Емануел Макрон – први француски председник који није служио војску (ОВДЕ) – дошао је у жижу светске јавности изјавом од 26. фебруара, да ће Француска послати своје трупе у Украјину уколико се руска војска приближи Кијеву или Одеси (ОВДЕ).

Према писању Монда, Макрон је и 21. фебруара, приликом преноса посмртних остатака хероја француског Покрета отпора јерменског порекла Мисака Маншуњана у париски Пантеон, у уском кругу гостију изјавио, да ће у овој години у сваком случају послати француске војнике у Одесу. Према наводима Монда француски државни врх такву одлуку разматра још од лета 2023. године (ОВДЕ, ОВДЕ).

Иако је касније јавно признао да у НАТО пакту не постоји консензус у вези са слањем трупа у Украјину, Макрон ни тада није одбацио такву могућност (ОВДЕ). У телевизијском интервјуу за France 2, који је дао 14. марта, Макрон је чак на неки начин и заоштрио своју позицију тиме што је закључио како „победа Русије може угрозити безбедност Европе”, па су стога „могуће све варијанте” помоћи Украјини (ОВДЕ).

„Краљ Европе”

У Русији се овакве ратоборне Макронове изјаве тумаче, између осталог, као  покушај Макрона да себе „представи као лидера Европе, па чак и НАТО пакта”, а Француску као „покретача европског милитаризма, проводника европских интереса” (Камран Гасанов из Руског савета за међународне послове, ОВДЕ).

Слично тумачење мотива ратоборности „галског петла” може се наћи и у тексту новинара париског Фигароа, Изабел Ласер. Она цитира бившег француског дипломату Мишела Дуклоа који сматра, да Макрон, с обзиром на предстојеће изборе за Европски парламент, „експлоатише украјинско питање у предизборне сврхе”, пошто га „пре свега занима улога лидера Европе, краља Европе”. Својим ратоборним изјавама Макрон – према закључку Фигароа – покушава заправо да постане лидер радикално антируског и милитантног источног НАТО пакта и ЕУ табора, који чине лимитрофи Прибалтика, Пољска и Чешка, и који у лику Пољске има све већи значај у ЕУ.

Наспрот овог блока стоји група држава – предвођена Немачком – која није спремна за већи и непосреднији ангажман у украјинском рату од постојећег. У анализи Фигароа се истиче, како остаје да се види да ли су такве изјаве Макрона само деклартивне – као део предизборне тактике у политичкој трци за лидерску позицију у ЕУ – или се пак ради о стратешкој промени политике Француске, која подразумева прелазак француске привреде на колосек ратне економије, као неопходног предуслова за ратно ангажовање у Украјини. Таква стратешка промена, према мишљењу новинара Фигароа, није могућа без „подизања  сарадње” између Лондона, Париза, Берлина и Варшаве (ОВДЕ).

Ратни профитери

Да у овом тренутку чланице ЕУ нису способне да без САД наоружањем и муницијом помажу кијевски режим, признао је приликом посете САД и комесар ЕУ, Жозеп Борељ (ОВДЕ).

Чини се да Вашингтон у овом моменту и нема разлога да уступи позицију главног војног снадбевача не само кијевског режима, већ и европских чланица НАТО пакта, јер, према недавној изјави пољског министра иностраних послова Радослава Сикорског, ради се о невероватно добром послу за САД (ОВДЕ). Према пољском министру, САД издвајају око пет одсто свог годишњег војног буџета за подршку безбедности Украјине, али се 90% од тих средстава враћа се у САД и служи отварању нових радних места у наменској индустрији. Према наводима Сикорског, тренутно је због рата у Украјини ангажовано 117 производних линија у 31 америчкој држави и 71 граду. Пре свега, ангажованост се одвија тако што се старо наоружање предаје кијевском режиму, док амерички војници добијају ново оружје.

Сикорски такође истиче да су све европске земље у складу са политиком милитиризације и ширења страха од „Путинове инвазије” повећале буџете за војску, па се сходно томе појављују у улози главних купаца америчког наоружања. Тако је Пољска увећала свој војни буџет  са 2% на 4% БДП, од чега 56% намењено за куповину америчког наоружања. Европске државе које су, према речима Сикорског, „предале своје оружје Украјини, а своје залихе попуњавају америчким оружјем и на тај начин креирају још један ток новца који се слива Американцима, укључујући америчку средњу класу”. Тако је, речју пољског министра, „помоћ Украјини не само добро дело. То је, такође, и добар посао” (ОВДЕ).

Следствено томе, све чешће жалбе о недовољној оружаној попуни у војскама појединих европских држава (ОВДЕ), као и најновија вест о договору тзв. вајмарске тројке – Макрона, Шолца и Туска – да противправно присвоје добит од замрзнуте руске имовине за „куповину још више оружја” за Кијев на „целом светском тржишту” (ОВДЕ), нису ништа друго него најава нових ратно-профитерских послова за компаније с друге стране океана.

Вампирски послови

На Западу ништа ново, јер САД и компаније са Вол стрита имају стогодишње искуство вампирске зараде на европској крви. У недавно објављеној научној студији „Америка против свих: Геополитика, државна организација и глобална улога САД – историја и савременост” (ОВДЕ), коауторски тим угледних руских научника и дипломата је на основу америчке литературе и извора јасно показао како је амерички крупни капитал вишеструко увећао своју добит у током Првог светског рата.

Амерички индустријалци су вишеструко повећали производњу наоружања за потребе војски Антанте, и то захваљујући јевтиним кредитима које је омогућила додатна емисија 368 милиона долара у новембру 1914. од стране система Федералних резерви. Занимљиво је да је ФЕД основан само шест месеци пре почетка Великог рата у Европи. Један од главних ратних профитера био је свакако Џ. П. Морган Млађи, који је по узору на оца – који је новац зарадио од лиферације оружја током америчког Грађанског рата – своје богатство вишеструко умножио тиме што је обезбедио монопол, пре свега, у ратном кредитирању британске владе, док се Британија, с друге стране, нашла у улози гаранта и посредника у кредитирању Француске, Русије и Италије. Осим тога, око 84% свих роба (оружје, муниција, лекови, храна) које су из САД ишле у земље Антанте, пролазиле су преко пословних структура под контролом Џ. П. Моргана Млађег. Моргану је посао био олакшан чињеницом да се на челу ФЕД-а током рата налазио економиста Бенџамин Стронг Млађи, иначе његова пука креатура.

Током Првог светског рата, у трговини нафтом са земљама Антанте монопол су успоставили Рокфелери и њихова компанија „Стандард ојл”, чија је добит у 1915. години била за 60% већа од добити остварене у последњој мирнодопској години. Иако амерички војници нису гинули на Соми, Вердену, у Брусиловљевој офанзиви, САД и Вол стрит су итекако финансијски били умешани у рат на европском континенту.

Сам председник Вудро Вилсон рекао је у септембру 1916. године: „Наша епоха је време великих промена, да ли схватате значај само једне чињенице: за последњу годину или две ми смо престали да будемо дужници и постали смо кредитори, и код нас је толико вишка светског злата, као што никада раније није било… Предстоји нам озбиљно финансирање света, а онај који даје новац мора да разуме свет и да њиме руководи”. Речју аутора наведене студије, „улога прекоокеанских финансијера у опредељивању државног курса у периоду рата била је толико очигледна, да је Џ. Норис, сенатор из Небраске, 1917. године закључио: ‘Још мало, па ћемо ставити знак долара и на државну заставу’” (ОВДЕ).

Банкрот Украјине

Дуга историја профитирања најкрупнијих западних финансијских компанија од великих европских ратова баца потпуно другачије светло на ратоборне изјаве „галског петла”. А оне се, како истиче познати руски политиколог Марат Баширов, свакако морају довести у везу са чињеницом да је Макрон некада радио на високој позицији у „Ротшилд енд Си” (Rothschild & Cie), као и са чињеницом да је куповина украјинских дугова још од 2013/2014. године један од важних послова породице Ротшилд, а која се – у интересу Ротшилдових – реализује преко америчког инвестиционог фонда „Франклин Темплтон” (Franklin Templeton).

Пошто, према информацијама „Ројтерса”, Кијев најављује могућност проглашавања банкротства – што је и један вид облика притиска на амерички Конгрес како би донео одлуку о наставку финансијске помоћи Украјини – Макрон у име Ротшилдових благовремено најављује да би, у случају банкрота Украјине, могло да дође до компензације у виду окупације стратешки најзначајнијег дела територије под тренутном контролом кијевског режима – дела црноморског приобаља са центром у Одеси (ОВДЕ).

И Марија Захарова, у име руског Министарства иностраних послова, тумачи наведене Макронове милитантне поруке као најаву могуће окупације и поделе остатка Украјине између појединих европских држава чланица НАТО пакта и ЕУ (ОВДЕ). Могућност доласка делова украјинске територије под контролу Француске, Пољске и неких других држава, по мишљењу Баширова, повећава се због тога што од маја месеца у Кијеву више неће бити легитимне власти. Тада ће истећи председнички мандат Владимиру Зеленском, док је Врховна рада нелегитимна још од новембра прошле године (ОВДЕ).

