религиозног искуства“, објашњава метафизички смисао просташтва:“ Простачки акт животни садржај прима и према животним предметима се односи тако као да у њема не живи СВЕШТЕНА ТАЈНА БИТИЈА – НЕ ПО ГЛАВНОМ и не из главног; он узима НЕГЛАВНО у њима, тако као да тог главног у њима уопште ни нема. ПРОСТАЧКИ САДРЖАЈ лишен је оног главног, заједничарење са којим свему даје највиши и апсолутни духовни значај. Простачко је, да тако кажемо, “обезглављено”, и зато је оно РЕЛИГИОЗНО – МРТВО, слично ОБЕЗГЛАВЉЕНОМ ЧОВЕКУ”.
Рушењу свега светог претходила је разорна борба против Бога. Опет Иљин: “Савремено агресивно безбожништво у својој државно-економској форми и у својој тоталитарној култури није ништа друго до БОРБЕНО ПРОСТАШТВО, које је решило да се путем саблазни и терора наметне читавом човечанству. У свету се подигао АГРЕСИВНИ ПРОСТАК, који се не само наслађује својим просташтвом, него у њему види ново, више “ослобађајуће откривење”, и настоји да га наметне свим народима у хетерономном поретку. Он не подноси свештено, јер оно разобличава његово просташтво. И гле, слеп за Божанско, он је спреман да ослепи и све остале људе, и док год има неког ко види Бога на небесима и осећа Његово присуство у земаљским пословима и предметима – он не може да се умири; он ће се умирити тек онда кад се у људским душама угаси последња луча Творца”.

И тако се појавио ПРОСТАЧКИ СВЕТ: “У том свету све се мери НОВЧАНОМ ЦЕНОМ; и љубав (проституција), и покајање (индулгенције), и правна свест (најмљени софисти, адвокати и политичари), и уметност (тржиште естраде и изложби), и слободна реч (штампа која се продаје). Овде се све решава мишљењем руље, одобравањем улице: предрасудом, оговарањем, ефемерном репутацијом, модом, масовном психозом, рекламом, пропагандом, фељтоном, већином гласова. Овде се све УСМЕРАВА РАЧУНЏИЈСКИ И ТАШТИНОМ, која човека не повезује са предметном супстанцом живота, него са својим беспредметним одразом у туђим душама. Такав живот, узет не из главнога, РАЂА СВЕТСКУ ТАШТИНУ И МАЛОГРАЂАНСКО ПРОСТАШТВО, – уске погледе, ситне размере, ништавне побуде, море лажи и фалширања, навикнуто лицемерје, поткупивост и разврат. СМРТ, узета не из главног, изазива СИТАН СТРАХ ЗА СЕБЕ (подозривост, колебљивост, дезертерство, деморализацију, издају) и шићарџијство у односу према другима (пузаваштво пред наследником, кривотворење тестамента, мародерство на бојном пољу, убиство). СРЕЋА, узета не из главног, води простачкој самодовољности, простачком наслађивању, простачком егоизму. НЕСРЕЋА, узета не из главног, изазива простачку малодушност, простачку озлојеђеност, огорченост, роптање. БОГАТСТВО – води глупавој гордости, простачкој неодговорности и још вулгарнијој раскоши… СИРОМАШТВО – застрашености, пузаваштву и зависти”
Суђено нам је да живимо у том вулгарном свету, у коме је све узвишено погажено и бачено у блато. Непрестани наш задатак је, вели Иљин, да се са тим не миримо, да тражимо оно УЗВИШЕНО, СВЕШТЕНО И БЕСКРАЈНО ДОБРО, због чега једино и вреди живети на овом свету.
Кустурица је решио да се обрачуна са просташтвом, које се, овога пута, маскира у чичиковљевску вешташку интелигенцију.

ЦРЊАНСКИ И МЕФИСТОФЕЛ

Ђавољи уплив ће, на необичном трагу којим се срећу велики писци, касније тумачити Црњански у свом „Роману о Лондону“. Мило Ломпар нас подсећа на Рјепниново суочавање са првобитним џендер превратом на Западу:“Док са језом сусреће ђавола, не сусревши га, шта кнез гледа? Он листа “модне журнале” као чиниоце у епохалној порнографији тоталног виђења, али и као невидљиве маркере ђаволове мреже, јер и фотографије, исечци и симулакруми стварности, припадају Мефистофелу који зна да “лажна слика и реч засењују”, јер “смисао и место замењују”: откривајући свет моде, несумњиво модеран свет, журнали воде ономе који је, да ли зато што је ђаво, “модеран”. Рјепнин, тако, ступа у један свет привиђења који отвара поноре перверзности и деформисаности, што је сасвим складно са изаслаником ништавила који није само модеран, него је истовремено и “покварен” и, као брат Сарданапалу, развратан и расипан, па – на имагинативном мосту преображења – обликује сусрет журнала и кнежевог духа: једна “типична лепотица, енглеска” има мушку руку, она је “дечачки лепих вилица”, па у полупрофилу очитује “лепоту енглеских дечака”, што је увод у чудесно, мистеријско или опсенарско, преплитање мушког и женског, које наслеђује убрзана спирала преображења у Рјепниновом доживљају. Венчање младе учитељице са “крупним тамним очима и ванредним попрсјем” (…) са остарелим младожењом који је “ћелав… и има огромне уши”, који “носи велике наочари на носу, а на сухом, бедном, лицу, види се да нема у устима својих зуба” створиће у кнежевој машти слику коиталне изобличености њиховог контакта, јер “какав ли ће бити тај, ‘корен свега’, у брачној постељи, тог пара” .

Рјепнин је саблажњен оним што је на фотографијама невидљиво, јер он види сексуалну позадину оличених супротности. Зато што их празни од сваког емотивно-социјалног набоја, он уноси ове елементе у фотографије које посматра, па креативност његове маште, показујући слике које овај опседнути дух ствара, открива ђавола у њему који одговара ђаволу у журналима, сасвим доследно сазнању да се код најфинијих и најгордијих, у паклу Доктора Фаустуса, део њихове патње и срамотне сласти састоји у томе што размишљају о ономе крајње прљавом . Овај ђаво се не остварује, дакле, на основу тајанствености, већ на основу информисања (журнали), повратног одговора (усхићење или гађење) и свеопштег стриптиза (представљачког или посматрачког). Перверзно стапање лепог и ружног, снажног и оцвалог, истинска опсценост овог пуританца, као бизарни феномен душе која себи сугерише разблудне визије без телесних жеља, врхуни у саблазни анатомског преображења: “та лепа жена, која Рјепнина гледа са слика, била је, до недавна, – каже се, – мушкарац. Она је недавно отишла у Казабланку, где је оперисана, и претворена у жену. Дан венчања се приближава.” У чему је ђаволова саблазан? Он показује да је немогуће зауставити преображења, иако она укидају разлику између полова, природе и алхемије, привида и стварности, па ђаво открива колико је његово опсенарство стварно, колико је оно, и непримећено, стопљено са модерношћу света, којем је неопходна ова истрајност секса унутар свеобухватних преображења, ова перверзност између метаморфоза и секса, која је, што је повратна веза, прожела свако чуло Рјепнинове узнемирености, јер је ђаво урачунао и кнежев отпор, те га, отуд, претвара у кикот: врлина не може задовољити кнежеву душу, али је може намучити, а покорена врлина, као и задовољена, ствара несрећу самог Ја које се објављује као чедо перверзности.“
Зар не осећамо језивост џендер револуције, у којој, рушећи Божји свет, ђаво банализује зло, кроз разградњу пола и претварање свега у биомасу? Љубав више не постоји – она је немогућа.
И то је слутио Гогољ, у „Вију“, у коме се млади ученик богословије Хома Брут суочава са мрачном привлачношћу мртве девојке, која вуче ка понору.
Жене – роботи које знају двадесет хиљада речи и које сексуално замењују биолошке жене – зар то нису кћери мртве девојке из „Вија“? Зар није Гогољ видео шта долази?

ЕМИР КУСТУРИЦА У ТОМ СВЕТУ

О томе говори књига Емира Кустурице.
После трибине у Гимназији у Чачку, Кустурица, Никола Маринковић и ја смо се обрели у Ужицу, где је, поводом своје нове књиге, Кустурица изнео свој „манифест нове усмености“.

Некада су свети текстови ( Веде, Упанишаде ) учени и преношени напамет, као и епска поезија ( Илијада, Одисеја, Махабхарата ). Записивање се сматрало неком врстом десакрализације. Онда је, вели Кустурица, писменост постала општедоступна и после постмодернизма Вештачка интелигенција је почела да пише романе. Зато је време за ресакрализцију усмености у Мегалополису: нека памћење поново, као у доба Илијаде и у ренесанси, постане уметност, и нека прича и песма опет буду памћене и изговаране, али не и писане.

У свету Кустуричине визије, биће могући градову у којима ће сви постати песници и приповедачи. Постаће нове мнемотехнике, које ће занемарити постојање Вештачке интелигенције. Биће технологије у служби човеку, спремне да се повуче пред уметношћу живота. Атмосфера „Фаренхајта 451“ Реја Бредберија не терба да потиче из технотроног ропства, него из слободе друштва које се техником служи, али које служи Човеку. Можда ће се јавити хуманизам у коме ће, како рече српски песник Бранко Миљковић, „поезију сви писати“. Градови треба да буду станишта људи који су поезија и људи који су проза, живих позоришта и тргова свете усмености – нека врста глобалног „Кустендорфа“. Нека сви памте, причају и певају као у доба пре но што текстови записани.

Кустурица не одустаје. Све на Мећавнику и све у Андрићграду сведочи о томе. И то је то. Ко сме, тај може.

ШТА НАС ЧЕКА?

У свом тексту „Да ли је могућ светски поредак?“, проф. др Александар Петровић каже:“Реч је о догађају из 2019, последње слободне године пре него што је демократија нужно, према Платоновом узорном увиду у циклус поредака полиса, почела да прелази у тиранију. Те године 10. марта авион Боинг 737 MAX 8 које припадао Ethiopian Airlines на лету 302 срушио се шест минута по узлетању с аеродрома у Адис Абеби када је погинуло свих 157 путника. То се догодило осам месеци по рушењу истог типа авиона у Индонезији. Нешто очито није било у реду јер два узастопна иста случаја више нису случајни. Анализе су показале да је авион почео изненада да губи висину три минута после полетања. Систем надгледања лета MCAS који је требало да прати пропињање носа авиона, да би се избегао застој у узлетању, био је главни чинилац несреће. Несреће почињу са места где их нико не очекује, али томе увек претходи низ одлука. Одлуке око овог авиона биле су од почетка погубне јер су у конструкцији давале предност технологији спрам природе ствари. Менаџери који су бринули о економији захтевали су да се мотори авиона помере мало назад од места које би требало да имају по геометрији природне аеродинамике. На тај начин би се нос авиона лакше дизао и при томе се трошило мање горива. Поремећена аеро- динамика би се надоместила сталним диференцијалним деловањем уграђене вештачке интелигенције која би сваког тренутка исправљала путању не допуштајући носу да се превише подигне. Али погрешно очитавање улазних података једног од два сензора авиона, гласило је објашњење, навело је вештачку интелигенцију да прорачуна да се нос авиона много пропиње. Сензор је, каже се, стално давао неисправну информацију о критичном нагибу авиона што је навело компјутер авиона да логично реагује и да почне да гура нос на доле да авион не би ушао у ковит. Уграђени систем вештачке интелигенције је процењивао сваку ситуацију и био је програмиран да, када рачунар дође у сукоб с пилотом, предност да првом. Пилот је, отуда, узалуд покушавао да подигне авион, али је био практично искључен и надмоћна вештачка интелигенција је без призива усмерила авион ка земљи где се и разбио. Она је, наравно, и после удеса и даље наставила да ради, али с људима је било готово. Није имала више за кога да ради, осим за себе.

То је званична анализа која је сву кривицу пребацила на сензор, а да у јавно доступним документима није објашњено у чему је његов квар. Осим тога, други сензор је према наводима давао тачне податке које је вештачка интелигенција преузимала. Питање је зашто се она између импулса два сензора определила за онај с погрешним подацима. Зашто погрешна очитавања није упоредила с тачним и извукла исправан закључак да са једним сензором нешто није у реду? Такав софтвер је то извесно могао да уради и да тренутно нађе решење противречности. Зато је уосталом и направљен.“
На први поглед. Као што је све у историји прогреса прављено за наше добро, а служило нашем уништењу.

КИЈУКОВО ПОДСЕЋАЊЕ

Ово је пут самоуништења, који смо много пута прелазили, да бисмо дошли у срце лавиринта, где нас чека Минотаур, да би нас прогутао. У својим „Огледима из омилитике“, покојни Кијук је записао:“Ничеов свет “смрти Бога” учинио је и корак даље: поништио ограничење допуштености на штету корисности (в. 1Кор. 10,23). Привлачност деструкције главна је одлика цивилизације у којој човек сме да учини шта је наумио. И заиста, бомбардер са смртоносним товаром (“чији резултат превазилази сва очекивања”, како је гласила шифрована порука Труману на конференцији у Потсдаму) био је спреман да потврди човекобожну моћ. Шестог августа 1945. прва америчка атомска бомба (носила је назив “Малишан”) бачена је на Хирошиму, град и луку у Јапану. Температура у епицентру износила је 6.000 степени. У овој демонстрацији свемоћи 85.000 становника је спржено, 14.000 нестало, накнадно помрло 20.000 од радиоактивног зрачења. Три дана касније злочин се поновио: 9. августа 1945. друга атомска бомба (носила је назив “Дебељко”) сручила се на Нагасаки, трговачку и ратну јапанску луку: погинуло је 36.000 становника, а рањено 40.000, порушено у тренутку експлозије 1.326, а у пожару после експлозије изгорело 18.408 зграда.“

Што је почела атомска бомба, довршава вештачка интелигенција.

ЗАМЕНА ТЕЗА

Професор Петровић показује какав се метод примењује да би се вештачка интелигенција оправдала пред човечанством:“Међутим, цео проблем игре човека и вештачке интелигенције идеолошки је сведен на кривицу једног сензора слично окривљавању неког извршиоца за слом целог система. То се, рецимо, догодило приликом бомбардовања Београда 1999. када је за уништење амбасаде Кине био окривљен оператер у центру агенције ЦИА. Ипак, насупрот таквим објашњењима сва је прилика да овде није заказао сензор, већ је његова кривица представљала једину излазну стратегију за рационално скидање одговорности са целог концепта. Сензор, пион, жртвован је да би се спасла дама, вештачка интелигенција. Претпоставимо ли да је сензор био исправан, што је вероватно, онда се непосредно суочавамо са правим проблемом, односно скривеним демоном вештачке интелигенције. Она има логику сличну људској, али је та сличност привидна јер њој недостаје однос према целини који се не може програмирати ни после ма колико дугог учења и учитавања података. Разлог је једноставан: може се направити вештачка интелигенција, али не и вештачка интелигибилност. Бесконачни низ података не даје целину, јер она је више од збира својих делова. Целина је увек априорна и као таква изван програмског досега, она припада равни симбола и случаја.“

Ваљда нам је ово јасно. И ваљда нам је јасно зашто се Емир Кустурица не мири са вештачком интелигенцијом, И зато нам је остало да идемо путем немирања са новим „Свезнајућим“.

Јер наш Свезнајући је Истина Која Љубав. А вештачка интелигенција је интелигенција без љубави. И зато је стигао Кустурица, џентлмен назадњачке физиономије, и каже да је све ово сјајно, али да је време да баш то уништимо, и поново живимо по својој глупој вољи.

(Правда/Искра, 06.03.2024)

Чланак Владимир Димитријевић: Кустурица као џентлмен назадњачке физиономије се појављује прво на Покрет за одбрану Косова и Метохије.

Генерал Рузски, отворени присталица револуционара, убеђивао је Цара да се сагласи са формирањем Владе одговорне Думи, и Цар се начелно сложио. Рузски је одмах пренео Родзјанку, тадашњем председнику Думе, да је Цар дао сагласност за формирање Владе. Међутим, Михаил Родзјанко је одговорио како то није довољно и да револуционари сада захтевају да Цар одступи од престола. Рузски је такође у договору са генералом Алексејевим заповедио да се војне трупе не шаљу у Петроград ради гушења побуне. Пошто је Алексејев преко Родзјанка сазнао какве су жеље бунтовника, а онда је упутио телеграм свим командантима фронтова молећи да позову Цара на абдикацију. Сви су били сагласни и јединствени у издаји.

Чак је и Царев стриц, Велики кнез Николај Николајевич, упутио телеграм у коме „на коленима моли Цара да се одрекне престола”. Цар није имао избора и пристао је, плашећи се за судбину своје породице, која је била опкољена у Царском Селу. Првобитно се одрекао престола у корист свог сина, Царевића Алексеја, али након саветовања са дворским лекаром, променио је одлуку и уступио престо свом брату Михаилу. Истог дана формирана је и Привремена влада. Цар је у свој дневник на тај дан унео једну реченицу која је касније често навођена: „Свуда унаоколо су издаја, кукавичлук и превара.”

За Цара Николаја одрицање од престола није представљало крај бриге за будућност Русије. Између осталог, познато је писмо којим се последњи пут обратио својој војсци и флоти: „Моја пламено вољена војско, обраћам вам се последњи пут. После одрицања мене и мог сина од руског престола, власт је предата Привременој влади, на иницијативу коју је покренула Државна дума. Нека јој Бог помогне да Русију води путевима славе и среће. Нека Бог помогне вама, храбра војско, да одбраните нашу Домовину од злог непријатеља. Током две и по године ви сте сваког тренутка обављали тешку борбену службу, проливено је много крви, начињено је много напора и већ је близу час када ће Русија, повезана са својим одважним савезницима, једним заједничким напором ка победи, сломити последњи отпор противника. Овај невиђени рат мора бити доведен до потпуне победе. Ко сада мисли о миру, ко га жели – тај је издајник отаџбине, њен неверник. Знам да сваки честити војник тако мисли. Испуњавајте вашу дужност, штитите племениту нашу отаџбину, покоравајте се Привременој влади, слушајте своје старешине. Сетите се да свако слабљење реда у служби само користи непријатељу. Чврсто верујем да у вашим срцима није згасла неограничена љубав према нашој Великој Отаџбини. Нека вас благослови Господ Бог и нека вас ка победи води Свети Великомученик и Победоносац Георгије.

Ставка, 8/21. марта 1917. год.

Николај”

Револуционарне вође нису дозволиле да Царева порука стигне до армије. Руски војници нису сазнали за Царево завештање. Истог дана, Цар се опростио и са свим официрима свога штаба. Већина присутних је осећала трагику тог тренутка и наслућивала безнађе и ужасе који ће доћи. Многи су плакали, а двоје – троје присутних се и онесвестило. Важно је нагласити да су сви чланови Привремене владе (Љвов, Керенски, Гучков, Миљуков и други) били масони. Та антихришћанска влада је гарантовала царској породици безбедност у Царском Селу, а још 7. марта је донела одлуку о њиховом хапшењу. Цар се 8. марта налазио у Могиљеву. Четири скупштинска посланика послата су тамо да га ухапсе. Кнез Љвов је обавестио Цара телеграмом да су депутати послати као Императорова пратња до Царског Села. Наравно да је то била лаж. Цару је одмах након уласка у воз било саопштено да је ухапшен. Господар је спроведен у Александровски дворац. Да је хапшење Царске породице било планирано много унапред потврђује и податак да је царица Александра у Царском селу ухапшена истог дана када и Цар, 8. марта 1917. године.

Трулеж међу племићима

Трулеж је захватила и племство, али и појединце из куће Романова, па су Николаја Другог гледали као „заосталог”, спремног да се држи застарелих идеја самодржавља, о чему Војејков пише: „Они су тај систем називали режимом апсолутизма и арбитрарног односа према народу, истовремено сматрајући тај исти народ некултурним и дивљим, коме је неопходна чврста рука. У таквим ставовима није било много логике, али је зато било пуно недобронамерности према личности монарха. Чак и после Господареве абдикације, велики кнез Сергеј Михајлович, између осталог, пише свом брату великом кнезу Николају Михајловичу:

„Најсензационалнија новост је упућивање пуковника (Цару Николају после абдикације оставили су чин пуковника, који је он имао у руској војсци, нап. прир.) са својом породицом у Сибир. Сматрам то веома опасним потезом власти јер могу да се пробуде све реакционарне снаге и да направе од њега мученика. По том основу могу да се развију бројни нереди”.

Несхватљиво је да је, у тако трагичним тренуцима, велики кнез Сергеј Михајлович, Господарев рођак, толико равнодушан према његовој судбини, да размишља о могућим непријатностима које може да има непријатељ који је, после абдикације, преузео власт од Цара.

Атмосфера, која се пред револуцију створила међу члановима императорске фамилије, спонтано се преносила, како на више друштвене кругове, тако и на представнике народа. Императорка је добила писмо од кнегиње Василичкове у коме су јој дата упутства како да се понаша и шта треба да ради. Понесена непријатним осећањима из писма, Њено величанство инсистирало је, уместо да не реагује на њега како је предлагао гроф Фредерикс, на протеривању кнегиње из Петрограда, што јој је само створило ореол страдалнице која се бори за правду. Ипак, тај ореол, како су касније причали, није помогао кнегињи да сачува свој стан од бољшевичке пљачке иако су јој говорили да је она једина која се није бојала да Царици напише неучтиво писмо. Представници народа почели су да говоре да је, наводно ради успешног завршетка рата, неопходно уклонити Господара с престола. Као последица такве криминалне агитације, појавило се изопачење командног дела армије који се, у то време, претежно састојао од официра Генералштаба.”

Лудило је пред револуцију заиста било свеопште: „Чланови императорске фамилије превршили су сваку меру када је реч о самоконтроли. Велика кнегиња Марија Павловна (старија), према информацијама које су дошле до мене, не устручавајући се ни пред непознатим људима, говорила је како се Императорка мора уклонити; велики кнез Николај Михајлович, као најекспониранији од великих кнезова, у својим разговорима у клубовима и код познаника, толико је критиковао све што је излазило (како је он говорио) из Царског Села да је Господар морао да му предложи да се пресели на имање Грушевка у Јекатеринској губернији.”

Какав је морал руске аристократије био чак деценијама пре револуције, јасно се види из Толстојевог романа „Ана Карењина”, у коме се племкиње које се ругају Ани због везе са Вронским понашају много неморалније од ње, али тајно. Чињеница је да разврат утиче на човека. Он увек отупљује ум развратника и леди његово срце.

Утицај масонерије

Војејков пише и о утицају масонерије на револуционисање Русије и борбу против Цара Николаја: „Мере које је влада предузимала против ширења револуционарне заразе, либерални кругови карактерисали су као насиље над личностима, које је у културним државама недопустиво. На прогнане и исељене бунтовнике гледали су као на мученике и жртве самовоље деспотске власти. По истеку рока изгнанства, а понекад и после бекства, осуђени хероји попуњавали су кадрове револуционарне емиграције, чије је омиљено место била Швајцарска.

Један од утицајнијих бораца за „слободу” Домовине био је бивши фелдвебел Пашког корпуса, камер–паж императора Александра Другог, кнез Петар Кропоткин, који је, завршивши своје високо анархистичко образовање у Швајцарској, прешао у Енглеску где је испољавао својеврсно интересовање за Домовину. Када је требало да наш Цар дође у Енглеску, у узвратну посету краљу, кнез Кропоткин узбуркао је енглеске радничке партије, тако да су оне организовале демонстрације против тог доласка. Енглези су били принуђени да предузимају мере за умиривање својих радника.

У својим „Записима револуционара”, кнез Кропоткин даје сасвим јасно објашњење под чијим се руководством „развијала” наша руска омладина у иностранству. Захваљујући његовој искрености може да се створи реална представа ко је, у Швајцарској, обликовао вође нашег револуционарног покрета. Центар интернационале била је Женева. Женевске секције окупљале су се у огромном масонском храму „Temple Unique”. За време великих митинга, велика сала прихватала је више од две хиљаде људи, што је добар показатељ броја омладине која је желела „просвећење”. Француски емигранти комунари обучавали су бесплатно раднике, који су похађали курсеве историје, физике, механике и др. Одвајано је време и за рад у комитетима и секцијама, које су се одржавале увече по бочним одајама тог храма науке.”

Ко је отац револуције?

Кропоткин је хвалио масонерију као битну револуционарну силу која је помагала успон анархизма. Један од идеолога анархизма, Жозеф Прудон, био је отворени луциферијанац, о коме пише јеромонах Серафим Роуз: „Прво, објавио је да револуција није атеистична, већ антитеистична. Рекао је: „Револуција није атеистична у строгом смислу речи…. Она не пориче апсолут; она га уклања”. „Прва човекова дужност”, каже он, „да би постао интелигентан и слободан, је да непрекидно истерује идеју Бога из свог ума. Јер, ако постоји, Бог је суштински непријатељ наше природе. Сваки корак који предузмемо унапред је победа којом смрскавамо Божанство”. „Бог, ако постоји Бог, је непријатељ човечанства.” Бакуњин је такође рекао нешто слично: „Да Бог стварно постоји, било би неопходно уклонити Га”. /…/ Бакуњин је рекао да је на страни сатане, вечитог побуњеника, првог слободног мислиоца и ослободиоца светова. Ниче је себе прогласио антихристом. Песници, декаденти и авангарда уопште, су од романтизма били веома задивљени сатанизмом, а неки су покушали да од њега створе религију. Прудон је многим речима заправо призивао сатану: „Дођи ми, Луцифере, сатано, или ко год да си! Ђаво коме се вера мојих отаца супротстављала Богом и Црквом. Бићу твој представник и ништа нећу тражити од тебе”. Овде видимо да револуционарни покрет свесно постаје сатанистички.”

Ове речи оца Серафима Роуза не остављају сумњу у природу намера оних што су тврдили да желе добро Русији и човечанству. Такви су ратовали против Цара Николаја и руске монархије. У књизи Олега Платонова „Трнов венац Русије/ Тајна историја масонства”, аутор уочава да су Руско царство уочи његовог слома рушиле две снаге: масонерија и немачко – бољшевички савез. Платонов каже: „Ауторитет заграничних масонских руководилаца био је за руске масоне веома висок, чак и двоструко виши него ауторитет законске руске царске власти. Колико пута су у својој историји руски масони ступали у договор са заграничном сабраћом, да би се држали линије која се на њиховом језику звала „велика масонска истина”? /…/ После убиства Распућина у масонским ложама се организују заседања на којима се расправља о смеру антидржавне агитације. Нови талас клеветничких говоркања, ширених од стране либерално – масонског подземља, још више појачавају окривљавања Царице поводом њене „везе” са немачким шпијунима, те „предаје” Немцима војних планова. Центар ширења ових клевета постали су станови масона Коновалова и Керенског.”

А масонерија је одувек желела да, уместо храма Христовог, подигне Соломонов храм, у коме ће седети лажни месија у злу уједињеног човечанства, православнима познат као антихрист.

Државна дума, скупштина кловнова

Цар Николај Други је, 1905. године, одобрио формирање Државне думе, која се одмах показала као револуционарна. Распуштена је после годину дана, на шта је преко сто осамдесет депутата упутило писмо руској јавности: Сада, када је влада распустила Државну думу ви имате право да јој не дате ни војнике ни новац. Ако влада, због обезбеђења средстава, узме зајам, без сагласности представника народа, он неће бити легитиман и руски народ га никада неће признати и враћати. До сазива народног представништва не дајте ни копејку у државну касу и ниједног војника у армију! Будите чврсти у својој непослушности и устаните, као један, у одбрани својих права. Пред јединственом и непоколебљивом вољом народа, никаква сила не може опстати. Грађани! У тој наметнутој, али неизбежној борби, ваши изабрани представници увек ће бити са вама.

