Када је реч о Савету Европе, та „европска“ организација се креће ка врхунцу своје улоге једног од трансмисионих механизама западне агресије посвећене очувању америчке империје. Колико је улога Савета Европе у том процесу добили на убрзању добро се види у случају тзв. Косова. Још 2011. године Парламентарна скупштина СЕ огромном већином од 169 према 8 гласова прихватила је резолуцију њеног угледника, Швајцарца Дика Мартија, о покретању истраге о трговини људским органима и другим злочинима током и после сукоба у Покрајини. Осумњичени су били терористи ОВК и потоњи „косовски“ функционери, на челу са Хашимом Тачијем. Том приликом подносилац иницијативе изнео је довољно чињеничних навода да Скупштина готово једногласно прихвати покретање поступка. Седам година касније (2018), Дик Марти је овим поводом написао у својој књизи Извесна представа о правди следеће: „Западњаци су се определили за оно што су сматрали стабилношћу и одбили да се баве моралним и правним разматрањима. То може да објасни толико ћутање, па чак и непријатељство према истраживању истине у Савету Европе. Због тога такође можемо боље разумети зашто ниједна влада није сарађивала, макар не званично“ (српско издање књиге, Новости, 2019, стр. 256). Неколико година касније, ова тема скинута је са дневног реда организације којој је оснивачким актима 1949. године дато да се бави питањима права, правде и демократије.

Ово је само по себи био издвојени чин, али довољан да доведе у питање кредибилност ове организације. Али, она се на терену Косова и Метохије већ довољно дуго компромитовала у  функцији једног од стубова цивилне мисије Савета безбедности УН (Унмик) задуженог за људска права и правни поредак привремене самоуправе. Већ четврт века у континуитету на простору овлашћења Савета Европе догађају се највећа кршења људских права до размера свакодневног етничког чишћења и уништавања верске и културне баштине српског народа. Сада смо сведоци да се ова црна хроника косметских Албанаца награђује пријемом њихове криминалне творевине у Савет Европе.

Деловање Савета Европе на конкретном терену, као и деловање других међународних организација – ОЕБС-а, Европске уније (Еулекс-а), па и Унмика-а, уписала је за четврт века резултат сасвим супротан одредбама Резолуције СБ УН 1244. Такав исход најтежи је по живот перманентно терорисане српске популације у Покрајини. Али, она доживљава и преживљава теже ударце од сопствене државе, будући да у последњих дванаест година ниједна крупна одлука против њихових животних интереса није донета без асистенције званичне Србије. Већ је Први бриселски споразум (април, 2013) потписом српског званичника препустио локалним Албанцима све послове и службе којима је Србија суверено располагала од јуна 1999. до тада. Чак  ни оно мало и готово безначајно што им је обећано, тзв. заједница српских општина, није било остварено. Званична Србија, сем званичне кукњаве, није ништа учинила да западни господари тог процеса натерају Албанце да спроведу бар ту једну обавезу. Вучић и његови већ почетком 2014. године прихватили су чврсто условљену везу између наставка тзв. пута у ЕУ и de iure признања независности „Косова“ (вид. Преговарачна позиција ЕУ за приступне преговоре, јануар 2014, тачка 23; документ прихваћен закључком Владе Србије).

Већ овим актима од пре десетак година званична Србија одрекла се Косова и Метохије као дела своје државе, тј. признала „Косово“ de facto. Ни негаторско понашање албанског чиниоца у току тзв. преговарања, ни његово саботирање и најмање концесије за косметске Србе, ни драстично кршење одредаба ЦЕФТА споразума о слободној трговини, ни насилно упадање на север покрајине, ни нелегална експропријација српске земље ради постављања полицијских лагера, ни свакодневно шиканирање Срба широм покрајине, ни много тога другога, није могло померити званичну Србију из њеног будистичког мира у прихватању „реалности“ и, сходно томе, из њеног дисциплинованог одзива на сваки позив Борела и Лајчака. А лепо се дало видети, сваки састанак са косметским Албанцима био је помак ка коначном решењу дефинисаном још на самом почетку тзв. дијалога.