Макроново помињање могућности француске окупације Одесе неминовно оживљава сећање на догађаје с почетка 1919. године, када су се у ову црноморску луку искрцале француске јединице, при покушају Колективног запада да за своје геполитичке циљеве искористи хаос који су произвели револуција и грађански рат. Французи су се искрцали у тренутку када су делови Малорусије – па и сама Одеса – наизменице прелазили из руке у руку различитих власти, од сепаратиста петљуроваца (Директоријална влада тзв. Украјинске народне државе под вођством С. Петљуре), белогардејаца, бољшевика, григорјеваца и махноваца. Французи су заузели Одесу како би помогли „белима” да победе бољшевике и успоставе власт у земље. Планирали су да напусте Одесу тек када Русија исплати цео ратни дуг Француској. Међутим, тадашња француска војна интервенција у Одеси завршила се неславно за непуна четири месеца, пошто су већ у априлу 1919. године француски војници, под командом славног генерала Франше д’Епереа, морали због напада „григоријеваца” да брже-боље у паници напусте ову црноморску луку, трајно остављајући на руској земљи 3.000 погинулих и мноштво технике (ОВДЕ, ОВДЕ, ОВДЕ).

„Стратегија анаконде”

Макроново маркирање Одесе – као могућег места почетка западне отворене војне интервенције у Украјини (НАТО-инструктури и западни плаћеници већ се у броју од више хиљада налазе на тлу Украјине) – чини се да итекако има везе са чињеницом да је садашњи француски председник обична креатура Ротшилда, на шта ових дана посебно скреће пажњу позната руска аналитичарка, професор универзитета и бивши високи функционер „Јединствене Русије”, Јелена Панина (ОВДЕ). Везујући могућу француску војну интервенцију у Украјини за Одесу, штићеник Ротшилда из Јелисејске палате заправо полази од стратешког принципа „анаконде” америчког геостратега и родоначелника америчке таласократије, адмирала Алфреда Мехена (ОВДЕ, ОВДЕ, ОВДЕ).

Принцип анаконде налази се, према речима руског геостратега и царског генерала Алексеја Јефимовича Едрихина-Вандама, у основи стратегије коју Англосаксонаци већ више од 150 година примењују против руског народа, као њиховог „главног противника на путу успостављања светске хегемоније” (ОВДЕ). Резимирајући ставове појединих водећих англосаксонских стратега, пре свих адмирала А. Мехена, сенатора и историчара А. Бевериџа и протестантског пастора Џ. Стронга, генерал Алексеј Јефимович Едрихин-Вандам долази до закључка да Англосаксонци у својој конфронтацији са Русијом теже да постигну следеће стратешке циљеве:

1. „Уништити трговачку и војну флоту Русије и ослабити је до граница могућег, одбацити од Тихог океана у дубину Сибира”;
2.  Завладати целим појасом јужне Азије између 30 и 40 степена географске ширине и са те базе постепено потиснути руски народ ка северу. Како по законима природе, који важе за сваки живи организам, са престанком раста почиње пад и постепено умирање, тако ни руски народ потпуно затворен међу својим северним пространствима не би избегао исту судбину” (ОВДЕ).

Руски геостратег, у студији објављеној 1912. године, показује и модел помоћу којег су Англосаксонци и западне државе уопште у оно време успостављале хегемонистичку позицију у земљама Азије, пре свега у Кини:

1. најпре у земљу долазе страни трговци;
2. због неспособности локалних власти да ваљано регулишу односе страних трговаца са домаћим становништвом и властима, западне државе добијају повод да траже непосредну заштиту својих трговаца и самим тим да се умешају у унутрашње ствари земље која их је примила;
3. „мешање се не ограничава на просто исправљање грешака и обавезивањем да се више не понове у будућности, већ обавезним добијањем права на учешће у локалном управљању” (ОВДЕ).

Према Алексеју Јефимовичу Едрихину-Вандаму, руско отварање ка југу и топлим морима, које је руска држава наследила од монголско-татарске хорде, има за руску државу значај егзистенцијалног императива: „Наслањајући се леђима на лед Северног леденог океана, десним крилом на полузатворено Балтичко море, а левим за пловидбу мало погодни Тихи океан, велика северна држава нема три фронта – као што се обично мисли код нас – већ само један окренут ка југу, који се простире од ушћа Дунава до Камчатке” (ОВДЕ). Према његовим речима, на јужном фронту руског отварања и ширења посебан значај има десно крило, које преко Црног мора и Кавказа доводи Русију до главних трговачких путева у Средоземљу и Персијском заливу и потом је приближава главној поморској саобраћајној артерији – Суецком каналу.

Имајући у виду ова запажања руског геостратега, није случајно да су главни планови Англосаксонаца у времене Кримског рата, као и током западне војне интервенције у време револуције и грађанског рата били усмерени на одбацивање Русије са црноморске обале и Кавказа (уз додатну блокаду тихоокенске обале на левом крилу руског јужног фронта). Свакако није случајно ни то што је Ротшилдовац из Јелисејске палате бацио око баш на Одесу – јер је контрола ове луке кључ за контролу целокупног северног приобаља Црног мора – укључујући и делту Дунава. Истој геполитичкој стратегији припада садашњи појачан ангажман Француске у Јерменији, као и Велике Британије у Казахстану (ОВДЕ).

Прекретница рата

Међутим, искуство војне интервенције западне коалиције из 1919. године показује да се битка за Црно море добија на копну, а не на мору и уском обалном појасу. У уводу совјетског издања чувене студије америчког адмирала Алфреда Мехена Утицај поморске моћи на историју: 1660-1783, познати совјетски историчар и економиста Николај Павлович Полетика с правом примећује да и пресудни допринос руских победа на копну победи савезника над Наполеоном показује да је Мехен преувеличавао значај морнарице и поморске моћи у сукобима појединих држава (ОВДЕ). Апологија поморске моћи код родоначелника америчке таласократије, према оцени Полетике, одговара епохи у којој капитализам прелази из фазе слободне конкуренције у фазу империјализма.

На „примерима из историје стварања британске колонијалне империје, Мехен је свима јасно показао, какву је крупну улогу играла морнарица, као оруђе освајања колонија и колонијалне трговине”. Следствено томе, Макроново помињање Одесе, када се тумачи у кординатама англосаксонске таласократије и „стратегије анаконде” – додатно показује да је прокси рат, који Колективни запад води у Украјини против Русије, само наставак старих империјалних ратова – који су у прошлости омогућавали Западу да створи колонијално царство, као главни извор своје економске моћи.

Уосталом, и ауторка горепоменуте анализе из париског Фигароа признаје, да је „конфликт у Украјини” „у Организацији Уједињених нација (ОУН) повезао државе Глобалног југа око пројекта који су предложили Москва и Пекинг, као и да су њихови главни помоћници Иран и Турска”, а „циљ пројекта је маргинализација Запада и преформатирање међународног поретка у интересу нових моћних држава”. Стога је, закључује ауторка, економска и технолошка изолација Русије „још увек врло променљива” (ОВДЕ). Ово није ништа друго него признање да „стратегија анаконде” – на коју рачуна и Макрон када помиње француско искрцавање у Одеси – не даје очекиване резултате означава епоху почетка краја западног плутократског империјализма.

За коначни слом англосаксонске империјалне стратегије усмерене против Русије подједнако је важан успех руске копнене офанзиве током 2024. године и с њом повезано очување садашње позиције у односу на рат у Украјини, пре свега, Кине, а потом и Турске. Успех „стратегије анаконде” у време Кримског и руско-јапанског рата, као и неуспех у време бољшевичког формирања СССР 1921-1922. године, само додатно потврђују тачност ове тезе.

Чак је Колективни запад ових дана добио јасан одговор и од Кине на Макронове ратоборне претње. Наиме, Француску је ових дана, према писању кинеског Глобал тајмса (ОВДЕ), посетио главни представник Кине за послове Евроазије Ли Хуј. Он је директору одељења за политичка питања и безбедност француског Министарства иностраних послова јасно поручио да се мора спречити даља ескалација сукоба у Украјини, до које би дошло ако би нека од НАТО чланица распоредила своје трупе на територији Украјине, јер би такав потез Русија могла да сматра као агресију и у том случају би могла да употреби нуклеарно оружје.  У истом тексту се наводи и како је очигледно да се на Западу осећа замор у погледу подршке кијевском режиму, те да истовремено кијевски режим има све мање потенцијала да се одупре руској офанзиви. Напад руске војске на Кијев или заузимање Одесе, према мишљењу једног кинског експерта, потпуно би анулирало целокупну досадашњу подршку кијевском режиму од стране САД и ЕУ (ОВДЕ).

Одеса, укратко речено, по свој прилици, има геостратешки потенцијал да у 2024. години буде прекретница рата у Украјини. Улазак руских трупа у град који је основала руска царица Катарина Велика одузео би сваки смисао даљој подршци кијевском режиму, јер територија под његовом контролом без изласка на Црно море губи значај у западној империјалној стратегији изолације Русије. Улазак руске војске у Одесу истовремено би додатно хомогенизовао чланице антиимперијалног пројекта Глобалног југа, које су свакако заузеле позицију неувођења санкција Русији.

Осим тога, време је и да се коначно „галски петао” истера на чистац, те да се види да ли су он и остали европски глобалисти спремни да своје грађане гурну у нову велику европску кланицу на радост Вол стрита, или раскукурикани рошилдовац све време блефира. Сва је прилика да је Емануел Макрон дословце прихватио савет Макијавелија, на коме је магистрирао (ОВДЕ), да „владалац треба да се понаша као животиња и као човек”, што подразумева „бити лисица која ће познавати замке и лав који ће плашити вукове”, али „онај ко уме само да буде лав – не познаје свој занат” и зато „мудар владар не треба да буде од речи кад му то не иде у прилог и кад се промене околности у којима је дао реч” (ОВДЕ). Повратак руске војске у главну црноморску луку руске империје била би, по свему судећи, за Макрона таква околност.