Највећа опасност је долазила од масонски оријентисаних „конституционалних демократа” (такозваних кадета). Војејков каже: „Стварајући Државну думу, није уочена опасност, да она представља парламентарну трибину у рукама непринципијелних демагога који не бирају средства за остваривање својих циљева.

Говори чланова Државне думе били су проткани фалсификатима, измишљотинама и злослутним клеветама. Они су снажно отежавали рад оних делатника који су желели да буду самостални и да не гмижу пред јавношћу. Њихови утицаји били су такви, да су постепено овладавали људским умовима, до те мере да је чак и бивши дворски командант Д. Ф. Трепов изјавио да би било корисно да се за министра постави и неколико представника кадетске партије. Господар је на то дао одречан одговор. Нехотично се поставља питање: шта су, у ствари, хтели кадети? У суштини само једно – власт. То се потврђује и једном фразом из тог времена коју приписују Миљукову: „Макар и један дан, али да будем главни”. Сваки од четири сазива Думе неговао је традицију супротстављања свим акцијама које су полазиле са највишег места.”

Чак и кад је Дума поново отворена, да подржи праведни рат против Беча и Берлина, многи „прогресивци” понашали су се крајње недостојно, о чему Војејков пише: „Када су депутати Државне думе, приликом њеног отварања, кренули, сходно церемонијалу, у обилазак просторија Престоне дворане, они су, неизбежно, почели да привлаче свеопшту пажњу својом невероватном одећом. На једном од њих, племићу из Тверске губерније, била је љубичаста тренерка с кратким панталонама и црвеном краватом, дебеле чарапе и планинарске ципеле, док је у рукама држао сламени шешир. Он је, као и још неколико његових колега, по свему судећи, дуго осмишљавао своју одећу, како би на најбољи начин изразио презир према општеприхваћеним светским конвенцијама. Пролазећи кроз Салу државних грбова, где су стајале највише даме у својим велелепним дворским руским хаљинама, један од депутата обратио се свом пратиоцу речима: „Шта је ово? Ми смо изгледа у зоолошком врту?” То је било речено демонстративно гласно. Тога дана завршио се вишегодишњи рад владе на устројству народног представништва, које су толико желели либерални кругови. То представништво подарило је, 1917. године, својој Отаџбини револуцију. По свему судећи, у праву су били они људи, који су успостављање Државне думе поредили с давањем кутије шибица неразумној деци.”

И деца су шибицама изазвала пожар. Шта се друго могло очекивати?

Дошли су крвави бољшевички сатанисти, сасвим у складу са пророчком речју Светог Јована Кронштатског, реченом 1905. године, у доба прве револуције: „Наш Цар води праведан и побожан живот. Бог му је послао тежак крст страдања, као Свом изабранику и вољеном чеду, као што је рекао тајновидац судбина Божјих: Ја оне које љубим корим и поправљам (Отк. 3,19). Ако руски народ не буде имао покајања, крај света је близу. Бог ће од њега одузети побожног Цара и послаће бич у виду нечастивих, сурових, самозваних владара, који ће сву земљу залити крвљу и сузама.”

О Царевој абдикацији

У Царевом окружењу било је много оних који су на све могуће начине радили на обарању престола, и који су једва чекали фебруарске немире у Петрограду 1917. године, да покажу своје право лице. Међу њима је био велики издајник, генерал Рузски, о чијем притиску на Цара, с циљем да овај абдицира, Војејков пише: „За време пријема грофа Фредерикса код Господара, лица из државне свите окупила су се у мом купеу свитског вагона изражавајући велику забринутост због утицаја, који на Господара може да изврши извештај Рузског у четири ока. Уопште, о њему су владала само негативна мишљења и већина присутних сматрала је да је недопустиво доношење било какве одлуке Његовог величанства на основу реферисања „лисице” (како су звали Рузског).

Када се министар двора вратио у свој купе, ми смо пошли код њега да му изразимо своју забринутост због могућег предлога да се Његово величанство одрекне престола. На то је гроф рекао: „Да, то је већ урађено”. Мене је као гром погодила та вест, јер из разговора с Господаром ја апсолутно нисам могао да закључим да је таква одлука већ сазрела у његовим мислима. Ја сам отрчао у Господаров вагон, без најаве ушао у његово одељење и питао: „Није ваљда истина то што говори гроф – да је Ваше величанство потписало абдикацију? Где је она?” На то је Господар одговорио, додајући ми хрпу телеграма, који су му лежали на столу: „Шта ми је преостало да учиним, када су ме сви издали? Први Николаша… Читајте”. (Схватио сам да је Господар био веома узбуђен, јер је у разговору са мном тако називао Великог кнеза Николаја Николајевича).

На моје поновно питање: „Где је абдикација?” – Господар је рекао да ју је дао Рузском ради слања Алексејеву. Ја сам изложио свој став да не би требало доносити никакве коначне одлуке док не чујемо ставове Гучкова и Шуљгина који су на путу. Господар је пристао да узме назад своју одлуку о абдикацији од Рузског. Рекао ми је: „Идите и узмите акт од Рузског”. Рекао сам да би било боље да тај задатак обави Наришкин, јер ће мој разговор с Рузским поново изазвати непотребан сукоб. Тада ми је господар рекао: „Позовите ми Наришкина, а потом ћу Вам дати да прочитате телеграме”. Позвао сам Наришкина коме је Господар издао наређење да оде код Рузског и узме потписану абдикацију.”

Када је Војејков узео и почео да чита телеграме Царевих генерала, као и његовог стрица, великог кнеза Николаја, схватио је да је издаја ушла у сам корен руског државног стабла, и да се тешко могло учинити било шта осим онога на шта је Цар био приморан.

Распад Русије

Чим је брат Цара Николаја, Велики кнез Михаило, потписао абдикацију до Уставотворне скупштине, либерали из Думе кренули су да „уредују” по своме. Привремена влада је издала саопштење о амнестији за сва кривична дела, укључујући и „терористичке акте, војне устанке и аграрне преступе. /…/ Ратне околности не смеју бити препрека убрзавању реформи”.

Велики кнез Кирил Романов ставио се на страну Привремене владе, издавши свог рођака Николаја Другог и заклетву коју је дао. Што се страних амбасадора тиче, Војејков каже да су „амбасадори наших савезника, акредитовани код сверуског престола, отворено одобравали петроградски улични бунт који се претворио у револуцију, још за време Господара императора.”

Док се држава постепено распадала, а бољшевици преузимали власт, Војејков је ухапшен и саслушаван од стране Привремене владе, али му никаква кривица није доказана. У исто време, Велика Британија је одбила да прими Цара и његову породицу на своју територију, иако је власт Краљевине Данске добила гаранције Немачке да брод на коме Цар и Царица буду путовали у изгнанство неће бити нападнут.

После заробљавања Царске породице, генерал Војејков и његова супруга слали су понеки дар у Тоболск. Царица је писмено благодарила, и истицала да је њима, јер су као породица заједно, лакше него свима осталима, који трпе терор нових власти.

У закључку своје књиге, Војејков каже да ће лепоту духовног подвига Цара Николаја оценити тек будућа поколења, која ће умети да обнове Русију. Цар је био човек који је, после Отаџбине, највише волео своју породицу, а искрено је волео и војску. Пошто је од детињства био веома плаховит, велики део свог васпитања посветио је томе да се научи самоконтроли и уздржању. Његов енглески учитељ, Хис, говорио му је да се племић рађа, а племенит човек постаје. Његова самоконтрола није била равнодушност, као што су неки мислили. Он је био дубоко осећајан, али није дозвољавао да га емоције спрече да мисли и да се понаша учтиво. Био је широко образован и огромне радне енергије. Цар је такође имао изврсно памћење и података и људских лица, чиме су многи били запањени.

Читаоци новина, због цензуре, нису могли да уоче лични живот Царев и његову жртву за Русију, што је била велика штета. Колика је Царева доброта била, каже Војејков, види се из једног случаја: „Када се, за време рата, Господар на неколико часова зауставио у Кијеву, случајно је од мене сазнао за патњу једног младожење кога су изненада мобилисали. Преко његове молбе за ослобађање од обавезе, Господар је својеручно написао: „Дозвољавам и честитам”. Срећни млади брачни пар се венчао, благосиљајући свога Цара”.

(Искра, 02.03.2024)

Чланак Владимир Димитријевић: Зашто се повукао цар Николај – из историје Трећег Рима се појављује прво на Покрет за одбрану Косова и Метохије.

НАТО прајдери, ударна песница НАТО пакта, крећу у поход. Ко не верује, нека чита: https://nifainfo.org/the-belgrade-pride-homophobia-and-serbian-government-organized-ngos/

Ово је, дакле, најава нове „сече кнезова“, реприза догађаја из 1804. године.

Зато је добро да се подсетимо шта, у песми видовитог слепца Филипа Вишњића, „Почетак буне против дахија“, пише о овом случају. Говори Фочић Мехмед – ага: 

„Просућемо рушпе по калдрми,
„На дукате покупити војску;
„Нас четири велике дахије
„На четверо разд’јелити војску,
„На четверо к’о четири брата,
„Поћи ћемо из нашега града
„Кроз нашије седамн’ест нахија
„Исјећ’ ћемо све српске кнезове,
„Све кнезове, српске поглавице,
„И кметове, што су за потребе,
„И попове српске учитеље,
„Само луду ђецу оставити,
„Луду ђецу од седам година,
„Пак ће оно права бити раја,
„И добро ће Турке послужити.
„Док погубим кнеза Палалију
„Из лијепа села Бегаљице,
„Он је паша, а ја сам субаша.
„Док погубим и Јована кнеза
„Из Ландова села маленога,
„Он је паша, а ја сам субаша;
„И Станоја кнеза из Зеока,
„Он је паша, а ја сам субаша.
„Док погубим Стеву Јаковљева
„Из Лијевча гн’језда хајдучкога,
„Он је паша, а ја сам субаша;
„И Јована кнеза из Крснице.
„Док погубим до два Чарапића
„Из потока Б’јелог од Авале,
„Кој’ су кадри на Врачар изићи,
„У Биоград Турке затворити,
„Они с’ паше, а ја сам субаша.
„Док погубим Црнога Ђорђија
„Из Тополе села поносита,
„Који с Бечким тргује ћесаром,
„Он је кадар сву џебану купит’
„Од бијела града Варадина.
„И оружје, што је за потребе,
„Он је кадар на нас завојштити,
„Он царује, а ја субашујем.
„Док погубим протопоп’ Николу
„Из лијепа села Ритопека,
„Он пашује, а ја субашујем.
„Док погубим Ћорђија Гузоњу
„И његова брата Арсенија
„Из лијепа села Жељезника,
„Кој’ је кадар Топчидер затворит’;
„Док погубим протопопа Марка
„Из лијепа села Остружнице,
„Он је паша, а ја сам субаша.
„Док погубим до два игумана,
„Аџи-Ђеру и Аџи-Рувима,
„Који знаду злато растапати
„И са њиме ситне књиге писат’,
„Нас дахије цару опадати,
„Око себе рају сјетовати,
„Они паше, а ми смо субаше.
„Док погубим Бирчанин-Илију,
„Обор-кнеза испод Међедника,
„Ево има три године дана,
,,0д како се врло посилио:
„Кудгођ иде, све крљата јаше,
„А другога у поводу води;
„Он буздован о ункашу носи,
„А бркове под калпаком држи,
„Он Турчину не да у кнежину,
„Кад Турчина у кнежини нађе,
„Топузом му ребра испребија,
„А кад Турчин стане умирати,
„А он виче на своје хајдуке:
„ „Море, слуге! тамо пашче бац’те,
„ „Ђе му гавран кости наћи не ће.” “
„А кад нама порезу донесе,
„Под оружјем на диван изиђе,
„Десну руку на јатаган метне,
„А лијевом порезу додаје:
„ „Мемед-ага, ето ти порезе,
„ „Сиротиња те је поздравила,
„ „Више теби давати не може.” “
„Ја порезу започнем бројити,
„А он на ме очима стријеља:
„ „Мемед-ага! зар ћеш је бројити?
„ „Та ја сам је једном избројио.” “
„А ја више бројити не смијем,
„Већ порезу украј себе бацим,
„Једва чекам, да се скине б’једа,
„Јер не могу да гледам у њега;
„Он је паша, а ја сам субаша.
„Док погубим кнеза Грбовића
„Из лијепа села Мратишића,
„Он је паша, а ја сам субаша.
„Док погубим и Алексу кнеза
„Из лијепа села Бранковине,
„И Јакова брата Алексина:
„Цар и ћесар кад се завадише,
„Код ћесара обрштери бише,
„И носише од злата кашкете,
„Попл’јенише све Турске паланке,
„Поробише, ватром попалише,
„Цар и ћесар кад мир учинише,
„А они се цару предадоше,
„И код цара кнезови посташе,
„Млоге Турке цару опадаше,
„Седам паша, што су опаднули,
„Опаднули, па их поморили;
„Они паше, а ми смо субаше.
„Док погубим кнеза Тавнавскога,
„Из Љутице Станка обор-кнеза;
„Док погубим кнеза Мачванскога,
„С Богатића Мартиновић-Лазу,
„Он је паша, а ја сам субаша.
Док погубим кнеза Поцерскога,
„С Метковића Ружичић-Мијајла,
„Он је паша, а ја сам субаша.
„Док запалим Рачу украј Дрине,
„И погубим Аџи-Мелентија,
„Кој’ је иш’о преко мора сињег,
„Те је влашку ћабу полазио,
„Пак се узгред у Стамбол свратио,
„И од цара ферман излагао
„За стотину жутијех дуката,
„Да власима богомољу гради,
„Да је гради за седам година,
„Начини је за годину дана,
„Ево има шест година дана
„Како зида покрај цркве куле,
„А у куле набавља џебану
„И по мраку топове привлачи;
„Видиш, јолдаш, да се нечем’ нада!
„Пак ћем’ онда заћи кроз нахије,
„Те исјећи све српске кметове.
„Како би нам раја додијала?”
Све дахије на ноге скочише,
Мемед-аги сви се поклонише:
„Фала јолдаш, Фочић Мемед-ага!
„Твоја памет пашовати може,
„Ми ћемо те пашом учинити,
„Тебе ћемо свагђе послушати.”

То је то, браћо и сестре. Онако аутентично, од пре двеста двадесет година.

И то се, у постмодерној верзији, спрема у Србији уочи НАТО похода против Русије.  

Е, сад, ови што у поход крећу требало би да се сете шта је тата поручио Мехмед – аги:
Старац Фочо поче говорити:
„Нуто момка! и нуто памети:
„С којом р’јечи на пашалук сједе!
„Узми синко, Фочић Мемед-ага,
„Узми сламе у бијелу руку,
„Мани сламом преко ватре живе:
„Ил’ ћеш ватру са тим угасити,
„Или ћеш је већма распалити?
„Ви можете, и Бог вам је дао,
„Тако силну покупити војску,
„И поћ’ ћете, синко, кроз нахије;
„Једног кнеза преварит’ можете
„И на вјеру њега домамити;
„Своју ћете вјеру изгубити,
„Једног посјећ’, а два ће утећи,
„Два пос’јеци, четири одоше,
„Они ће вам куће попалити,
„Ви дахије од њих изгинути.
„Ал’ ви тако не мојте радити,
„Него мене старца послушајте:
„Ја сам глед’о у нашем инџилу,
 „Ово, наше, дуго бити неће,

„Него ће се пром’јенити царство.“

Нису слушали старца Фочу и пошли су у акцију. И нису посекли Карађорђа. Јер – „a ко ли ће змаја преварити, ко ли њега спаваћива наћи?“ Остало је историја. Царство се променило.

НАТО мртвачко царство је мртво, и доноси смрт, али је већ побеђено Васкрсењем Христовим,  у које верујемо и коме се надамо. Баш сада, када НАТО поклоници милитантног прајдизма – џендеризма крећу са оваквим списковима, знамо да смо на правом путу, и да је победа са нама.

Уосталом, имали смо ми, Срби, поред стотина и хиљада јунака, Васиља Грћића, херцеговачког витеза отпора црно-жутој лешинастој орлушини, па га се сећамо, и њиме надахњујемо. НАТОљупци – танатофили немају кога да их надахне – Шваб, Сорош, Гејтс и остала глобалистичка тевабија нису никакво надахнуће никоме, па ни најближим рођацима. Тек њима нису. А нама је Васиљ Грђић и отац и брат и стег који носимо. Један од многих, један међу многима.

За заборавне: када је 1910. године основан Босанско-херцеговачки сабор,  Васиљ је изабран за посланика за срезове Гацко,  Билећа и Невесиње.   У новембру 1913. године,  после одлуке Срба да напусте свечану седницу,  којој је присуствовао србомрзачки и, касније, србоубилачки земаљски поглавар Оскар Поћорек,  на изласку из сале Васиљ Грђић изговара хомеровски интониране, а наше, десетерачке, „крилате речи“:

“Жари, пали, удбински диздаре,
док и твојој кули редак дође !”

Тек толико да се зна.

Чланак Владимир Димитријевић: Сеча кнезова, 21. век или жари, пали удбински диздаре – Поводом НАТО списка за одстрел, маскираног у ,,људска права и демократију’’ се појављује прво на Покрет за одбрану Косова и Метохије.

Једна од најзначајнијих путописних књига двадесетог века је „Црно јагње и сиви соко“ Ребеке Вест. О овој драгоценој списатељици наш историчар Бранислав Станковић каже:“Сисили Изабел Ферфилд, позната под псеудонимом Ребека Вест, рођена је у Лондону 1892. године. Британска је књижевница, новинарка и путописац. Мајка јој је била Шкотланђанка а отац Ирац који ју је напустио када је имала осам година. Након пресељења у Единбург, школовала се у Женском колеџу Џорџа Вотсона. По повратку у Лондон похађа школу за глумице и почиње да ради као новинарка у феминистичком недељнику „Фри вумен“. Између два рата пуно путује и објављује своје радове највише у „Њујрок хералд трибјуну“, „Њујоркеру“ и „Тајмсу“. Њено најзначајније дело је путопис о Југославији „Црно јагње сиви соко“. Књига је, након објављивања 1941. године, доживела огрома успех, а она је проглашена  за србофила. Поред великих похвала у „Њујоркеру“ и „Њујорк хералд трибјуну“, неки листови су писали да је изнела лажне чињенице због чега их је Вестова тужила за клевету, а сав новац који је добила као одштету након судског процеса, даривала је Српској правослвној цркви у Лондону. Због Трумановог подржавања Броза, са њим је прекинула све контакте. Књига је у Југославији и Србији била забрањена све до почетка осамдесетих година прошлог века када је објављена максимално цензурисана и скраћена јер је, због своје србофилности, по мишљењу комунистичких власти ударала на светињу „братства и јединства“. Књига се данас може читати у интегралној верзији на српском језику.“
И ми јој прилазимо, опет и опет, у страшном часу наше историје, када, пре свега англосаксонски Запад, хоће да нам, уз помоћ домаћег зла мекушаца и издајника, отму Свету Земљу, Косово и Метохију. 

Ребека Вест и Кнез Лазар 

Док је путовала кроз Југославију, Ребека Вест је стало разговарала са својим водичем, песником и генијалним тумачем српске културе, Станиславом Винаером, који, иако Јеврејин по крви, беше већи Србин од многих – премногих Срба некад и данас.  Јер, Српство је мање крв, а више завет. Косовски завет, наравно. 

Када ју је Винавер упознао са песмом „Пропаст Царства српскога“, у којој се кнез Лазар опредељује за Царство небеско, она, уочи Другог светског рата, и великог сукоба Хитлерове Немачке са остатком света, почиње да размишља по дубини историјског тренутка у коме се нашла:„Значи, то је било посреди, Лазар је био припадник Лиге за мир, рекох. Ветар заталаса житно поље на врху брега преда мном, а ја осетих како дрхтај пролази мојом кожом и мојим крвотоком… Схватила сам да се песма на неки начин односи на мене, на нешто истинито и непријатно у мом животу… Лазар није био у праву, рекох себи, спасао је своју душу, а потом читавих пет векова ниједан човек на овој равници, а ни другде у Европи, на стотине миља у свим правцима, није могао да заштити своју душу. Требало је да одабере проклетство да би спасао друге људе… У ствари хтела сам да кажем да не верујем у тезу ове песме”. 

И заиста – идеја жртвовања живота да би живот опстао и наставио да траје, живота који се даје да би смрт била побеђена, тешка је за разумевање чак и нама Србима, којима је дато да се с њом носимо од када постојимо на овим просторима.

Зло света и Косовски завет 

Погођена песмом, схвативпши да разуме, иако не одобрава, тај начин доживљаја стварности, јер тако, попут Лазара, мисле они који воле „част, слободу и склад“, Ребека Вест упућује питање ( коме – Богу или себи? ) зашто је устројство света крајње неправедно:„Али, иако су се такви људи рађали у свим временима, уз оне – попут мене – који су их следили, зашто онда таква срећа досад није остварена? Зашто још постоји сиромаштво када тврдимо да смо спремни на великодушност? Зашто се тако немарно односимо према будућности наше деце? Зашто мушкарци тлаче жене? Зашто постоји непријатељство између народа? Сада знам одговор. Знала сам га већ дуго, али је била потребна ова песма да бих признала себи да га знам”. 

Присуство зла сталан је изазов пред нама. Свет је, како рече Његош, „состав паклене неслоге“. Он тиранише и тиране, а камоли племените душе. 

И Ребека Вест, баш на Косову и Метохији, схвата најдубљу тајну:„Ако је тако, рекох себи, ако је некакав природни закон да су они који на овај свет дођу волећи више пријатно од непријатног предодређени за пораз, онда је читав свет огромно Косово, равница натопљена крвљу, где људи који воле воде бој са људима који мрзе, и издају себе својим непријатељима, тако да љубав бива прогањана у неизмерно дугим историјским периодима, много дужим од кратких периода победа”.

Било је то време кад је демократска Европа пуштала Хитлера да припоји Аустрију и растури Чехословачку. И Ребека Вест је заплакала, јер су „њени“ левичари, зато што нису били спремни на борбу против зла, дозвољавали да се ствари одвијају тако како су се одвијале. Свет је клизио у крв много брже но што је било ко могао да поверује.

Она је знала, и плакала је од немоћи.

Питање смрти  

Највећа трагедија човечанства је смрт. Умирање је пораз свега што је људско. Све религије се баве питањем смрти, и ту су њихове основне разлике: решење будизма је ( да се човек не би изнова и изнова инкарнирао ) метафизичко самоубиство – нирвана, угаснуће, бекство у заветрину пред олујама патње. Решење Христово је смрт која води у непролазни и вечни живот, обожење, узлазак из блата у богочовечност. Зато православно хришћанство, како каже руски философ Владимир Варава, не прихвата смрт – она је, за Богочовков Исток, морално неусвојива.  

Али, од смрти се не бежи – суочење с њом је неопходно ако се хоће остати веран човештву. Иако је Ребека Вест изгубила веру у Христа као Васкрситеља – Исус из Назарета је за њу само добар човек кога су зликовци, да би наставили да трају у мрачној себичности, растргли – она, у Југославији, у друштву Станислава Винавера, ипак схвата:„Југославија ми стално прича о смрти, рекох себи, о смрти Франца Фердинанда, о смрти Александра Обреновића и Драге, о смрти кнеза Михаила, о смрти кнеза Лазара, о смрти Стефана Душана. А истовремено је пуна живота. Мислим да бисмо ми западњаци морали доћи овамо да бисмо научили да живимо. Можда ми на Западу не знамо ништа о животу зато што избегавамо да мислимо о смрти. Човек не може научити географију ако се усредсреди само на копно а занемари море”.

У таквом свету, препуном патње, могућа је и лепота која све надилази, а чије су оличење људи, људи, људи. И деца, деца, деца. 

Лепота једног детета 

Док, на Скадарском језеру, „луди“ Винавер забавља чобанчад, која уживају у његовим каламбурима, једна девојчица, по имену Горда, не желећи да Ребека Вест и њен муж буду занемарени, бере цвеће које ће им даровати. И она је уживала у Винаверовим измотавањима, али је ипак осетила позив дужности, неопходност да се буде учтив према путнику, јер је то особина племенитих: гостољубље аристократско, још из Хомеровог доба, као кад се Наусикаја смилује Одисеју, и поведе га Алкиноју, краљу Феачана, свом моћном оцу – гостопримцу.  

И Ребека Вест слика детињу љупкост са дивљењем западног човека који има срца, али живи у свету што је одавно престао да постоји срцем, претворен у машину навијену на прогрес, све док не наступи прогресивна парализа.  

Да поновимо: све почиње од чињенице да Горда престаје да слуша Винавера да би спремила дар за Ребеку и њеног супруга:“Но мала, плавокоса принцеза која се прва попела уз брдо није му посвећивала потпуну пажњу, мада је испочетка била једна од најпажљивијих слушалаца. Погледавала је у мог мужа и мене, осећајући се све нелагодније. Као гости, ми бесмо запостављени. Покушала је то да исправи упутивши нам личан, љубак осмех; но савест јој је рекла да то није довољно, те није могла да седне и настави да слуша. Стога се спустила мало низ брдо до места где је расло нешто цвећа и почела да за нас прави одговарајући, свечани букет, прописане величине и разноврсности. Била је то велика жртва, и повремено је једва издржавала. До ње би допро смех који би се проломио у групици од које се беше одвојила, и она би јој се на кратко опет прикључила. Но поглед би јој још једном пао на нас, па би се сабрала и вратила свом задатку. Када је букет по њеном схватању постао довољно добар, лаким кораком нам је пришла, дала ми га, наклонила се и пољубила ме у руку. За тренутак нисам могла да поднесем да оде од мене; загрлих је, и додир тог изузетног бића које је припадало удаљеној и супериорној раси осетих као слетање лептира на прст.“

Дете из племићке сиротиње, лептир са Балкана.

Владика Николај и његов народ

Само у том свету, свету патње која постаје Лепота, био је могућ и сусрет са Владиком Николајем Велимировићем. Сакралним ирационализмом пресаздана Ребека Вест, која пише путопис – светлопис ( Балкан се за њу, од тла терора и хаоса, како га види Енглеска, претвара у земљу светих чудеса ), каже о Николају да је „имао власт чињења магије, у својој узвишеној личној лепоти, која је била од лавовске врсте, као и у громогласности његовог гласа, који је својим двоструким квалитетом, јачином и грленошћу, откривао да он може да говори боговима и људима и зверима“.

Николајева тајна је у Светој литургији око које се народ Охрида окупља да би са својим Деда Владиком прославио Васкрс. Смрт је побеђена, живот траје, и нема никога ко би га могао зауставити у тријумфалном походу против сенки. 

