И ништа осим речи немаш.

И не треба ти ништа до ње.

За реч си већи од свакога.

Дао си је пре него што си проговорио.

И пре него што си се родио.

И пре него су ти се ђедови родили- дао си реч!

А, реч је све!

Због ње те презиру, лове, сатиру, черече…

Због ње те је вазда превише на земљи, но и да један Србин остане опет ће га за реч бити више од свих.

Секли су ти језике да је не проговориш…мислећи да се дата реч казује.

Дао си је Господу а људи се успињу да је чују…

Људи који те убеђују како ћеш бити бољи ако им будеш налик, ако за реч попустиш и…

Удавиће те чим почнеш да личиш на њих.

Том истом речју, обесиће те о њу, угушиће те њоме јер ти смрћу не могу ништа.

За реч си већи, мој Србине!

И када те за главу скрате- већи си за реч!

Богу си је дао.

Бог ти је дао.

Чему овоземном робујеш и од чега страхујеш онда?!

Куд журиш да те протраће, да те учине себи налик, обезличе…

Ако не ваљаш што се о тебе јагме толико?

Што се о твоје постојање поштапају себе да докажу?

Зашто преписују с твојих гробова?

Зашто се калеме о твоје кости?

Зашто певају твоје лелеке?

Зашто преклињу да заборавиш и заћутиш?

Реч си, Србине мој!

Претуриће небо и земљу да је чују, а ти не дај!

Не дај да те убеде како си мали и нејак јер за реч си и већи и јачи!

Мртав си за реч живљи од свих!

Толико њима фали до вечности- толико ти од вечности имаш!

Где те лажу да ништа твоје није- твоје је све, дао си реч!

Господу и Господ теби, мој Србине!

Ништа осим речи немаш, и ништа ти до ње не треба.

И нико ти не може узети оно што си дао- реч!

Дао си је Богу, Бог ти је дао.

За реч си већи од свакога.

Дао си је пре него што си проговорио.

И пре него што си се родио.

И пре него су ти се ђедови родили- дао си реч!

А, реч је све!

Не заборави, Србине мој…

(Два у један, 09.04.2024)

Чланак Михаило Меденица: Дао си реч, Србине мој! се појављује прво на Покрет за одбрану Косова и Метохије.

Захвални Господу за тај камен.

На камен су камен сејали и радовали се каменим жетвама.

Заљуљали су камене колевке крај каменог огњишта и огња.

 И ништа није грејало ко камен…

У каменој порти манастира подигнутог од најтежег камења.

Ништа лакше од најтежег камена- деца би их упртила па трком да уткају још који у манастир.

Оно ситно би разбацала по небу да се запате звезде.

Деца би бацала а Господ сабирао и сејао небом…

У лето би најбољи косци наоштрили камене косе, па низ камене ливаде.

Откос по откос, ко тамјан замирише покошено камење…

Жене су ткале камене ћилиме чекајући косце крај каменог потока.

Жубори камен, јурца у вирове па се умири ту где су мајке захватале воду у бидоне.

Да се косци умију и напоје.

С јесени би сватови дошли низ камењаре да испросе младу.

Момци с најбољег камена! Чувеног и честитог.

Из оних камених села крај оног манастира за камен већег од осталих.

Ништа ко камен не рађа, па кад прероди покосе и узберу и за куће и за манастире и за колевке и за покрове.

Оне најтеже- најлакше.

 Кумила су се и братимила села.

Бог кум и побратим.

Село по село, по село, по село…докле можеш да догледаш где се камен беласа и пева, па још доље од тога, много даље, ту су се кућили моји.

Где нико не би мој Србин јесте!

Где би се зора саплела о камење мој је Србин свитао!

Где је ветар назувао опанке да не сломи ноге о камењаре- мој је Србин ницао!

Где год су Господа распињали мој се Србин у распеће окаменио.

Над каменом дом, под каменом гроб, на камену прстом уклесано: „Овде почива Србин пострадао да ви живите- одавде ће изнићи да поново пострада. Не мари- најтежи се камен најлакше подигне ако је с небом међаш…“

Ето, ту су се моји скућили. Ту где је и камену на камену тешко, ал шта је камен спрам Србина, шака праха…

И ти ми каменом претиш?!

Овој глави, као да само њу носим на раменима?!