Зоран Чворовић је професор Правног факултета у Крагујевцу. Ексклузивно за Нови Стандард.

(Нови Стандард, 17.03.2024)

„И тако је, мало-помало,
све страно избрисано као погрешан рачун.
Остали су само брегови као што су били одувијек,
Обрасли и обрађени, у очекивању бољих догађаја”.
Иво Андрић, Рзавски брегови

Смутње бројних грађана Србије да је одлука Владе од 2022. године о стопирању пројекта „Јадар” била само изнуђена тактичка пауза, те да власти нису трајно одустале од реализације овог пројекта – потврђене су ових дана изјавом министарке рударства и енергетике Дубравка Ђедовић Хандановић, да ће нова Влада Србије „морати да разговара са компанијом Рио Тинто о пројекту ‘Јадар’” (ОВДЕ). Она је том приликом истакла, да резерве литијума које Србија има у долини Јадра представљају „дар од Бога”, те да „имамо прилику, богати смо, лежимо на милијардама, буквално од разних стратешких минералних сировина и желимо да их користимо на најефикаснији могући начин у интересу, пре свега, наше индустрије, производње, развоја привреде”.

Истовремено, министарка је у форми питања означила противнике пројекта „Јадар” као кривце, који  својим активностима спречавају да се подигне животни стандарда бројних становника Западне Србије: „Да ли неко не жели да у Западној Србији људи имају могућност да зарађују 1.000, 1.500 евра? Коме то иде у прилог?” (ОВДЕ). Једном речју, по министарки Дубравки Ђедовић Хандановић чаробни штапић за економско јачање Србије и подизање благостања њених грађана је – експлоатација литијума у режији мултинационалне компаније Рио Тинто.

Сећање на „ЈуЕс Стил”

Нудећи овакво решење за економске проблеме земље, чини се да министарка Ђедовић Хандановић рачуна на то да су грађани Србије после година медијско-политичког слуђивања заборавили историју српске „транзиције”. А она је препуна примера западних компанија, чији је долазак у Србију од стране различитих српских влада и странаца најављиван као панацеја за све наше недаће – да би се убрзо показало све супротно од тога. После скоро сваке такве „значајне” и „спасоносне” директне стране инвестиције Србија је била сиромашнија, корумпиранија, економски и политички зависнија.

Довољно је сетити се случаја преузимања смедеревског Сартида од стране компаније „ЈуЕс Стил” (U. S. Steel) за свега 23 милиона долара. У оно време била је то највећа америчка инвестиција у Србији – за коју се 2004. године говорило да „ако ‘ЈуЕс Стил’ успе у Смедереву – успеће и Србија” (изјава директора УСС за Европу, Кристофера Навета у листу Време). Према Слободану Антонићу, овај „посао деценије” представљао је парадигматичан пример деловања антилибералног картела (антилибералан због успостављања тржишног монопола) у условима постојања „слабе државе” (weak state) у посткомунистичким земљама Источне Европе (ОВДЕ).

Поводом тог случаја, Слободан Антонић је тада указао на методе којима странаци и домаћи компрадори – који заједнички чине антилиберални картел – уверавају домицилно становништво у неопходност и неминовност доласка неког страног инвеститора. Подсетимо, у тај картел спадају:

• Евалуатори: вашингтонско-бриселски чиновници-политичари;
• Реформатори: домаћи страначки политичари и делови државне администрације;
• Бизнисмени: домаћи тајкуни и заступници овдашњих огранака страних компанија;
• Мисионари: домаћа интелигенција као „месна подружница транснационалне опслужујуће класе”)

Речју Антонића: „механизам се састоји у систематском застрашивању јавног мњења. Земљи домаћину се непрестано прети да ће – у случају да интереси корпорације буду и најмање повређени (деловањем законодавне, извршне или судске власти) – корпорација једноставно приступити масовном повлачењу властитих инвестиција, као и масовном одвраћању других инвеститора.

Јавно мњење се систематски уверава – а у томе велику улогу игра управо вазалска медијска и интелектуална елита државе домаћина – да корпорација заправо чини ‘велику услугу’ земљи домаћину и читавом народу што је уопште дошла да послује у њиховој земљи. Такође, јавно мнење се, упорно и са свих страна, уверава да су инвеститори ретке и плашљиве животиње – које нико не сме попреко ни да погледа – иначе ће одмах да побегну на неко друго место. Коначно, јавност се убеђује да су интерси корпорације заправо у свему подударни с националним интересима земље домаћина”.

Амерички сан као ноћна мора

Сасвим у складу са наведеним методама „пријатељског убеђивања” извршни потпредседник ЈуЕс Стила (U.S. Steel), Џон Гудиш је у јуну 2004. године поручио Србима: „Ми смо велики акцелератор развоја економије. Ми смо одличан пример шта приватни инвеститори могу да учине за економију једне земље… Ми, као произвођачи челика, можемо да привучемо и друге да дођу. У Кошицама је, рецимо, требало да прође три године да би се појавило још осам иностраних компанија. Важно је, дакле, убедити инвеститоре да је земља стабилна и да они не ризикују приликом улагања. Слична је ситуација и са Србијом”.

И тадашњи шеф државе, Борис Тадић, уверавао је грађане Србије речима: „’ЈуЕс Стил’ је добар пример како треба да се иде напред. Присуство овако добре компаније у Србији сигнал је и другим компанијама да треба да улажу у Србију”. А тадашњи премијер, Војислав Коштуница, изјавио је 2005. године: „Челик произведен у Смедереву није само производ – већ и симбол снажних америчко-српских веза”. Са председником и премијером Србије сложио се и тадашњи амерички амбасадор Мајкл Полт, поручивши: „Пословање ‘ЈуЕс Стила’ у Србији од значаја је за свеукупне односе САД и Србије. Прича о ‘ЈуЕс Стилу’ је прича о највећим америчким вредностима попут корпоративног управљања, вредног и ефикасног рада које ова компанија покушава да имплементира овде.” (ОВДЕ)

Испоставило се, међутим, да је „Амерички сан” у Србији испао ноћна мора – и то знатно пре него што је ‘ЈуЕс Стил’ напустио Србију – након вишегодишњег коришћења различитих колонијалних буџетских привилегија. Тако су се, примера ради, радници смедеревске железаре тек после вишендељног штрајка изборили за дневницу из „америчког сна” – један долара по сату! – а последице имплементације „америчких вредности” у сфери заштите животне средине јасно су се огледале 2005. године у испитивањима Завода за заштиту здравља из Ћуприје – према којем је загађење из димњака смедеревске железаре значајно прекорачило дозвољене границе – уз закључак да ‘ЈуЕс Стил’ уопште није ни вршио мерења загађености ваздуха. (ОВДЕ)

Јадар као нови „ЈуЕс Стил”

Од када је Влада Србије 2022. године наводно зауставила пројекат „Јадар”, јавно мњење у Србији је било изложено истој пропагандној мешавини обећања и претњи, која су и пре 20 година примењена у случају ‘ЈуЕс Стила’ и у којој су учествовали носиоци истих политичких функција као и тада, само имају другачија имена. Ту си и председник Републике и председник Владе Србије, као и неизбежни амерички амбасадор. Да би нас све подсећало на време када је „спаситељ” ‘ЈуЕс Стил’ стизао у Србију – потрудио се још у марту прошле године и актуелни амерички амбасадор у Србији, Кристофер Хил, изјавом да је „за Рио Тинто важно да људи схвате да ово није само рударски пројекат. Ово није само пројекат у коме се нешто вади из земље и извози даље. Ово је пројекат који ће имати везе са модерном економијом. На крају ће се литијум који се извади из земље користити за производњу батерија, које ће се уграђивати у електрична возила”. Амбасадор Хил је том приликом истакао да „треба да се потрудимо да укажемо грађанима на потребу да их овај пројекат повеже са зеленом агендом и зеленом економијом – јер ту припадају”. (ОВДЕ).

А онда је и председник Србије, Александар Вучић, 17. јануара из Давоса обавестио грађане Србије да је управо на Светском економском форуму имао „тежак разговор са представницима Рио Тинта и да се наша земља суочава са питањем да ли ће та компанија поднети против нас тужбу или не, али и са питањем да ли ћемо прихватити целокупну агенду раста или не” (ОВДЕ, ОВДЕ). Према Вучићевим речима, привредни раст Србије у наредним годинама зависи скоро искључиво од тога да ли ће Рио Тинто кренути са рударењем литијума у долини Јадра: „Желим да разговарам и са Аном Брнабић и другима, имали смо тежак разговор и рекао сам да морају да понуде најчистије решење којим наш народ мора да буде задовољан – највише стандарде у свету за природу и људе који ће да раде. И питао сам први пут колика ће бити плата запослених. Најнижа нето плата би била 1.000 евра на западу Србије, а тек остали утицаји! Ниво инвестиција у пет година био би сваке године на 20% укупног нивоа страних директних инвестиција. Замислите само како би то ојачало Србију.” (ОВДЕ)

Претходних дана је јавност Србије страхом од тужби Рио Тинта плашила и министарка Ђедовић Хандановић, тврдећи – као да је правни заступник ове компаније – како „они имају одређена права, покренули су одређене судске процесе против наше државе и о свему томе мораћемо да разговарамо са њима после формирања нове Владе.” (ОВДЕ) Да би грађанима Србије учинила што примамљивијим пројекат „Јадар” она је јавност уверавала „да Србија има могућност да буде међу три земље у свету које производе критичну сировину за развој електричних аутомобила” (ОВДЕ), игноришући чињеницу да Србија поседује тек 5,71% светских залиха литијума (ОВДЕ). Оваквим изјавама министарка Дубравка Ђедовић Хандановић је само потврдила основаност тврдње Владимира Гајића – да је њеним избором Рио Тинто „добио свог министра” у Влади Србије – пошто је Дубравка Ђедовић претходно „радила у Европској инвестиционој банци, која је директни финансијер пројеката Рио Тинто по свету.” (ОВДЕ)

Треба имати у виду и да су поједини адвокати увелико упозоравали грађане да је могуће да је Влада Србије 2022. године – приликом укидања Уредбе Владе о Просторном плану подручја посебне намене за јадарит од 2020. године – заправо свесно учинила извесне процедуралне пропусте и тиме отворила могућност Рио Тинту да пред домаћим судом или међународном арбитражом затражи правну заштиту и накнаду евентуалне штете (ОВДЕ). Да ова теза није далеко од истине – потврђује и изјава портпарола Управног суда из новембра прошле године – према којој је Рио Тинто овом суду већ поднео четири тужбе против Владе Србије (ОВДЕ).