Најзад, фазна одлука политичког комитета Савета Европе, ма колико срамна за ту организацију, не би била бројно убедљива, можда ни могућа, да Србија није прихватила обавезу из прошлогодишњег Бриселско-охридског споразума (фебруар-март 2023) да се „неће противити чланству Косова у било којој међународној организацији“ (т. 4). Узгред, уредна примена свега претходно договореног на путу потпуног одбацивања Косова и Метохије из политичког и правног поретка Србије, јесте једина доследна активност званичне Србије.

Да ли се данас, када говоримо о овим тешким чињеницама, Срби из Покрајине могу било чему надати? Њихов историјски трагичан положај је још тежи ако погледамо остале политичке учеснике у овој ствари.

Највећа опозициона групација у земљи, Србија против насиља, ово питање строго држи на маргини својих политичких тема. Косово и Метохија најчешће се помиње као повод њихове критике Вучићеве политике, па и ту са пажљивим одмеравањем. Јер, критика Вучића у раскораку је са политичким приоритетом ове вишестраначке групације – безусловним путем у ЕУ. Наиме, ако Вучић већ деценију брижљиво испуњава главни услов ЕУ у тзв. процесу приступања, а то је дефинитивно признање независности „Косова“, тешко га је у томе нападати без одређене задршке. Због такве политике управо Вучић, а не тзв. проевропска опозиција, има потребну заштиту ЕУ у унутрашњим приликама. Обрни-окрени, он је фаворит Уније а не опозиција, тј. више он него опозиција с обзиром на европску неравномерно подељену наклоност. О томе говори чињеница да је Вучићу дозвољено да вербално својата и брани косметске Србе, штавише уз повремено непријатно претеривање, што је европској бирократији подношљиво све док упоредо спроводи њихове захтеве. Проевропска опозиција нема такав маневарски простор, па мора да води рачуна да свака и маргинална изјава о положају косметских Срба не пређе прецизни праг позиције ЕУ. А та позиција је строго дискриминациона према тамошњим Србима. Тако рецимо, током прошлогодишњих масовних манифестација опозиционих присталица против Вучићевог режима под слоганом „Србија против насиља“, у време свакодневних репресалија против Срба у покрајини није се могла чути ни реч о томе. Тужно је било посматрати како овај протест против насиља прећуткује највеће насиље у земљи. У том погледу организатор је испољио приличну ефикасност.

У неком цинично-рационалном смислу, овај опозициони блок могао би се разумети када би његови лидери имали специфичан политички бенефит у одвагавању две неспојиве ствари. Рецимо: Косово и Метохију вреди жртвовати за чланство у ЕУ. Али то уопште не би била реална калкулација, јер се пореде једна фиктивна ствар – чланство у ЕУ и једна реална ствар – прихватање губитка Покрајине. Вучић је ту бољи калкулант, јер он у игри са ЕУ размењује реално за реално, тј. заштиту своје власти за предају Покрајине. Али, и у једном и у другом случају, жртва је иста: Срби у Покрајини и део државе са посебним историјским наслеђем.

Са ова два унутрашња актера – власти и већинске опозиције, данашње Косово и Метохија нема среће. Има ли још кога у овој држави да подари том несрећном народу бар наду?

Да не дужимо: национална опозиција није само подбацила на последњим изборима него се и прописно обрукала. Симболички гледано, њен неуспех исходи већом штетом по национални интерес него индиферентни став већинске опозиције и деструктивна политика власти. Док се ни од власти ни од опозиције не може очекивати промена становишта, предизборна идеја „националног окупљања“, иако са мање изборних изгледа, садржала је потенцијал алтернативне националне политике. А испало је да на овој страни није било ни озбиљне сгратегије ни јаке политичке воље. Велике речи у изборној кампањи истопиле су се у недоличном предизборном шићарењу, па и постизборном прелетању, тако да је објективно било свеједно што су у изборном исходу једни били изнад а други испод цензуса. Јер, њихов задатак није био да пређу цензус, већ да створе јаку политичку платформу за нову државну политику. Да су учинили ово друго, оно прво би имало успешан исход и као изборна ловина и као одскочна даска за политику коју Србија предуго чека.