Македонија је, за Ребеку Вест, живи живот, оно што је Запад трајно изгубио. Ана Селић истиче:“Она је место где је очувано првобитно, прекрасно стање света који је у складу са сопственом природом и природом око себе, које је очувало знање о претходном времену, коме је јасно како настаје живот, у чему се састоји љубав и каква је цена херојства. На том месту где су се људи смејали смрти у лице – ”сваком метку, осим оном који прође кроз срце” – где су се жене радовале Ускрсу као празнику сталне победе живота, ”живог над распетим Христом”, где је очувана она драгоцена, права традиција Европе на свом врхунцу, заробљена, ”као мува у ћилибару”, турском окупацијом, лежи једина нада за људски род. Уметност Македоније, њених жена које, како се лате игле, инстинктивно везу византијски, персијски бод славећи величанственост и лепоту онако како њихова црква слави Бога, стварно је благо истинитог живљења. Њен живот је прожет и болом и радошћу – баш како тврди Вилијам Блејк, омиљени песник и сликар Ребеке Вест – радошћу тим већом што је још један дан прошао у миру, и уз пуно знање да је тек драгоцени предах.“

Такве су жене са Балкана.

Оне нису робиње

Ребека Вест је била феминисткиња, али је схватила да жене са Балкана нису бедне робиње, него, на чудан начин, племкиње – патнице:“Жене изгледају као јунаци… Оне су лепе и жилаве као и њихови мушкарци… Најпре, изгледају срећно и када изгубе младост… Све изгледају као да су искусиле подоста бола и тешкоћа, али оно што су проживеле није њих навело да посумњају у вредност живљења”. И додаје:„Те жене нису умеле да читају.(…) Због тога нису осећале неки велики губитак. Сваки писац који иоле вреди добро зна да веома мали део књижевности успева да људима надокнади штету коју су претрпели тиме што су научили да читају. Ове жене биле су уметнице и створиле су нешто од свог домаћег материјала. Народне песме, по мом уверењу, показују рафинирано и поетско гледање на живот и ако човек довољно пажљиво посматра неку од ових група, свакако ће то уочити. Чини ми се да овакве жене никада нису стварно робови, јер су пронашле неки лукав начин да убеде своје мушкарце да их штите и истовремено оставе духовну слободу”. 

Такав свет је требало уништити.

И Запад, немачки и англосаксонски, учинио је све што је могао да заветни свет балканског хришћанства уништи.

Морамо одолети, морамо!

Сада су се, слуге ђавоље, устремили на Косово и Метохију. Нас мрзе, а за Шиптаре их баш брига – мада  су, макар у намери, ти исти косовски Шиптари, док НАТО није крочио међу њих, били „синови орла“, Орловићи ( јер, „Шиптар“ то значи – Орловић ), последње традиционално друштво на Балкану, засновано на беси и племенској части. Сад су само хедонистичка гомила која, главом без обзира, бежи на Запад, у Земљу Дембелију. 

Напад је ово антихристов: ударили су на Свету Земљу Јерусалимску, ударили су на Кијево – Печерску Лавру, ударили су на Косово. 

Ратују, дакле, против Бога.

И зато, колико год да је тешко, не смемо одустајати, морамо опстати у непоклеку, у непристајању на зло, у немирењу са НАТО „чињеницама“ које, како рече Харолд Пинтер, наређују да их, јер су наводно факта, морамо љубити у задњицу пошто ће нам, у супротном, разбити главу. Нека знају злотвори: сви који ратују против светиње ће пропасти, по закону животворне смрти, кога се Ребека Вест плашила, али за који је знала да је једино решење за Запад што трули у дводимензионалности технократског себичлука. 

Да би наши мушкарци поново били часне стегоноше на трагу Бошка Југовића, да би наше жене опет биле лепотице које мајчинство не доживљавају као злостављање него као привилегију ( јер, како наш народ каже, и Бог има Мајку ). 

Будемо ли издржали, биће нас.

А оној другој могућности сада, када злотвори мисле да су победили, не треба ни мислити. 

Читајмо Ребеку Вест! 

(Правда, 07.02.2024)

Чланак Владимир Димитријевић: Цео свет је Косово поље – Шта је схватила Ребека Вест се појављује прво на Покрет за одбрану Косова и Метохије.

Седамсто тисућа сведочиће жртви

Свети владика Николај

ДРАГО ПИЛСЕЛ ГОВОРИ

Бројање, пребројавање, надбројавање – прича се наставља, до бесвести. Опет се огласио Драго Пилсел, искрени хрватски екумениста и левичар, који је, поред Милорада Вучелића и „Печата“, критиковао епископа бачког Иринеја ( Буловића ), и његово позивање на немачка сведочења о броју жртава у Јасеновцу.Немачка сведочења су, вели Пилсел, крајње непоуздана.

Злобник би рекао: да су Немци говорили било шта слично о масовним хрватским жртвама српских геноцидних злочина, то нико не би доводио у питање.

Али, у реду. Прихватимо, макар условно, Пилселову тезу. Ако су немачка сведочења непоуздана, има и хрватских. Да узмемо у обзир иречи људи из Хрватске, или оних који су се нашли на територији НДХ.

СВЕДОЧЕЊЕ ХРВАТА

Хрват Јосип Риболи, који је радио у јасеновачкој писарници до јула 1943, пред комисијом за испитивање ратних  злочина усташа, изјавио је, непосредно после Другог светског рата:“Ја сам чакбио сакрио и спремио неке књиге, које би данас могледати драгоцјене податке не само о бројевима него и о именима, али сам те морао једног дана спалити предједном генералном преметачином, која је свепрекопала и преорала, а да су те књиге нађене, билаби цијела логорска писарна изгубила главе. Премасвим изворним податцима, које сам ја могаоприкупити и срачунати, до дана мог одласка излогора, а то је било 19. јула 1943., побијено је у Јасеновцу између 350.000 и 400.000 невиних људи.Колико је послије мог одласка пало жртава, то ја немогу да кажем, али ако узмемо, да се у броју од400.000 не налазе претежно чисто логорске жртве, већнајвећи број дају околна села, која су масовно заклана,а како тих села послије више није било, те држим, даусташки покољ у Јасеновцу послије мог одласка не биникако могао да досегне још један пута ту цифру. У броју од 400.000 побијених до мог одласка из логора,налази се 40.000 Цигана, 20.000 Жидова, око 20.000Хрвата, док остатак од око 320.000 представља Србеправославце.“

Овај документ се налази у четвртом тому зборника „Концентрациони логор Јасеновац“, који је, као велико и драгоцено дело Антуна Милетића, историчара, објавио јагодински „Гамбит“ 2007. Цео документ под називом „Извод из кратког приказа дрЈосипа Риболија од 28. 05. 1945. о његовом виђењулогора Јасеновац“ објављен је у Милетићевој књизи под бројем 86. Дакле, до јула 1943, Јасеновац је прогутао четири стотине хиљада живота, при чему, наравно, многи нису ни били у логору, него су довођени и клани на територији Доње Градине.

СВЕДОЧЕ ХРВАТСКИ ЈЕВРЕЈИ

Ако не верујемо Немцима, па ни Хрватима, верујемо ли хрватским Јеврејима, који су преживели логор, и чија је сведочења објавио Јаша Алмули у књизи „Јевреји и Срби у Јасеновцу“ ( Службени гласник, Београд, 2009)?

Они су изразити противници бројидбеногревизионизма.

Тако Божо Шварц вели:“И да додам, умањивати број жртава у Јасеновцу је велика глупост. За оно кратко време док сам ја био тамо, било је евидентно да су транспорти долазили, не један вагон, то је било по десет – петнаест марвених вагона пуних људи, а бројно стање у Јасеновцу је увек било исто“ ( стр.46)

Или Златко Вајлер, један од ретких из чувеног јеврејског спортског клуба из Загреба, „Макаби“, који се наносио главе јер је успео да побегне из јасеновачког пакла? Ево шта он каже:“Масовна убијања вршена су и ради чишћења православних околних села на босанској и на овој страни. Сви су они били одвођени у логор Јасеновац у великим групама, често, без икаквог пријема у логор, били одвођени на стратишта.(…) Сваког дана су долазили нови заточеници,  а бројно стање је остајало приближно исто. Вршила се селекција и болесни и изнемогли у одвођени у Градину или убијани на неки други начин“ ( стр. 64). И додаје Вајлер:“Данашња погађања око броја убијених вређају сваког заточеника Јасеновца“ ( стр.67 ). Под „погађањима“ Вајлер је, наравно, мислио на смањивање утврђених бројки.

Ту је и Миша Данон, Јеврејин из Сарајева, који сведочи:“Јер, свакодневно су долазили транспорти и такорећи нису улазили у логор. Пред логором или одамх на улазу су их прегледали, скидали све саа њих и право на ликвидацију.(…) Ја не могу да оценим колико их је било, али прилив је био толико велики да су то морали решавати масовним убијањем људи“.  (стр. 75 ) И, наравно, „довођена су читава српска села“ ( стр. 79 ).

Тако пише у књизи Јаше Алмулија, који је све звучне записе својих разговора са жртвама предао у меморијална средишта повести о Холокаусту.

НЕПРЕБРОЈИВА ЈЕДИНИТОСТ ЈАСЕНОВЦА

Можда би, усред ове „бројидбене“ збрке, вредело да се сетимо шта каже баш Јаша Алмули, у интервјуу поводом изласка књига „Јевреји и Срби у Јасеновцу“:“Када ме неко пита за Јасеновац, ја му прво кажем даје то био логор усташке Независне Државе Хрватскекоја је била једини савезник и сателит хитлеровскеНемачке која је своје Јевреје убила својим рукама насопственом тлу. Остали су следили захтеве Немачкеда им изручи своје Јевреје ради слања у логоре смртина истоку Европе. Сви су раније или каснијеудовољавали захтевима Немаца сем Бугарске која им50.000 Јевреја са матичне територије није препустила. Дала им је само 14.000 Јевреја затечених нановоприпојеним деловима грчке Тракије, ВардарскеМакедоније и дела Србије (Пирот). Тако је то било саЈеврејима НДХ која је водила и политику затирањаСрба у име стварања католичке Хрватске само заХрвате. У таквој јединственој Хрватској, Јасеновац јетакође био јединствен. Таквог логора није било ни у једној држави сателиту Немачке. Њега није имала нисама Немачка. У њој је било грозних логора. Али у Аушвицу и другим логорима у којима је убијенавећина од шест милиона јеврејских  жртава Немачке, убијање је обављано на индустријски начин. Допоследњег тренутка жртве су држане у незнању штаће са њима бити да не би биле узнемирене, пружалеотпор и реметиле индустријски темпо убијања. У хализа пресвлачење пред великом гасном комором стајалису варајући натписи као „Запамтите број где стеоставили своје ствари да би их лако нашли.”Јасеновацје био дивљачка супротност свему томе.“(1)

И још (опет Алмули):“Закључио сам да јеЈасеновац у усташкој Независној Држави Хрватскојбио много страшнији логор смрти него Аушвиц у окупираној Пољској, то највеће нацистичкостратиште. Покојни Ђорђе Лебовић, драмски писац, у мојој књизи Живи и мртви сведочио је да су Немци у Аушвицу настојали да жртве до последњег часа недознају да ће у гасним коморама бити угушене и у крематоријумима спаљене, да се не ремети токњиховог индустријског начина убијања. Хрватскеусташе су отворено убијале на најдивљачкији начинсопственим рукама, ножевима, маљевима, гвозденимшипкама и врло ретко мецима, о чему у мојој новојкњизи подробно говори покојни пуковник ЗлаткоВајлер.“(2)

Наравно, Алмули није оспорио немачку крволочност, али се она увек уклапала у начине индустријског убијања.

Јединитост Јасеновца – то и јесте кључна тема коју покушавају да избегну ревизионисти. У ствари, покушавају да нам је заклоне причом званом „бројке и слова“.

Али, то неће и не може проћи. Јер, како је сведочио Владика Николај, кад дође до свеопштег васкрса, седамсто хиљада Новомученика српских сведочиће пред Христом.        

О овој теми суд ће дати Богочовек Христос и Новомученици српски, убијени због праве вере и светог народног  имена.

https://www.politika.rs/scc/clanak/258245/Ni-Nemacka-nije-imala-Jasenovac

https://www.politika.rs/scc/clanak/122727/Jasenovac-gori-od-Ausvica

Чланак Владимир Димитријевић: Беспућа бројидбеног злосиља или Драго Пилсел се поново љути се појављује прво на Покрет за одбрану Косова и Метохије.

Пред читаоцима је нова књига потписника ових редова, „Кућа у нашој крви: Јасеновац и српски логорашки завет“. 

У првом поглављу ове књиге, „Србоцид или Појам као средство свесрпског прогледања“ понуђено је излагање појма србоцида, значајног за разумевање геноцидног злочина који се  у НДХ десио од 1941. до 1945. годинне. У тексту „Седамсто тисућа сведочиће жртви“, дата је анализа Службе новомученицима српским Светог владике Николаја, где је, између осталог, изложено православно учење о мучеништву, чији је Првомученик Христос, као и о смислу нашег страдалништва у доба НДХ.

Затим су у књизи дата два, нама нова, сведочења о србоциду у НДХ – француског новинара Жана Хусара, који је на територији бивше Југославије био од 1939. до 1943,  проводећи ратне године у Сплиту, на од Италије окупираној територији, где је слушао сведочења Срба о дејству усташког крижа и самокреса; као и записе из бугарских ратних архива о усташког србоцидној политици. 

У поглављу „Како читати књигу надужаса“ расправља се о антропологији усташког зла, ставовима српског Јеврејина Енрика Јосифа о хрватској непокајивости, као и о смештању Јасеновца у демонску ритуалност која је једног Андрића извела из простора римокатолицизма ( Андрић је отишао јер није могао да има исту веру са Степинцем ), о чему је, између осталих, писала Слађана Илић. 

„Два јасеновачка живота“ баве се контроверзама везаним за страдалништво Вукашина Јасеновачког ( од тога да ли је постојао до тога да ли је био прави хришћанин), као и причом о југословенски оријентисаном Хрвату, др Николи Николићу.

А онда се питамо – зашто Запад разуме усташе. Како су убијана индијанска и српска деца? Како се Хрвати моле Степинцу као свецу? Зашто су Срби слични Индијанцима?

У поглављу „Титоисти и другосрбијанци“ јасно се види да је удбашки србофобни приступ југословенском питању нераскидиво повезан са другосрбијанштином. У том свету, Јасеновац је „Јасеновчић“, а Сребреница „Сребреничетина“.

У поглављу „Беспућа кроатофилне бројидбе или Ко нам прекраја историју“ бавили смо се настојањем да се број српских жртава у Јасеновцу смањи.

У поглављу „Српска култура сећања и Јасеновац“, које је настало на основу зборника потписника ових редова, „Јасеновац и ми“, објављеног у новосадском „Прометеју“ 2022. године, дати су ставови наших угледних интелектуалаца и јавних делатника, а у поглављу „Разговори пред светим хумкама“ интервјуи са Надеждом Винавер, Владимиром Умељићем и Ањом Филимоновом које је потписник ових редова водио у потрази за пуном истином о јасеновачкој Светињи над светињама. Ту је и анкета о покушајима хрватског антифашисте и екуменисте, Драга Пилсела, да подржи ревизионисте из редова Српске Цркве.

Што сам старији и свеснији проближавања суда Господњег у часу одласка са овог света, све се више трудим да сасвим кажем оно што мислим о личностима и темама о којима пишем. Знам да ћу Христу дати одговор за сваку празну реч, а камоли за клевету.  Наравно да не сматрам да је моја реч Roma locuta, causa finita. Она је моја, веома лична ( али, не без чињеничне заснованости ), није институционална и није коначна. И позив је на дијалог, ако је он међу нама данас уопште могућ. 

У том смислу, оно што у књизи критички пишем о епископу славонском Јовану ( Ћулибрку ), Дејану Ристићу и Драгу Пилселу ( између осталог ), не значи порицање њихових боголиких личности и дарова које имају, као ни њиховог рада и стваралаштва. Епископа Јована сам упознао још пре монашења, сматрао сам га одличним есејистом и тумачем Црњанског, с њим сам сарађивао док је био уредник „Светигоре“ ( између осталог, он ме је, са покојним песником и новинаром Славком Живковићем, слао код Игора Шафаревича у Москву да урадим интервју ), ценио сам његове напоре да популарну културу христијанизује у мери у којој је то могуће, не заборављам његове јуначке дане на мученичком Косову и Метохији 1999. године и све што је чинио за добро нашег народа. Имам разумевања за настојање Дејана Ристића да демистификује оно што се у популарним представама о нашој историји може демистификовати, а на заборављам ни да се бавио нацистичким рушењем Народне библиотеке Србије 1941, о чему је објавио књигу „Кућа несагоривих речи“. Искрено уважавам становиште Драга Пилсела да усташка мржња не може бити основа било какве хрватске будућности и његову спремност да надиђе прошлост да би се са Србима опет могло живети.

Али, ако је Аристотелу истина била дража од Платона, онда је и потписнику ових редова истина Новомученика кључна за свако разумевање међу нама. 

Преузмите књигу „Кућа у нашој крви“ ПДФ

Предуго је истина била заташкавана, да би се тај процес наставио и даље.   

ЗАТАШКАВАЊЕ ИСТИНЕ О ЈАСЕНОВЦУ 

Године 1961, септембра месеца, државна комисија која се бавила утврђивањем чињеница о Јасеновцу, у свом извештају је истакла:“Иако је Јасеновачки логор био јединствен по својим свирепостима у погледу уништавања невиног становиштва и логораша неразумљиво је да се до данас не може наћи ниједан цјеловит докуменат – књига у коме би био описан Јасеновачки логор у свим својим злодјелима и подацима хронолошки како су догађаји текли од 1941. до 1945. године“. 

То, наравно, није била последица случајности. Систематизација истине о Јасеновцу спречавана је, између осталог, и зато што би се, да је истина утврђена, идеолошка конструкција титоизма, звана „братство – јединство“ ( које, како рече Броз, морамо „чувати као зеницу ока свога“) срушила у прах и пепео. Трагови зла су затирани, а кључни усташки џелати обрели су се на слободи на Западу, и мирно су умирали, некажњени за злодела. Довољно је сетити се да је творац јасеновачког крематоријума, Хинко Пићили, избегао праведно суђење и нестао, прво у Италији, па ко зна где.

ПРИМЕР УНИШТАВАЊА ТРАГОВА СРБОЦИДА

У књизи „Усташки злочин геноцида“, коју је, као допринос суђењу Андрији Артуковићу, у четири тома објавио оснивач Музеја жртава геноцида у Београду, Милан Булајић, налази се, између осталог, и сведочење које показује сву монструозност затирања трагова јасеновачког надужаса.

Милош Миладиновић, службеник Хидротехничког одсјека у Славонском Броду, обрео се 1947, по службеној дужности, у Јасеновцу, и добио задатак да из реке Саве извади, на самом Гранику, месту масовних клања, потопљену лађу. Кад је подизање обављено, сведочио је Миладиновић, „видјели смо да је била пуна лешева повезаних жицом, као у кутији сардина“. Ту се налазило, по његовој процени, најмање шесто мртвих. 

Зачула се кукњава и врисак многих који су овом страшном тренутку присуствовали. Али, чувари братства и јединства били су бржи. Председник општине Славонски Брод наредио је Миладиновићу да лађу опет потопи:“У моменту вађења лађе, под утиском расположења народа и наређења председника општине, имајући у виду упозорење мога директора Јоза Пицара, вратио сам лешеве назад у воду. Цијелог живота сам се питао зашто је то учињено“. 

И додао је:“Тога дана ујутру била је рушена – минирана капија логора Јасеновац. На упозорење прије експлозије, сви смо полегали. Послије експлозије читав простор око нас је побијелио од папира. Сакупљао сам папире и видио да се ради о заклетвама усташа из логора Јасеновац. У зидовима стубова капије било је узидано око двије хиљаде усташких заклетви, писмених приступница. Лично сам их прегледао и сакупио. Предао сам их одашњем командиру милиције, који се звао Мартин. Даља судбина тих папира ми није позната“.

Ни нама, наравно. И никад неће ни бити. Требало је, „као зеницу ока“, чувати братство и јединство. Све док Фрањо Туђман, са НАТО бефелом, не дође на власт у Хрватској. 

Преузмите књигу „Кућа у нашој крви“ ПДФ

УСТАШКИ ЏЕЛАТИ О БРОЈУ ЖРТАВА

Љубо Милош, један од команданата логора у Јасеновцу, изјавио је приликом саслушања, априла 1948. године: „Циљ формирања логора био је ликвидација Српства као цјелине у НДХ, те Жидова, Цигана и свих оних који су се противили постојању усташке државе!“

Ако је циљ тотално уништење, ту није било никакве рационалне „бројидбе“.  Опет Милош, онај што је на цевку пио крв закланих Срба и Јевреја, и што је Влатку Мачеку, затвореном у „почасном делу“ Јасеновца, рекао да ће он, Љубо, горети у паклу, али за Хрватску:„За то сво вријеме постојања овог логора упуте за поступак према затвореницима је давао искључиво Лубурић, и то Матковићу и Бркљачићу и мени. Познато ми је да су многи транспорти стизали у Јасеновац, и то већина везани, одлазили одмах за Градину на ликвидацију, те нису проведени у логору кроз књиге. При оснивању логора III, од придошлих заточеника из логора I и II одвојена је једна група радно способних, која је остала у логору III, док преостали, већи дио заробљеника, су предани Аџији, Судару, Станковићу и Јусић Мујици, који су их ликвидирали.“

А, како је рекао, писана евиденција је систематски уништена 1945. године. 

Мирослав Филиповић Мајсторовић је на саслушању рекао:“По причању Макса Лубурића, који је вјеројатно водио евиденцију о убијеним Србима, убијено је у НДХ кроз ове четири године око пола милијуна Срба“. 

ХИТЛЕРОВИ ЉУДИ О ЈАСЕНОВЦУ 

Немачки капетан Артур Хефнер, официр за транспорт, о логору Јасеновац у новембру 1942. Године рекао је: „Под појмом ‘концентрациони логор Јасеновац’ стварно треба подразумевати комплекс више логора, који су један од другог удаљени више километара, груписани око Јасеновца. Без обзира на пропаганду, ту се ради о логору најгоре врсте, који се може поредити са Дантеовим ‘Паклом’!“

Немачки дипломата, Хитлеров човек за Балкан, Херман Нојбахер у мемоарима Специјални задатак Југоисток 1940- 1945 пише да злочин НДХ према Србима„спада у најужаснија масовна убијања светске историје”. Он додаје:„Када усташке вође причају да су заклали један милион православних Срба – укључујући и бебе, децу, жене и старце – то је онда, по мени, претеривање и самохвалисање. На основу извештаја који су стигли до мене, процењујем да број невиних, ненаоружаних, закланих Срба износи око 750.000. Када сам, по ко зна који пут, у Главном штабу ставио на дневни ред извештаје о истински ужасним стварима које се одвијају у Хрватској, Хитлер ми је овако одговорио: ‘И ја сам поглавнику казао да није могуће само тако искоренити ту мањину, јер је она, једноставно, превелика. – Да, када би човек тачно знао где је граница уништавања једног народа’!“

Али, ко слуша Хитлера? Павелић је знао да ће његови Хрвати довршити започето. Кад – тад. Рецимо, „Бљеском“ и „Олујом“.

Преузмите књигу „Кућа у нашој крви“ ПДФ

РЕВИЗИОНИЗАМ  И ВИКТОР НОВАК 

Хрватски ревизионизам је увек ишао у неколико праваца: требало је „доказати“ да не постоји нит између Анте Старчевића и Анте Павелића, порећи НДХ као нацистичку творевину, смањити, што је више могуће, број Срба као примарних жртава усташлука и, наравно, уклонити сваку везу између НДХ и Ватикана, без чије се мржње „на терену“, мржње фратара и жупника, која је пламсала према „несједињеним гркоисточњачицима“, усташки покрет никад не би ни  појавио.

Међу првима се на удару нашао Виктор Новак, хрватски историчар југословенског опредељења. Он је сматрао да је заједнички живот најбоље решење за све Јужне Словене, и у својој књизи „Магнум Темпус“ настојао да покаже како се прогресивно римокатоличко свештенство својевремено борило за настанак јужнословенске државе. Ипак, баш као Хрват који се залагао за земљу насталу 1918, а обновљену 1945, Новак није могао да прећути клероусташка недела следбеника ватиканске србофобије.   

„МАГНУМ КРИМЕН“ НА УДАРУ 

Тек године 1985, београдска „Нова књига“ објавила је, и то залагањем академика Василија Крестића, по други пут, „Магнум Кримен“ Виктора Новака, чије је прво објављивање 1948. било заташкано, а књиге уклоњене са обзорја јавности. Десетак година пре другог издања, Новак је рекао да у својој књизи није улазио у полемике, него је пустио да време каже своје. Уосталом, истакао је, величина историчара није у томе да само описује прошлост, него у моћи да предвиди будућност. Тврдио је да његова студија није ни против какве вере, па ни против римокатоличке:“Јер, не постоје догме да се политичка дјеловања црквених људи, па и оних на највишим положајима, не би смјела анализирати и оцјењивати, па тако нико не може одрећи право да истражује и приказује оваква хисторијска збивања, која су везана са политичким дјеловањем црквених људи. Клерикализам је у Хрватској одбацио Штросмајерову мисао да је „служење народу, служење Богу“ и мјесто ње поставио тезу да је служење Римској курији, то јест влади Римског понтификата као свјетовног поглавара служење Богу“. 

Василије Крестић, коме је Новак био ментор докторске дисертације, уложио је напор да књига угледа светлост дана баш у тренуцима када је ревизионизам туђмановског типа опет подизао главу и мотрио нове жртве. 

Чувени хрватски партизан и комуниста, Јаков Блажевић, у предговору за друго издање Новаковог волуминозног истраживања, истакао је да се из брака националиста и контрареволуционара може родити наказа новог „великог злочина“. Зато се, вели Блажевић, опет штампа Новакова књига – „као историјско памћење и одлучна опомена која гласи:-Никад више нећете проћи! Никад!“

У Хрватској су одмах кренули напади на „Магнум Кримен“, па је Ненад Иванковић истакао да је књига политички памфлетистичка:“Колико је такву приступу пак кумовала околност да је Новак био масон, а по политичком профилу југонационалист, тешко је измјерити“. Наглашено је да је преко четрдесет римокатоличких свештеника Хрвата страдало од четника, усташа, Немаца и Италијана, док су неки били у партизанима. 

Жупник Ђаковачке бискупије, Лука Винцетић, тешио је јавност:“Иако и данас постоје разне струје, Црква се одрекла хрватовања“. 

Што, наравно, није било тачно. И што ће се видети у доба распада СФРЈ. 

СЛУЧАЈ ВАСИЛИЈА КРЕСТИЋА 

А онда је у „Књижевним новинама“, које је уређивао Милорад Вучелић, изашао текст историчара Василија Крестића, који је био основна потка његове, више пута прештампаване, књиге „Геноцидом до Велике Хрватске“. 

Крестић је, у новинама Удружења књижевника Србије, анализирао геноцидне идеје у Хрвата од самих почетака. Још 1608. Сабор хрватских сталежа тражио је јавна права само за припаднике римокатоличке вере, по начелу „чија земља, онога и вера“. Управник имања загребачког бискупа, извесни Амброз Кузмић је 13. новембра 1700. рекао да је Влахе боље поклати него их настањивати. Они, сматрао је дотични, не само да нису римокатолици, него и одбијају да буду кметови. 

По Крестићу, Хрвати су усвојили мађарску идеју о „хрватском политичком народу“:“Хрватско грађанско друштво држало се принципа да су сви грађани Хрватске, рођени на њеном тлу, без обзира на националну, па и верску, припадност, били припадници хрватског политичког народа“. 