Геполитичка димензија „Јадра”

Да ће се Србија када једном буде отворила врата Рио Тинту суочавати са различитим притсцима из арсенала „топовњачке дипломатије” – коју су у оквиру своје колонијалне политике вековима практиковале западне метрополе – упозорио је још 2017. године у исцрпном тексту о дугом историјату различитих непочинстава овог рударског гиганта и Стефан Каргановић (ОВДЕ).

Процењујући ваљда да је дошло време за демонстарцију моћи у односу на Србију, БиБиСи је 2022. године у тексту посвећеном будућности пројекта „Јадар” отворено упозорио: „Краљеви и властодршци некада су слали морнарицу и пешадију да обезбеде улагања у страним и далеким земљама. Данас – а тако је већ дуже од пола века – уместо војске то раде различити међудржавни споразуми којима је исти циљ – да заштите инвестиције у иностранству” (ОВДЕ).

Овде је реч о међудржавним билатералним споразумима о заштити и подстицању улагања (Bilateral Investment Treaties). Такав споразум Србија је са Великом Британијом – државом у којој је седиште Рио Тинта – закључила најпре 2007. године, да би 2021. године био закључен и нови споразум. У информацији поводом закључења другог споразума британска амбасада у Београду посебно је истакла послове „Унилевера, АстраЗенеке, ЈЦБ и Јагуар Ленд ровер који се шире у Србији, као и компанија Рио Тинто која је уложила значајну своту новца што ће подстаћи производњу електричних возила како би се смањила емисија угљен диоксида у свету.” (ОВДЕ).

Спремност западних метропола – пре свих Лондона и Вашингтона – као и бриселске наднационалне бирократије, да употребе делимично модификоване методе „топовњачке дипломатије” за заштиту интереса Рио Тинта у пројекту „Јадар”, свакако има везе са геополитичким карактером ове инвестиције. А геополитички карактер пројекта „Јадар” требало би тумачити у оквиру корака које су САД и ЕУ предузеле током прошле године – како би дошле до споразума о формирању јединственог слободног тржишта критичним металима, међу којима је и литијум – с циљем ослобађања зависности ЕУ од руских фосилних горива (ОВДЕ, ОВДЕ, ОВДЕ).

И док је већина у Србији веровала да је пројекат „Јадар”, бар у догледно време, скинут са дневног реда, 22. септембра прошле године у Њујорку је Александар Вучић са потпредседником Европске комисије, Марошом Шефчивићем, потписао писмо о намерама о покретању рада на стратешком партнерству у области критичних сировина и батерија (ОВДЕ). Тиме је Србија учинила још један важан корак у придруживању америчко-европској стратегији експлоатације и промета критичних мета, која има изразиту геополитичку мотивацију.

Имајући у виду ову чињеницу, упада у очи да је пројекат „Јадар” до сада претресан из различитих углова еколошког, економског, правног, али не и из геополитичког – иако овај пројекат најдиректније тангира геополитичке интерсе Србије – пре свега српског народа као целине. И то не само тиме што је усмерен против руског економског и сваког другог присуства у Србији, који је од узузетне важан за очување виталних геостратешких интереса Срба, већ пре свега због стратешког значаја подручја Подриња.

Етничко чишћење Подриња

На садашњи геополитички положај Србије може се у потпуности применити оцена Јована Цвијића о положају Србије после Берлинског конгреса: „Србија је добила неприродне и географске и етнографске и политичке границе и не само да није добила излаза на Јадранско море – до чијих се обала простире једноставан српски народ – већ није била господар ниједнога свог експортног правца”. „После овог конгреса (Берлинског) Србија је, дакле, била опкољена земља – а ми смо постали ухапшени народ”, закључује Цвијић, и додаје да „наша земља даје класичан пример како рђав географски и економски положај може да изазове и унутрашњу анархију.” (ОВДЕ)

Са окупираним Косовом и Метохијом, при чему је територија НАТО колоније тзв. „Републике Косово” дубоко усечена у остатак државне територије, насилно раздвојена од Црне Горе и јадранске обале и вештачком границом западног протектората Босне и Херцеговине, која је повучена посред српског националног корпуса, и одвојена од Републике Српске – данашња Србија представља класичан пример рђаваог географског положаја на коме је немогуће изградити политички, културно и економски независну националну државу.

Следствено томе, најважнији и најпречи национални задатак Србије и српског народа у целини је промена таквог незавидног географског положаја поступним, али упорним радом на културном, економском, а потом и политичком интегрисању Србије, Републике Српске и Црне Горе, што укључује и реинтеграцију Косова и Метохије у уставноправни поредак Србије. Од успеха српских интеграција директно зависи не само културни, политички, економски, већ и биолошки останак Срба као нације.

С тим у вези, Цвијић је упозоравао да је народ у Босни и Херцеговини „централни и један од најдрагоценијих делова српског народа – срце српског народа”, те да без Босне и Херцеговине „не може бити веће српске државе” (ОВДЕ). Ако је уједињење Србије и Републике Српске, речју Цвијића, срце српских интеграције – за то уједињење од пресудне је важности етничка контрола Подриња као кичме српске нације.

Имајући у виду геостратешки значај Подриња за српски народ није случајно што је Аустроугарска после окупације БиХ, а нарочито током Првог светског рата плански радила на насилној промени етничке структуре Подриња и стварању не-српског етничког зида на Дрини (ОВДЕ, ОВДЕ). Према писању једног од најбољих познавалаца Калајевог режима – историчара Томислава Краљачића – већ 1886. године аустроугарске власти су покренуле колонизацију Немаца из Темишварског Баната у бијељински срез, како би се смањио број непоузданих Срба, којих је у том срезу било 70,57%.

Након пет година формиране су и две немачке колоније између Бијељине и Зворника – Дуго Поље и Брањево – где је у време анексионе кризе био лоциран аустроугарски гарнизон са задатком да мотри на суседну, нижу обалу Дрине у Краљевини Србији. Према писању Краљачића, „даљи планови власти о проширењу појаса колонија уз Дрину остали су неостварени. Главни разлози за то били су нерегулисани аграрни односи, недостатак потребних финансијских средстава којим би се подупрла колонизација, отпори домаћег свијета колонизацији и глад домаћег сељака за земљом”.

Међутим, „са избијањем Првог свјетског рата и са првим побједама аустријске војске учинило се званичним факторима у Босни и Херцеговини и монархији да су створени повољни услови за масовнију колонизацију и измјену етничке структуре на штету српског народа, посебно у граничном појасу према Србији и Црној Гори. Већ на почетку рата српски народ је проглашен непоузданим и као такав изложен је насиљу цивилних и војних власти”. Краљачић даље пише: „У току аустријске противофанзиве у источној Босни, у октобру 1914, 13. октобра донешена је Наредба о експатријацији (прогону из домовине) босанскохерцеговачких земаљских припадника. Уз експатријацију слиједила је и конфискација покретне и непокретне имовине. Доношење овог акта Земаљска влада је правдала војном нуждом да се операционе области ослободе ‘нелојалних и непоузданих елемената’.

Прави мотив те мјере био је, међутим, стварање услова за насељавање након рата тих области становништвом које би било потпуно одано монархији и цару. На међуминистарском савјетовању одржаном у Министарству рата, 4. марта 1915. дворски савјетник у Заједничком министарству финансија Фоглар изјавио је да ће се по закључењу мира многе породице – које би се иначе иселиле из земље – населити на конфискована имања експатрираних Срба. При томе је мислио на „католичке Хрвате, који су познати као вјерни цару.” До новембра 1915. године „осуђено је на изгон 11.951 особа српске националности, од којих је 9.697 било настањено у источној Босни”. (ОВДЕ, ОВДЕ).

Масовни злочини које је аустроугарска војска 1914. и 1915. године починила на десној обали Дрине, на потезу од Богатића до Лознице и дубље на територији Мачве и Јадра, имали су због намере планског и систематског уништавања Срба у Подрињу све одлике кривичног дела геноцида. Ови злочини су били део исте политике коју је Аустроугарска спроводила на левој обали Дрине у циљу расрбиљивања ове геостратешке кичме српског народа. Бечу је било јасно да бројност српског народа с једне и друге стране Дрине чине на дуже стазе неминовним уједињење Србије и Босне и Херцеговине.