Најтежа последица овог фијаска је политички вакуум озбиљне националне политике. Неодговорни лидери националних странака држали су једну позицију, једно место у политичком простору Србије, које није било велико, али је имало велики бирачки потенцијал. То место је сада празно, ако уопште и постоји. А ако и постоји, оно је затровано супстанцом коју можемо назвати Несторовићев отров, који су Вучићеви изборни мајстори убризгали у део националног бирачког тела. Све горе од горег…Велики допринос губитку последње изборне наде косметских Срба.

Ако мислимо на косметске Србе као апсолутне губитнике политичких игара у остатку Србије, морамо поменути и чиниоца последње наде у опстанак, Српску православну цркву. Њу је можда и недолочно помињати у претходно сачињеном реду политичког континуума пропале српске политике у покрајини. И зато она не припада том реду, не дај Боже. Али, њену улогу у спасу народа детерминише историјска ситуација, као што је то одувек било кроз дуго време. Ова Црква одиграла је у већем делу српске историје улогу духовног и световног ауторитета. Када није било државе српског народа, државу је замењивала Црква. Самим тим, када је држава, како би рекао Стојан Новаковић „васкрсла“, Црква се посветила свом верско-духовном позиву. Као у златно време српске средњовековне државе, и Црква и држава остале су посвећене су својим пословима. Али, положај Косова и Метохије већ четири деценије не одликују мирне, колико-толико нормалне прилике. Поврх свега, у последњој деценији јасно је видљиво перманентно подбацивање државе, а како видимо и шире политичке сцене, у одбрани Покрајине.

Нема сумње да клер СПЦ добро уочава ову ситуацију. Он види реалну сцену као сви други, премда са много више одговорности од било ког другог, јер на делу је историјска одговорност слична најтежим временима. Понекад ми се чини да се, реално сагледавајући прилике, наша Црква припрема за врсту одбране народа и вере какву је практиковала кроз дугу историју окупације. Ако је тако, онда се Цркви данас могу предочити одређене слабости.

Прво, не треба занемарити политичку одговорност коју пред историјом носи данашња Србија као држава, на челу са њеним актуелним председником-владаром. Држава мора да брани себе и у њено име то морају да чине они који су задужени. Видело смо, не само у овом чланку, да власт то не чини или, боље рећи, власт предаје један део државе, покрајину Косово и Метохију, њеним тренутним окупаторима. Пред том тешком чињеницом СПЦ у лику своје високе јерархије или ћути, или, што је горе, одобрава политику која само трпи поразе, али без икаквих консеквенци по себе. Црква треба да својом богоугодном речју јавно изнесе став о политичким приликама укључујући и мишљење о деловању власти. Она мора знати да то од ње очекују њени бројни верници, а највише они у нашој јужној покрајини.

Друго, ако Црква рачуна на свој резервни положај – останак уз народ и светиње и у случају признања „Косова“, питање је да ли она може рачунати на опстанак и народа и светиња и себе саме у албанском окружењу. За разлику од Турака, Албанци нису верски народ. Они су данас народ свих светских вера и народ свих неверничких идеологија. То је последица њиховог наглог прелаза из паганства у постмодерну. Само такав народ може у кратком времену да девастира једно, у овом случају српско православно наслеђе и да потом преокрене политику у правцу његовог преотимања. Турци су умели и да пале српске цркве и да повремено пружају верску аутономију. Али, никада им није пало напамет да својатају православну баштину Срба или неког друго иноверног народа. Насупрот томе, данас је службена позиција косметских Албанаца да преузму српске цркве и манастире и да их припишу својој имагинарној историји. Дакле, не само истеривање Срба из покрајине него и истеривање Срба из историје.

Ако у таквом окружењу, којем иде на руку постмодерни паганизам западне цивилизације, високи јерарси СПЦ мисле да ће сачувати верни народ и светиње на „независном Косову“, грдно се варају. То неће моћи без државе и њене заштитничке руке. Ако то данас српска држава не чини, него, штавише, учествује у предаји „Косова“, онда ни Црква, у овом случају пре свега она, не сме да ћути о чињеницама које упозоравају на нестанак. Она тада мора преузети свој јавни задатак.