Носим главе предака што им гроб не знам и потомака што ми гроб неће знати јер Србин се не познаје по гробу но по Богу!

Давно смо се окумили…

Где су твоји раскућили да се скуће- плодно је јаловиште, где су се моји скућили камено је житиште!

Где ветар назује опанке и накриви шајкачу…

(Два у један, 24.03.2024)

Чланак Михаило Меденица: Где нико не би мој Србин јесте! се појављује прво на Покрет за одбрану Косова и Метохије.

Пројурили смо Дреницом без светала…

Суманута „деца орла” и ђавола славила су крвави пир.

Уплашио сам се као мало кад до тад, а нимало ме није било страх – никакво зло није могло да нас задеси на божијем метоху, а лица суштог зла свукуд око нас…

Никад јасније нисам видео српска села у ноћи – горела су!

Ништа тужније него кад сваком пламену знаш име, знаш домаћина, свештеника, преславу…

Господ нас је водио кроз огњену врзину, разгртао је и комадима самог неба чинио пут…

Никакво нас зло није могло задесити међу суштим злом – где ђаво потпаљује небо и земљу Бог учини да кротки пламен воштанице надвиси погане огњене корбаче.

Где те прогоне – вазда залутају јер сваким кораком васкрсаваш.

Јуре, стижу и сатиру своју сен.

На својему си! Ништа ти ђаво не може на заветној светињи.

Нигде и никада урлици бесних крвожедних нељуди нису били тиши од монашке молитве.

Што су гласније клицали смрти то се јасније славио живот вечни.
Где су сакатили олтаре ту су иконе клицале: „Оченаш, ти што јеси на небесима….”

Ноћ је била њихов збег а Србљу још једно литургијско свануће на Божијем метоху…

Не знам колико је било, пред зору негде, још смо пламеновима називали имена, стигли смо у Велику Хочу.

Знаш ли где је, Александре Вучићу? Далеко од метра за који се „бориш”! Предалеко, а читава од јеванђеља!
Свака стопа њоме је Библија! Где год се кренеш- свукуд апостоли…

Свуд око села пламени кавез, нигде кукавичјих кфороваца, разбежали се несоји!

Само калемови жице, ноћ крвава, подрана и саплетене у њих и- песма!

Песма до неба! Песма с неба! Песма од свукуд! Песма над песмама! Старозаветна, новозаветна, заветна да никад не утихне, да никад Србин не уметри светињу, не пода ђаволу- Божије!
Читаво село у порти цркве. Читаво село крај оца Миленка у молитви.

Читаво село у вечности. Читава вечност у порти, а порта пуна, нема се где од живих и васкрслих.

Сви су ту, све је ту, свега мањка а свега довољно – песма јуриша, песма ходи, песма сни, песма исповеда, песма причешћује, песма жање јутро, песма дозива, песма брани, песма дочекује, песма испраћа, песма је све, све је песма…

Која?! „Живка Сиринићка!”

Бескрајно сам је волео и пре те ноћи, али плачући и певајући је с читавим селом да се чује до Призрена….

Пламен је заћутао пред песмом.

Зло је застало пред песмом.

Јутро је пожурило да је чује.

Читава Метохија је певала.

Читава заветна светиња олтар а Велика Хоча певница…

Све што јесам био сам те ноћи.

Све што морамо бити рекло је то јутро!

Све где постојимо тамо је где је Господ певао народом распећа.

Све што не смемо дати ни метра горело је.

Сваки је пламен имао име, домаћина, свештеника, преславу…завет да довека има домаћина, свештеника, преславу- Бога и веру да смо само тамо заиста гостопримници!

Где год били тек смо кућепазитељи, на Косову и Метохији смо домаћини!

Сваки је пламен имао име, али изгорело је само оно где нам згаришта нису манастири!

Нема само онога што не видимо и кад затрави и закорови.

Смемо се одрећи само онога што се тог 17. марта 2004. одрекло нас.

Бог, Косово и Метохија, песма Господња, песма људска – нису, нити ће!

Видео сам пламење што је називало: „Помаже Бог!”

Видео сам људе који су гласније од ђавоље јарости отпоздрављали: „Бог ти помогао!”

Не чини Србију безименим пламеном, Александре Вучићу!

Не усуђуј се да издаш оно што ти на згариштима чува место за трпезом с Господом, вековима, читавом Србијом васкрслом.