Демографске импликације

Имајући у виду да би реализација пројекта „Јадар” – према анализи коју је 2021. године урадила група академика САНУ и професора универзитета – имала не само еколошке, већ и „социјалне, економске и демографске импликације, које су, чини се, стављене у други план, мада то тако не би требало да буде” (ОВДЕ, ОВДЕ), с правом се може поставити питање: да ли експлоатација литијума у режији Рио Тинта може у демографском смислу да учини у Подрињу оно што није пошло за руком Аустроугарској? Нарочито уколико се у обзир узму и следећи подаци на које упозорава наведени експертски извештај академика и професора, који је упућен Влади Србије 2021. године (ОВДЕ):

1) „У Лозници и околини већ постоје ‘црне’ еколошке тачке и не би требало да се оне умножавају док се доле наведене не санирају:

• Рушевине фабрике целулозе „Вискоза”, са великим количинама ускладиштених токсичних и канцерогених материја;
• „Столице”, депонија 600.000 м3 антимонског муља;
• „Зајача”, депонија 250.000 м3 антимонског муља и руде олова.
• Локација планираног рудника јадарита, са пратећом инфраструктуром, налази се на свега 15 км од центра Лознице, као извор потенцијалног загађења површинских и подземних вода, земљишта и ваздуха”;

2) „У првој фази (пројекта Јадар) је планирано потпуно уништење 533 хектара (204 хектара шума; 317 хектара обрадивог земљишта; 8 хектара дворишта и окућница; 4 хектара воћњака). Успостављањем депонија на више од 310 хектара (прва фаза) – у непосредној зони приобаља изразито бујичних водотокова Корените и Јадра – рађа се стална претња да бујични поплавни таласи разоре заштитне насипе, трајно контаминирају приобаље и пренесу огромне количине полутаната до тока Дрине, затим Саве, са непредвидивим последицама за низводне деонице – у које спада и Макиш, водоизвориште Београда”;

3) „Уништење и фрагментација станишта деградираће биолошку разноврсност – која сада обухвата неколико стотина биљних и животињских врста – од којих су 145 са статусом строго заштићених и заштићених врста. Пројекат ‘Јадар’ елиминише вредан економски потенцијал планиране Подрињско-јадарске туристичке дестинације, у којој се налазе заштићени Предео изузетних одлика „Тршић-Троноша”, споменик у Драгинцу и још 50 објеката градитељског наслеђа и археолошких локалитета”.

4) „Уколико се реализује пројекат ‘Јадар’, доћи ће до битних промена хидро-морфолошких карактеристика и статуса реке Јадар и њених притока Корените и Ликодре, у укупној дужини од око 45 км, а биће угрожена алувијална издан (подземне воде) дуж реке Јадар и приобаља Дрине у Мачви, укупне површине 1.215 км2 – које је највећи резервоар подземних вода у западној Србији и регионално извориште за водоснабдевање Мачве, доњег Срема и, у перспективи, Београда. У случају елементарних непогода, пропуста у управљању или хаварија на опреми – уколико дође до истицања рударског отпада и отровних супстанци у водотоке и подземне издани – негативни утицаји рудника ће се проширити знатно изван обухвата Просторног плана и угрозиће речне токове и приобаље Дрине и Саве.”

Аутори наведеног извештаја закључују да је „реалан сценарио да ће се искористити око 40% расположиве руде, због чега ће се трајно променити намена 2.031 хектара најквалитетнијег пољопривредног и шумског земљишта, раселити становништво, загадити природна средина на ширем подручју, а у сливу реке Јадар оставити око 60 милиона м3 опасног отпада чак 40 година после експлоатације.” (ОВДЕ)

Имајући све ово у виду, сасвим је јасно да нимало није претерано рећи да је садашња одбрана Подриња од експлоатације литијума од стране Рио Тинта важна онолико колико је у Првом светском рату била важна одбрана и ослобођење Подриња од Аустроугарске. Притом, не треба рачунати да ће на геостртешку опасност пројекта „Јадар” указати они који се из дневнополитичких разлога противе овом пројекту, а који уједно српске интеграције доживљавају као забрањену ревизију резултата ратова које је НАТО 1990-их година прошлог века водио против Срба.

Зоран Чворовић је професор Правног факултета у Крагујевцу. Ексклузивно за Нови Стандард.

(Нови Стандард, 28.02.2024)

Једна вест с почетка фебруара из области здравства чини се да је боље осветлила процесе који су захватили Русију након почетка Специјалне војне операције у фебруару 2022. године, него бројне вести са фронта или оне које се непосредно тичу руске политике и економије.

Влада Руске Федерације је oдлуком, коју је донела 31. јануара, а објавила 2. фебруара 2024. године, суспендовала примену Плана активности на увођењу 11. ревизије Међународне класификације болести (МКБ), коју је Светска здравствена организација објавила у јуну 2018. године (овде).

Реч је о плану који је влада РФ усвојила 15. октобра 2021. године и који је предвиђао да примена нове 11. ревизије Међународне класификације болести у Русији започне 1. јануара 2022. године, а да се целокупни процес имплементације овог документа оконча крајем 2024. године (овде, овде, овде). За примену наведеног плана, влада РФ испланирала је да потроши из државног буџета око 2,2 милиона долара (овде).

Образлажући најновију одлуку о суспензији примене плана активности на увођењу 11. ревизије Међународне класификације болести, министарство здравља РФ је истакло, да је „одлука донета имајући у виду велики броја обраћања грађана, друштвених организација, као и сенатора и депутата, због могућих противречности Међународне класификације болести у односу на традиционалне моралне и духовно-етичке вредности утврђене законодавством РФ” (овде, овде).

Легализација педофилије?

Реч је, пре свега, о променама које МКБ-11 доноси, у односу на МКБ-10, у области дијагностиковања и класификације сексуалних поремећаја и стања. Тако је Лариса Попович – директор Института економије здравствене заштите московског универзитета „Више школе економије” – истакла, да је према МКБ-11 транссексуалност изгубила својство душевне болести (овде). На проблематичност управо тог дела МКБ-11 указао је још у јуну прошле године и први заменик председника Комитета за здравство Државне Думе, Алексеј Курињиј (овде).

Пре тога је, у марту 2023. године, јереј Фјодор Лукјанов – председник патријаршијске Комисије за питања породице, заштите материнства и деце – изјавио на заседању Државне Думе, да МКБ-11 „промовише вредности које су туђе Русији”, јер „различите облике изопачености” – укључујући и педофилију – третирају „као поремећај само у случају када се педофил осећа због тога дискомфорним” (овде). Осим тога, према мишљењу РПЦ, у МКБ-11 „транссексуалност и хомосексуализам имају својство норме” (овде). Имајући све то у виду, јереј Лукјанов је своје излагање пред депутатима закључио речима „ми знамо ко је учествовао у разради МКБ-11 и кога спроводи, па је због тога свакако потребно да Русија обавезно – макар и делимично – изађе из овог механизма” (овде).

Након оваквог упозорења из РПЦ, потпредседник Државне Думе из редова „Јединствене Русије”, Петар Толстој, изјавио је у јулу прошле године да би Русија требало да „одустане од примене оних правила Међународне класификације болести, која се тичу проблематике полног идентитета и тема ЛГБТ” и да би, с тим у вези, Русија требало да одбаци туђу идеологију која јој се намеће од стране Колективног запада.

Истовремено, Толстој је указао да је дошло време да Русија напусти Светску здравствену организацију (СЗО), која је, с једне стране, увела санкције Русији, док, с друге стране, срамно „намеће Русији погледе и правила која нису у складу са њеним вредностима” (овде). Тада су поједини руски медији предлог потпредседника Думе о потреби одбацивања нове верзије Међународне класификације болести прокоментарисали речима, да за то „Толстој има мало присталица” и да „њега не подржава Министарство здравља” (овде).

Утицај глобалиста у Русији

После шест и по месеци показало се, међутим, да потпредседник Думе – иначе познат по својим врло јасним националним и хришћанско-конзервативним идеолошким ставовима – уопште није усамљен у оцени да Русија мора да одбаци нову Међународну класификацију болести (МКБ), зато што је она супротна моралним и духовним вредностима које су утврђене руским законодавством.

Неко је очигледно рачунао да ће захтеву за суспензију МКБ-11 снажан отпор пружити руска медицинска „дубока држава”, тј. лекарски кругови интересно и идеолошки повезани дугогодишњом сарадњом са СЗО и западним медицинским удружењима и установама, као и поједини глобалисти-професионалаци у државном апарату (овде). Због тога је, по свему судећи, специјални представник СЗО за Русију, Мелита Вујновић, у јулу прошле година одбила да за руске медије коментарише ставове потпредседника Думе о потреби одбацивања МКБ-11 (овде).

Тако се показало, да су у условима Специјалне војне операције и борбе руске државе и народа за опстанак, појединим домаћим струковно-интересним групама – као важаном чиниоцу у рату глобалиста против суверене државе – итекако сужене могућности да под фирмом „струке” и „науке” правдавају увођење нове идеологије, коју не прихвата огромна већина грађана Русије. У условима рата подршка народа постаје државним властима незаменљива – што за последицу има ресуверенизацију државе, али и ресуверенизацију народа као носиоца суверености у демократским режимима.

Притом, суспензија примене нове верзије Међународне класификације болести у Русији није никакав инцидент, мотивисан демагошким мотивима, већ једна мера конзистентне државне политике руског руководства у области заштите темељних друштвених вредности, које су нашле своје место и у новим  одредбама Устава РФ (традиционалне и вредности монотеистичких религија, односно „идеали предака” и „вера у Бога”, патриотско васпитање и јединство духовног, моралног, интелектуалног и физичког васпитања деце као „приоритет државне политике Русије”, нови чл. 67/1 Устава, овде).