Ако ствари у Србији стоје онако како је описано, то никако не значи да је свака нада изгубљена и да треба да се препустимо резигнацији. Неке чињенице могу имати политичко дејство са супротним смером ако се оне претворе у делатне политичке чињенице. Рецимо: у последњој деценији, коју обележава активна политика предаје Косова, истраживања јавног мњења константно бележе расположење народа у корист очувања Покрајине. Оно иде и до 80% анкетираних уколико се постави реално питање, рецимо, да ли сте за улазак у ЕУ ако је услов признање независности „Косова“. Само по себи, реч је о сировом материјалу који не значи ништа ако тај одговор остане без свог политичког актера. Данас такав актер не постоји, иако би неки замишљени и са 30% подршке био довољан за делатну примену већинског расположења, а тиме и промену званичне политике.

У другачијем смислу, наду треба тражити и у чињеници да у међународним односима ништа није готово док све није готово. Занимљиво је да ова изрека у нашем случају важи већ најмање пет-шест година. Да су неким случајем косметски Албанци прихватили своју обавезу о заједници српских општина, Србија би уредно признала „Косово“, дакле спровела ону обавезу из јануара 2014. да са „Косовом“ закључи „правно обавезујући споразум о свеобухватној нормализацији односа“. Зашто се то није десило, нема поузданог одговора, премда постоји „правило“ да се историја креће не само по утврђеним стазама већ и по непредвидљивим случајностима. У случају Косова и Метохије кретање по утврђеним стазама би било када би Вучић, као што је спровео тачку 4 Бриселско-охридског споразума, спровео и тачку 6, где су га Немци и Французи опоменули на ону обавезу из јануара 2014. да изврши de iure признање. Кретање по линији случајности није предвидљиво због саме природе процеса, али управо ту постоји маневарски простор и за српску страну, а не само за албанску. При томе не мислим на званичну српску страну која је порушила све мостове иза себе, већ на ону могућу која би своју политику усагласила са ставом српске јавности о Косову и Метохији.   

Чланак Слободан Самарџић: Одбачено Косово, осрамоћена Србија се појављује прво на Покрет за одбрану Косова и Метохије.

Чланак Слободан Самарџић и Драгутин Ненезић о Вучићевој политици на Косову и Метохији се појављује прво на Покрет за одбрану Косова и Метохије.

О искорацима Приштине у сенци постизборне гужве у Београду у емисији “Међу нама” говорио је професор Факултет политичких наукаФакултета политичких наука Слободан Самарџић. „Имамо један нови потез Аљбина Куртија, он води игру. Вучићеви потези су реактивни. И шта год Курти урадио, Брисел ћути, Вашингтон нешто мало мрмља, али углавном не осуђује, а Вучић спроводи“, сматра Самарџић. Професор наводи и да је најновија иницијатива за укидање платног промета јако тешка одлука за Србе на КиМ. Самаржић каже да је сигуран да Курти нема право да то учини, али да он свеједно то крши како жели. „Вучићу успева да одржи диктаторску власт у Србији. То је та размена покорности за заштиту. То је једна размена која је позната у политичком животу већ вековима – ја ћу ти бити покоран ако ме ти штитиш. Што се тиче ЕУ и западних чинилаца, они су поштено одрадили свој посао, заиста су га заштитили. Он није само сада украо изборе, он је све изборе кривотворио“, наводи професор Самарџић.

(НОВА С, 23.01.2024)

Чланак Слободан Самарџић о искорацима Приштине у сенци постизборне гужве у Београду се појављује прво на Покрет за одбрану Косова и Метохије.

Савет министара ЕУ објавио је ову одлуку у зао час изборне кампање и тиме натерао Вучића да понови оно чиме је у фебруару и марту ове године завлачио јавност Србије – да су Споразум и његов анекс отворени за даље преговарање и томе слично. Вучићеве изјаве деловале су као бесан утук на рђаву намеру Савета министара да му квари кампању у којој готово да нису поменути на Европска унија ни Косово и Метохија. А заправо, Савет је само следио динамику рада у ЕУ и потребу да Европском  савету преда овај закључак на потврђивање, што је овај и учинио. Документ је даље прослеђен Комисији, која ће до краја јануара поступити по смерницама ова два њој политички надређена органа.