Не „бори” се за метар већ не дај случајно ни милиметар онога где тиха молитва монашка надгласа бесни урлик нечастивих!

(ИН4С, 17.03.2024)

Чланак Михаило Меденица: Српска села су горела, сваком сам пламену знао име… се појављује прво на Покрет за одбрану Косова и Метохије.

Од ђедова густих брчина што им се не виде очи од веђа,
што су од крста повили леђа, што шакама узору њиву,
што шамарчином отресу шљиву, што напију ракију, подвикну реци да не брза, што им у снегу трагови на вучије личе…

Од оних накриво насађених што се роде љути.

Што на грудима мајчиним не заплаче, но за инат ћути!

Што име понесу с очева гроба, ко деца оседе, оклемпаве да им не падну шајкаче с глава детиње, пре но што проговоре побројаће ти ко им је све у јаме, под камен, како се звао сваки пламен…

Именом заселака и села, крвавих прела, посела, имендана и слава…која је лобања чија глава…

Од оних сам са икона, искушеника и подвижника.

Од оних тешке руке а благе речи, од оних што ће умрети ал друге да залечи…

Од оних што живе дане видајући на себи прађедовске ране.

Од оних у чијим су кућама одрасли џелати.

Њима се најпре приносило, постељило, наздрављало, ишло на мобе…Србине мој- мој мили гробе.

Прогледали су очима наших матера и баба па им их повадили…

Да не виде себе звери.

Тупили су каме и пунили јаме они што им је ђед пртио навиљке сена кроз сметове, вруће варенике и хлеба да стасају у врле звери.

Од оних сам што ће да се побију за метар међе а пострадају за туђу јаловину и папратиште.

Од оних што јурну са распећа да погину за друге, да му се не зна гроб ако је за чији дом.

Не мари. За туђу срећу комотно је Србину на распећу.

Нек ни једна мајка не заплаче док год Српкиња може да рида…

Од оних сам што још црвене од стида, што се спетљају кад слажу, што се бркати и повијени свију ко деца на мајчине груди, старци што страхују од очеве куди…

Од оних сам што у Бога верују јер га знају.

Убијали су нас да убију Бога у нама но где Србину сломиш кост то окамени, срасту манастири…

Мртав је Србин- живи Бог!

Од оних сам што су јуришали док су други хватали бусије.

Од оних што их је десеторо погинуло у једним опанцима.

Да се Србија међи костима- мало се шта не би Србијом звало.

Од оних сам неписмених тежака пред чијим су се здравицама и лелецима поклониле ваше књиге.

Потргале и побрисале странице, побрисале гузице…

Од оних сам најзајебанијих, а на леб да их мажеш.

Никад довољно мртви- вазда превише живи…

Од оних сам што су им се и бољи дивили.

Од оних сам што их никада разумети нећеш јер ти првог дана страхујеш од судњега, и то зовеш животом.

Од оних сам који живе судњи радујући се првоме дану…

Земљом газиш свој гроб- небом свој дом, но шта ти о томе знаш!

Од оних сам са распећа, Србче! Ништа немам да наследим, а све имам у наслеђе да сачувам…

(Два у један, 12.03.2024)

Чланак Михаило Меденица: Од којих сам? се појављује прво на Покрет за одбрану Косова и Метохије.

за гувна где анђели зборе…

Где су се пуста планинска села

свила на прела.

Које пева, које кука, које се зуквом опјани,

пуста села- мили згубидани.

Опустела од људи, не од Бога,

па која је цена тога?

Колико вреде стожине

на којима је сађенуто онолико Витлејема?

Врело из којег бије жива вода,

Јордан мојега рода.

Колико да тражим за оно што није моје,

вековали смо на господњем..?

Колко блага за главе планинске божје страже,

колико други траже?!

За ове стране

низ које су младе долазиле у нашу кућу?

У свакој лице- Богородице,

и шаке пуне купинова трна и семена Голготе.

Куд ћеш богатијег мираза…

Видите онај пањ више куће

Зарастао у ризу и лесково пруће?

На њему је устоличено гуслара и косаца

колико је гусала и коса у каменој гори…

Столовале су горске краљице, испраћале синове,

збрајале клинове…

Свака је остарила на распећу,

удовице палих- невесте васкрслих.

Пуста кућа и даље је дом.

Не дам никоме док је верига и иконе!