Руска државна стратегија

Закони који су донети након почетка СВО којима се штите традиционалне и породичне вредности – а које деле припадници свих монотеистичких религија у Русији – учинили су неодрживим даљу имплементацију плана на увођењу нове верзије Међународне класификације болести (МКБ-11), који је донет неколико месеци пре почетка СВО. Реч је о Закону који је донет 5. децембра 2022. године и којим се, под претњом високих новчаних казни, забрањује физичким и правним лицима да пропагирају на територији РФ – како малолетним, тако и пунолетним лицима – нетрадиционалне сексуалне односе (овде), педофилију и промену пола, као и о Закону од 19. јула 2023. којим се забрањује медицинска промена пола (овде).

О мотиву законодавца да донесе такве законе, јасно сведоче речи председника Државне Думе Вјачеслава Володина, изречене приликом доношења првог од наведених закона: „Овај акт ће нам омогућити да заштитимо нашу децу, будућност земље од мрака који шире САД и европске државе. Ми имамо своје традиције и вредности” (овде). Пре усвајања Закона против пропаганде нетрадиционалних сексуалних односа, педофилије и промене пола депутатима се обратио амерички државни секретар Ентони Блинкен са захтевом да гласају против предложеног закона.

Одговор руских посланика на Блинкенову молбу је био једногласан – али у прилог прихватања предлога Закона (овде). А потом је уследио и одговор америчком државном секретару председника Думе Володина: „Нама није потребно наметање туђих вредности. Ви сте своје срушили, видећемо како ће се све то завршити – али у сваком случају јадно – зато што је то Содом, другачије се не може назвати, а САД су постале центар тог Содома у свету. Нека их тамо, али код нас нека се не довлаче” (овде).

Тотална депатологизација

Ради се, заправо, о стратешком и идеолошки утемљеном одговору Русије на, такође, стратешки план лево-либералних глобалистичких структура, да се посредством међународних организација – каква је, између осталог, и Светска здравствена организација (СЗО) – појединим државама наметну идеологизоване струковне (у овом случају медицинске) агенде, које треба да коренито измене не само брак и породицу – а посредством њих нацију и људско друштво уопште – већ и самог човека.

Притом хрватски клинички психијатар и професор Медицинског факултета у Загребу, Горан Арбанас, јасно показује да је нова верзија Међународне класификације болести Светске здравстве организације код оцене појединих поремећаја везаних за сексуално здравље пошла од Дијагностичког и статистичког приручника за душевне поремећаје Америчког удружења психијатара (DSM-5).

Док је у ранијој (у Србији још увек важећој) верзији Међународне класификације болести (МКБ-10) постојала дијагностичка категорија душевног оболења F66.1, „која је укључивала она стања где је особа била незадовољна својом сексуалном оријентацијом, сматрала је неприхватљивом својој особности, жељела да нема такву сексуалну оријентацију и због тога је тражила помоћ” и у коју су „могли бити укључени људи хомосексуалне, бисексуалне или било које друге сексуалне оријентације који су имали психолошке проблеме или сметње због своје сексуалне оријентације”,  у новој „класификацији МКБ-11 више нема ове категорије – што значи да се сексуална оријентација више не може патологизирати, чак ни кад је страна личности особе (егодистоничка)”.

Речју Арбанаса, „ово је потпуно у складу с класификацијом ДСМ-5, где се сексуална оријентација ниједном ријечју не спомиње у контексту патологије” (овде). Из Дијагностичког и статистичког приручника за душевне поремећаје Америчког удружења психијатара (DSM-5) преузет је и другачији приступ према педофилији у новој верзији Међународне класификације болести (МКБ-11) Светске здравстве организације – на шта су посебно указивали њени руски критичари. О томе хрватски психијатар закључује следеће:

„DSM-5 увео је новост у погледу парафиличних поремећаја с обзиром на то да разликује парафилију (која се не сматра патологијом, поремећајем) и парафилични поремећај (који је патологија, поремећај). Да бисмо парафилију могли сматрати парафиличним поремећајем, мора постојати патња особе која ју има или патња жртве (партнера који није пристао на такву активност). Ова подјела прихваћена је и у МКБ-11. Још једанпут наглашавамо да су парафилични поремећаји у МКБ-11 дио душевних поремећаја, а не стања везаних уз сексуално здравље. Међу парафиличним поремећајима у МКБ-11 наводе се ексхибиционистички, воајеристички, педофилични, фротеристички поремећаји и поремећај сексуалног садизма с присилом” (овде). Једном речју, педофилија – као и други наведени сексуални поремећаји – сматраће се парафиличним поремећајем, односно душевном болешћу, само под условом да се докаже постојање патње код педофила или њене жртве, што је заправо само прва степеница ка потпуној легализацији педофилије.

Генерално посматрано, интенција нове верзије Међународне класификације болести-11 Светске здравстве организације јесте да се већина сексуалних поремећаја издвоји из категорије F – ментални поремећаји и поремећаји понашања, где се налазе према Међународној класификацији болести-10 коју је СЗО усвојила 1990. године, у нову категорију Стања повезана са сексуалним здрављем, чиме се, речју господина Арбанаса, „даје до знања да се сексуалне сметње не сматрају душевним (психичким) поремећајима” (овде). Да је садашња фаза депатологизације сексуалних поремећаја извршена према јасно одређеном плану, види се и по томе што се у међувремену појавила и нова специјализација из сексуалне медицине (први специјалистички испит у ЕУ одржан 2011. године), која треба да замени психијатријско лечење таквих особа (овде).

Имајући управо у виду револуционарну брзину промена коју СЗО спроводи код оцене и класификације појединих појава везаних за сексуално здравље, председник комитета руске Државне Думе за здравство, Бадем Башанкајев, закључује да оно што се „раније сматрало патологијом и што се лечило, постало је потом блиско патологији, а сада је то скоро – норма”. „И све се то догодило за 25 година, па како то може бити?”, пита се руски депутат (овде). Одговор на питање где треба тражити узроке тако брзим променама у односу СЗО према сексуалним поремећајима, пружа заједничка изјава за јавност међународних ЛГТБ организација, које су, према сопственом признању, „биле укључене у процес израде Међународне класификације болести (МКБ-11) када су у питању транс и родно-различите особе” (овде).  

Да се ствари неће завршити на ономе што доноси 11. верзија Међународне класификације болести, те да су резерве руске државе према овом документу основане, јасно показује наведена изјава међународних ЛГТБ организација које су учествовале у израду МКБ-11: „Пошто су категорије у вези са трансродношћу избачене из поглавља о менталном здрављу, следећи кораци у овом процесу укључују одбацивање преосталог патологизујућег језика и кретање ка законској депатологизацији и универзалној нези…Сматрамо да МКБ-11 представља прелазну верзију – прихватљиву само као корак ка депатологизацији.” (овде)

Причање приче

Промене у медицинској патологији оправдавају се неолибералном идеологијом и њеним главним инструментом – апсолутизованим људским правима – која су остала без свог првобитног политичког смисла и циља (ratio legis), па су – како примећује К. Дузинас – деградирала на ниво да свака „жеља појединца и групе може бити преображена у политички захтев и, евентуално, у легално право” (овде).

Имајући у виду да тако деградирани и политички испражњени институт људских права глобалисти користе као инструмент за деструкцију сваке нормативности и културе, чувени руски уставни правник и дугогодишњи председник Уставног суда РФ, Валериј Зоркин, упозорава: „Присталице ове концепције (неолибералне, прим. аутора З. Ч.) изјављују да су у садашњем времену хришћанске вредности и на њима формирана култура и норме социјалног понашања, наводно, застарели. Па се у име људских права захтева рехабилитација и ослобођење људских инстиката од репресије културе. Не могу а да се не сложим са оним истраживачима који се, у вези с тим, питају: човек са неограничено слободним инстиктима – да ли је то човек? Има ли он право да се тако назива?”

Исход оваквог историјског процеса може имати – упозорава Зоркин – застрашујуће и неизгладиве последице: „Рушење нормативности људског друштва кроз одбацивање појединих фундаменталних социо-биолошких забрана на којима се оно од почетка заснивало (а које су, не случајно, биле прихваћене и освештане од стране хришћанства), значи измену неких основних антрополошких карактеристика човека. Можда ће човечанство једном и поћи тим путем – али то више неће бити оно човечанство које ми познајемо, а можда то више и неће бити човечанство” (овде).

Једини начин да се заустави процес разградње традиционалног људског друштва, породице и нације, као и расчовечење човека, јесте суверенизација државе. А суверенизација државе, пре свега, значи – како је недавно истакао Слободан Владушић – да држава мора да поврати монопол над „причањем приче”, односно над обликовањем слике света својих грађана (ОВДЕ). Јер су у процесу разградње суверених држава, током претходне три деценије – монопол над „причањем прича” од националних држава отеле мултинационалне компаније, међународне организације налик СЗО и бројна међународна „струковна” удружења.

Успостављање монопол над „причањем прича” витално је важно не само у сфери образовања – већ како показује садржај нове верзије Међународне класификације болести (МКБ-11) – итекако и у сфери здравства. Када је донела одлуку о суспензији примене МКБ-11 – због тога што је супротна моралним и духовним вредностима на којима почива руско друштво и правни поредак руске државе – руска држава је заправо повратила у једном сегменту монопол над „причањем приче”.