Пошто је реч пала, Вучић је био приморан да ову игру опсене за домаћу јавност одигра до краја, те је потурио председницу владе да она на лицу места, у Бриселу, изнесе некакве резерве Србије на два поменута документа. И то је била представа за домаћу јавност, тј. за минимализацију штете за изборну кампању. Кажемо „некакве резерве“, јер јавности није стављено до знања о каквим се резервама ради, будући да је овај институт међународног права регулисан Конвенцијом о уговорном  праву (1969, чл. 19 надаље). Да ли је реч о резервама на поједине одредбе Споразума и Анекса, о којим је евентуалним одредбама реч, да ли су резерве временски ограничене и да ли је време за њихово улагање прошло од прихватања ових докуманта – 27. фебруар и 18. март о.г, све то се напросто не зна. Независно од ових питања, у ст. 2 Анекса стоји: „Косово и Србија се у потпуности посвећују томе да испоштују све чланове Споразума и овог Анекса, и да примене свако своје обавезе које проистичу из Споразума и Анекса, на сврсисходан начин и у доброј вољи“. Прихватајући Анекс са овим ставом, председник Вучић је прихватио Споразум у целини и стога нема места за било какве резерве. Али, као што рекосмо, овај маневар са премијерком био је учињен за домаћу употребу, у конкретним околностима за ублажавање штете по изборну кампању.

Вучић се у овом случају понашао као дете које крије лаж пред родитењима. Значи, чевек зна да вара, али то треба по сваку цену да прикрије. Инфантилност његовог поступка је у томе што делујући функционери ЕУ знају да он обмањује (српску јавност), али не желе да га казне, што се види из њихове благе критике потоње изборне крађе. Шта је предмет његових лажи:

• Он је прихватио споразум са тзв. Косовом који је Унија предложила у форми симулираног међудржавног уговора. Пре свега, „Косово“ није могло да буде  „страна“ равноправна другој „страни“ – Србији, јер не поседује уговарачки капацитет. Та политичка творевина не располаже ни суверенитетом ни међународноправном капацитетом за закључивање међудржавног уговора-споразума. То што га поједине државе признају, не испуњава ове услове у пуном смислу, посебно не у релацијама са међународним  организацијама.
• Управо „косовски“ мањак међународног уговорног капацитета условљава симулирани облик Споразума о путу ка нормализацији Косова и Србије и његовог Анекса. (Исти је случај и са Првим споразумом о нормализацији од марта 2013). Тај симулакрум треба да доведе до правог и пуног статуса Косова у међународном поретку. Одлучујући допринос томе може да пружи само Србија закључујући споразум са том квазидржавом у којем ће бити садржани сви атрубути њеног признања као праве државе.
• Атрибути тог споразума су следећи:
  • равноправно третирање уговорних чланица као „страна“ (сви чланови Споразума);
  • њихови односи треба да се развијају у складу са начелима УН: суверена једнакост држава, независност и територијални интегритет (чл. 2);
  • стране ће међусобно признати документа и државне симболе (чл. 1);
  • Србија неће ометати „Косово“ у приступању било којој међународној организацији (чл. 4);
  • Када се све ово испуни, стране ће са симулираног прећи на ниво правог  међудржавног правно обавезујућег споразума о „свебухватној нормализацији односа“ (чл. 6).

Реч је о јасним одредбама и начелима која не подлежу тумачењу. Тим путем треба довести Србију на праг de iure признања независности „Косова“. Такво признање ће посредством обавезе из члана 6 пасти као зрела крушка чим се Споразум о путу за нормализацију…примени на основу одговарајућег анекса.