Срби су сматрани Хрватима грчкоисточне вере, а 1874. укинута им је ћирилица, затворене су српске конфесионалне школе, забрањено је истицање српске заставе. Док су Срби водили борбе против власти Беча, Хрвати су се, по Крестићу, окупљали око Хабзбурга, тражећи за себе Босну и Херцеговину. 

А онда је дошло оно што је Стјепан Радић назвао „свињским послом“ – антисрпски погром у Загребу од 1. до 3. септембра 1902, за који је Јосип Франк, наследник Анте Старчевића, имао само речи хвале, тврдећи да су погромаши починили „заслужно дело за Хрватску“. 

НЕОСПОРНЕ КРЕСТИЋЕВЕ ТЕЗЕ

Крестић је у свом чланку истакао да је стварање Хрватско – српске коалиције уочи Првог светског рата навело Беч да размишља о истребљењу Срба у КундК монархији, јер је савез Срба и Хрвата у борби за независност значио нестанак државе Хабзбурга. Светски рат је, управо због тога, био почетак Србоцида, који су усташе 1941. само наставиле.
Пишући о Крестићевим основним тезама, историчар Коста Николић у књизи „Прошлост без историје“, у којој се бави полемикама у југословеској историографији од 1961. до 1991, истиче да се не морамо у свему сложити са Крестићем, али да је сасвим заснована његова теза да Србоцид није пуки плод тренутка, него дуго припреман процес. Тај процес није наишао на озбиљну осуду широких хрватских слојева, због чега је „мржња према Србима била истоветна са равнодушношћу због њиховог страдања“, што је, после Другог светског рата, довело до прикривања, релативизације, па чак и оспоравања србоцидног недела. 

ОД ПРЕДРАГА ВИТАСА ДО ЗЛАТКА ЧЕПА 

Чим се Крестићев текст појавио у „Књижевним новинама“, чувени партијски гласноговорник, Предраг Витас, у Другом дневнику ТВ Београд, креће у хајку:“Једностраним  избором података и догађаја из историје хрватског народа, академик Василије Крестић покушава да докаже како је идеја геноцида постала део геноцидне свести многих генерација хрватског народа и да такви феномени по правилу споро нестају и упорно истрајавају. Крестић изједначава одређене политичке групе и интересе са интересом народа“.

Златко Чепо, директор Института за хисторију Радничког покрета Хрватске, дигао је, бар на први поглед, глас у име чистоте партијске идеологије:“Свјесно се оприједеливши за строго индивидуалан рад, појединци долазе мимо својих колега до закључака који се не уклапају у додаташњу слику неког проблема“. Циљ је, по Чепу, да „изазивач ескцеса тада ужива у опћој гужви јер тада постаје медијска звијезда“. Селективним приступом чињеницама, Крестић је занемарио „класни приступ проблему“:“Увршатавање хрватског народа у геноцидне трендове према народу с којим стољећима заједнички живи, не само да је повијесни фалсификат, него има за циљ изазивање нових конфронтација“. 

Крестић је, као прави научник, сасвим мирно одговорио да се његов текст у „Књижевним новинама“ није бавио осудом целог хрватског народа, него, научно уоченим и анализираним, идејама извесних грађанско – политичких странака у Хрвата које су имале непорециве србоцидне намере. Он је своје критичаре подсетио на банализацију проблема који Србоцид своди само на деловање усташа, при чему дотични оспораватељи Крестићевих становишта одбијају да се суоче са оним што је усташтву претходило.  

Преузмите књигу „Кућа у нашој крви“ ПДФ

КРЕСТИЋУ СЕ НЕ ПРАШТА 

Крстићу у Хрватској никад неће битио опроштено: тако је Иво Голдштајн, омиљени повијесничар србијанских ревизиониста, о његовом чланку из осамдесетих говорио као о малтене главном узроку за буђење хрватског шовинизма:“Било је то у време када у Хрватској још није било екстремизма у правом смислу – емигранти се још нису вратили, а Туђман није био у офанзиви. Харанга која је потом настала директно је подгрејавала хрватски екстремизам. Крестићев текст датира зачетке тобожње етничке нетрпељивости већ крајем 17. века, цитирајући наводе католичког свештеника уперене против влашког становништва, које се у то време масовно досељавало на депопулизовано подручје Крајине. Крестић пропушта да нагласи како је у позадини овог сукоба стајао спор око правног власништва над земљом, као и то да ’Власи’ у то време представљају социјалну, а не етничку категорију, те да је реч била о верски мешовитом – православном и католичком становништву.“

Крестић је и данас „опасан“. Недавно је, у „Печату“, објавио шта стоји иза најновијег ревизионизма:“Основни задатак Музеја жртава геноцида и његових руководилаца, владике Јована и директора Ристића, јесте да раде на остваривању политичког програма државе, на смањивању броја жртава пострадалих у геноциду почињеном у Павелићевој НДХ. У остваривању овог политичког програма они се свим силама труде да га представе као да је реч о научном задатку и научном програму. Дакле, људи без научног дела, без научних резултата, у читавој овој делатности наступају као угледни и признати научници. Оне који се с њима и њиховим оценама о броју жртава не слажу часте различитим епитетима, да су аматери, дилетанти, да су нико и подругљиво их називају корифејима. Црква им се у том погледу придружила назвавши их лицемерима.(…) Један број научника различитог тематског профила је током 2022. године био ангажован да средствима Фондације „За српски народ и државу”, коју је основала Напредна странка на иницијативу председника Александра Вучића, организује међународни научни скуп о Јасеновцу. Та група колега замолила ме је да на том скупу учествујем једним излагањем. С идејом о скупу сам се сагласио и прихватио сам да будем један од референата. Предвиђено је да скуп буде одржан септембра 2022. године. Организатори скупа су с успехом привели крају читаву организацију. Позиви иностраним учесницима били су већ послати, али, увече уочи дана када је скуп требало да започне рад, појавио се на првом каналу телевизије Ефраим Зуроф, израелско-амерички историчар, директор Центра Симон Визентал, у Јерусалиму, познат као „Последњи ловац на нацисте”, и с екрана поручио да скуп о Јасеновцу не треба одржати зато што ће пореметити односе између Србије и Хрватске. Исте вечери јављено ми је да је скуп отказан и он до данас није одржан.

Овај догађај много говори не само о томе шта се све крије иза државног пројекта о смањивању броја српских жртава настрадалих у хрватском геноциду, него и о томе ко стоји иза тог пројекта и шта се њиме жели постићи. Јасно разобличава нечасну и неморалну работу око политичке трговине српским жртвама. Говори нам због чега наша Народна скупштина није била спремна да прихвати тзв. Смиљину резолуцију о дану геноцида. Он сведочи и о нашој држави, о њеној самосталности и независности, али и о актуелним политичарима, који, на захтев једног Зурофа, желе да брисањем српских жртава купе љубав оних који су над српским народом починили геноцид.“

Кратко и јасно, достојно истинољубивог Светозара Милетића. 

То се,  наравно, не прашта. Али нека…Истина је важнија од свих почасних титула и сердарско – војводских ласкања. А Крестић је за истину, крваву, али нашу.

„БРОЈИДБА“ ЈАСЕНОВАЧКИХ ЖРТАВА

Када се, у бурним осамдесетим годинама прошлог века, појавила књига Владимира Дедијера, „Ватикан и Јасеновац“, познати хрватски „повијесничар“, Љубо Бобан, кренуо је у свој поход за нову „бројидбу“ јасеновачких страдалника. Иначе, Бобан је био горљиви бранилац хрватских националних интереса, и сматрао да је план да се Далмацији подари аутономија, по узору на Војводину и Косово у Републици Србији, у СФРЈ заувек онемогућен, јер се покрет далматинских аутономаша, који се темељио на старом романском идентитету, нестао пред чињеницом послератне кроатизације. 

Кад је Јасеновац у питању, Бобан је устао против свих „сентименталних тенденција“. У питању је, тврдио је, „статистички проблем“, који је српска страна претворила у „игру бројки“. Многе ствари, вели хрватски историчар, утичу на хиперболизацију броја јасеновачких жртава – ту су и непостојање усташке документације, и премештање заточеника из логора у логор, и појава исте особе у списковима више пута, и механичко прибрајање жртвама оних који нису ни дошли до логора:“Примјер је тога дио изгнаних са Козаре у њемачко – усташкој офензиви 1942, који нису сви ни достигли у логор, а махом су прибрајани јасеновачким жртвама“. 

ЉУБО БОБАН НЕ ОДУСТАЈЕ 

Када се у листу Савеза социјалистичке омладине Југославије, „Младост“, појавио текст потписан именом Пера Квесића ( он је тврдио да није његов), у коме је Бобан изједначен са ревизионистима Туђманом и Супеком, дотични је кренуо још одлучније:“Нека демографска рачуњања показују да би укупан број стварних губитака српског становништва на подручју шире Југославије био упола мањи од неких високих цифара које појединци наводе само за Јасеновачки логор и само за српске животе у њему“.

Напао је и Горана Бабића, који је стао иза доказаних цифара о броју убијених, па је рекао:“Док су Бабић и његови истмишљеници сматрали да треба бројати, и док су набрајали колико су жељели, смјело се је бројити ( тј, они су смјели бројити ). Сад им бројење више није потребно, јер то, ето, вријеђа жртве“. 

Бобан је жестоко критиковао генерала Терзића који је тврдио да је Јасеновац однео милион живота, а када је Слободан Кљакић довео у питање Бобанову ревизионистичку методологију, постао је крајње непристојан:“Има бити да му те цифре нису тешко падале, да су му се лако дизале. (…) Скоро да су партизанске јединице „чувале стражу“ да „фабрика смрти“ може несметано радити! Оваквим умножавањем „стотина хиљада“ само у једној години само што се не дође до закључка да је пола Југославије страдало у Јасеновцу. Можда би Кљакић и пола Европе овдје убројио?“

Преузмите књигу „Кућа у нашој крви“ ПДФ

СЛОБОДАН КЉАКИЋ У ПОЛЕМИЦИ 

Када је Кљакић уочио да Бобану очито није ни до каквог дијалога о броју убијених, хрватски историчар је нагласио да се Кљакић залаже за то да све цифре, „па и оне које су саме по себи апсурдне“, имају једнак третман у полемици. Док су му се пред носом „котрљале бројке које су ван сваке нормалне памети“, он није ни кинуо, а чим је споменуто да би те бројке требало пажљиво проверити, Кљакић се, по Бобану, заценуо од кашља. 

Кљакић није остајао дужан. Уочио је, између осталог, да је Бобан своју књигу, објављену у Загребу 1985, назвао „Хрватска у архивима избјегличке владе 1941 – 1943“:“Један уважени историчар дозволио је себи да тај назив ( НДХ, нап. В.Д. ) замени називом Хрватска. Будимо беневолентни – као да је реч о синонимима“. 

Бобан се није дао:“Ако се се суговорнику не може на други начин изаћи на крај, само му треба пришити НДХ, Павелића, усташе. И с њим по хитном поступку у резерват“.

БОБАН НЕ ПРИЗНАЈЕ НЕМАЧКЕ ИЗВОРЕ 

У полемику се укључио и историчар Растислав Петровић, који је указао на извештај црногорског кроатофилног фашисте, Савића Марковића Штедимлије, Андрији Артуковићу ( касније ће угледни хрватски стручњак за историју усташког покрета, Богдан Кризман, прецизирати да је у питању Штедимлијин извештај Павелићевом министру Мухамеду Алајбеговићу). У том извештају из 1944. се наводи да немачки официри отворено причају о 760 хиљада усташких жртава. 

Бобан се опет није дао: тај разговор, који Штедимлија преноси, можда је био кафански, а Немац је можда мислио на укупан број жртава у Југославији. У разговору, ето, није ни поменут Јасеновац, а можда се говорило о жртвама пре устанка; уосталом, број убијених Срба испао је већи од укупног броја Срба у НДХ. Бобан је све Штедимлијине наводе багателисао, јер су Немци, по његовом мишљењу, непоуздани сведоци. Међу њима су, истакао је хрватски „праревизиониста“, постојале две струје кад су усташе у питању:“Прва је струја била склона да бруталности усташог режима умањује. Друга их је пак реално процјењивала или увећавала.“

Растислав Петровић је нагласио да Штедимлија с немачким официром није причао у кафани, него у стану Теодора Вирера, Нојбахеровог сарадника, и да је Вирер чврсто стајао иза својих доказа.  

Бобан се није предавао: немачке процене су биле да је од усташа страдало од две хиљаде до 750 хиљада жртава,  а сам Тито је 1942. рекао да је убијено око 500 хиљада Срба и десет хиљада најбољих синова Хрватске. Предложио је суочење са Петровићем пред аудиторијумом, па, ко изгуби, да се одрекне научних титула. Пошто се дотични није сложио, Бобан је почео да му се руга. 

Да поновимо ( понављање је мајка учења ): уочи распада Титове Југославије, хрватски ревизионисти међу комунистима су почели да умањују број жртва Јасеновца. Оно чему данас присуствујемо само је наставак приче. 

ШТА ПРИЗНАЈЕ ЗВАНИЧНА ХРВАТСКА? 

Државна комисија нове Југославије, као и каснија истраживања, јасно су указала на огроман, надужасан број жртава не једног споредног „логорчића“, него КОМПЛЕКСА логора Јасеновац.
Савремена хрватска историографија (они тврде – антифашистичка) говори гласом Ива Голдштајна, који сматра да је 750 хиљада жртава Јасеновца, бројка прихваћена у доба комунизма, вишеструко преувеличана. 

Такве хиперболизоване бројке су, сматра дотични, уочи распада СФРЈ преузели управо „српски националисти“ ( а ко би други? ):„Развијале су се свеобухватне теорије о завјери свих против Срба“, а циљ је био „развијање тезе о геноцидности Хрвата“. По њему, главни националиста је био др Милан Булајић, оснивач Музеја жртава геноцида у Београду. 
Тај је, очито, Србин кога треба, и посмртно, оптужити за сва зла непоуздане „српске бројидбе“ јасеновачких жртава.

ЗАХВАЛНОСТ

Једини начин да останемо оно што нам је Бог дао да будемо овде где смо је служење Истини, Која је Христос. И, понављам: наше страдање у НДХ нема никаквог смисла ако није страдање за Христа. А ко са Христом страда, са Христом ћеи васкрснути.

Зато, кад ову књигу шаљем у јавност, на корист свога отачаства, благодаран сам Богу српских новомученика, Који ме још, иако недостојног, држи на светој и страдалној земљи нашој, оцима и братији из Републике Српске који су подржали објављивање књиге и њену доступност на Интернету, ПИ ПРЕСУ из Пирота, који се трудио око штампе, као и брату Жељку Перовићу, који је књигу пажљиво читао, о њој мислио и савете ми давао, „утегао“ на прави начин и у штампу послао, али, а то није на последњем месту, написао упутан поговор. Нека им свима Господ узврати по љубави Својој.

Читаоче, не заборављај Јасеновац. Он је кућа у нашој крви, и један од највећих српских завета Богу.

Преузмите књигу „Кућа у нашој крви“ ПДФ

(Правда, 02.02.2024)

Чланак Владимир Димитријевић: Порицање Србоцида некад и данас – Поводом изласка једне књиге се појављује прво на Покрет за одбрану Косова и Метохије.

Два радника Поште Србије В.М и В.П приведена су јуче док су се кретала из правца Осојана према Гораждевцу. Заплењен је новац који су носили за исплату пензија и социјала. У питању су динари, чији се промет практично обуставља новом уредбом Централне банке Косова о валути, која је ступила на снагу 1. фебруара.

Иако изостаје оглашавање полиције, информацију потврђује више извора, укључујући и Радио Гораждевац који извештава са лица места.

Влада у ПР није победила Србију већ оштетила најсиромашније

Димитријевић за наш портал наглашава да косовске власти нису победиле Србију, већ оштетиле најсиромашнији и најосетљивији део становништва.

„Они који су јуче запленили динаре који су путовали у Гораждевац, Осојане и других педесетак села колико их има у Пећком округу, нису победили Србију, нису оштетили ниједног локалног политичара, ниједног који динаре прима из Београда на рачун у банци, они су сигурни. Косовска влада запленом новца оштетила је најсиромашнији слој становништва“, каже за наш портал.

„Величанствена победа косовских власти овом запленом динара је у томе што је кашику из уста измакла гладнима, онима који примају пензије и социјале, онима који свих ових година једва састављају крај са крајем, без могућности да се запосле ни у српским, ни у косовским институцијама, старим и немоћним повратницима, који само тако гледају у капију на коју им нико неће донети јануарску пензију која им је неопходна да плате храну и комуналне рачуне“.

До јуче се дружио са нама а сада…

Осврнувши се на претходну акцију Косовске полиције када су у метохијским селима Осојане, Видање и Гораждевац затворени привремени органи, Димитријевић подсећа да је осим Џељаљ Свечље, овом догађају присуствовао још један министар у косовској влади.

„Парадокс свега овога је да у томе учествује наш комшија, Куртијев министар из редова египћанске заједнице, Ељберт Краснићи, министар за локалну самоуправу. Комшија који се до јуче дружио са нама“, наводи.

И Краснићи поручује „није поразио Србију“ када је дошао са Свећљом „у свој комшилук“.

„Он и Свечља тако нису победили. Он није тиме оштетио ни једног имућнијег становника Гораждевца. Мислим да је свестан да је онај најсиромашнији слој грађана оставио без веома важне пољопривредне и социјалне помоћи. Све то министар зна, као неко ко живи на крају села и сваког јутра пролази кроз Гораждевац када одлази у Приштину на посао“, додаје Димитријевић.

Од добрих комшијских односа до репресије

Уредник Радија Гораждевац наводи да је место чији назив носи овај медиј једно од ретких на Косову где су до сада Албанци и Срби живели у добрим комшијским односима.

„Међународна заједница је подстицала како локалне власти, тако и становништво у Гораждевцу, раније смо имали и сарадњу Пећи и Шапца као јединствен пример градова из Србије и са Косова који сарађују“, поручује.

Међутим, каже да сада, после свега што се издешавало, на жалост, Срби а највише они млади, „на читав тај апарат гледају као на веома репресиван, онај који уништава његов народ“.

Све ово што се десило доживљавам као неки роман у коме ‘велика победа’, може да буде огромна срамота власти и међународне заједнице, која не предузима ништа конкретно

Не дозволите уништавање суживота и изградњу моноетничког Косова

Димитријевић саветује земљама Квинте шта би требало да предузму уколико желе да „спрече репресију“.

„Треба да позову градоначелника Пећи, Газменда Мухаџерија (Мухаxхери) и да заједно дођу у Гораждевац и пошаљу поруку да не дозвољавају да Курти уништи последње позитивне примере доброг суживота на Косову и да се удари темељ моноетничког Косова у коме су Срби испали колетерална штета надмудривања Београда, Приштине и међународне заједнице која води дијалог“, закључује Димитријевић.

Он упозорава на могући егзодус преосталих Срба из метохијских села.

„Уколико се не буде десила нека конкретна и брза реакција Квинте да реши овај проблем, на Косову више неће бити Срба. Не зато што не воле Косово, него зато што огромна већина неће имати од чега да живи у друштву оптерећеном етничким, националним и ратним наслеђем косовских Албанаца, у коме нема места за богату српску културу и наслеђе стварано вековима као универзална вредност“.

(КоССев, 04.02.2024)

Чланак Димитријевић: Власт у Приштини руши један од последњих позитивних примера суживота се појављује прво на Покрет за одбрану Косова и Метохије.

Свети Сава Српски је, по Новом Златоусту, владики Николају (Велимировићу), био најлепше српско дете. А његова лепота је, са своје стране, потицала од лепоте Онога Коме је најблагороднији Немањић служио – Господа нашег Исуса Христа, Кога цар и псалмопевац Давид назива: „Најлепши од синова људских”.

Тиме је, заувек у нашој духовној историји, потврђе филокалијски завет православне духовности – да идеал подвижништва у Богочовеку није пука доброта, каткад својствена и непреображеном, грешном срцу, него блистава Лепота свецелосне преображености, која у себи обухвата и Доброту и Истину. Добро, Лепо, Истинито су Једно, и јављају нам се кроз Сина Божијег и Његове угоднике, међу којима је Свети Сава један од најостваренијих еванђељских људи; својим делом и животом он је постао златна двер ка Сунцу Правде и Небеском Јерусалиму, у коме то Сунце сија. Зато га славимо, умивајући очи његовом христоликом красотом, од које смо се отуђили својом греховном помраченошћу и ругобом обезбожености.

Уопште, Лепота је веома важна за православног хришћанина. Када је Свети кнез Владимир, још увек некрштен, послао своје људе да испитају монотеистичке религије, да би се определио куда ће његов народ кренути из паганизма, он је сачекао њихов повратак и извештаје са нестрпљењем искреног трагаоца за Истином. И Истина, Која је Христос, јавила му се у виду христолике Лепоте. Како сведочи Нестор Летописац, Владимирови изасланици који су били на служби у храму Свете Софије у Цариграду, рекли су свом владару да им је било толико лепо да нису знали јесу ли на небу или на земљи, и да та вера, обасјана вишњом красотом, мора бити права. Саслушавши их, кнез Владимир је бацио идоле у реку Дњепар и, скупа са својим народом, примио светлост Крштења. Лепота православног храма и Литургије привела је браћу Русе Христу, Прволепоти човека и света. Није онда чудно што је славни Достојевски говорио да ће Лепота спасити свет.

ЛЕПОТА БОГОСЛУЖЕЊА

Једна од најузвишенијих пројава лепоте православне вере је, видесмо из примера изасланика Св. Владимира, лепота богослужења. По Светим Оцима, чије речи синтетизује Јован Кронштатски, Црква је „Небо на земљи”. А храм – то су зидови подигнути око Светог Причешћа, то јест око Свете Литургије. Ево речи оца Јована Кронштатског: „У цркви сам заиста као на земаљском небу… Осећам да сам у очигледном присуству Божјем, Његове Мајке, небеских сила и свих светих. То је право земаљско небо: ту си свестан и осећаш се као истински уд Тела Христовог и Његове Цркве, нарочито за време наднебеске Литургије и причешћа Св. Тајнама Тела и Крви Христове”.

Сам храм је икона: изграђен је на основи крста (символа Христове свепобедне жртве), а крунише га купола (символ Божје вечности). У тачки пресека крста у олтару је Свети Престо, на коме почива Христос Евхаристије. Зато је олтар икона Царства Небеског.

Храм је икона свега створеног: олтар – духовног света, наос – света чулног. Храм је икона Христа Богочовека: олтар представља Његову Божанску, а наос људску природу.Храм је икона човека: олтар означава његову душу, а наос тело. Иконостас у храму – то је прозор у Царство Божје, који не скрива, него открива тајну олтара, тајну светаца, обожених хришћана сабраних око Христа, Цара и Бога.
Епископ и свештеник на Св. Литургији су иконе Христа. Богослужбени предмети су иконе: звездица означава Витлејемску звезду, копље – оно копље којим је Христу прободено ребро, епископски двосвећњак -Христа као Бога и Човека, а тросвећњак – Свету Тројицу. Богослужбене одежде су иконе: епитрахиљ означава благодат свештенства, епископски омофор јагње које је нашао Пастир Добри, то јест човечанство које Христос спасава; орар ђакона је анђеоско крило. Верници су, на Литургији, иконе анђела – о томе пева Херувимска песма.

Речи богоугодника су иконе Речи Божје, Христа. Богослужбено појање је икона анђелског појања, и његов циљ је, по Светом Теофану Затворнику, да у нама разгори „искру благодати”. Кађење је икона молитве свих у храму, која се узноси Господу. По Светом Јовану Кронштатском, „кађењем икона и народа изражава се јединство небеске и земаљске Цркве и чињеница да им је глава једна”.

Светлост у храму (с прозора, од кандила и свећа) икона је Бога, који је, по Светом Григорију Богослову, „неприступна светлост”; „натприродна и надсуштаствена и разликује се од свега што постоји у свету” (Св. Григорије Палама). Злато фресака и икона прасликује Царство Божје. Свети Јован Кронштатски каже да кандила пред иконома означавају Господа Који је Светлост и Огањ, „за непокајане грешнике прождирући, а за праведнике прочишћавајући и животворан”; Мајку Божју као Мајку Светлости, која је и сама Светлост; да су свети кандила која горе вером и врлинама.

УРЕЂЕЊЕ СРПСКОГ БОГОСЛУЖЕЊЉА

Све ово знао је наш, Богом обасјани, Свети Сава. И зато се трудио да српско богослужење уреди на најлепши и најбољи могући начин. Као што је Законоправило саставио користећи најбоље византијске предлошке, али узимајући оношто највише одговара Србима и њиховој правној свести, тако је, градећи хиландарско богослужбено правило, које је после пренео у Студеницу и Србију, имао пред собом грчки узор, али и светодуховску слободу да га употреби на корист свог народа.

Хиландар је био прво литургичко средиште Српства, као саставни део Свете Горе, која је коначно уобличила Свету Литургију Цркве од Истока (Свети Филотеј, патријарх цариградски, био је Светогорац, и његов Поредак служења – Диатаксис је углавном оно што данас имамо). У Хиландару, Свети Сава је саставио типик своје Лавре, и том приликом се угледао на царски манастир Богородице Евергетиде, иако је у другим атонским обитељима важио типик Студитског манастира.

У оквиру рада на Хиландарском типику, Свети Сава је преводио не само богослужбене књиге са грчког на српскословенски, него је из Евергетидског синаксара превео и у богослужбене књиге унео подробна упутства о томе како се службе Божје врше. Како каже савремени истраживач, Миладин Митровић, „он није превео пуни текст Евергетидског типика, него само његов ктиторски део; синаксарска правила, која чине други део Типика, уписивао је напоредно у богослужбене књиге, распоређујући их у складу с празницима и споменима светих”. А онда је стигао у Србију.

ПРЕЛАЗАК У СРБИЈУ

Ево шта каже Доментијан о Савином делу у Србији:“И друге свете цркве по свим изабраним местима започевши и заврши, и старе утврди а нове сазда и све постави на сваком добром закону, и сваки узор Свете Горе пренесе у своје отачаство киновијама, игуманијама, мучалницама, свагда имајући у своме срцу Онога који се поје Светим Духом у устима праведника, и Његовом силом све приведе на побожност; подобећи се Владици своме Христу који је „небо звездама украсио”, по истоме чину он украси своје отачаство сваком добром вером и светим црквама, поља и удоља и брда.“

Увек да се сећамо: из Хиландара, Свети Сава је богослужење пренео у Србију. По речима његовог животописца, Доментијана, он је настојао да сваки образац Свете Горе пренесе у своје отачаство. Студенички типик је, суштински, копија Хиландарског типика; из Студенице се проширио по манастирима српским, а изманастира по храмовима и парохијама. Јер, монаштво је увек било извор богослужбеног Предања; као што каже Свети Јован Лествичник: „Бог је светлост ангелима, ангели су светлост монасима, а монаси су светлост онима који живе у свету.”
Богослужбено предање Хиландара чувало се у српским манастирима Светог Јована Богослова и Светих архангела Михаила и Гаврила у Палестини. Манастир Светог Јована Богослова, по благослову јерусалимског патријарха Анастасија, сазидао је Свети Сава, да би се у земаљској отаџбини Христовој подвизавали Савини земљаци.
ПРЕПОРОД ИЛИ РЕФОРМИЗАМ

У наше време често се говори о тзв „литургијском препороду”, који покушавају да заснују на „научним хоризонтима” истраживања литургичара – рационалиста.
Шта се може десити кад се литургијској реформи приступа непромишљено, показује нам судбина римокатолика. После Другог ватиканског концила (1962-1965.), они су ту реформу спровели:

скратили мису на тридесетак минута, укинули латински и увели народни богослужбени језик, свештеника окренули од литургијског истока лицем ка евхаристијском сабрању, укинули постове (осим на Велики петак), раздвојили исповест од примања хостије (римокатоличког причешћа), неузимање хране пред примање хостије свели на пола сата или сат, препоручили верницима да се причешћују на свакој миси…
Шта се десило? Десила се духовна катастрофа: широм света, римокатолици продају храмове, или их претварају у све и свашта, чак и радње за поправку аутомобила – јер у њих више нема ко да иде. Озбиљни литургичари, попут Клауса Гамбера, учитеља папе Бенедикта Шеснаестог, доказали су да је један од кључних разлога за неуспех реформе погрешно схватање ранохришћанских литургијских сабрања. Папа Бенедикт је покушао да спасе што се спасти може – дозволио је ширу употребу нереформисане, тридентске латинске мисе и забранио разне врсте „литургијског” експериментисања. Међутим, процес је отишао предалеко, и питање је може ли се уопште зауставити.