Зоран Чворовић је професор Правног факултета у Крагујевцу. Ексклузивно за Нови Стандард.

Напомена: Ставови аутора не одражавају нужно ставове редакције Новог Стандарда

(Нови Стандард, 15.02.2024)

Чини се да ни после скоро осам векова од свршетка земног живота оснивача Српске цркве нисмо још увек свесни обима и значаја дела Светог Саве. То и није необично, када се има у виду оцена коју је о Светом Сави дао чувени византолог Дмитрије Оболенски: „Међутим, историчар који настоји да обухвати необичну разноврсност његовог живота и рада – као владарског сина, калуђера, епископа, ходочасника, дипломате, администратора, мецене, писца и учитеља свог народа – готово неминовно долази до закључка да је у грчком и словенском свету источноевропског средњег века мало коме било дато да за 60 година живота постигне толико много” (овде).

Због свега онога што је успео да уради за 44 године монашког живота, Светом Сави се у актисту обраћамо као „првом пастиру и учитељу српском”, али и као равноапостолном: „Радуј се, Апостолима једнаки првопрестолниче српске земље”. И у тропару спеваном у част првог српског архиепископа истиче се Савино равноапостолство: „Зато Те поштујемо као равна апостолима и светитељима”.

Грчка реч апостол значи исто што и латинска мисионар и словенска посланик (овде). Апостолима је Христос назвао прву дванесторицу ученика („И кад би дан, дозва ученике своје, и изабра од њих Дванаесторицу, које и апостолима назва”, Лк. 6, 13), које је он изабрао, научио и послао да проповедају о Царству Божијем, најпре међу „изгубљеним овцама дома Израиљева” (Мт. 10, 6), а након Његовог Васкрсења и међу свим другим народима (Лк. 24, 47). Притом, делатност прве дванаесторице, као и следеће седамдесеторице апостола, на уређењу земаљске Цркве није била територијално ограничена (овде).

Равноапостолним Црква назива оне светитеље чији је мисионарскии и црквено-организаторски рад по значају и обиму био сличан раду првих апостола Цркве (овде). За разлику од првих апостола, делатност каснијих равноапостолних светитеља на ширењу и учвршћењу хришћанске вере по правилу је била везана за поједине народе и тачно одређене територије. Тако Црква прославља као равноапостолне прве велике хришћанске просветитеље и крститеље Грузина, Бугара и Руса – Св. Нину (овде), Св. кнеза Бориса (овде) и Св. великог кнеза Владимира (овде), али и словенске учитеље и просветитеље Св. Кирила и Методија (овде). Као равноапостолног Црква прославља и првог хришћанског цара и заштитника („епистимонарх”, овде) Цркве – Св. цара Константина (овде).

Црква Светог Саву поштује као равноапостолног  пре свега због оног што је он учино за спасење српског народа, као осмислитељ и иницијатор оснивања аутокефалне Српске цркве, као њен први, не само архиепископ, већ и каноничар, литургичар, богослов, црквени педагог, хагиограф и црквени градитељ. У акатисту посвећеном Свети Сави се истиче, да је он „у Србији заблистао, (а) ипак те сва васељенска Црква сматра за бранича, представника и молитвеника пред Господом”.  С тим у вези, још је чувени руски и српски каноничар Сергеј Троицки, у светосавској беседи одржаној на Правном факултету у Суботици, сада већ далеке 1928. године, скренуо пажњу на бројне чињенице које говоре о Светом Сави као, не само српском, већ и свесловенском светитељу и просветитељу (овде). Тиме и равноапостолство Светог Саве добија другачији и шири смисао.

Култ српског светитеља

О посебном поштовању које је Свети Сава уживао међу православним Словенима, већ јасно говори то што су бугарски цар Јован Асен II и  патријарх Јоаким после Савиног упокојења у Трнову, 1235/1236. године, два пута за годину дана одбијали молбе српског краља Владислава, иначе зета бугарског владара, да пренесе Савине свете мошти у Србију, у Милешево (овде, овде). Теодосије бележи да је бугарски цар на тражење краља Владислава да му преда свете мошти свог стрица и првог српског архиепископа одговорио речима: „Све, дакле, што волиш да молиш од мене, није ти забрањено, сине мој, рекавши, а престани да ме присиљаваш да дам оно што  и није лако дати, јер ме и патријарх и велможе и сав град у томе спречавају” (овде).

Имајући то у виду, познати руски медијавелиста Анатолиј Аркадијевич Турилов закључује, да се „замало није десило” да Свети Сава, који се још „за живота прославио бројним чудима”, већ тада постане „бугарски светитељ”. Такво рано и дубоко поштовање Светог Саве међу Бугарима сасвим је у супротности са чињеницом, да је „прелазак култа националног светитеља у другу земљу – догађај који је претпостављао посебне услове” и да је стога „чак и у суседној Бугарској и Србији круг заједничких словенских светитеља релативно невелик” (овде).

У Русији се култ Светог Саве почео ширити од краја 14. века, са покретањем новог, другог таласа руско-јужнословенских веза, пре тога прекинутих због монголске најезде на земље Кијевске Русије. О томе сведоче месецослови у руским рукописима Јеванђеља, Апостола и служабницима са поменима на литургији Св. Саве и  Св. Симеона (овде). Свети Сава је у Русији, по свему судећи, прослављан много пре званичног уношења српског светитеља у Диптих светих Руске цркве, јер се његово име помиње у месецослову уз Псалтир који потиче из 1401. године, из времена митрополита Кипријана, док најстарија сачувана служба Светом Сави у руским минејима потиче из 1517. године (овде, овде, овде). Најстарији сачувани рукопис „кратког, али врло садржајног житија” Светог Саве у Русији потиче, према Турилову, из 1429. године. Већ 1517. године монах Исајиа шаље са Свете Горе у Москву рукопис Теодосијевог житије Светог Саве, а до данас је сачувано чак 80 руских рукописа овог житија (овде).

На иницијативу првог руског цара, Ивана IV Васиљевича, само две године након његовог узвођења у царски трон, Св. Сава, Свети Симеон и Св. Арсеније Сремац (за Савиног наследника Св. Арсенија Сремца у Русији је пре тога била написана служба) прибројани су 1549. године у Диптих светих Руске цркве као „нови чудотворци” (овде, овде, овде, овде, овде). Захваљујући првом руском цару – који се у детињству васпитавао под утицајем бабе по мајци Ане Јакшић-Глински – Свети Сава и Свети Симеон су осликани на стубу централног дела Архангељског сабора у Кремљу, иначе гробној цркви московских Даналовича-Рјуриковича (овде).

Према тврдњама појединих аутора, по налогу Иван IV Васиљевич је у московским цркавама тог времена било је осликано 13 фресака са ликом Светог Саве, а седам са ликом Светог Симеона (овде). Турилов истиче како су Свети Сава и Свети Симеон – заједно са руским светитељима и небеским заштитницима руског владарског дома – били извезени на завеси за Царске двери коју је цар Иван IV Васиљевич поклонио Хиландару 1555. године.

Истовремено је Хиландар првом руском цару поклонио крст са светим моштима који је носио Свети Сава. Следеће 1556. године Хиландар је, захваљујући старању Ивана IV, отворио и своје подворје у Москви, недалеко од Кремља у рејону Китай-города, које ће постатити стециште бројних српских монаха који ће долазити у руску престоницу како би издејствовали помоћ и заштиту руских владара.

Крајем владавине Ивана IV у саставу десетотомног Летописа светске и руске историје (Лицевой летописный свод) – који је био састављен за потребе богате царске библиотеке – наћиће се илустровано житије Светог Саве, чији су аутори били руски мајстори. Ове илустрације „по обиму превазилазе све што на ту тему постоји у средњовековној српској уметности” (овде, овде).

У следећем, 17. веку, „култ српског светитеља”, речју Турилова, „постао је већ неодвојиви део руске културе и црквеног живота” (овде). Према тврдњи музиколога Јелене Чишковске, најстарији руски рукописи стихире у част Светом Сави са нотним записом потичу с почетка 17. века (овде).

Историјски контекст

Рана појава култа Светог Саве међу православним Русима и Бугарима може се разумети тек када се његово велико дело анализира из контекста епохе у којој први српски архиепископ живео и стварао.

А Свети Сава – за кога Владимир Мошин каже да се ради „о једном великом организаторском и законодавном духу” (овде) – започиње реализацију свог програма образовања самосталне Српске цркве у границама независне српске државе у години великих геополитичких и црквених ломова, који су 1204. године задесили Балкан и Малу Азију.

Управо те метежне године, како показује Миодраг Петровић, тридесетогодишњи јерођакон Сава прима архимандритско достојанство од солунског митрополита Константин – Костадија, и то пошто се пре тога „на Светој Гори чуло да су Латини 13. априла 1204. године освојили Цариград и разбили Византијско царство”, али „пре јесени исте године, када је маркиз Бонифације Монфератски добио од првог латинског цара у Цариграду да влада Солуном” (овде).

У новембру исте 1204. године обновљена Бугарска (Трновска) архиепископија ступа у унију с Римом, па првојерарх Бугарске цркве прима од легата, моћног папе Иноћентије III, симболе више цркве власти постајући „примас всей Болгарии и Влахии” (овде). Примање црквене уније био је услов да бугарски владар Калојан буде одмах након тога – по папском благослову и од стране папског легата – крунисан краљевском круном (овде, овде).