Чиме да платите камен с којим сам одрастао?!

Није био већи од прста кад сам га изабарао за узглавље.

Не знате како камен зри, цвета и рађа..?

Како се сеје и како жање?

Како је баба знала да га самеље и умеси погачу.

Камену- најмекшу.

Имате ли кусур за вечност?

Нешто ситнине у вековима?

Имате ли шта сјајније од ових ројева свитаца,

шта светије од ових букових манастира,

видите ли ичиме осим очију..?

Мрш, бре, с туђине, није ово моје,

Господ нас је овде примио на конак.

Мрш од ове камене горе- мртви Срби зборе!

Моја су ништа од ваших блага већа,

не продаје Србин жива распећа!

(Два у један, 30.01.2024)

Чланак Михаило Меденица: Кусур за вечност… се појављује прво на Покрет за одбрану Косова и Метохије.

Ћутали смо и кад су гореле.

Не би гореле да нисмо ћутали.

Не бих их отимали да не ћутимо.

Ћутаћемо док нам је гаћа на гузици- гузица је најскупља српска реч!

Море, ћутаћемо и гологузи, шта нам тешко.

Нек свира северац преко гузица, не мари, гологузи али чиста образа…

Образа је остало таман за још неколико шамарчина, коме год се прохте да нам их свеже.

А, може ко хоће, задња белосветска битанга, није проблем, нек шамара- ми јуначки ћутимо!

Не могу они нама да узму колико ми можемо да дамо.

Ваљда се водимо оном: „наше је само оно што смо дали“, па, ето, што више дамо – више ће нам остати, јел да?

Нек иде заветна светиња, нек иде Република Српска, нек иде Црна Гора (Републику Српску Крајину више и не помињемо), само нек нам не дирају гузице јер- најскупљу српску реч не дамо, тако нам ћутње!

Не може Србије да буде мало колико ми можемо да се шћућуримо у њој!

Две шаке земље да остану- доста је.

За велику ћутњу, страх и тишину не треба много, колико да се гузица негде пригрне, не мора ни цела…

Отимају нам, пале, руше, рашћерују…немоћни да шта друго ураде противу наше ћутње.

Величанствене ћутње!

Као што нико, никада ћутао није.

Ни један народ на овом Божијем шару, никада!

Ћуте и преци на нас, прећутаће нас и потомци.

Шта да кажу: „Преци смо и потомци гузица! Славних ћутача који су јуначки јуришали на кафиће и кафане да одбране оно што им гузици припада“!

Богу се молимо а себе волимо, једино себе!

Свак за себе па колико другоме не ваља мени је боље.

Где ко проговори расчеречимо га ћутњом, за пример.

Где ко занемоћа- притрчимо да отмемо шта му је остало ћутње, никад довољно ваљане тишине.

Не дамо те Косово и Метохијо!

Ваљда видиш колико пострадасмо за тебе у пијанствима и мамурлуцима!

Видиш ли колико ти певаљки на столу кличе док јој заветно, видовдански, тапацирамо сисе, све оним највећим новчаницама!

Не дамо вас прекодринска и морачка браћо и сеје миле- ћутаћемо за вас најтврђе, па да видимо ту силу која ће нас натерати да проговоримо?!

Ако је Дрина граница- попићемо је, наручити још коју песму, још коју туру да сперемо ту Дрину и фајронт.

Ћутаћемо и догодине у Призрену да нас Призрен не чује и не порадује нам се.

Није то догодине баш догодине.

Ћутаћемо док лажу колико нас је у јамама, вртачама, под свакојаким каменом…ћутке ћемо знати истину, а лаж нека живи…

Ћутаћемо, мучени прогнаници, не замерите, док је ваше горело нама је грејало.

Док је топло гузици, добро је, не мари јел од пламена српског огњишта, топло је…

Ако нас ко у ћутњи препозна молимо нек прећути ко смо, ваља нам још у потаји ћутати.

Још толико тога треба ћутњом да не дамо!

Ћутаћемо, главе су падале да гузице поносно дигну чела.

Ћутаћемо, па нек отимају, пале, руше, рашћерују…ал нек се пазе дане кад гузице проговоре, васељена ће задрхтати…

Не могу они зла да нам учине колико ми зла можемо да оћутимо!

Залуду им све да отму и сатру- гузице ће остати, а ту светињу не дамо по цену образа!