( Папа Фрањо је доказ да не може – ствари су отишле до ђавола. Буквално! Доказ за то је и „благосиљање истополних парова“ ).

ОБНОВЉЕНЦИ НА ИСТОКУ

Већ поменути Клаус Гамбер, у својој студији „Реформа римске мисе: проблеми и позадина” тврдио је да је Руска Православна Црква успела да опстане под комунизмом само зато што је одолела искушењу обновљенашког реформизма на почетку XX века. А какво је то искушење било? Чувени реформатор – епископ Антонин (Грановски) говорио је: „Ми служимо службу на руском језику уз отворени олтар. Унели смо измене у чинове Св. Тајни – крштења, венчања и исповести, променили смо начин причешћивања”. Обновљенски свештеник Веденски (самопроглашени „митрополит”) је узвикивао: „Ми смо за очишћење и упрошћавање богослужења и приближавања истог разумевању народа”.

Њима је Свети Тихон Исповедник одлучно поручио: „Божаствена красота нашег, по садржају истински поучног и благодатно делатног црквеног богослужења, које је стварано вековима апостолске верности, молитвеног пламсања, подвижничког труда и светоотачке мудрости, Црквом је запечаћена у чинопоследовањима, правилима и типицима, и мора бити сачувана у Светој Православној Руској Цркви неприкосновено, као њено најсветије и највеће наслеђе.”
Тако је говорио Свети Тихон.

БОГОСЛУЖБЕНА НАЧЕЛА СВЕТОГ САВЕ

Када је у Српској Цркви установљавао богослужбена правила, Свети Сава се држао светих начела:
1. Он је непрестано говорио о унутрашњем, духовном препороду своје пастве, учећи је, у Жичкој беседи о правој вери, да држи „веру чисту и молитву честу”, „пост и бдење, на земљи лежање”, „да би савршен био човек Божји”. А његов животописац, Теодосије, сведочи да се првом архиепископу српском желудац прилепио за кичму од поста.
2. Он се није враћао никаквој „ранохришћанској” пракси, него је преузео најбољи образац службе Божје од својих савременика.

3. Он није превиђао историјски развој литургијске праксе и красоте богослужења. Рецимо, у раној Цркви није било Проскомидије, али, у доба Савино, она је била јасно уобличена – и правило њеног вршења налази се у Номоканону.
4. Сав живот Саве као старешине Хиландара и Студенице био је прожет литургијским начелима БЛАГОДАРНОСТИ И СМИРЕЊА: Господње дарове од Господњих дарова он је, скупа са својим монасима, приносио Оцу Небеском, захваљујући Му за све и сва.
5. Руководећи се отачком пастирском праксом, Свети Сава није дозвољавао да се верује у спасоносност евхаристијског сабрања самог по себи. Без подвига, као увида у своју недостојност, нема Светог Причешћа на спасење.

ПОДВИЖНИШТВО КАО ОСНОВА

Подвижништво је било најдубља основа Савиног живота. А који је пут православног подвижништва? У првој стотини својих „Глава о љубави”, Свети Максим Исповедник каже: „Љубав се рађа од бестрашћа, а бестрашће од наде на Бога, нада пак од трпљења и дуготрпељивости; ове пак од свеобухватног уздржања, уздржање од страха Божијег, а страх од вере у Господа.”

Дакле, љубав је КРУНА СВИХ ВРЛИНА, и позивати се на љубав пре подвига пуног зноја и суза покајања, бесмислено је, мада неки реформатори међу православнима као да сматрају да није битно ко како живи, богословствује и богослужи – само ако има љубави. Љубави нема без претходне вере и страха Божијег, који човека доводи до СВЕОБУХВАТНОГ уздржања. Уздржање води трпљењу и дуготрпљивости, а из њих се рађа нада на Бога. Тек из бестрашћа, које је плод наде, рађа се љубав. То је пут ка Трпези Господњој (свадбено рухо покајања и бола због беде своје и греха који нас разједа.)
Неки мисле да се љубав може свести на ТРПЕЗЕ ЉУБАВИ, на некакво хипи-братимљење уз православне верзије порука типа „Дајте шансу миру!“
На Литургији се, по некима, увек, и без припреме, треба причестити јер је то „печат заједничарења”, и евхаристијско сабрање је САМО СЕБИ ДОВОЉНО.

ПУТЕВИ КОЈИ СУ ПУТ, ИСТИНА И ЖИВОТ

Наравно, путеви ка Христу нису тоталитарно унификовани, и никог не треба осуђивати ако не поступа као ја. Шта то значи? У Отачнику постоји повест о двојици монаха, који, не могавши да се боре са блудном страшћу, оду из пустиње и сагреше са женама. Међутим, покају се и врате у пустињу, тражећи од отаца да им одреде епитимију. Старци су их закључали у келије на годину дана, и давали им подједнако хлеб и воду.

Када се навршио рок покајања, браћа изађоше из затворништва – један је био сасвим блед и тужан, а други весео и светла лица. Оци упиташе тужног монаха: „Каквим си се мислима бавио у келији?” Он рече: „Мислио сам о делу које учиних, и о мукама у које ћу отићи и од страха се прилепи кост моја уз месо моје” (Пс. 101, 6). А упиташе и другог – о чему је он размишљао у току епитимије. Он рече: „Благодарио сам Богу што ме отргао од нечистоте овога света и од муке блуда, и вратио ме овом анђеоском животу. Сећајући се Бога, радовао сам се”. Старци рекоше: „Покајање једнога и другога једнако је пред Богом”.
Да, то је истина. Један тужан у Богу, други радостан у Богу – обојица покајници, чије покајање Бог прима. Али, обојица су годину дана јели само хлеб и пили само воду. То јест, подвизавали су се, Христа ради. Ако неко живи строго као светогорски калуђери, и ако скоро свакодневно исповеда помисли, и ако дане проводи у уздржавању и молитви, ко ће му забранити да се, с благословом свог духовног оца, често причешћује? Али, уводити светогорску монашку праксу међу нас, посткомунистичке Србе, непокајане, некрштене, невенчане, неисповеђене – без икаквог расуђивања – зар је то добро? Ко може да прими, нека прими. Али, ко може да прими?

Наравно, било би прекрасно када бисмо сви могли да живимо као светогорски монаси. Али, не можемо! Зато треба бити опрезан кад се овој теми приступа. И, опет, не заборавити: у доба Светог Саве чешће су се причешћивали баш монаси. Он одредбе Хиландарског типика свакако није примењивао на људе који живе у свету.

ПРИЧЕСНА ПРАВИЛА СВЕТОГ САВЕ

У петом слову Хиландарског типика Свети Сава јасно говори о томе како монаси треба да се спремају за Свето Причешће и причешћују. Ево његових речи (подвлачења су наша, В.Д.):“Треба казати и о божаственој литургији, која по дужности свагда треба да се врши у цркви. А на њој треба да чувате ви себе, браћо, чврсто, јер је свето и страшно што се нањој врши, и јер се на њој више од других држи и врши страшна и превелика тајна наше православне вере, то јест божаствена и најчаснија литургија пречаснога тела и крви Господа и Бога Спаса нашега Исуса Христа. На њој, као што је речено, треба ви себе тачно да чувате, што више, и треба да одгоните од вас сваку кукољску и нечисту мисао недостојну ове страшне службе, и на сваки начин треба себе да чистите, потом се треба причешћивати божаственим светињама, пошто од игумана примите проштење. Јер не приличи некоме од вас да се причешћује без бојазни и без суда, нити сваки пут. Хтели бисмо ово: много пута причешћивати се божаственим светињама, много пута је причешћивати се и живота, као што рече и сам Христос: „Који једе тело моје и пије крв моју, умени остаје и ја уњему.”

И опет: „Ако не једете тело моје и не пијете крв моју, немате живота у себи.” И божаствени апостол: „Ко се прилепљује Господу, једно је тело”, као и противно: „Који себе удаљује од тебе, погинуће” – рече кротки Давид. Хтели бисмо, дакле, као што је ово и речено, али због људске немоћи и дела тешког не заповедамо, „јер који недостојно једе тело и пије крв Господњу, крив је телу и крви”, рече божаствени и духоречити и први међу апостолима Павле. Страшна је то реч, браћо моја, и указује да треба да дрхте од причешћа не само грешници као што сам ја него и они који су много поузданији у себе. Јер они треба да се причешћују три пута недељно, колико знају себе да су се очистили од срамних мисли и слагања с њима, од гнева и роптања, жалости и оговарања, лажи и непристојног смеха, и још злог мишљења, па чак и јарости, срамног говора, и овом сличнога. А они који упадоше у речене страсти, нека се пожуре да исповешћу и покајањем одступе од овога, и једанпут у недељи нека се причесте, или ни једанпут, по игумановој одлуци, јер игумани треба да се и брину о овом. А да неко без причешћа без игуманова знања, није похвално, јер онај који тако чини биће осуђен као онај који испуњује своју вољу. Они који хоће да се причесте треба да поју службу узакоњену за причешће и чинећи један другоме заједничко колено-поклоњење да дају опроштај, и тако по том са благодарношћу треба се причешћивати животворним светињама. Нека вам буде и ово, имајући овај образац.“

Пре свега, у уводу Савиног слова јасно се види мотив страха Божјег пред оним што се збива на Литургији. То је „страшна и превелика Тајна наше православне вере”. Монаси на њој не смеју са имају никакву „кукољску и нечисту мисао недостојну ове страшне службе”. Смеју да се причесте само они којима игуман благослови, после исповедања помисли. Не може се монах причестити сваки пут, него кад му се то, на основу његовог духовног стања, одобри. Од причешћа треба „ДРХТАТИ”, вели Св. Сава, а ко му приступа, мора да се очисти од страсти – почев од грешних мисли до непристојног смеха. Може ли данашњи Србин који живи у свету да испуњава ова правила е да би се сваколитургијски причешћивао?
Неко можда може – нека му је на здравље и спасење. Али, наметати масовност овакве праксе не изгледа нимало упутно.

ПОУКЕ МУДРИХ ДУХОВНИКА

У време Св. Василија Великог упражњавало се причешћивање на свакој литургији, али не свих, него ревносних хришћана. „Од најстаријих времена постојала је велика строгост, како се Св. Тајне не би давале недостојнима и неприпремљенима. Постоје сведочења о четири степена епитимије онима који су згрешили. То су била следећа четири степена : 1) плакање; 2) слушање 3) падање на колена; 4) пребивање с верницима, које се састојало у томе да је човек који је под епитимијом пребивао с верницима унутар цркве до свршетка богослужења, али се није удостојавао Светих Тајни, све док не би испунио наложену покајничку епитимију… Строгост светих канона није постављена да би кога задржала од причешћивања, него да не би приступио неко неприпремљен, и да бисмо доносили плодове покајања. Ономе ко твори дела достојна покајања духовник има право да скрати трајање покајања и да га приближи к Пречистим Тајнама.

Нико нека не бира што је зло, то јест да сувише често приступа Светим Тајнама без побожности и припреме, или да се од лењости и безнађа сувише удаљи одњих, него нека се са смирењеми с разборитошћу држи средњег пута. И то зато што у сваком добром делу, веле Свети Оци, крајности припадају ђаволима, а средина је Христова, средина је царски пут којим су сви Светитељи путовали ка небу” (Старац Клеопа „Успон ка васкрсењу”,Образ Светачки, Бгд. 2006, стр. 252-253).
Руски патријарх Сергије је својевремено писао:„Ако је цела ствар у што је могуће чешћем механичком понављању, зашто се онда не бисмо причешћивали, на пример, пре сваког узимања хране!?!… Међутим, треба допустити да се ради свог духовног напретка хришћанин уздржава од Светог Причешћа понекад и више од једног дана. Црква нас учи да овакво привремено уздржавање, када се оно не врши из лењости и томе слично, не само што не може да нам нашкоди у духовном погледу, него може особито да допринесе нашем духовном напретку…Чак и велики подвижници који су достигли највише степене духовног савршенства понекад доживљавају периоде у којима их оставља Божија благодат. То се њима догађа као указивање на то да се спасење човека не врши само пасивним примањем благодати, него и делатним стремљењем човекове слободне воље. Тим су неизбежнији такви периоди духовне оскудице за обичне људе овога света који живе исправним, свакодневним животом, који често греше и слично.

Мислити да човек у таквом стању као да може насилно да задржи у себи благодат Божју, посредством механичког свакодневног причешћивања, била би врло велика грешка… Обичај готово свакодневног причешћивања је изашао из праксе зато што се ниво живота црквене заједнице смањио у поређењу с првим вековима” (Митрополит Сергије Страгородски „Поводом молбе о обнови свакодневног причешћивања Светим Тајнама” из књиге „Верујем, Господе, и исповедам”, Образ Светачки, Бгд. 2005, стр. 450-452).

Против механичког причешћивања, без подвижничког начина живота, био је и Св. Никола Кавасила, који у свом делу „Тумачење Св. Литургије” каже: „Јер се не причешћују стварно сви они којима даје свештеник, већ свакако само они којима даје Христос. Свештеник даје начелно свима који приступају, а Христос (само) достојнима да се причесте” (Св. Никола Кавасила „Тумачење Св. Литургије”, светоотачка издања „Григорије Палама”, Солун 1979, стр. 208).

По речима архиепископа Аверкија Таушева (1906-1976), кога је Св. Јован Шангајски сматрао изврсним богословом: „Православље је вера подвижничка, она позива аскетском напору да би с кореном ишчупала греховне страсти и усадила хришћанске врлине. Преподобни Јован Лествичник и други Свети Оци су учили: пре него што направи први корак у богословљу, човек мора да победи своје страсти” (Серафим Роуз „Светлост са Запада”, Образ Светачки, Бгд. 2004, стр. 165)
Кроз Литургију коју је служио, Свети Сава је стално опитовао оно што свештеник, понављајући пасхалне речи Светог Дамаскина, каже на Служби Божјој: „О велика и најсветија Пасхо наша, Христе! О, Мудрости и Речи Божја и Сило! Удостој нас да се још присније причешћујемо Тобом у невечерњем Дану Царства Твога!”

ОТКУДА ДОЛАЗИ ДУХ РЕФОРМИЗМА?

Свети Сава није МЕЊАО ЛИТУРГИЈУ у складу са својим идејама и тобожњом „науком”, него је, и сам Свети, свом народу служио Литургију коју су саздали Дух Свети и Његови угодници. Уосталом, у данашњем покрету за литургијску реформу у Православној Цркви, нема доприноса савремених светих људи (питање чешћег Причешћа изузимамо из „реформског” оквира, јер оно има различите контексте – од новофилокалијског до модернистичког): први који су је у Русији отпочели, били су поједини „протенстантствујушчи” професори руских духовних академија у Кијеву и Петрограду пре револуције; наставили су је „обновљенци”, бољшевички миљеници, и део руских емиграната – интелектуалаца попут Николаја Афанасјева, који су идеје о литургијској реформи покупили од римокатолика – претеча Другог ватиканског концила, као и од протестаната.

Њихову праксу наставили су појединци у Orthodox Church of America, међу којима се истицао Пол Мајендорф, бивши ђакон, који је држао катедру литургијског богословља на, екуменизму склоној, Академији Св. Владимира у Њујорку. Модернисти у Православној Цркви Америке су и монаси Новог Скита, који реформишу Литургију и баве се гајењем паса, снимајући ТВ серије попут „Божанствени пас”. У Грчкој је модернизам почео од полупротестантских покрета попут „Зои” и „Сотир”, који су, да би привукли народ у цркву, тражили гласно читање свештеничких молитава, укидање иконостаса, пренаглашавање проповеди у односу на молитву, итд. Вођи нових реформи у Грчкој били су модернисти попут митрополита Јована Зизјулса, који је римокатолике сматрао потпуном Црквом, оправдавао фанариотски империјализам и тежњу ка унији са папом, а подвигом називао устајање из кревета да би се стигло на службу у девет ујутру.

ЈЕДАН ГРЧКИ МОДЕРНИСТА

Један од типичних представника литургијских реформатора у Грчкој био је Павле Кумаријанис, свештеник и доктор теологије, учесник у покушају да се литургијска реформа Грцима наметне одозго, што је наишло на одлучан отпор таквих теолога и духовника какви су архимандрит Сарантис (Саранду), старац Мојсије Светогорац, оци Теодор Зисис и Георгије Металинос и многи други. Кумаријанис оне који не мисле као обновљенци, у свом тексту „Литургијски препород у Грчкој Цркви данас: споран покушај литургијске реформе” („Видослов” 14/2007. стр 71-95) назива „већем безбожника”, и подругује се њиховом позивању на Св. Никодима Агиорита и кољиваре (по њему, „Дидахи” је много важнији за Литургију од Св. Никодима; а Кумаријанис и дружина су, очито, потпуно „уронили” у светодуховску атмосферу „Дидахија”, па им је све јасно.) Кумаријанис није задовољан досадашњим реформама у Грчкој Цркви (отворен олтар, гласно читање „тајних” молитава, итд.) Он хоће још и још: померање молитава вечерње и јутарње службе на „право место”, у складу са закључцима језуите Мигуела Аранца о томе где је било то место; избацивање ђаконских прозби које се понављају, јер оне прикривају истинску природу Божаствене Литургије као „Заједнице и предокуса Царства Божјег”; укидање разлике између јерејске и архијерејске Литургије; стално служење Литургије Св. Василија Великог, а не када је то одређено садашњим Типиком; убацивање лаика у дијалог између свештеника и ђакона при Великом входу; преправљање дијалога уочи Анафоре; увођење целива мира (да се љубе сви у цркви, не само свештеници); увођење лаика у дијалог око освештења Часних Дарова; увођење мноштва замвоних молитава. Али, ни то није све: треба служити све друге древне Литургије редовније (Маркову, Јаковљеву, итд.) Входови не треба да буду као сад, него да се из припрате улази у брод цркве. Треба што мање користити олтар – само за Анафору и Свето Причешће, итд.

Једном речју, Кумаријанис тражи реформу Литургије какву су направили римокатолици после Другог ватиканског концила! Зато се, свим САБОРНИМ силама, треба борити против модернистичког реформизма – док је време, знајући куда екстремистички модернисти теже.
Уосталом, зна се куда реформе могу да поведу: Кумаријанис је свој реферат поднео пред римокатоличким Удружењем за источне литургије SOL, чији је Први конгрес одржану Немачкој јуна 2006. године. Пред нама је марш „левих либерала” Запада и Истока, који, скупа с Мајаковским, понављају „Лева! Лева! Лева!” и одупиру се свему „ДЕСНОМ” (Светопредањском) што покушава да их уразуми.

НАШИ СВЕЦИ

Ниједног свеца немају реформатори Литургије. А ми, „конзервативци”, поред Светог Саве, имамо и Светог Златоуста, Св. Максима Исповедника, и Св. Германа Цариградског, и Св. Симеона Солунског и Св. Николу Кавасилу, Св. Јована Кронштатског, и Св. Николаја Жичког и Св. Јустина Ћелијског. Они су знали зашто се олтар одваја од наоса завесом и иконостасом, зашто се свештеничке молитве читају тихо (то је израз најдубље присности с Богочовеком, јер свештеник се наслања на груди Христове попут Св. Јована Богослова), зашто постоји Мали вход (праслика Христовог изласка на проповед) и Велики вход (праслика Христовог уласка на Голготу), зашто се олтар час отвара, а час затвара (уклањање завесе после олтарског причешћа свештенства и изношење Путира пред народ символизује Васкрсење Христово). Они којима сметају Мали и Велики вход и иконостас, који на микрофон читају тајне молитве, као да су на митингу или рециталу, који Св. Причешће сматрају пуким печатом сабрања, а не Страшним Тајнама Огњене Љубави Божје, немају свеце на које би се могли позвати као на сведоке својих модернистичких идеја.

Што је у Литургији како јесте, то је од Светих: Златоуста и Василија, цара Јустинијана, Јована Дамаскина, Филотеја, патријарха цариградског… И то се не дира! То је Светиња! Знао је то и наш Свети Сава. Све што је око богослужења радио Свети Сава, било је надахнуто исихастичким Предањем и духовном обновљеношћу славног Немањића.

СВЕТА ЛИТУРГИЈА ЈЕ СА НЕБА

Света Литургија није пука земна установа да би се с њом радило ко шта хоће. О небеском пореклу Литургије говори у „Тачном изложењу православне вере” Свети Јован Дамаскин, подсећајући нас на порекло Трисветога:“Казују, тако, и састављачи Црквене историје, како је, у доба архиепископа Прокла, народ чинио литију у Константинопољу да би избегао некакву опасност, и догоди се „да је некакво дете из народа било узнешено (обузето Духом)” те да је тако, некаквим анђеоским учењем, било поучено трисветој песми „Свети Боже, Свети крепки, Свети бесмртни, помилуј нас”, и чим се дете повратило и објавило оно чему је поучено, цело мноштво народа је запевало химну, и тако је опасност отклоњена. А на светом и великом и Васељенском, четвртом Сабору, оном у Халкидону, предано нам је да тако узносимо ову трисвету химну, јер тако је изнесено у забелешкама са овог светог Сабора.

Заиста је смеха и изигравања достојно, да трисвета песма, којој смо поучени од стране Анђела, и у коју смо се уверили и која је утврђена при крајун литанијског призива, те која је установљена и потврђена од толиког мноштва светих отаца Сабора, а коју су претходно појали Серафими, као показање триипостасности Божаства, да буде погажена и тобоже исправљена бесловесним умовањем Кнафејевим, као да је он већи од Серафима. Но, какве ли дрскости, да не кажем безумности! Ми, ипак, овако велимо, па нека ђаволи попуцају од беса: „Свети Боже, Свети крепки, Свети бесмртни, помилуј нас”.“

Сме ли се ово заборавити? Свети Сава никад није заборављао да је православна вера са небеса, а не од трулежног и смртног људског разума.

ПУТЕВИМА СВЕТИХ ОТАЦА ЦРКВЕ

Свети Сава се одржао отачких тумачења Свете Литургије, и од њих никад и никако није одступао.
Символичко тумачење Св. Лигургије дивно је православно наслеђе, које је заиста плод созерцања Божанских Тајни датог Светим Оцима Цркве. Они су богослужење Свете Евхаристије доживљавали као Чудо над чудима, из којег се види сав домострој спасења човека и света.Укратко ћемо изложити светоотачко схватање символизма Литургије.
За Светог Германа Цариградског, проскомидија означава Христову жртву, страдање и смрт; за Николаја Андидског, рођење Богочовека од Дјеве и скривени живог Хрисгов до Његовог крштења; за Св. Николу Кавасилу- ваплоћење и ране године Господње, као и предзнаменовање страдања и смрти Његове, што исто у овом чину созерцава и Свети Симеон Солунски. Уводни обреди, по Св. Герману, су сећање на то како су пророци Старог Завета предсказивали ваплоћење Бога; овоме Николај Андидски додаје и служење Светог Јована Крститеља; Никола Кавасила време до Малог входа схвата као слику епохе пре Јована Претече; а Св. Симеон Солунски ту види ваплоћење Речи Божје Која се јавила да поживи међу људима. За Мали вход Св. Максим Исповедник каже да представља први долазак Христа у телу Његово страдање и васкрсење; Св. Герман гледа долазак Сина Божјег у свет; Николај Андидски јављање Христа при Његовом крштењу на Јордану;

Св. Николај Кавасила то такође созерцава, стављајући нагласак на откривање Христа народу приликом крштавања у светој реци; а митрополит солунски Симеон говори о васкрсењу и вазнесењу Христовом, као и силаску Светог Духа. Узлазак на Горње место за Св. Максима Исповедника означава вазнесење Господње; за Св. Германа Цариградског испуњење дела спасења и вазнесење; за Николаја Андидског реч је о преласку Старог Завета ка закону новозаветне благодати; а за Св. Симеона Солунског седање Христа с десне стране Очеве. Читање апостолских посланица означава упућивање у хришћански живот (Св. Максим Исповедник); прокимени и алилује су пророштва о Христу дата у Старом Завету (Св. Герман Цариградски); призивање апостола на проповед (Николај Андидски); јављање Христа апостолима и Његове поуке (Св. Никола Кавасила); призив апостолима да проповедају незнабошцима (Св. Симеон Солунски). Кад се чита Еванђеље, вели Св.

Максим, то означава крај света и долазак Христа као Судије света; такође, откривење Божје у Христу (Св. Герман); Христово учитељство (Николај Андидски); јављање Исуса народу и Његову науку (Св.Николај Кавасила); објаву Еванђеља целом свету (Св. Симеон). Св. Максим Исповедник у отпусту оглашених созерцава улазак достојних у брачну одају Господњу а Св. Симеон Солунски крај света и коначно савршавање дела спасења. Велики вход символизује тајну спасења, скривену у Богу (Св. Максим); Христово одлажење на мистично жртвоприношење (Св. Герман); улазак Господњи у Јерусалим (Николај Андидски и Св. Кавасила); Други Христов долазак (Симеон Солунски). Полагање дарова на Престо је символичко погребење Христа у гроб (Св. Герман), и припрема Горње одаје за Тајну вечеру (Николај Андидски). Свештено узношење (анафора), по Св. Максиму Исповеднику, означава наше будуће сјединење с бестелесним силама; васкрсење Господње (по Св. Гсрману); Тајну вечеру (Николај Андидски); смрт, васкрсење и вазнесење Христово (Св. Кавасила). Узношење дарова је сједињење свих верних с Богом у животу будућег века (Св. Максим); распеће, смрт и васкрсење Христово (Николај Андидски); додавање теплоте (топле воде уПутир) је, по Кавасили, силазак Духа Светог… После Св. Причешћа, литургијске радње означавају вазнесење Господње и проповед Еванђеља свему свету.