Најзад, закључци Савета министара ЕУ о укључењу обавеза из ових документа у преговарачко поглавље 35, које је Вучић довео у питање, воде у правцу уношења још једног услова (уцене) у тзв. пут Србије у ЕУ.  У ставу 2 Анекса дословце стоји: „Стране примају к знању да ће Споразум и Анекс за имплементацију постати
саставни делови процеса приступања ЕУ Косова и процеса приступања ЕУ
Србије. Стране примају к знању да ће, одмах после усвајања Споразума и овог
Анекса, ЕУ посредник започети процес измена у допуна одредница Поглавља 35
за Србију, које ће одсликавати нове обавезе Србије, које проистичу из Споразума
и овог Анекса“. Значи, Вучић је 18. марта прихватио и ову обавезу, уз једну општију – да се имају применити све одредбе оба документа. То што их он није потписао, већ само прихватио не умањује политичку обавезу Србије да их примени, на радост остатка европејске Србије. Али, на њену жалост, постоје и поуздане правне основе и начини да се ови квазиспоразуми пониште, што није тема овог чланка.

Какве везе ова отужна прича има са управо завршеним изборима у Србији? Веза је директна. Вучић није расписао ванредне изборе зато што је то тражила опозиција, иако је она то чинила готово од завршетка претходних. Расписао их  је зато што најбоље зна шта је учинио прихватајући два документа: довео је Србију на сам понор потпуног признања „Косова“ а да није био сигуран како ће јавност реаговати. Што се западних учесника (САД, НАТО, ЕУ) тиче, он је ушао у зону временске оскудице и њиховог нестрпљења што не извршава давно преузете обавезе, иако су га за то штедро даровали.

Овде треба имати у виду феномен да је Вучић за једанеаст година своје владавине четири пута расписивао ванредне изборе. То делује крајње ненормално у једној земљи у којој у датом периоду никада није било кризе владе нити владине већине и парламенту. Напротив, Вучић је владао супериорном већином коју је обезбеђивао на крајње нерегуларне начине, а један од поузданих били су му избори. Од четири ванредних, једних редовних, двају председничких и сијасета локалних избора, ниједни нису прошли без конфликта између добитничке већине и губитничке мањине. Разлози тих сукоба, понекад и тешких уличних, били су у великим неправилностима у режији власти целим током изборних процеса – од расписивања до бројања гласова и проглашења резултата.

Пажљивијим посматрањем уочљиво је да су ванредни избори увек били расписивани поводом Вучићевих обавеза према органима ЕУ у вези предаје Косова и Метохије. То су уједно били разлози да Вучић испонова затражи додатну бирачку подршку. Први ванредни избори 2014. били су расписани после шире упознатости јавности о правој природи Првог бриселског споразума. Наредни, 2016. следили су видљиву опомену органа ЕУ Вучићу да упозна јавност са обавезом да се у једној фази преговора о приступању са „Косовом“ мора потписати онај правно обавезујући споразум о свеобухватној нормализацији односа. Ванредни избори 2022. године били су расписани због растућег нерасположења јавности поводом пасивног односа државних власти према све учесталијем терору владе А. Куртија према Србима. Најзад, овогодишњи избори расписани су поводом догађаја који су подстакли овај напис.

Када је реч о последњим ванредним изборима, занимљива је њихова кратка предисторија. Она говори о мрежи у коју је Вучић ухватио опозицију поводом њених сталних, више реторичких него осмишљених, захтева за ванредним изборима. После  кратког времена од једва годину и по дана, Вучић је наводно подлегао овим захтевима и даровао изборе нестрпљивој опозицији. Његов главни разлог, међутим, био је други: најпре, куповина времена пре коначне капитулације пред ЕУ и, с тим у вези – прибављање додатне легитимности за испуњење услова за наставак тзв. пута Србије у ЕУ, што је само провидни еуфемизам за дефинитивно признање „Косова“. Када куцне тај час, он ће и проевропској опозицији и свом бирачком телу моћи да каже: тражили сте – гледајте.

Овај императив запада пред којим Вучић сада стоји, узрок је његовој најгорој изборној кампањи досад и највећој изборној крађи од почетка вишестраначја у савременој Србији. То се могло и очекивати имајући у виду у којој мери политичка и општа егзистенција његова и његове касте зависи од очувања свеколике власти.