Образа је још нешто остало на комад и кило, па ако има вољних…ал нек ћуте јер ако проговоре- толико ћемо заћутати да ће се о томе говорити.

Или неће?

Шта рећи о народу Студенице који уместо Бога целива ланце и гузице…

(Два у један, 22.01.2024)

Чланак Михаило Меденица: Кад образ заћути а гузице проговоре се појављује прво на Покрет за одбрану Косова и Метохије.

Нешто што није моје, мојих ђедова, мојих векова, моје вечности?

Ето вам га ако сте на њему ишта саздали а да није од камена мојих згаришта?

Ако имате својег имена за њега?

Ако Дреница није од дрена и Србица од Срба?

Ето вам га ако вам је корен барем шаку под земљом, ако је прст дубљи од јечма и божурова?

Ако траг постања не браните од ветра да га не разнесе ко пепео, бестрагом?

Ако имате какву Живку Сиринићку, Ђорђа Ђаковца, Мику Призренлију..?

Ако имате песму старију од два певања?

Ако имате историју у коју не морате кришом да се дописујете из дана у дан?

Исторју коју нисте отели, преверили, којој не држите нож под грлом да у страху сведочи о вама..?

Ако сте шта пожњели а да нисте закорачили у српско?

Ето вам Косово и Метохија ако нисте кришом долазили у моје светиње по милост и исцелење?

Ако нисте заноћили под ћивотима и клечали под иконама- ето вам све!

Ако је ваше што сте прогонили мошти да их прекољете, да не сведоче, да вас не дозову?

Што сте ми преорали гробља и расули кости ако је ваше?

Није Србин где су му кости но где му је гроб незнани.

На небу се још за живота копамо па залуду разгћете земљу- да повадите све кости Србинове неће вам остати земље ни за стопе јутрошње…

Ето вам све ако Дримом успете да сперете крв с руку!

Ако успете, но Дрим је тек капља за толико крви…

Нек вам је просто све ако сте пре камена Грачанице стајали на пустоме пољу.

Камен по камен ћу је разбацати по пољима ако ми покажете светињу старију од ораховачких винограда и хочанског виновода!

Ако ми покажете Призрен у којем је шта друго живље од Душана?

Ако ми покажете шта сте подигли у славу љубави према својему, а не мржњи према мојему?!

Ви се Косову и Метохији светите, презирете га што вас познаје само у ранама Србиновим, лелеку црнине, спаљеним селима и обезглављеним звоницима.

Желите га да на њему својем немиру нађете мир, но да ни једног Србина не буде на завезној светињи – опет ће нас бити више него вас.

Да ми је ђедовина па и да дам, но ми је боговина па не дам!

Где вам говеда попасу корен- није и не може бити ваше!

Где сам на небу завредио свети гроб- Србиново је!

Овде где сам- ништа сам ако се одрекнем онога где сам све!

Покажите ми шаку Косова и Метохије на којој сте све, а да с те шаке не точи српска крв…

Ево вам Косово и Метохија сутра – ако нам њему имате нешто јуче?

Нешто што није моје, мојих ђедова, мојих векова, моје вечности?

Ето вам га ако сте на њему ишта саздали а да није од камена мојих згаришта?

Ако имате својег имена за њега?

(Два у један, 13.11.2023)

Чланак Михаило Меденица: Ето вам… се појављује прво на Покрет за одбрану Косова и Метохије.

Кусо ми је ваше добро, добре су ми ове прње.

Старо и подрано, нека је, раскомоти се човек у човеку.

Разлегну се у мени ливаде и реке, пукну под ноктима оранице…

И слеп би се Србије нагледо, крај каменог стада распеване чобанице…

Ништа немам, и то је све што ми треба, чиме то мислите да ме купите?

За чим би се то вечност лакомо окренула?

Чиме да ме дозовете из јутрења и литургија?

Богу не персирам, а пред вама понизно да стојим?

Ја, тврдоглави и мекодушни Србин који ништа немам, и то је све што ми треба!

Па, ја се на икону наљутим, оћутимо мало па се изљубим са свецима.

Муке ме нису промениле, а неће ни ваша „добра“, вала!

Где ми је кућа горела налагао сам Бадњак…

Где сте ми камен с камена раскаменили- подигао сам манастире!

Камен по камен с ове две сломљене руке што их носим од праотаца…

Немате ви хартије да попишете шта ја све немам, а шта је све моје!