ПУТЕВИМА СВЕТИХ ПРЕДАКА

Рекли смо о лепоти Светог Саве, која је била лепота Христова, заблистала из нашег духовног оца. Рођен у лепоти вечности Духом Светим и Прекрасним, Свети Сава је у Цркви оставио све лепо и благодатно што му је Христос благословио. Светосавље је, по речи Владике Николаја, православље српског стила и искуства, а Небеска Србија једна од четврти Небеског Јерусалима, наше вечне Отаџбине и Очевине. Зато ћемо се трудити да богослужење Светог Саве очувамо у Духу Истине, онако како га је, уводећи Типик Велике Лавре Светог Саве Освештаног – Јерусалимски Типик – очувао Свети Никодим, прејемник благородног Немањића на архиепископском трону: не револуционарним анархизмом и модернизмом, него прихватањем благодатног опита светих подвижника, чији су зној, сузе и крв легли у темељ нашег богослужења. Када је тај типик уводио, Св. Никодим је исповедио да то није никакво новотарење, него пут Предања Отаца. Како је служио Св. Сава, како је служио Св. Арсеније Сремац, како је служио Св. Никодим, како је служио Св. Данило Други, како је служио Св. Спиридон, како је служио Св. Јоаникије, како је служио Св. Максим Бранковић, како је служио Св. Василије Острошки, како је служио Св. Јован (Рајић), како је служио Св. Пајсије, како је служио Св. Авакум, како су служили Свети Николај Жички и Јустин Ћелијски, тако и наши свештенослужитељи треба да служе Богу. Јер, као што је знао и Свети Сава, наша Литургија није са земље, него са Неба! Зато ускликнимо, скупа са Св. Николајем Жичким:

Благо мајци која Саву роди,
и Србима док их Саво води!
Његовим светим молитвама, Господе Исусе Христе, Боже наш, помилуј нас! Амин!

(Искра, 27.01.2023)

Чланак Владимир Димитријевић: Свети Сава и Српско литургијско предање се појављује прво на Покрет за одбрану Косова и Метохије.

Почетком фебруара 2009. године др Срђа Трифковић је дао интервју за франкфуртске „Вести“, у коме је најавио будућност ( мислио је да је то скорија будућност, до 2012, али се „одужило“):“Како ће се СПЦ поставити зависи у највећој мери од тога да ли ће патријарх Павле поживети још коју годину – у ком случају остаје статус кво, што је тренутно најмање зло – или ће доћи до избора новог поглавара СПЦ. Ако се деси ово друго, веома је могуће да кормило преузме она струја у епископату за коју су протеклих месеци тако интензивно лобирала државна руководства Србије и Републике Српске. Не треба затварати очи пред чињеницом да, што се КиМ тиче, та струја изражава спремност на сваки уступак, под изговором потребе да се “спасе шта се спасти може”. Њена крајња “флексибилност” испољена по питању обнове светиња заснива се на ставу да је битно да Срби задрже Косово у метафизичко-духовном смислу, а физички посед и политичко устројство је световна, пролазна ствар.“(1)

Зашто је опасно свести Косово само на „небески приступ“? Разлози су јасни – то и желе непријатељи.

Трифковић је био јасан:“Ово сматрам за веома опасан приступ, који представља управо оно шта би српски непријатељи желели да СПЦ заступа: Ето вама трансценденције и духовности до миле воље, држите ви небеско Косово чврсто у оквирима небеске Србије, само не ометајте Еулекс и институције приземне косовске државе, већ сарађујте са њима. Та ионако су пролазне, данас јесу, а сутра (или за 500 година) више нису! Потом би било пуко питање времена када би шиптарски властодршци захтевали формалну промену назива јурисдикције, по узору на Дедеићево предузеће на Цетињу. Они већ увелико српске светиње третирају као “косовске”, у чему их подржава Запад. Први корак, недуго после размене амбасадора са Београдом негде 2012, биће захтев за прекрајањем епархија и успостављањем “архиепископије косовске” чије би границе биле истоветне “државним”.“(1)

Циљ је одвајање Косова и Метохије од Српске Првославне Цркве:“Крајњи циљ Приштине јесте успостављање “Косовске православне цркве ” уз налажење макар симболичног броја српских свештеника и једног или два јерарха спремних да и то прогутају у име “опстанка” јер ће прећутна, али јасна претња шиптарских власти бити да несарадња повлачи коначни нестанак. Чућемо тада и аргумент да су Грци такође подељени у више јурисдикција детерминисаних политиком (Цариград, Атина, Никозија, Јерусалим), што им не мења ни духовни, ни културни идентитет.“(1)

Данас се црне прогнозе Срђе Трифковића полако остварују: Шиптари српске храмове проглашавају за своје. (2)

И спремају „Косовску православну цркву“. (3)

СТВАРАЊЕ „ХРВАТСКЕ ПРАВОСЛАВНЕ ЦРКВЕ“

Спремају, ако сте заборавили, и „Хрватску православну цркву“. Ево вести:“На “пригодном домјенку”, који је поводом православног бадњака и Божића, у селу Дицму, код Сиња, у суботу по подне окупило се више од стотину гостију које је позвао председник Хрватског православног центра Предраг Мишић звани Пеђа. Међу гостима су били званичници Хрватске:генерал Маријан Марековић, изасланик председника Зорана Милановића, Динко Тандара, изасланик потпредседника Владе и министра хрватских бранитеља Томе Медведа, Анте Санадер, потпредседник Хрватског сабора, Иван Пенава, градоначелник Вуковара, пуковник Марко Скејо, заповедник 9. бојне ХОС-а, одборници жупанијске скупштине и сплитског Градског већа, Иван Шипић, председник Градског већа Триља, и други, укључујући бројне “хрватске бранитеље српске националне припадности”.“(4)

Он је тада рекао:“Ми се у принципу же¬лимо одвојити од Српске православне цркве јер не припадамо тој цркви нити светосављу, а разлози су јако добро познати. Они су током Домовинског ра¬та ширили нетрпељивост према другим народима, а нарочито према хрват¬ском народу.“(4)

У наредних пет година, ето „Хрватске православне цркве“, јер, како рече Србин усташа, „Српска Цква шири мржњу“.

„Хрватска православна црква“ била је творевина Анте Павелића са немачким „бефелом“ – у интресу Немачке.(5)

И „Косовска“ и „Хрватска“ црква могу настати по налогу НАТО пакта, који је СПЦ прогласио за опасну на Балкану. Сетимо се – генерал потпуковник Френклин Бен Хоџис, бивши главнокомандујући америчких копнених снага у Европи, казао је у интервјуу за „Глас Америке“ да Србији и земљама региона „треба пружити подршку и заштиту од притиска Русије“, при чему је СПЦ означио као главну претњу за довршавање посла на Балкану. Амерички генерал је, између осталог, указао да би, по питању решавања проблема Косова, Србији „требало помоћи да се одупре притисцима православне цркве везане за Русију“.“(6)

Баш тако како сте прочитали.

ЗАШТО СРПСКА ЦРКВА МОРА БИТИ РАЗДРОБЉЕНА?

У интервјуу који је потписник ових редова 2016. припремио за „Геополитику“, др Александар Раковић нас је упозорио:“До распада СФР Југославије (1991–ʼ92) Срби су живели у заједничком државном оквиру, с јединственом православном црквом, војском, економским системом и монетом, културном сценом, фудбалском лигом и спортским репрезентацијама. Југославија, коју је српски народ с правом највише својатао, била је најлепша земља у Европи. Имала је море, острва, планине, брда, равнице, реке. Таква Југославија је дробљена и споља и изнутра. Када се Југославија распала, и пошто су коначно утврђене нове границе, само је Српска православна црква опстала на читавом простору некадашње Југославије и једина је тековина српског и југословенског уједињења из 1918. која је надживела ту епоху. Мишљење страних планера распада Југославије и њихових постјугословенских помагача јесте да разградња српског и југословенског простора не може бити окончана док постоји Српска православна црква у садашњем јединственом организационом облику.“(7)

Тада је Раковић истакао:“Американци су најјачи налогодавци, саветодавци или инспиратори религијског интервенционизма који против нас Срба воде Румуни, Бугари, албански сепаратисти на Косову и Метохији и Ђукановићев сецесионистички режим. Такође, амерички рукопис се уочава и на затезању прилика у Републици Македонији. Британско деловање је било видљиво на примеру инструментализације трагедије у Сребреници када је српски премијер, у виду шеријатске казне, каменован и умало линчован. На посматраном простору делују службе још неколико западних земаља, чији се интереси, усмерени против српског народа, углавном подударају са америчким и британским намерама да се путем религијског интервенционизма дестабилизује српски простор. Повратком Русије на наше поље шаховске табле, чини се да су српске позиције сада јаче него што су биле.“(7)

То је циљ – Светосавска Црква мора бити уништена. Она је последња брана нашег народа у Христу.

КАКО ТО РАДЕ АМЕРИКАНЦИ

У другом интервјуу, датом 2013. недељнику „Печат“ и новинарки Наташи Јовановић, Раковић је, као бивши службеник србијанског Министарства вера, показао како се то ради:“Имао сам прилике да се сретнем са неколико високих функционера и државних службеника САД и да, тако, из прве руке чујем какве су њихове перцепције Србије и српског народа у целини. Са Томасом Патриком Милејдијем, бившим америчким амбасадором у Ватикану, срео сам се у Београду 2007. године. Реч је о човеку који је у време распада СФР Југославије био на функцији амбасадора, а из тог дела његове пословне биографије остало забележено његово залагање за хрватску страну, а против српског народа. Те, 2007. године из Лондона добио сам сугестију да би Томас Милејди желео да се сусретне са неколико епископа СПЦ. Организован је сусрет Милејдија и његове супруге, иначе ректора Римокатоличког универзитета у Риму, са пет наших епископа. Милејди је у разговору дотицао сва верска питања везана за српски народ на територији бивше Југославије, почев од Македоније, до Црне Горе и Босне и Херцеговине. Био је веома упућен у тему и очито се држао унапред припремљеног концепта разговора. Током разговора поставио је неколико смерница америчке државне политике које нас прате до данас. Рецимо, Милејди је архиепископу Јовану рекао да српско црквено питање у Македонији не постоји. То је била блага најава свега онога што ће уследити. Ако не раније после тог разговора било је јасно да америчка политика неће уважавати чињеницу да је Српска црква установила архиепископију у Македонији као саставни део СПЦ.“(8)

Све се ово мора имати у виду, али се нарочито мора имати у виду да се сада у свету уобличава „НАТО православље“, које користи НАТО цариградског патријарха Вартоломеја да би остварило своје циљеве.

ШТА СЕ ДЕСИЛО НА УКРАЈИНИ?

Крв тече на Украјини, верни Украјинске Православне Цркве Московске патријаршије се прогоне, удара се на Кијево – Печерску Лавру, а иза свега тога стоји архииздајник цариградски патријарх Вартоломеј, који је укронацистичке безаконике без хиротоније прогласио за епископе, и њихово безакоње назвао „Православном црквом Украјине“, потчинивши банду у мантији својој „јурисдикцији“.

Још у септембру 2018, на арехијерејском сабору Цариградске цркве, како каже Зоран Чворовић, „парафразирајући почетак Јеванђеља Св. Јована о Богу Логосу као творцу света и даваоцу живота (Јн. 1, 1–4), Вартоломеј је „Васељенску Патријаршију“ назвао „почетком Православне Цркве“, у њој је „живот и тај живот је светлост Црквама“, услед чега „Православље не може постојати без Васељенске патријаршије “.“(9)

Полудевши од гордости као „незаблудиви“ римски папа, Вартоломеј је тада, каже Чворовић, рекао да цариградска катедра, на којој он седи, „“једина располаже „апостолским привилегијама“ и „канонском јурисдикцијом“ над целом Црквом у питањима: сазивања свеправославних сабора, признања и додељивања аутокефалности, „очувања јединства и међусобног општења Помесних Цркава“, „ширења Православља у свету“, „довођења ствари у црквени и канонски ред“ и најзад, у праву цариградског патријарха да као апелациона инстанца „решава спорове међу епископима, свештенством и митрополитима других патријаршија.““(9)

Јудинска издеја православне екслисиологије тако се десила пред нашим очима.

ПРВИ БЕЗ ЈЕДНАКИХ

Руски теолози су показали да је Вартоломеј заиста опонашао папски догмат Првог ватиканског концила, постајући „први без једнаких“, мада може да буде само „први међу једнакима“, чиме је, како рече Чворовић,“Сабор епископа Цариградске патријаршије је уместо апостолског учења да „смо ми многи једно тело у Христу“ (Рим. 12, 5) богослужбено општење са Фанаром прогласио за једину меру јединства Православне цркве, те канонске исправности сваке помесне цркве. Тиме је, речју Св. Јустина Ћелијског, у папском „гордоумљу“, цариградски патријарх именован за Vicarius Christi на земљи, па је свет на почетку трећег хришћанског миленијума добио двојицу намесника Христових на земљи, једног у Риму, а другог у Инстанбулу, који су својим папистичким учењем обзнанили да истинској глави Цркве (Еф. 1, 10), Богочовеку Христу нема места на земљи.“(9)

То је Достојевсков Велики Инквизитор – Христос нам није потребан. Ми одлучујемо о свему.

О ОПАСНОСТИМА ПО СВЕТОСАВСКУ ЦРКВУ

Чворовић нас упозорава:“Пошто је папство добило, поред старог западног, и новог источног Vicarius Christi, онда је јасно да је унија двојице Христових насмесника на земљи главни и последњи циљ у реализацији вишедеценијског екуменистичког пројекта формирања једне синкретистичке и глобалистичке псеудохришћанске религије и њене псеудоцрквене организације.“(9)

Овај дух влада међу извесним криптопапистима и неофанариотима у Српској Цркви, па Чворовић истиче:“Став једног од српских епископа, изречен у његовој тек објављеној књизи, како циљ екуменистичког дијалога не треба да буде „повратак свих у окриље Православне цркве“, несумњиво показује да се у деценији пред нама у епископату помесних православних цркава главна борба неће водити на питању статуса лажне цркве на Украјини већ изнова на питању свих питања – одбрани чистоте Правоверја. У служби Новомученицима српским, који су страдали од усташа верних Ватикану, Св. владика Николај нам поручује ко је победник у тој борби: „Ој, страдалци нови под хумкама влажним, победа је ваша над Хришћанством лажним!““(9)
Ко се овим питањима бавио, одавно то зна, наравно. Не зато што је много мудар, него зато што је читао, јер је све то већ написано. Одавно…

ОБЈАВЉЕНО 2011.

Текст потписника ових редова, који се поново налази пред читаоцем, објављен је у књизи „Граматика екуменизма“, сада већ далеке 2011. године. То је, у ствари, прича о томе каква је неофанариотска теологија која се наметала и намеће СПЦ, да би је лишила националне свести.(10)

Још је протојереј Александар Шмеман у својим делима, какво је „Црква, свет, мисија” уочио кризу савременог богословља као западање у замку стерилног академизма и фуснотизма, које нема везе са живим животом Цркве. Шмеман је стерилизацију богословља видео као саставни део „свеправославне кризе”, која се  пројављује у разним областима: почев од јурисдикцијског проблема Дијаспоре, преко питања „права васељенског Првенства” и аутокефалија, кризе саборности (од клерикализације до неопротестантског антиклерикализма) до јаловог учешћа у екуменистичком покрету (по Шмеману, Запад је, у оквиру екуменизма, Истоку наметнуо своја правила, и православни су, у свему, дужни да се само саглашавају или да „издвајају своја мишљења”, што не доприноси било каквом дијалогу, а камоли наводном „сведочењу” истине).

Основни западни проблем данас је борбени секуларизам („прозирно нихилистичка западна Унија”, каже мислилац чије ставове излажемо); у наше време, технолошки нихилизам испира душе, а технолошко различностење онемогућава мучеништво. Секуларизам је постао хилијастичка утопија вечног живота човека без Бога, човека – вампира који сише сокове творевине поричући њеног Творца и борећи се против свега Творчевог у себи и око себе.

Трагедија Запада је, по Томасу Молнару („Искушење паганизма”), у томе што је западно хришћанство свој рационализам  окренуло против самог себе, уништивши појам Светог и Тајне као темеља хришћанске символогије и виђења света. Природа, уметност, политика тако су „одсечени” од Христа, и постали плен паганизма (јер, секуларизам је неопаганизам маскиран у причу о религији као „опијуму за народ”). Путујући од ренесансе, преко просветитељства, ка постмодерни, Запад је отпадао од Христа Ваплоћеног у понор ништавила. То путовање се збивало кроз метастазирану чулност, демонизовану сексуалност као битијни блуд (јер, блудети значи „лутати”, као што је и „грех” од „огрех”  – промашај циља): од Борџија, преко маркиза де Сада, до Лујзе Чиконе, антимадоне. Таква, безблагодатна цивилизација – мравињак, иако свагда у грозници кретања, суштински је непокретна (кола, лифт, авион, покретне степенице, ТВ с даљинским управљачем, компјутер, мобилни телефон само прикривају чињеницу греховне имобилисаности савременог човека.)

Страсти (а страст је, по др Жарку Видовићу, убилачко и самоубилачко „осећање лишености битија”) су прождерале западног човека, који живи у глобалном ГУЛАГ-у под маском Дизниленда, ни не слутећи шта се с њим збива. То је „постхришћанство” као суштинско антихришћанство. После Христа, Алфе и Омеге, може доћи само антихрист, а после Цркве, која је почетак Царства Божјег hic et nunc може доћи само антицрква.

Зато „добри односи” Цркве са секуларизованом (од Христа одсеченом) државом у крајњој линији имају као последицу промену природе Цркве и њене еклисиологије. Ту је прави узрок појаве јалове академске теологије: она је глас Цркве која се секуларизује да би могла да буде у „добрим односима” са „постхришћанским” (антихришћанским)  светом и његовом Државом – прождирачицом свега битијног у човеку и свету. Зато такви теолози не смеју да одговарају на суштинска питања данашњице, каква су: насиље над мистичком „грађом” историје („убрзање” времена, „скраћење” растојања, стварање утопијског САДА, невезаност за прошлост и будућност);  интегрални секуларизам (ново паганство, нови окултизам); тоталитаризам уз медијску идиотизацију (ДИЗНИЛЕНД ЈЕ ГУЛАГ); разарање свих верских, традицијских и националних разлика;  американизација света као „стандардизација, унификација, глобализација и централизација” свих система и процеса цивилизације ради потчињавања исте хиперинкарнацији западног духа – Америци;  укидање самоистоветности личности и народа и независности држава; превласт идола „научне објективности” у односу на хришћанско учење о познању стварности љубављу и заједницом; обоготворење лихварске економије у односу на Божју Икономију; немогућност борбе против Pax Americana;  биоетичка питања (од клонирања до еутаназије); хомосексуализација цивилизације…

Сва та питања захтевају свеже умове и храбра срца (попут оног, кога игра Мел Гибсон у истоименом филму, спремног да, на точку за мучење, крикне: „Слобода”!) Али, тога код екуменишућих теолога нема. А чега има? Има тзв. „унутрашњег екуменизма”, који, преко гласноговорника истог у помесним Црквама Божјим, разграђује самосвест православних. Нова теологија изнутра врши вестернизацију православног богословља под видом нове еклисиологије. Предањска еклисиологија UNA SANCTA разара се догматичким минимализмом: сви крштени, по „новим теолозима”, без обзира да ли су православни или инославни „припадају Цркви”; искуство светости, као плодоношења Цркве у Духу Светом, које подразумева увид у лаж и прелест (инославних „светих” (Свети Серафим Саровски је светац, а Игнације Лајола прелешћеник), „нови теолози” замењују апстрактном тријадологијом и „релационом онтологијом” која никога не подстиче на подвиг ка Христу; напушта се идеја повратка јеретика Цркви да би се нагласило да су се Цариград и Рим удаљили само због „историјских неспоразума” и „различитог менталитета”. „Новој теологији” смета апологетика („уски конфесионализам”), иако је догматика Цркве формулисана непрестаним апологетским сведочењем Отаца – од Јустина Философа пред паганима, преко Иринеја Лионског пред гностицима и Атанасија Великог пред аријанцима, Максима Исповедника пред монотелитима и Теодора Студита пред иконоломцима, до Григорија Паламе пред варлаамитима. Обновљенска теологија селективно претумачује рану еклисиологију, узимајући од Светог Игњатија Богоносца само учење о епископоцентризму, али ћутећи заобилазећи његово огњено мученичко сведочење пред паганском Империјом. „Монархијски епископат” и „територијално начело” организовања наводно се заснивају на „прва три века Цркве”, само да би се укинула чињеница да је Црква данас (већ вековима) автокефална  – народна Црква. Реч је о својеврсној „денацификацији” Православља (које је „национална Црква, а не национална вера”, по Светом Николају Жичком.), које треба да се уједини са западним псевдо – црквама. Заборавља се да је, у доба учења Св. Кипријана Картагинског о јединственом епископату, овај свештеномученик јасно говорио да „ван Цркве нема спасења” (јер, Црква је спасење као Тело Христово.) Идеја „новог епископата”, међутим, преузета је из екуменистичке теологије.

У, код нас непознатом, документу Екуменског савета цркава „Епископ и епископат у екуменистичкој перспективи” (Episcope And Episcopate in Ecumenical Perspective, Faith and Order Paper 102, World Council of Churches, Geneva, 1980.) каже се, између осталог, и следеће: „Епископат који треба да се развије у екуменистичком покрету треба да буде богатији него иједан постојећи епископат у било којој од цркава”. Први корак је да Православна Црква призна епископате инославних (што је, међу неким  источним епископима већ учињено с римокатоличким бискупатом.)

Како примећује један аналитичар: „Унутар Православља, концепт „новог” епископата са својим хипертрофираним наднационалним  територијализмом треба да допринесе што бржем „превладавању етнофилетизма”, тј. атомизацији органских црквено-канонских ентитета (Аутокефалних Цркава) ради успостављања вештачке, „универзалне” административно – бирократске мреже националних митрополија, епархија и парохија”. Улогу „возглавитеља” те административно – бирократске мреже треба да преузме Цариградска патријаршија, која у Турској не би могла опстати без суштинске подршке вашингтонско – ватиканске осовине, којој заузврат пружа екуменистичке „добре услуге”; наравно, то не значи да су у Цариградској патријаршији сви екуменисти, нити да су пружаоци „добрих услуга” сасвим свесни шта раде али, основни принципи се виде, и то од патријарха Атинагоре. Један од главних циљева екуменистичке „стерилишуће” теологије је разградња отаџбинских автокефалија и хришћанског патриотизма, под видом борбе против „етнофилетизма”. Циљ је: стварање евроунијатског, НАТО Православља, јурисдикција хипотетичког наднационалног центра црквене моћи над денацификованим Црквама православних народа и њиховим дијаспорама у Западној Европи и свету, што би представљало тобожње решење свих црквено – канонских проблема.

Новофанариотски империјализам се скрива иза покушаја да се византијско начело цариградског примата (у оквиру Пентархије, и касније, у доба позноромејско) примени у антихришћанском свету паx америцана, у коме је једина заштита од глобалног нихилизма мелтинг пот-а  очување аутокефалних Цркава и националних отаџбина, при чему се јединство Цркава од Истока пројављује као „нејурисдикцијска саборност аутокефалија”. Рани еклисиолошко-епископски модел одговарао је раној Цркви, крилатој благодаћу, која се, као светодуховски пожар, ширила Римском империјом, сажижући трње и чкаљ паганизма. Насилно враћати Цркву с почетка 21. века у прво или друго столеће значи вршити насиље над живим ткивом и порицати Божји Промисао, Који је благословио да Његова Црква уђе у национално – саборну фазу своје историје, у доба отачаствених аутокефалија. Источни екуменистички теолози, којима су „дијалози” (плаћени од инославних  „господара дијалога”) и стипендирано теолошко  школовање (опет плаћено из инославних центара моћи) испрали мозак уградили су у себе аутоцензуру по којој је одбрана своје Цркве и вере нешто безнадежно демодирано, чега се треба стидети. Треба се бавити „екуменски коректним” темама и борити се против „зилота” у својим редовима, ућуткавајући их као незналице, простаке, затучењаке и расколнике. Зато се они боре против „исцелитељске” (литургијско-аскетске) духовности Цркве, а за магијски и неподвижнички сакраментализам. Њима сметају њихови, у своју крв огрезли и бомбардовани земљаци, јер прича о Крсту Часном и Слободи Златној „не пије воду” на теолошким „симпосионима”, на којима се они, често деца из сиротињских кућа, уздижу до славе олимпских богова, па са својом „западном браћом” постају експерти за разне врста вина, рибље икре, пиреа од ананаса и слично. То је често основа „дијалога Љубави” („Љубави” без Истине): „трпеза љубави” у некој Равени, неком Риму, 150 неком Шевтоњу, итд, итд. Екуменистичка „пацификација” „ратоборног” Православља, која је у току, непосредно је повезана са успостављањем царства антихриста, А пошто се том пацификацијом често баве „власт имајући” (јер они то најуспешније могу да раде), њима је потребна својеврсна епискополатријска идеологија, микропапистичко стављање појединачног епископа изнад Сабора епископа и изнад Цркве у целини. Православни нису ни за епискополатрију „незаблудивих” микропапа, ни за епископомахију (зилота не по разуму!) него за епископофилију у Христу. Начело те православне епископофилије истакао је ученик Св. Марка Ефеског, Генадије Схоларије (и сам свети): „Проверавајте епископе само у једној ствари: да ли су православни, да случајно не уче догматима супротним истини Вере и да случајно не саслужују са јеретицима или расколницима.” Квазихришћанство у теологији данас заснива се на отуђењу богослова од сопственог пута као благодатног дара крсног послушања Цркви. Многи (не сви!) теолози данас су свој пут схватили као пут моћи и каријере, а не пут мученичко – подвижничког, голготско – васкрсног опита. Зато пут „професионализације” православних теолога води секуларизацији православних богословских школа, на којима треба извршити „деконфесионализацију”, омогућивши безбожницима (атеистима, агностицима) и јеретицима („одељена браћа”) да уче православне студенте. Каква је, по нашем мислиоцу, чије смо ставове до сада износили, улога предањске православне теологије данас? Она мора да: 1. Брани православну веру од екуменистичког Њу Ејџ синкретизма; 2. Брани православну личност од западног греховног индивидуализма; 3. Брани православну саборност од западног тоталитаризма (маскираног у „људска права” и „демократију”); 4. Брани православну нацију од мелтинг пот-а глобализма; 5. Брани православно домаћинство и домострој од технолошког нихилизма, почев од загађивачке индустрије до генетских „инжењеринга”.

Тако сам писао 2011. године.

Чини се – на време.