Следеће 1205. године Латини су заузели и Свету Гору, предајући је на управу бискупу од Севастеје (овде). Користећи недаће Цариградске патријаршије – чије се седиште из окупираног Цариграда преселило у Никеју – епископи са територије Епирске државе, као политичког ривала Никејског царства, почињу да раде на јачању позиција Охридске архиепископије, под чијом се јурисдикцијом у том тренутку налазио највећи део српских земаља, заједно са престоним Расом (овде).

„Ти догађаји су”, како примећује Миодраг Петровић, „неизбежно умножили Савине бриге и питања у вези са будућим црквенополитичким збивањима у Србији”.  Анализом одредаба Студеничког типика – који је Свети Сава саставио пре доласка у Србију 1206. године – Петровић је убедљиво доказао, да је Свети Сава имао јасан план да у наредним годинама српском народу обезбеди како пуну црквену независност – добијањем томоса о аутокефалности, тако и пуну државну независност (сувереност) – подизањем српске државе у ранг краљевине.

Следствено томе, Сава у 13. глави Студеничког типика изузима студеничког игумана, са чином архимандрита, испод власти надлежног епископа, Грка из Охридске архиепископије који је столовао у Расу. Иако српски владар у моменту састављање Студеничког типика носи титулу великог жупана, Сава у 13. глави Студеничког типика помиње „великог краља” као ктитора и заштитника Студенице, који уводи у трон њеног игумана (овде).

Сава је свој црквенодржавни програм реализовао поступно, са пуно такта и стрпљивости, али и ништа мање одлучности, стварајући током скоро петнестогодишњег студеничког игумановања кадровске, правне, организационо-техничке, материјалне и дипломатске предуслове за његову реализацију. Различити путеви стицања пуне црквене и државне независности показују да је Сава, у питањима вере био ревнитељ, а у питањима политике дипломата.

Да је Сава пажљиво бирао моменат за реализацију својих планова – узимајући у обзир политичке прилике свог времена – јасно се види из речи које је изрекао члановима своје пратње приликом доласка у Никеју 1219. године, а непосредно пре него што ће замолити цара Теодора Ласкариса да Србима дарује аутокефалну Цркву: „Сада је време, уз Божију ми помоћ, да извршим жељу срца својега за земљу отачаства мога, а да ли ће после овога бити овакво згодно време, и да ли ћу опет овамо доћи? Ко зна да ли ћемо бити живи!” (овде)

Добијањем црквене аутокефалности створен је предуслов да „самоосвећени” (од српских епископа, а не од друге црквене власти) српски архиепископ крунише домаћом краљевском круном српског владара, како би овај постао у пуном смислу речи „самодржавни”, али и „Првовенчани”. То се и догодило на Спасовдан 1220. године, када је Свети Сава на чувеном Жичком сабору крунисао брата Стефана (стога што је крунисан искључиво круном добијеном од папе, први српски краљ Михајло Војислављевић није носио епитет „Првовенчани”, који је био резервисан само за „самодржавног” владара кога је крунисао „самоосвећени” архиепископ аутокефалне Српске цркве (овде).

Преседан Светог Саве

Тако је захваљујући Светом Сави, речју Драгутина Анастасијевића, „нереална папска политика покатоличавања Балкана путем покатоличења балканских владара за награду краљевске круне, осујећена у Србији” (овде). Захваљујући Светом Сави таква папска политика биће врло брзо онемогућена и у суседној Бугарској.

Како примећује Сергеј Троицки, „независност Српске цркве коју је добио Свети Сава створила је не само повољне услове за развитак саме цркве, него је, више од тога, отворила нову епоху у историји целе источне Цркве; пошто је њена независност фактички оповргла теорију пентархије (првобитних историјских пет патријаршија) и постала је пример и основа за независност и других словенских цркава” (овде). Није само Савин рад на образовању независне Српске цркве служио Бугарима као узор за стицање канонске аутокефалије у оквиру Православне цркве и извлачење из канџи уније са Римом, већ је Сава непосредним залагањем допринео да до таквог исхода и дође.

Како би формирао антилатинску коалицију између српског, бугарског, никејског и епирског владара, Свети Сава је почетком 1230-их година 13. века договорио брак новог српског краља Владислава са кћерком бугарског цара Јована Асена II, а потом и брак између сина никејског цара Јована Ватаца и кћерке бугарског цара Јована Асена II. Након тога, Сава одлази у последњу своју мисију, обилази четири источне патријаршије (Никеју, Јерусалим, Александрију и Антиохију), по својом прилици с циљем да издејствује признање аутокефалне Бугарске цркве у рангу патријаршије.

Као резултат ове мисије првог српског архиепископа дошло је 1235. године у Галипољу до званичног признања Бугарске патријаршије од стране четири источна патријарха (овде, овде, овде, овде). Имајући све ово у виду, Сергеј Троицки закључује како се „не само Српска црква с пуним правом може називати Црквом Светог Саве, већ у неку руку тако може бити названа и Бугарска црква” (овде).

Када је је Цариградска патријаршија закључила унију са Римом на Сабору у Фиренци 1439. године, а руски епископи потом сами изабрали за новог митрполита Јону уместо прогнаног унијате Грка Исидора, за потребе одбране каноничности аутокефалности Руске црква састављен је посебан спис под називом Сказание о сербской и болгарской патриархиях.

Тај спис садржи кратко оригинално житије Св. Саве. Сказание о сербской и болгарской патриархиях и налази се у свим сачуваним рукописима Крмчије тзв. Софијске редакције и то на њеним првим страницама. Имајући у виду да је Крмчија била основни извор не само црквеног, него и државног права у Русији све до реформи Петра Великог, оваква позиција текста који се позива на Савин преседан у стицању аутокефалности једне националне словенске цркве има, по речима Јелене Бељакове, посебну важност (овде).

Значај Законоправила

Посебан значај за православне Словене – када је у питању уређење цркве, али и државе – имао је Савин рад на новој словенској редакцији Номоканона са коментарима, који је познат под именом Законоправило Светог Саве. Наиме, после Самулиовог пораза 1018. године и византијског покоравања његове државе, а нарочито током 12. века одвијала се убрзана хеленизација Охридске архиепископије (овде). Тада су из употребе потиснути, па чак и уништавани словенски преводи богослужбених и канонских књига.

Тако су грчки рукописи Номоканона скоро у потпуности потиснули стари словенски превод Номоканона у 14 титула настао у доба Првог бугарског царства (овде). Следствено томе, када је Свети Сава завршио нови превод номоканонских одредби и коментара каноничара и сачинио нову словенску редакцију Номоканона, сви балкански Словени, а нешто касније и Руси – после монголске најезде и уништења старих епархијских библиотека – могли су да понове речи забележене у Поговору Иловичког преписа Савиног Законоправила: „Појавише се на светлост словенског језика ове богонадахнуте књиге, зване номоканон, јер пре тога беху помрачене облаком мудрости грчког језик”.

Стога није случајно што је Савино Законоправило, по свој прилици 1235. године, проглашено у Бугарској цркви за опште обавезни номоканонски зборник. На захтев руског митрополита Кирила II, бугарски патријарх је 1262. године, преко бугарског деспота Свјатослава, послао један рукопис Савиног Законоправила, који је потом на Владимирском сабору 1273/1274. године био проглашен за опште обавезни номоканонски зборник и у Руској цркви (овде).

Настављач словенских просветитеља

Један од најбољих савремених познавалаца овог питања, Јелена Бељакова, недавно је скренула пажњу, да историчари до сада, нажалост, нису посветили пажњу питању „како је аутокефалност Српске цркве примљена у другим словенским земљама, како је утицала на историју других словенских цркава” (овде). Притом је она Савин рад на добијању аутокефалности Српске цркве с правом довела у везу са догађајима из друге половине деветог века, када је први пут једна словенска Црква – Бугарска – добила независност (остављамо по страни питање односа етничких Словена и Протобугара као несловенског становништва).

С тим у вези важно је подсетити да је аутокефалност коју је Бугарска црква добила на Цариградском сабору 880. године била, пре свега, плод стратешког деловања Светог Фотија, патријарха цариградског, који се одрекао канонске јурисдикције над епархијама у Бугарској, како би их заузврат трајно догматски одвојио од Рима и везао за Цркву од Истока (овде).

Следствено томе, Свети Сава се показује као непосредни настављач дела једног од највећих цариградских патријараха – Фотија. Како су под руководством Светог Фотија мисионарили међу Словенима, али и Арабљанима и Хазарима, браћа Кирило и Методије, равноапостолни Свети Сава је истовремено био и непосредни настављач дела ове двојице великих словенских просветитеља.

Као и Свети патријарх Фотије – и Свети Сава је знао да је народна аутокефална црква са богослужењем и канонском и црквеном књижевношћу на словенском језику, сигурна заштита од хегемонистичких претензија у јерес палог Старог Рима. Није случајно да је ова лекиција у прошлости – као и данас – по правилу била непозната оним цариградским јерарсима који претњу за цркву нису видели у римској јереси – већ у словенским аутокефалијама.

А „Сава ће бити српски”, речју Сергеја Троицког, „само онда кад Срби, као и сви остали Словени, буду чували његов завет о зближавању свих Словена, и од следовања том завету зависиће нормалан развитак и срећа не само српства – већ и словенства” (овде). Данас је више него јасно да православни Срби не могу остати деца Светог Саве ако забораве његов завет словенске братске солидарности са браћом православним Русима.

Зоран Чворовић је професор Правног факултета у Крагујевцу. Ексклузивно за Нови Стандард.

(Нови Стандард, 28.01.2024)