Ви би да описмените дете ћирилице?

Да вам дам слово неба за слово с тоалет папира?!

Да се потписујем гузицом као и ви, да будем бољи, јел да?

Више мој сељак ишчачка из носа но ви из јаловишта ћитапа и ћага!

Неписмени су у нас написали књига којима ваша писменост још дорасла није.

Вама је Србин подизао куће док су његове гореле!

У трну је ноћивао да вас угости на распећу…

Окоштали смо у јаругама и вртачама да би се вама гроб знао.

Крио вас је Србин под шајкачом док су га черечили да ода где сте…

По три пута је Српкиња сахрањивала сина да ваше мајке не сахране ни једнога!

Ћутале су реке у коритима од срамоте кад ливаде поплаве крв и сузе.

Наспе Србин читаву реку у чутуру па трк у јуриш, за вас…

Докле полен не би ветром стигао српске кости јесу.

Није мајка чекала глас о сину, знала је кад из камена никне и процвета- ето јој детета…

И ви би да ме мењате?

Да будем вама налик- тамничар човека у човеку!

А, у мени се раскомотиле гусле.

Читав се држим о гудало рана покрпљених струнама.

И успем се на распеће да догледам докле је све моје, све што немам јер свега имам.

И ви би да ме мењате?!

Мрш, бре, фукаро!

Камен ћу из бубрега и жучи да истерам и од тог камен кућу и манастир да саздам, вечан сам!

Тврдоглав и мекодушан Србин!

Наопак, да вама, авети, не будем једнак!

С Богом сам на Ти, па која сте ви то сила да пред вама клекнем и погнем главу?

Кусо ми је ваше „добро“- добре су ми ове прње, остале од прађедова…

Кожа по мери слободна човека, а не ланци ко ордење задовољног роба!

(ДВА У ЈЕДАН, 04.11.2023)

Чланак Михаило Меденица: Не дам да ме мењате! се појављује прво на Покрет за одбрану Косова и Метохије.

(Два у један, 27. 12. 2022)

Чланак Михаило Меденица: ЈА се појављује прво на Покрет за одбрану Косова и Метохије.

Мислим, наравно, на оне беднике што су превалиле хиљаде километара и спуцале силне новце да би и далеко од брдовитог Балкана- мрзели све српско!

Помислио би човек да су отишли да навијају за своје, утекли мало у топлије крајеве, но то само повело усташе на излет обећавши им добар провод, без примисли на спортско, разуме се, мржња је далеко боља забава.
Болест је то опака, читавог живота инвестирати у пакао као једину некретнину коју заиста имају…

И, шта су бедници суштински доказали развивши и пред стадионом, а потом и иза гола Милана Борјана, заставу с проклетим натписом: „Олуја 95“, уз обавезну иконографију трактора?

Да су врли „домољуби“, да су силно храбри, да им је Хрватска на срцу, или да на место срца имају хладну, црну, зјапећу рупу, ко вртачу у коју би сваког Србина и све српско?!

Милан Борјан се као дете обрео у избегличкој колони, као дете је узмицао пред смрћу, као дете је за дан одрастао и остарио само зато што је- Србин!

А, бедници живе да га читавог живота подсећају на јад који је проживео, на јад који многи Срби нису преживели, на јад који свако ко му је утекао мора да живи довека јер може Хрват куд хоће, али усташа из њега неће никуда!

Речју, према оној Декубертеновој: „Није важно победити- важно је учествовати“, ове звери нису победиле, не може зло да победи, али јесу учествовале- у вечитом надметању ко ће више, ко ће боље, ко ће фанатичније мрзети Србина само зато што је Србин?!

Но, оно што не схватају: Србин све што има спакује у душу и понесе, скућиће се питом и на камену, а они ни у кући немају дома, где год пођу ко окове ће вући: Јасеновац, Јадовно, Јастребарско, Стари брод, Градишку, Пребиловце, јаме, вртаче, „Бљесак“, „Олују“…

Од усташе у себи не могу да побегну, не желе, лакше им је бити звер, за човека је прекасно…

(ИН4С/Искра, 29. 11. 2022)

Чланак Михаило Меденица: Може Хрват у Катар, може и даље од тога, али не може усташа из Хрвата никуда! се појављује прво на Покрет за одбрану Косова и Метохије.