У МРЕЖИ НАТО НВО

О томе како НАТО продор у СПЦ изгледа, у интервјуу потписнику ови редова, говорио је Хаџи Слободан Стојичевић, аутор књиге о мрежном рату против наше Цркве:“Стејт Дипартмент је у сарадњи са УСАИД основао и канцеларију за „сарадњу са инклузивним верским лидерима“ преко које промовише „оне који су храбри да буду различити“ у свим религијама па и у православљу. Овај пројекат додељује милионске грантове западним универзитетима који кроз сарадњу са теолозима полако изграђују нешто што би се назвало „грађанско богословље“. Конкретно у православље се највише инвестира преко Американаца грчког порекла и грчких епархија у САД. А они већ у те пројекте полако укључују и наше богослове и професоре са Православног богословског факултета у Београду. А затим „траг новца“ води, наравно, према Русији: преко наших владика и теолога на симпозијуме и конференције се позивају и руски теолози да би се полако те идеје преко Србије и СПЦ шириле у Русији. Ја у књизи дајем и теоријске поставке са повезницама (линковима) на доктринарне документе и конкретне примере са повезницама на догађаје – које свако може проверити једним кликом миша. Један од примера је Центар за православне студије на језуитском Фродам Универзитету у коме је наш владика источноамерички Иринеј (Добријевић) у надзорном и саветодавном одбору, а који добија милионске донације за развој оваквог „грађанског богословља“, „инклузивног Православља“, „ЛГБТ богословља“ и за његово ширење у правцу Источне Европе. Ово је, за нашу Цркву, изузетно опасна тенденција. Јер то није само стихијски процес, претварања свештеника у лајф коуча који пружа духовне услуге или „прихватања сваке љубави као љубави Христове“, већ је то пажљиво осмишљен, планиран и богато финансиран напад на СПЦ преко „академских теолошких мрежа“. Али, на срећу, он није толико опасан ако се зна одакле долази напад и како се заштитити. Наша Црква је већ почела да сређује стање на Правослвном богословском факултету, а и да пресеца све те канале малигног утицаја са Запада.“(11)

Зато запамтимо:

1.НАТО Запад ће учинити све да раздроби Српску Цркву;
2. У Српској Цркви постоје људи који су спремни да у том послу помогну, и да пређу под јурисдикцију Фанара, што показује недавни случај из Аустрије, када су српски свештеници прешли под власт Цариградске патријаршије, која тврди да има власт над целом дијаспором(12);
3. На удару ће бити и СПЦ на територији Хрватске, али и на територији Косова и Метохије. То се чак може десити и у Босни и Херцеговини, као што се донедавно дешавало у Црној Гори.
Епископи и свештеници који су школовани на неофанариотској теологији криптоунијате, недавно отишавшег на суд Божји митрополита Јована Зизјулса, лакше ће се определити за Цариград.

УПОЗОРЕЊА ВЛАДИКЕ КРУШЕВАЧКОГ ДАВИДА

Има, хвала Богу, у нашој Цркви епископа који су свесни шта се дешава. Тако владика Давид подсећа:“Најновије разарање саборности, чиме и јединства Православне Цркве (увођењем и озакоњењем безаконог источног папизма на Бадњидан?!) уследило је по диктату Вашингтона, давнашњег политичког центра и налогодавца, који се авај!, не појављује први пут као неко ко хоће, и сматра да сме судбински да утиче на савремени живот и токове историје Цариградске Патријаршије! А преко ње, наравно, и на савремене историјске токове целокупног Православља!“(13)

Владика Давид је подсетио како је Фанар према Руској Цркви често поступао маћехински:“О маћехинском опхођењу матере Првопрестолне Цркве спрам своје кћери-Цркве Кијевске или Московске или целе Русије уверавамо се хронолошким континуитетом. Издајства сопствене кћери од стране матере имају своју дугу историју:  издајство Унионистичким Сабором Фераро-Флорентинским Цариграда и Рима (15. век); издајство колаборацијом Цариградске Цркве са руским живоцрковницима и обновљенцима-комсомолцима против Московске Патријаршије и Руског народа (19-20 век); у овом тренутку издајство најгрубљим канонорушилачким уплитањем Вартоломеја Првог предстојатеља и Троноуседелца, у канонску јурисдикцију Московске Патријаршије над/саУкрајинском Аутономном Црквом (21. век)“.(13)

Цариградски епископ је, каже владика Давид, предводио лажни сабор у Кијеву, који је озаконио безакоње:“Сабором нечестивих расколника у Кијеву председавао је актуелни Митрополит галски. Ми не верујемо да је са њима био Бог, већ верујемо да са њима Бог није био! Јер да је Бог био са њима благочестиви актуелни митрополит галски и неблагочестиви Украјински расколници са копредседавајућим Сабора Председником државе Украјине и краљем чоколаде Порошенком, не би својим зборовањем оскрнавили Кијевску Свету Софију. Целокупно то богохуљење добило је најшири оквир и одјек галиматијаса или жалосног спектакла, опет у цркви Свете Софије у Кијеву, 3/21 јануара, у недељни дан–дан спомена Светог Марка Ефеског, а ради устоличења наводног митрополита Епифанија за предстојатеља тзв. Нове украјинске Цркве. И опет у присуству актуелног благочестивог Митрополита галског, благочестивих представника неких светогорских манастира и наравно, поглавара Грко-католичке цркве Свјатослава Шевчуке и његове пратње. Нескривено или прикривено, тек, ето нашој браћи Украјинцима и Русима Ватикана на левој обали Дњепра!“(13)

Иза тога, наравно, стоји НАТО Ватикан:“Како ли се само  благочестиви Митрополит галски осећао у епизоди помиритеља Светог Митрополита ефеског Марка и Грко-католичког Поглавара Свјатослава у овом режираном спектаклу, питање је сад!? Не умањујмо сензацију! Зар није требало да благочестиви Митрополит галски на овај начин измири Светог Марка Исповедника-Новог Јерарха, с једне стране, и Ватикан, с друге, еда би Римски папа могао тек сада да узвикне: Сада смо све учинили! – и да коначно одахне?!“(13)

Владика Давид је упозорио на појаву НАТО православља: „„Ако настане (?!) Вашингтона и НАТО-а Православље унутар Патријаршија, Архиепископија, Аутономних Цркава и Егзархија: Цариградске, Румунске, Јерусалимске, Александријске, потенцијалне либанске и сиријске унутар Антиохијске, па Албанске са Рашко-призренском епархијом у свом саставу, Атинске, Атонске Горе, Бугарске, Финске, Естонске, Словачке, Мађарске, Украјинске, потенцијалне Бесарабске или Молдавске, потенцијалне Турске или Гагаузијске, потенцијалне Катарске, расколничке Македонске, садашњих парасинагога: Црногорске, Рашко-призренске у егзилу, планираних: Босанске, парасинагоге у Хрватској, Лекоф-а, Западно-Европске Архиепископије, Супер Православне лиге расколника одметнутих од свих Православних Цркава са центром у Лисабону и Америци … ), паралелно са њим-са Вашингтоном и НАТО Православљем, с једне стране настајали би и истински православни исповедници, мученици и новомученици, (по)страдали од НАТО и Вашингтонских православаца, с друге стране. С том неизбежном чињеницом се треба суочити, и са њом одмах почети рачунати, па и у одбрану кренути!“(13)

Заиста је крајње време. Опасност се приближава. За 2025, НАТО Вартоломеј најављује уједињење са НАТО Фрањом, са све заједничким прослављањем Васкрса.(14) Не би било добро да нас догађаји затекну неспремне.

Молитвама Светог Саве и све Небеске Србије, спаси нас, Господе, од НАТО фанариота, оних споља и оних изнутра.

УПУТНИЦЕ ( 9.1.2024. ):

1.    https://rtv.rs/sk/politika/srdja-trifkovic-na-kraju-krajeva-kosovska-pravoslavna-crkva_108216.html
2.    https://www.telegraf.rs/vesti/politika/1556430-skandal-albanci-s-kosova-otimaju-srpske-crkve-i-manastire-i-tvrde-da-su-katolicki-foto; www.pravda.rs/2023/12/25/siptari-otimaju-srpsku-crkvu-proglasili-je-katolickom-spc-obavestava-medjunarodnu-zajednicu/; www.kosovska-istina.com/%D1%88%D0%B8%D0%BF%D1%82%D0%B0%D1%80%D0%B8-%D0%BE%D1%82%D0%B8%D0%BC%D0%B0%D1%98%D1%83-%D1%81%D1%80%D0%BF%D1%81%D0%BA%D0%B5-%D1%86%D1%80%D0%BA%D0%B2%D0%B5/
3.    https://rt.rs/srbija-i-balkan/68965-srpska-pravoslavna-crkva-kulturna-bastina/
4.    https://www.novosti.rs/c/drustvo/vesti/1320820/vaskrsavaju-pavelicevu-pravoslavnu-tvorevinu-falsifikovanje-istorije-proustaske-organizacije-bozic-promovisale-genocidne-ideje
5.    Александар Стојановић, Растко Ломпар: Оснивање Хрватске православне цркве у контексту немачке политике и ратних интереса у окупираној Југославији, dais.sanu.ac.rs/handle/123456789/14067; slobodnadalmacija.hr/vijesti/hrvatska/sacica-srba-i-desnica-zele-osnivanje-hrvatske-pravoslavne-crkve-je-li-to-uopce-moguce-sve-je-davno-pokrenuo-pavelic-1353646
6.    https://standard.rs/2019/12/30/kako-je-americki-general-priznao-da-je-spc-glavna-pretnja-za-nato-na-balkanu/
7.    https://www.geopolitikamagazin.com/sr-cyrl-rs/intervju/2016-03-18-19-42-37
8.    https://www.pecat.co.rs/2013/02/aleksandar-rakovic-istoricar-sta-je-haradinaj-obecao-bajdenu/
9.    https://www.pecat.co.rs/2019/12/to-ce-vec-biti-unija/
10.    https://www.vladimirdimitrijevic.com/images/e-knjiga/gramatika-ekumenizma-vladimir-dimitrijevic-knjiga.pdf
11.    https://www.pecat.co.rs/2021/09/hadzi-slobodan-stojicevic-mrezni-rat-protiv-crkve-uzroci-i-posledice-2/
12.    https://www.kurir.rs/vesti/drustvo/4322706/sinod-spc-proterao-vladiku-andreja-iz-beca-a-neposlusne-svestenike-ceka-crkveni-sud-i-odluka-irineja-backog
13.    https://eparhijabacka.info/arhiva/eparhija-backa.rs/sr/novosti/episkop-krusevacki-david-razmislana-zapazana-i-gnome-o-nekim-sadasnim-i-ovdasnim-crkveno.html
14.    http://www.nspm.rs/hronika/papa-franja-2025.-godine-vaskrs-pada-na-isti-dan-i-u-zapadnom-i-u-istocnom-kalendaru.-bilo-bi-divno-kada-bi-to-bio-konkretan-pocetak-trajnog-zajednickog-praznovanja-uskrsa.html?alphabet=c#yvComment292290

(Правда/Искра, 11.01.2024)

Чланак Владимир Димитријевић: Шта чека Светосавску Цркву – Уочи Српске нове 2024. године се појављује прво на Покрет за одбрану Косова и Метохије.

Потписници ови редова уочи Божића, пред српску нову 2024. годину, сањали су исти сан: као, у једну нашу епархију стигло писмо у виду препоруке епископа свештеницима како да се слави Рождество Христово. У писму пише:“Браћо свештеници, за Бадње вече у проповеди је потребно ставити акценат на породицу, празновање у породичном кругу, молитвено. Радујући се Рођењу Христовом посетимо свето Богослужење, окупимо се око свога огњишта са својим најближима и тако покажимо топлину дома у породичној атмосфери. Уз остале речи ово нека буде главна поука. Не спомињати ложење бадњака… Полако искоренити све оно шта за Бадње вече представља циркус и забаву. За ову годину, укинути кување ракије. Сва остала планирана дешавања спровести. За наредну годину, укинути кување вина, ватромет, освећење великог бадњака. Само бадњак заложити, без великог придавања значају. Окупљеном народу послужити чај…Свако године у Цркви освећивати мале бадњачиће, које ће верници носити кући. За пар година полако припремати народ за Бадње вече без залагања бадњака. Служба, велико повечерје, петохљебница ( у Црквама са више свештеника и јутрење ), освећење бадњачића, разговор, чај и препорука за породично празновање.“

Дакле, сањали смо да неки владика ( вероватно фанариота из прошлости) налаже подручном свештенству да постепено укида српске божићње обичаје.

       Обојица смо се, штоно реч, пробудили „у голој води“ – ноћна мора, па то ти је. Покушасмо прво да се утешимо да је у питању чињеница да смо дебели, па зато имамо кошмаре  ( сетили смо се „Горског вијенца“, кад се сердар Јанко жали да га гуши мора, а остали му кажу:“Ту нити је море ни вјештице, но си ето кâ чабар дебео, па те сало кад лежеш задуши.“)

А онда нам је пало на памет да смо много читали о борби паписта и фанариота против српских православних обичаја, када су настојали да разоре српску славу и све што уз њу иде. Одатле се развио кошмар.

А ево шта смо читали, и шта нам се, због тешког штива и градива, јавило у сну.

ВАЛВАЗОР О ПОКАТОЛИЧЕНИМ СРБИМА

Срби су се својим празницима радовали као деца, што су други, пре свега, римокатолици осуђивали као наводни паганизам. Јанез Вајкард Валвазор, крањски гроф, 1687. године пише о обичајима покатоличених Срба града Сења. Валвазор Сењане оптужује да славе пагански празник „малика Бадњака“ („Бадњак“ је од „бдети“, „бити будан“. Зато се уочи Божића бди.) Увече позивају момка или девојку да им дођу у кућу – зову их „гост“. На Бадње вече, ложе гране и лозу, прво их поливајући вином и остављајући да цело вече горе. Момак, кога зову бадњак, не сме да заспи поред огњишта – целу ноћ треба да је будан, и зато му одређују неког ко га чува да не заспи. Ево шта још каже Валвазор о покатоличеним Србима: „То вече покривају сто белим од непријатеља отетим платном. Усред стола направе три гомиле венаца, сплетених од бршљана или зимзелена, и украсе их златним и сребрним прстењем и ланчићима; на сто поставе нешто пшенице и, другог жита, хлеба, вина, свећа, меда и соли. За овај сто нико не сме сести, јер је био некада посвећен паганском Бадњаку, а сада Deo nato или Божићу; то јест Новорођеном Богу. Тако постављен сто остаје потпуно нетакнут до Светих Трију Краљева. Када након те празноверне припреме прошле вечери пукне Свети Дан, долази горе поменути гост у време ручка и донесе колач хлеба и врч вина, украшен бршљаном и зимзеленом, и честита Срећан Божић или срећене Божићне Празнике. Приме га баш лепо и са радошћу. На то гост пољуби свакога у кући. Након ручка дарују госта новцем и још каквим даром, и једнако таквим колачем хлеба и врчем вина, обавијеним бршљаном; што све гост однесе кући. Ови обреди трају три дана и понављају се дневно два пута при ручку и вечери. Ова три дана нико не иде у посету осим позваног госта. На простору испред куће или цркве састајање није забрањено. Каква год их срећа или несрећа у току године снађе, све приписују госту и рећи ће да су имали срећног или несрећног госта; тај у том случају мора сносити сву кривицу. У ова три дана има свако навику да другога кога сретне загрли пријатно пољуби и честита му срећан Божић или срећне Божићне Празнике. Чак и највећи непријатељи не одступају од овог обичаја и као да су највећи пријатељи.“

Дуго су се римокатолички жупници и фратри борили против ове радости док је у бившим Србима нису угасили. Али, православни Срби су ту радост сачували до данас. „Божић, Божић, Благи дан, благог Христа рођендан“ се и сада слави са највећом љубављу и побожношћу.

ФАНАРИОТИ ГОРИ НЕГО ТУРЦИ

Фанариоти су нанели много штете српском народу (осим часних, Божјих људи, а таквих је свакако било). Они су, уз помоћ Турака, узимали велики црквени порез, па су их Срби из Босне мрзели горе него Турке.

Укидали су словенско а уводили грчко богослужење, борили се против крсних слава и народних обичаја своје словенске пастве. Тамо где је, међу грчким јерарсима, био и понеки Србин, стање је било боље: владика Јоаникије (1784−1818) спојио је Рашку и Призренску епархију, и успешно чувао народ у правоверју.                                                             

Међутим, после његове смрти, кад фанариоти узимају епископску власт, Гора у близини Призрена се, због њихове небриге, сва истурчила. Летописац вели: „Деца су њихова многе године остајала некрштена; сами они нису слушали службу Божју у селу, јер ниједан попо није хтео к њима долазити, али су славу држали, ломили колач, и при урвинама цркве причешћивали се овим колачем заливајући га вином.“ „Док је Јанићије био жив, није се могло казати да се хришћанство угасило у Броду, а са смрћу Јанићијевом нестане и међу Брођанима хришћанства: они се истурче, а неки се преселе у Призрен“ (о овоме у књизи Живорада Јанковића: „Српска Црква 1219–1920“, Београд, 2006, стр.74-78).       

Ево још примера са Косова и Метохије. Реч је о фанариотима у Призрену. За владику Синесија (1836-1840) Панта Срећковић пише: “Могао је дневно попити по три оке ракије… Као пијаница сабирао је себи дружину и ту се чинила свака безаконија.“ За митрополите Ананију, Германа и Синесија каже чувени наш историчар косовски, Јанићије Поповић: “И сва тројица беху окорели Грци, са мржњом према Србима – „варварима“, те стога никад Србина не узеше у заштиту од турске обести, нити ма кога чиме помогоше. А напротив и они Србину гулише кожу, као и аге и бегови…трудили се да Србима униште чисто српско обележје – Славу, а уведу „имендан“ чељади“.

Због митрополита Игњатија (1840-1849), такође гуликоже, многи Срби су се потурчили. Митрополит Партеније (1849 -1854), шта год је од народа добијао, све је давао на пиће. И тако даље, и томе слично…  

ФАНАРИОТИ У БОСНИ И ХЕРЦЕГОВИНИ

Тако је било и у Босни и Херцеговини. Ево шта о томе каже Иво Андрић у својој докторској дисертацији о духовном животу у Босни и Херцеговини под окупацијом Турака: “Грчке владике биле су у Босни као и у Србији „бич за масе“. Туђе по језику и духу, гледајући у своме епискоском достојанству једино извор прихода, они не само да нису ништа учинили за духовни напредак епархије која им је била поверена, већу су у многим приликама наносили штету како у материјалном тако и у моралном погледу, често радећи са Турцима на штету хришћана. Од године 1766. до  1880, значи у столећу које је било толико богато новим идејама у културним подстицајима, они су су српско-православно свештенство држали у сталној беди и на ниском ступњу образовања(…)“.

Енглески путописац, сер Артур Еванс, који је посетио Босну и Херцеговину после чувеног устанка 1875, пише: “Претходник садашњег сарајевског митрополита, уз друге особине, био је обична пијаница. Он је живио у раскалашном луксузу и на његовом столу су звекетали тањири. И на самрти оставио је неисказано благо, нарочито у скупоценом крзну, разумије се, остриженом са потчињеног му стада. Његова лакомост била је толико велика да је чак и босанска раја ропскога духа била присиљена на отпор, и 1864. узбуђење је било тако опасно да је одржан састанак најугледнијих грађана у Сарајеву да би се пронашла средства за лијечење.(…)Није, међутим, тајна да је један од главних узрока устанка у Херцеговини била тиранија туркофилског владике Прокопија. Кад је олуја избила, први покушај за помирење био је премјештај ове сабласне крвопије на неку богатију епископску столицу. (…) Ове безбожне епископске улизице на стотину начина служе Турцима да прикрију стотине разних насиља“.                                Зато су сви наши државотворци, од кнеза Милоша, преко краља Милана, до Александра Ујединитеља, улагали све напоре да Српску цркву прво осамостале, а затим и све њене епархије уједине. То је био херојски подухват, ништа мање важан  (у ствари, можда и важнији) од стварања државе. Јер, како је говорио протоусташки геополитичар, Иво Пилар, под псеудонимом Сидланд, док год постоји Српска црква, Срби нису побеђени.   

Зато се пали бадњак у порти храма. Као слава Богу и пркос Сидланду!

КАКО ЈЕ ФАНАРИОТ ХТЕО ДА УКИНЕ СЛАВУ?         

У доба ове духовне окупације, наш народ није поклекао и није престао да се бори за своју светосавску веру. Ево шта се десило у Пећи, кад је владика – фанариот Мелентије 1854, као 28-годишњак, дошао за митрополита рашко – призренског. Он је био из околине Сера, па је добро говорио српски. Одсео је у Пећкој патријаршији, и на разговор примио све чланове црквено – школске општине из Пећи, који су дошли да га поздраве. Кад су попричали, владика поче своје :“Браћо моја, чуо сам да ви поред других празника имате и неку славу. То је незнабожачки обичај. Наша света Православна Црква не зна за тај празник, уместо славе да празнујете имендан. Ја као ваш архијереј тражим да оставите славу и узмете имендан!“

Сви ником поникоше, ћуте. Устаде Спасоје Гашић, кујунџија, који је знао да Грци славе имендане, али се направио луд, па упитао владику:      

– Да ли треба славити имендан свакоме мушкарцу у једној породици?

– Не, само имендан домаћину, а не и осталима!

– Добро, а ако домаћин има име: Живко, Стојан, Драгутин, Светолик, Боривоје, Озрислав и друга имена којих нема у календару, имена тих светитеља, онда шта ћемо у том случају?

Владика рече да се слави дан кад се тај и тај родио. Гашић примети да је то онда рођендан, а не имендан. Грк упоран – нека славе име неког од укућана. Кујунџија се не да – то неће бити право глави куће. Фанариот предлаже да се слави имендан домаћице. И она може имати народно, некалендарско име, наставља Гашић. Деци треба да се дају календарска имена, вели владика. Србин наставља да „звоца“ – то је питање будућности, за децу која ће се тек родити, а шта ћемо сад?

И онда Спасоје кујунџија вели младом митрополиту да је слава древни српски обичај, примљен приликом крштења српског племена, а да је светац – заштитник заменио негдашње кућне и племенске богове. Ништа не вреди – митрополит тражи од Пећанаца да се одрекну крсне славе. Сви ћуте, у страху, а Спасоје Гашић устаје и каже:“Браћо, ко оће да слави нек слави, а ко неће нек не слави. Ја не напуштам своју славу коју су ми прадедови славили“.

Разјари се Грк, па поче да куне Спасоја, а овај, ни пет ни шест: “Бојим се Бога и родитељске клетве, а ти си Грк, иди у першун!“

Уплашени чланови црквено – школске општине обећају митрополиту да неће славити.

 Од септембра, почиње нови богослужбени круг и крећу славе. Пећанци, осокољени поступком кујунџије Спасоја, славе славу све у шеснаест,  не маре за одлуку митрополита. Сам Гашић слави Митровдан, и вели: “Не остављам ја своју лепу славу за ћеф Грка“. А шта би са осталима из црквено-школске општине?

 Петар Петровић, који је о овоме писао, каже: “Сви општинари, који су пристали да неће славити, нису ни славили. Коме је умрла мајка, коме отац, коме жена, брат или чељаде, тек свакоме се понешто десило да га спречи да не слави. Народ то види и народ тријумфује и отворено се сити. Идуће године сви су општинари једва чекали да им дође слава, да им се скине народно проклетство“.

Да додамо и ово, истине ради. Митрополит Мелетије је касније постао зрелији, па је нашао заједнички језик са својим српским верницима, и био је добар владика, с чијим благословом је отворена Призренска богословија. Много је помагао да се с турске робије пусте заточени Срби.

Срби су победили – слава и бадњак, да се зна!

ПРОТА ЈЕВСТАТИЈЕ КАРАМАТИЈЕВИЋ СВЕДОЧИ

Чувени прота Јевстатије Караматијевић из Старог Влаха писао је о борби Срба за очување свог идентитета:„По мом скромном мишљењу овоме је узрок наша црквена јерархија, у којој су преимућство имали Грци, фанариоти. Наше раније владике Игњатије, Мелентије и др. забрањивали су слављење крсне славе. Педесетих година ( 19. века, нап. аут. ) у манастиру Милешеви, о сабору Госпојинском, дошло је до немилих сцена између нашег национално-српског свештенства и епископа рашко-призренског, пореклом Грка, баш у питању празновања славе. Све је ово рађено с тенденцијом у циљу јелинизације Словена, а отуда је могло да буде наметнуто празновање Св. Кирика и Јулите, који су пострадали у време Диоклецијаново 296. г.“

Такво наметање није успело јер су ове светитеље старовлашки свечари поистоветили са Светима Кирилом и Методијем, учитељима словенским.

И наставили су да ложе бадњаке. 

КАКО СУ СЕ СРБИ БОРИЛИ ЗА СВОЈЕ?

Већ поменути фанариотски митрополит, Партеније, који је много давао на пиће и живео испод сваког моралног нивоа, дође једном да служи службу у Приштини. Јанићије Поповић бележи шта је тада било: “Кад је дошао у Приштину, народ га је дочекао као што и доликује главару своје Цркве: свечано и предано, и с њим ушли у цркву, а тамо свеће запалили. Не могући, ваљда, да поднесе дим, владика се из олтара појавио на двери, па уместо благо и очински да им каже да свеће погасе, – а он се био нарогушио и рикнуо на турском језику: “Сундер бу боклери!“ тј.“Угасите та…“ Те речи погодише Србе до срца, и они ухватише митрополита, изнеше га и бацише на калдрму као кладу, говорећи: “То није владика, нечастиви је то!“                                      

Миле Павловић Крпа, предратни писац и учитељ деце краља Александра, у свом делу „Православље у Босни и Херцеговини за време окупације Аустро-Угарске“ истиче да је Беч успео да од Цариграда добије право на постављање православних владика у Босни, а затим, по Павловићу, „да би влада имала што јачи политички уплив, она је још 1884. године укинула владикарину, а епископе је везала за своју касу, те је, таквим начином, епископе направила сасвим зависне, што се одмах и видело, јер чим је који хтео бити самосталан, влада би му изнудила унапред спремљену оставку или би га најурила и поставила свог приврженика. Тиме је Православна црква још више уведена у сферу политичких интереса и рада Аустро – Угарске(…) Власт има епископе у својим рукама, тј има „своје људе“ у епископима.А они принуђени силом околности постављају на протска места и боље парохије људе које влада влада препоручи, који ће, у свему, бити послушни, и без промишљања вршити наредбе власти. Тиме се народ поступно одбија од својих пастира. (…) Тај процес влада је убрзала субвенцијама које доводе свештеника у непосредну зависност од котарских предстојника. (…) Честити свештеници устају против тога и протестују, јер им влада убија углед у народу. (…) Те субвенције дају само оним паросима који служе влади а не олтару. Последице тога су врло осетне, јер неки свештеници, често и не увиђајући владине планове, падају у те Калајеве замке (Бенјамин Калај, бечки намесник у БиХ, нап. В. Д.) Дејство тих субвенција огледа се у одвајању народа од својих служитеља вере, у напуштању и непохађању цркава. То је дотле довело да је народ из Сарајева носио панаију на Илијаш, између Рељева и Високог, а прве недеље поста, њих 80 поруче зесебан воз те су тамо ишли на причест, „јер, веле, ту није субвенционаш, него народни свештеник“. Чак ни своје мртваце народ не опева у цркви. Један погреб у Мостару или Сарајеву леди мозак човеку у глави. Не може се исказати како је то тужна, претужна слика. Четворица носе покојника, а за њим маса народа, погружена. Све то ћути или плаче. Нити свештеника, нити певача. Када га спусте у раку, пратиоци отпевају „вјечнаја памјат“, и разиђу се. Важнији људи у народу забринуто питају: како да се помогне јер је ужасна провалија коју је влада створила између свештенства и народа“.

Тек је ослобођење Српства 1918. дало коначну слободу нашој Цркви. Да слободно ложимо бадњаке.

КАКВА ЈЕ СРПСКА ЦРКВА?     

Наши обичаји су део српског религиозног акта ( израз Ивана Иљина ). Ко њих укида, укида веру. А то ни у сну не сме да се сања.

Наш истраживач, професор Универзитета у Београду, Никола Павковић, о значају крсне славе каже:“Слава је била и остала народно-црквени празник Срба кроз векове. Као култ одређеног хришћанског свеца у породици (роду, племену) заштитника и даваоца, временом су се усталили многи заједнички структурни елементи славе. Ипак, у начину прослављања, обредним јелима и временском трајању славе постоје и неке локалне разлике условљене како народно-црквеном традицијом тако и ширим (државним) и друштвено-политичким околностима. Од 13. века слава је под снажним утицајем Српске православне цркве. Данашњи начин слављења славе је онакав како га је формирала Православна црква. Сви битни ритуални предмети славе (хлеб, жито, вино, свећа, уље, тамјан, икона свеца), које је прихватила црква, познати су од старозаветних времена (Мојсије). Неки писци о слави сматрали су да је она српско национално обележје, док је на нивоу етноекспликације то схватање опште. Током векова постојала су разна ограничења, па и забране славе, посебно код Срба под млетачком и аустријском влашћу. Забране су образлагане (и/или мотивисане) како (тобоже) рационалним разлозима (прекомерна потрошња), тако и у циљу прихватања верске уније и превођења православних у католичанство. Од раног средњег века па све до 19. столећа славе је било и код католика у неким деловима Босне, средње Далмације и Славоније. Била је и код Македонаца у прошлости, а постоји данас.“

За разлику од фанариотске, светосавска Црква је увек била народна, а не клерикална. Како ја записао Владимир Велмар – Јанковић у „Погледу с Калемегдана“: “Православна светосавска црква никад није стајала над народом, поред њега, противу њега, а исто се тако никоме није агресивно натурала, ни као Црква ни као вера“.

Зато је Српска Црква бранила и славу и божићње обичаје и све друге народне хришћанске обичаје.

ЗАШТО СРПСКИ ЕПИСКОП НЕ МОЖЕ БИТИ ОВАКАВ НИ У СНУ?

Сањали смо сан о епископу који укида божићње обичаје српске, и знамо да је то само сан, само кошмар. Ниједан српски епископ то не може да учини, јер сваки српски епископ разликује епископалност од епискополатрије. 

Помесне православне аутокефалне Цркве, као и Васељенска Црква у целом, јесу епископалне, али се та епископалност не може тумачити као епискополатрија, која од епископа ствара мини-папе.

Црква је по свом устројству, пре свега, саборна.

Поборници епискополатрије прећуткују чињеницу да свештени канони Цркве утврђују саборну структуру Цркве и ограничавају власт епископа, тако да епископ у вршењу власти не изражава црквену пуноту.

Епископима је у корист сабора ограничена власт учења и законодавства (47. канон Св. Василија Великог; 6. канон Св. Григорија Ниског). Да епископи немају пуноћу власти и духовних дарова, види се по томе што према 76. канону Св. апостола и 2. канону Другог васељенског сабора не могу сами себи да одређују наследнике на епископском трону. („Епископ, да угоди брату или сину, или другоме рођаку, не смије постављати на епископско достојанство кога хоће, јер није право стварати нашљеднике епископства…“).

Епископима је у корист сабора ограничена власт управљања (34. Канон Св. апостола: „Али ни онај први епископ нека не чини ништа без знања свију осталих епископа…“), као и власт суђења (12. канон Картагенског помесног сабора).

Прећуткивање Светих Канона и селективно позивање на Свете Оце од стране поборника епискополатријских ставова у психолошком смислу представља образац духа самовоље који је својствен Ватикану.

А нема и не може бити епископа српског који, у ма чему, опонаша Ватикан.

И шаље писмо да се укидају српски божићњи обичаји.

ЕПИСКОП ЈЕ СЛУГА БОГА И НАРОДА

Црквена власт се не схвата као служење у јеванђељском смислу („Ја сам међу вама као слуга”, Лука 12, 7 ) или у светосавском („савршени домаћин као савршен слуга”), већ као доминација (dominus-господар) над јерархијски нижим чиновима и лаицима. Овакав посветовњачен поглед на црквену власт, рађа и посветовњачено схватање послушности.

Уместо послушности која се удахњује ауторитетом пастира који су послушни Јеванђељу, Светим Канонима и Светом Предању, потчињеном клиру и верном народу се уз помоћ црквено-административних и црквено-судских органа надмено намеће апсолутна послушност.

Управо овакву духовну патологију, која је потпуно страна духу Православне Цркве, монах Арсеније (Вилангофитис) назива „ватиканским менталитетом”, који „обично покушава да замени саборност и дијалог позивањем на послушност тобожњим беспоговорним одлукама колективних црквених органа, које заправо намеће изузетно утицајна воља једног јединог човека”.

И обратно, доживљај црквене власти као господарења и послушности као војничке дисциплине, ствара код клирика представу о ексклузивности њиховог положаја у Цркви у односу на положај лаика.

Тако добијамо стварни клерикализам, који Цркву искључиво схвата као земаљску установу, састављену од чланова јерархије, који су организовани у сталеж изабраних.

Једино самовољник, који мисли да је изабран, може да укида српске божићње обичаје. Наравно, само у сну, у нашој ноћној мори. Такви на јави не постоје.

ТЕМЕЉИ ПРАВОСЛАВНЕ ЕКЛИСИОЛОГИЈЕ И ИСТОРИЈА СРПСКЕ ЦРКВЕ 

Према православној еклисиологији Црква је, пре свега, тело Христово, које је по учењу апостола састављено од много удова, „јер кад би сви били један уд, гдје је тијело” (1. Kор. 12, 12)”.

Православно црквено-правно учење о правима и обавезама клирика и лаика представио је један од најзначајнијих српски каноничара, епископ Никодим (Милаш), следећим речима: „Јерархија, као таква, добила је власт своју у цркви по божанскоме праву, те дакле без те власти не би могло бити ни саме цркве; али, пошто та власт није јерархији дана ради саме јерархије, него ради цркве, коју састављју вјерни свјетовњаци заједно са јерархијом, пошто ови вјерни свјетовњаци морају бити живи и дјелатни удови цркве, те својим силама и способностима судјеловати опћем добру и напретку цркве, то и значај њихов мора бити признат од јерархије у свему што се тиче цркве”.

У Немањићкој Србији у раду мешовотих црквено-државних сабора учествовали су и лаици. Лаици су, такође, били чланови сабора Пећке Патријаршије која је обновљена под Турцима у 16. веку (обновљена је српска Патријаршија и, сходно томе, српска црквена самосталност).

Исто је било и у Карловачкој митрополији под аустријском влашћу. Између осталог и захваљујући оваквој структури сабора, Српска црква је током четири века непостојања независне српске државе успела да сачува заветни хришћански српски национални идентитет и саму идеју српске државности.

Наиме, српска територија је после смрти Душановог сина цара Уроша V (1371. године), а пре пада под турску власт, најпре доживела државно-правну дезинтеграцију.

Потом су током 15. века српске земље једна за другом падале под турску власт: Стара Србија (савремена Република Македонија,), Србија, Босна, Херцеговина и на крају Зета (савремена Црна Гора). Са губитком политичке самосталности, Срби су изгубили и црквену самосталност.

Док су политичку независност војнички сломиле Османлије, црквена самосталност је постала мета аспирација Фанара.

Само духовна ишчадија неофанариотског духа, онога који је изазвао крв раскола на Украјини, могу да укидају паљење бадњака у Српству. Али, то није стварно, то је само привиђење.

БОРБА ПРОТИВ ФАНАРИОТСКЕ ОКУПАЦИЈЕ СРПСКЕ ЦРКВЕ

Фанар је одмах кренуо са постављањем Грка на епископске катедре у српским крајевима. Грчки архипастири су се надали да ће им турска окупација омогућити да преузму у своје руке Српску цркву. Материјално богатство српских земаља у 16. веку је још увек било значајно. Турска власт је била јака и још увек није дозвољавала отворену пљачку Срба, а један број српских племића је у то време још увек могао да без промене вере сачува статус и имовину.

Поједине српске владике су се томе супротстављале, а у отпору Фанару нарочито се прославио у првој половини 16. века смедеревски митрополит Павле. Једном речју, фанариотске владике су углавном бринуле само о приходима, па је њихово владичанство скоро редовно доводило до пада црквеног живота код Срба.

У појединим крајевима је такво деловање фанариотских владика директно утицало на масовни прелазак православних Срба у ислам.

Као пример можемо навести Горанце. Горанци говоре српским језиком и насељавају енклаву у јужном делу АП КиМ, јужно од Призрена на граници са Републиком Македонијом. Горанци су неалбанизовани Срби-муслимани, који насељавају средњовековну жупу Гора. Та енклава је са свих страна окружена Албанцима и тзв. Арнауташима – потомцима арбанизованих косовских Срба.

Када би наш сан био истина, то би значило да такве владике младе српске родољубе терају из Цркве у наручје неопаганизма и секти. А то није могуће и не сме бити, осим у кошмару, који прође у зору.

ОБНОВА ПЕЋКЕ ПАТРИЈАРШИЈЕ

Ситуација се у корену изменила, захваљујући, између осталих, исламизираном Србину, великом везиру Мехмед-паши Соколовићу.

Године 1557. под именом Пећке Патријаршије обновљена је самосталност Српске цркве. Јурисдикција Српске цркве простирала се на све земље у саставу Османског Царства у којима су живели Срби, као и на део западнобугарских земаља.

Пећка Патријаршија је обухватала земље Старе Србије (северна Македонија и Косово и Метохија), Моравске Србије, Босне, Херцеговине, Зете, Баната (и данашње Трансилваније), Далмације, Славоније, Угарске, а такође и западнобугарске земље на којима се данас налазе Ћустендил, Рилски манастир и др.

Као што каже руски познавалац српског питања Павел Тихомиров:“Турци су се при давању дозволе за обнову српске Патријаршије водили рачуна о чисто политичким разлозима. Као прво, учвршћивањем Православне Цркве у пограничним крајевима према Аустрији умањивао се утицај једног римокатоличког Царства на православно становништво Османског Царства. Као друго, смањивале су се унутрашње противречности, јер је конфликтни потенцијал растао у условима обесправљености словенског становништа Балкана суоченог са самовољом Грка, који су у име турског султана управљали православним милетом (верска заједница у Османском Царству).

После обнове Патријаршије Срби су већ чинили један посебан и целовити милет, самодовољну заједницу која је уживала аутономију у оквиру политичко-правног система Османског Царства.

Већина зна за муслимански милет на челу са калифом, православни на челу са Цариградским патријархом, јерменски на челу са католикосом (верским поглаваром Јермена), јеврејски на челу са рабином. Вође милета су биле потчињене главном калифу, односно турском султану. Ми, народ светосавски, морамо знати да после обнове црквене аутокефалности Срби јесу чинили милет одвојен од општеправославног Рум-милета.

Потомци ове велике чињенице не смеју, чак ни у сну, себи да дозволе укидање српских народно – црквених обичаја.

ЗАСЕБАН СРПСКИ МИЛЕТ

У току два века Срби су, памтимо и предајмо потомцима, представљали засебан милет. Патријарх је имао титулу милет-баше. Саборска одлука о његовом избору потврђивана је посебним бератом, за чије издавање је милет плаћао пешкеш у износу од 2 000 дуката.

Представници сваког милета су били одговорни за функционисање правног и економског поретка унутар заједнице, укључујући и религиозну сферу.

И зато је Српска црква у том времену постала, речју Св. владике Николаја, права „народна“ Црква. Лаици су у Цркви имали ништа мање значајну улогу од клирика.

У Великој сеоби Срба која се догодила 1690. године после пораза Аустрије у рату против Турске, са подручја Старе Србије (Косово и Метохија и северни крајеви данашње Републике Македоније), заједно са аустријском војском, иселило се само у првој фази више од сто хиљада Срба, који су населили подручје северно од Саве и Дунава (данашња Војводина, румунски део Баната, Славонија, Лика, Кордун, Банија, јужна Мађарска). Заједно са народом у Аустрију је дошао и патријарх Арсеније III Чарнојевић, па аустријски владари, Леополд I и Јосиф I (независно од притисака Ватикана), дарују Србима црквено-просветну аутономију. Срби су Аустрији преко били потребни као граничари, способни да зауставе даљи продор Турака ка Бечу. Јер, простор који су населили Срби у то време је био добрим делом испражњен услед сталних турских најезди.

Крвљу смо плаћали своју слободу. И то није сан, него стварност.

УЛОГА НАРОДА У КАРЛОВАЧКОЈ МИТРОПОЛИЈИ

Тако се 1707. године оснива Карловачка митрополија и то на црквено-народном сабору који је одржан у манастиру Крушедолу на Фрушкој Гори. Од свог оснивања и Карловачка митрополија је стекла она обележја која су била својствена и црквеној организацији Срба у крајевима под турском влашћу на подручју Пећке Патријаршије. И у устројству Карловачке митрополије био је очигледан утицај лаика, пре свега у раду изборних сабора и у парохијској управи, као и национални карактер Цркве.

Једном речју, у условима туђинске окупације, Пећка Патријаршија је била облик црквено-политичког организовања Срба под Турцима, а Карловачка митрополија под Аустријом.

Истовремено аустријске власти су се трудиле да смање и потпуно прекину зависност Карловачке митрополије од Пећке Патријаршије, чиме су подстицале црквену и националну дезинтеграцију Срба. Црквено цепање је требало да представља прву фазу ка планираном покатоличавању Срба: раскол (дезинтеграција), промена духовног погледа на свет, унија и најзад, покатоличавање

Међутим, Срби у Аустрији су се успешно супротстављали покушајима реализације оваквог плана. Све до укидања Пећке Патријаршије, 1766. године, Карловачка митрополија је била саставни део Пећке Патријаршије.

И чувала је нашу народно – црквену обичајност, како је знала и умела. Ни у сну није сањано да то неко може да укине. И не може, не може – чак ни у сну.

ФАНАРИОТИ И КАРЛОВАЧКА МИТРОПОЛИЈА

После њеног укидања српске епархије у Турској прелазе под власт Фанара, чиме црквена организација добрим делом губи националне атрибуте, који су у потпуности били очувани једино на парохијском нивоу, али ишчезава и утицај лаика у црквеној власти. У Карловачкој митрополији наведени атрибути јачају, а посебно улога лаика у животу Цркве. Устројство Карловачке митрополије ће задржати ове особености све до њеног укључивања у јединствену СПЦ, формирану у процесу стварања Краљевине Срба Хрвата и Словенаца (касније преименовану у Краљевину Југославију).

У Карловачкој митрополији Срби су успели да сачувају своју веру и националност добрим делом захваљујући везама са царском Русијом, о чему је подробно писао историчар Мита Костић.

И чували су се својим обичајима.

СРБИ ПОД МЛЕЦИМА

На подручју које се налазило под влашћу Венеције (Далмација и Бока Которска) била је формирана посебна црквена организација. Док је трајала Млетачка Република Срби ових крајева су били изложени најбруталнијем процесу покатоличавања. Млетачке власти су забрањивале било какве црквене везе Срба са Пећком Патријаршијом и Русијом.

Српски народ подиже сталне устанке против наметања уније, а на народним скупштинама, каква је била Бенковачка 1731. године, брани веру, одбија јурисдикцију папских бискупа и забрањује својим свештеницима да саслужују са римокатоличким фратрима.

Преласком Далмације под аустријску власт Далматинска епархија постаје саставни део Карловачке митрополије. Међутим, после формирања 1867. године дуалистичке монархије (Аустро-Угарска), Далматинска епархија је прекинула црквено-правну везу са Карловачком митрополијом (чија је јурисдикција обухватала православне парохије у Угарској) и била је прикључена Буковинској митрополији.

Тада је поред Далматинске епархије формирана и Бококоторска епархија која је обухватала подручје Дубровника и Боку Которску и приобаље до испред града Бара (део обале данашње Црне Горе који се до 1918. године налазио под влашћу Аустро-Угарске).

Тамо су се ложили бадњаци, све у шеснаест. И није се одступало од „српскога `Риста“, како рече Симо Матавуљ.

ЦРНОГОРСКО СРПСТВО, СТАРА СРБИЈА И БОСНА СА ХЕРЦЕГОВИНОМ 

У Црној Гори је постојала Митрополија црногорска, која је све до укидања Пећке Патријаршије била њен саставни део. На природно и економски пасивном простору старе Црне Горе (мало подручје око данашњег града Цетиња), цетињски владика постаје стожер око кога се ствара национална црквено-политичка власт. И овде црквена власт у условима непостојања самосталне националне државе формира оквир у коме се развија политички живот.

После бугарског раскола и формирања Егзархата, бугарске владике су замениле Грке. После молби локалних Срба, деведесетих година 19. века за владике у Призрену и Скопљу постављени су Срби.

Након окупације БиХ од страна Аустро-Угарске, Цариградска патријаршија даје аутономију митрополијама у БиХ. Нова аустријска управа укључује митрополите у вршење власти. У складу са тзв. Земаљским уставом (штатутом) четири православна митрополита били су чланови покрајинског Сабора (парламента) по положају. Треба истаћи да је српски народ овакву сарадњу митрополита са аустријским властима прихватио са сумњом и неповерењем, што је довело до отуђења пастве од својих владика.

Али се Срби нису отуђили од бадњака.

МОДЕЛИ СРПСКОГ ЦРКВЕНОГ ЖИВОТА

Павел Тихомиров истиче:“Видимо да је црквени живот после коначног губитка српске политичке независности био устројен према четири различита модела, који су имали своје специфичности, а које су утицале на карактер црквено-друштвених односа. И сходно томе, улогу лаика у тим односима.

1. Епархије у Старој Србији које су биле под јурисдикцијом Цариграда. Двоструко грчко-турско ропство које је постојало како у првим деценијама османске владавине над Балканом, тако и после укидања српске црквене самосталности 1766. године.
2. Далмација под влашћу Венеције, која се налазила под сталним римокатоличким притиском.
3. Пећка Патријаршија и Карловачка митрополија. Аутономни живот у оквирима омеђеним законима Османског царства и Аустријског царства.
4. Црна Гора. Теократски облик владавине у време славних владика.“

Да српски народ, свештени лаикат Српске Цркве, није бранио своју веру и своју обичајност, ми бисмо као народ одавно нестали. Зато су нас разбраћа клала на наше Божиће, Ђурђевдане, Видовдане и Илиндане. И зато ми морамо чувати своју православну обичајност док год нас има.

КАКО ЈЕ ЛАИКАТ СПАСАО ЈЕДИНСТВО ЦРКВЕ?

Црквено-правна разједињеност Срба у периоду од пада српске средњовековне државности до формирања Краљевине СХС била је последица губитка националне државе. Живећи против своје воље под различитим туђинским властима, Срби су покушавали да очувају јединство своје црквене организације, која је истовремено стекла и национално-политичка обележја.

Противници српског црквеног, а самим тим и националног јединства, подједнако су били Турци, Аустријанци, Венецијанци и Фанар.

Пошто су у условима непостојања националне државе црквене организације постале и форма национално-политичког организовања Срба, учешће лаика у делатности аутокефалне Пећке Патријаршије и аутономне Карловачке митрополије било је и те како значајно.

Гашење Пећке Патријаршије и прелазак српских епархија под власт Фанара закономерно је довео до губљења националних обележја и смањења утицаја лаика у црквеној организацији.

Једном речју, Срби никада нису сами дезинтегрисали своју црквену организацију, већ су се и у условима ропства трудили да сачувају њено јединство и национална својства. Црквена дезинтеграција је увек била плод наметнутих одлука туђина.

Клерикализам никада није био својствен српској црквеној организацији, већ је долазио до изражаја у оним периодима када су српским епархијама управљала фанариотске владике. Уколико би се усвојио дух зизјуласовског епискополатризма, био би то први пут да српске владике доносе акт који ствара услове, као прво, за цепање српског црквеног јединства и као друго, за епискополатријску клерикализацију Цркве на штету специфичног српског светосавског православног поретка.

Али, то су ноћне море, то не може бити стварност. Српске владике то никад не би учиниле.

ИПАК, ИПАК…

Криза црквене свести је данас потпуно очигледна како код клирика, тако и код лаика.

Свака помесна православна Црква има своје специфичности, али стање је умногоме жалосно.

Већ смо говорили о промени поимања саме суштине свештенослужења. Црквена власт се већ не схвата као служење у јеванђељском смислу, већ као доминација над нижим чиновима у квазивојничкој хијерархији.

Што се данашњих православних лаика тиче, њихова црквена свест је постала фрагментарна и индивидуалистичка. Када суди о појединим догађајима из живота парохије, епархије или помесне Цркве, данашњи православни мирјанин то чини са свешћу која је опредељена чланством у једној од црквено-партијских фракција: условним „модернистима“ или условним „зилотима“.

Партијска свест не може да буде добар темељ за саборно разрешење спорних момената у животу Цркве. Постојање црквено-народних сабора претпоставља постојање код чланова сабора целовите, трезвене и начелне црквене свести, која је кадра да схвати историјски контекст.

Уколико посветовњачена свест данашњих православних верника буде служила као аргумент за њихово одстрањивање из послова црквене управе, они ће трајно остати у стању својеврсног црквено-управног малолетства, које ће учинити нужним апсолутно старатељство клирика. Тако ћемо добити клерикализацију, за чију реализацију као теоријско оправдање може да послужи епискополатријској еклисиологија разрађена од стране присталице митрополита Јована (Зизјуласа).

А то је права ноћна мора.

И ми знамо да смо писмо оног владике само сањали.

Тог писма није било, не може га бити, неће га никада бити.

А ево шта јесте и шта ће бити: Владика Његош и Владика Николај били су, јесу и биће. Они су стварност, а не сан.

ЊЕГОШЕВО СВЕДОЧЕЊЕ

Наш народ каже: „И Бог има Мајку“. Божић је зато „мали Бог“, Богић, Који се родио у Витлејему и постао Човек, наш Брат, да би нас спасао од греха, смрти и ђавола и сјединио са Небеским Оцем. Срби су му се, вековима, веома радовали. Величанствено га је опевао Његош у „Горском вијенцу“:

Владика Данило и Игуман Стефан сједе код огња, а ђаци, весели, играју по кући и налажу бадњаке.

Игуман Стефан
Јесте ли их, ђецо, наложили, / у пријекрст ка треба метнули?
Ђаци
Наложили, ђедо, ка требује, / пресули их бијелом шеницом, / а залили црвенијем вином.
Игуман Стефан
Сад ми дајте једну чашу вина, / ма доброга, и чашу од оке, / да наздравим старац бадњацима.
Дају му чашу вина, он наздрави бадњацима и попи је.
Игуман Стефан (чистећи брке)
Бог да прости весела празника! / Донесите, ђецо, оне гусле, / душа ми их ваистину иште, / да пропојем; одавно нијесам. / Не прими ми, Боже, за грехоту, / овако сам старац научио.
(Дају му ђаци гусле)
Игуман Стефан (поје)

Нема дана без очнога вида / нити праве славе без Божића! / Славио сам Божић у Витлејем / славио га у Атонску Гору, / славио га у свето Кијево, / ал’ је ова слава одвојила / са простотом и са веселошћу. / Ватра плама боље него игда, / прострта је слама испод огња, / прекршћени на огњу бадњаци; / пушке пучу, врте се пецива, / гусле гуде, а кола пјевају, / с унучађу ђедови играју, / по три паса врте се у коло, – / све би река једногодишници, / све радошћу дивном наравњено. / А што ми се највише допада, / што свачему треба наздравити!

ПОУКА ВЛАДИКЕ НИКОЛАЈА МАЛОМ АМЕРИЧКОМ СРБИНУ ( ПИСАНО 1953. ГОДИНЕ ) 

Амерички дечак: Оче, ја сам Србин, и желио бих да знам шта означава српски бадњак?

Свештеник: На првом месту, српски бадњак и божићна јелка на Западу имају исти значај: обоје нас подсећају на Исуса Христа као светлост и топлоту, тј. светлост истине и топлину љубави.

Дечак: То је дивно и срећан сам што сам то сазнао. Али, молим вас, реците ми каква је разлика између божићне јелке на Западу и српског бадњака?

Свештеник: Јелка, која је увек зелена, симболише Христа вечно млада који никад не стари. Увек је исти, јуче, данас и у вечности. Али, храстово дрво има много дубљи значај. Као што младо и тврдо храстово дрво стављено на ватру обасјава и греје оне који около стоје, пвејуаћи: „Рождество Твоје…“, тако исто и Богомладенац Исус Христос сагорева у огњу своје љубави за нас. Он је и умро за нас да би нас спасао од смрти и сатане.

Дечак: То је врло дубок смисао бадњака. Хвала Вам што сте ми то објаснили. Од сада ћу много више поштовати божићне обичаје својих српских православних предака. Али, да ли сви православни народи имају бадњак?

Свештеник: Не. Не сви. Неки од њих су прихватили западни обичај – јелку уместо храстовог дрвета. А ми Срби држимо наш храстови бадњак као дивно и дубоко изражавање наше вере да се Христос жртвовао за нас и васкрсао из мртвих да би нас учинио срећним и да би нам дао снаге да Га следујемо у овом кратком земном животу да би са Њим и вечно били у Његовом непролазном царству небеском.

Дечак: Зашто и Срби не употребљавају јелку већ бадњак?

Свештеник: Јелка је меко дрво, а бадњак је од јаког и тврдог храстовог дрвета. Срби сматрају да јако и тврдо дрво боље него меко символише Господа нашега  Исуса Христа. Они то дрво највише употребљавају у грађевинарству, јер је оно најиздржљивије. Од њега праве мостове, воловска кола и друго, а добро је и за огрев. Због тога Срби радо воле да символишу Христа као најиздржљивије и најкорисније дрво међу свим дрвећем које је Бог створио.

УМЕСТО ЗАКЉУЧКА

Вељко Чубриловић, читајући Еванђеље по Јовану пре погубљења, подвлачио она места која су се односила на смисао жртве у Христу, почев од речи Распетога да је Он Пастир добри који душу полаже за овце, до онога да „Исусу ваља умрети за народ“, да „расејану децу Божју сакупи у једно“.А нарочито је подвукао еванђељске речи по којима зрно пшенице, да би многи род донело, мора пасти у земљу и умрети… Он је након што је пришао вешалима, самом себи откопчао крагну, скинуо кравату и намакао омчу, говорећи џелату да му прашта своју смрт. И зато је аустријски џелат, професионалац Алојз Зајфрид, који је вешао Вељка Чубриловића, Мишка Јовановића и Драгутина Илића, записао: „Ја вам овдје – као Аустријанац који воли свог владара – кажем да храбријих и мирнијих делинквената у својој пракси нисам имао“. „Храбро мрите кад мријет морате“, рекао је Његош. И они су га, наравно, чули, као што је Гаврило, пореклом из Црне Горе, а предака досељених у Босанско Грахово чуо речи Старца Вујадина, и држао их се на суду, и касније, до смрти, не одајући јатаке свог чина, којим је поновио Обилића.

То, и све друго важно у нашој историји, потврђује да смо заветни народ, који вековима одолева само зато што живи изнад себе, у висини призваности.

Вељко, Гаврило и другови знали су шта значи српски Бадњак. Зато ћемо, упркос свим ноћним морама, наставити да палимо бадњаке у портама наших храмова. Да нас се преци не постиде, да нас се потомци не одрекну!

МИР БОЖЈИ, ХРИСТОС СЕ РОДИ И НОЋНИХ НАС МОРА ОСЛОБОДИ!

Чланак Зоран Чворовић и Владимир Димитријевић: Сањали смо уочи Божића или да нас се преци не постиде, да нас се потомци не одрекну се појављује прво на Покрет за одбрану Косова и Метохије.