Изборна крађа изазвала је општу постизборну пометњу због катастрофалних радњи власти, и то више поводом избора у Београду него на нивоу државе. У коштац су се ухватиле две проевропске фракције – опозициона, која је у том погледу више идеолошка, и владајућа, која је више опортунистичка. Отворени сукоб, који је уследио непосредно после објављивања изборних резултата, био је једини начин скретања пажње домаће јавности на необуздану изборну крађу и пажње иностраних чинилаца на аутократску природу режима у Србији. То је досад највећи изазов телима и функционерима ЕУ да се суоче са политичком реалношћу Србије и изјасне о природи режима који дуже од деценије подржавају под окриљем договора о предаји јужне српске покрајине. Оно што текућу политику ЕУ према Србији везује са њеним аутократском режимом јесте обострани окорели опортунизам. Руководећи функционери ЕУ знају да у Србији никада неће наћи погоднију личност за окончање „косовског питања“ од Вучића. И обратно, Вучић зна да на свету неће наћи бољу заштиту своје владавине од „европске“ уколико јој обећа предају Косова и Метохије. У таквој идеалној комбинацији међусобних приоритета, проевропска опозиција у Србији није могла да привуче Унију својом идеолошком верношћу. Данас, после срамних избора, Унија је изазвана белоданим кршењем свих норми демократског изборног процеса, али, бар засад, остаје умерена према овим тврдим чињеницама и маћехинска према својим верним присталицама.

Трагедија Србије у овим данима садржана је и у чињеници да после ових избора она остаје без убедљиве националне алтернативе главној струји њене политике. Странке са националним предзнаком својом самофрагментацијом учиниле су себе маргиналним политичким чиниоцем у Србији кад су јој постале најпотребније. То је истовремено додатна трагедија Косова и Метохије и тамошњих Срба који живе у перманентном стању насиља. Опстајући у најтежим условима, они представљају само функцију Вучићевог одржања на власти. Али, њихову несрећу игнорише и проевропска опозиција која је, да апсурд буде већи, своје изборно име украсила звучним „Србија без насиља“ а да се није ни осврнула на највеће насиље које се збива у окупираном делу Србије.       

Чланак Слободан Самарџић: Час истине за Вучићеву европејску Србију се појављује прво на Покрет за одбрану Косова и Метохије.

Ни у једном случају није било питање шта је Вучић урадио, него како нас је лагао. Последњи случај његових пакета обмана српске јавности тиче се отужне игре са тзв. француско-немачким споразумом. О којим најкрупнијим обманама је реч:

• Наслов споразума и природа документа. Вучић је, посебно током скупштинске расправе (2. и 3. фебруар), убеђивао посланике и јавност Србије да је реч о неформалном документу (non-paper),  који је, као такав, далеко од било каквог предлога споразума. Пар дана пре последњег дијалога са Куртијем у Бриселу, М. Лајчак је изјавио да је обојици документ био послат у септембру прошле године, да се све време на томе радило, а да је Вучић прихватио документ за разговоре у јануару, док је Курти то учинио у фебруару ове године. Вучић је, дакле, месецима обмањивао грађане Србије о стварном току догађаја, а скупштинске посланике о природи документа. Дан пре дијалога у Бриселу (27. фебруара), документ се појавио на званичном сајту ЕУ под насловом Предлог ЕУ – Споразум о путу нормализације односа између Косова и Србије.
• Политика сакривања. Председник државе је све време држао документ закључан за јавност, иако је она била упозната са његовим садржајем пре два месеца преко албанских медијских извора. Ни посланици нису добили документ пре тематске скупштине. Када је објављен на сајту ЕУ, видело се да су све медијске верзије биле најмање 90% веродостојне оригиналу. Зашто је председник овако поступио? Рачунао је с тим да ће на скупштинској расправи лакше манипулисати ставом да је реч о поверљивом документу који стога у Србији није јавно обзнањен. Тако му је било лакше да негира излагања посланика о документу на који се позивају, а наводно није „прави“. Иако је била провидна и тада, данас се ова тактика преваре може лако документовати.
• Због чега је, садржински гледано, Вучић био против објављивања документа? У њему је, укратко, садржан споразум „две стране“ (по наслову – Косова, на првом месту, и Србије) о „свеобухватној нормализацији односа“ (израз користим из једног другог документа који је влада Србије прихватила јануара 2014). Прихватањем Споразума… званична Србија је de iure признала независност “Косова“, а од декларативног признања је дели само реч „признање“ која недостаје у документу. Као што знамо, „признање“ је једна од две црвене линије А. Вучића. Она је црвена да црвенија од стида не може бити. Имајући у виду ту фантомску црвену линију, у документу се излаже однос Србије и Косова на основи начела УН о суверенитету, територијалном интегритету и независности држава. Обавеза је да „стране“ међусобно признају националне симболе и сва службена документа. Србија се посебно упозорава да не омета „Косово“ у приступању „било којој“ међународној организацији и тако даље. Формулација поменутог упозорења брише другу црвену линију А. Вучића – противљење да „Косово“ уђе у УН. Реч је о „било којој међународној организацији“!
• Сакривање анекса Споразума. Надаље, председник је одмах по завршетку разговора у Бриселу приграбио микрофон да што пре саопшти званичну верзију. Наводно се ништа нарочито није догодило. Прича се наставља, али ништа није дефинитивно прихваћено будући да није потписано. При томе, на новинарско питање о „мапи пута“ председник не одговара ништа. Реч је о јединој релативно новој одредби документа (тачка 11), где стоји да се обе стране обавезују да поштују план примене Споразума садржан у његовим анексима. Овај, саставни део споразума није објављен на сајту ЕУ, можда и зато да не отежа Вучићу муку убеђивања српске јавности да је све у реду. Ми га користимо поново преко једног албанског извора (вид. овде). У тачки 7 документа говори се о обезбеђењу „одговарајућег нивоа самоуправе за српску заједницу на Косову“. Дакле, не помиње се Заједница српских општина. У т. 3 анекса понавља се ова фраза из чл. 7 основног Споразума, такође без помињања ЗСО. При томе се задужује Управљачки тим да формулише Статут самоуправе за српску заједницу на Косову, итд. Прво, зар то није посао који је утврђен додатним споразумом Бриселском из 2015. године (тзв. 22 начела)? Друго, зашто се не помиње ЗСО? Све су то питања на која је Вучић сакрио лице шакама да би отклонио стварност пред очима. Опште је познато да Курти не прихвата назив из Бриселског споразума – ЗСО, и жели да га замени са „општине са српском већином“. У разлоге за ово нећемо сада да улазимо. Више нас интересује Вучић. Ако је прихватио Споразум, како је рекао, прихватио је и т. 11 која налаже анекс, који је сигурно видео. Његово ћутање пред новинарима о „мапи пута“ (као, о томе ће се тек разговарати) оставља му простор за даље манипулисање српске јавности, све до нове истине коју ће приказати као нужност.
• Коначно, анекс упућује на још ствари које се, додуше, налазе у основном документу, али тек с анексом је јасно да је реч о брзој реализацији (постоје рокови). Ту је примена обавезе о признавању националних симбола и званичних докумената, и реализација „сталних мисија“ међу „државама“. Не смемо заборавити ни фину (а онеспокојавајућу) разлику у одредбама о положају Српске православне цркве на независном „Косову“. У основном тексту Споразума стоји „стране ће формализовати статус СПЦ на Косову“, а у анексу 7 „Косово ће формализовати статус СПЦ на Косову“! Ако Вучић мисли да ће његовим чувеним умећем преговарања променити било шта у овим одредбама, грдно се вара. Нико му, после мноштва грдних превара, неће поверовати. Тачком о СПЦ би могао да се позабави и Синод, можда и ванредни сабор СПЦ на челу са патријархом, јер њихова запањујућа пасивизација поводом целовитог питања покрајине и места СПЦ у њој може деловати само као знак одобрења а никако противљења.

Видимо да је овде реч о мега-манипулацији. А како и не би, када отцепљено Косово треба провући кроз иглене уши јавности у којој преко 80% популације изражава негативан став према признању. Та операција за сада се држи о концу „две црвене линије“ као магијске фикције коју треба утерати у исту јавност убијајући бога у њој. Једина шанса преостаје у рачуну излуђивања јавности, њеног претварања у орвеловску животињску фарму и то уз помоћ евро-америчких булдожер-чиновника и домаћег европејско-натовског погона.

Ово је заиста време истине. Данас нико не може да каже да не зна о чему је реч, или да своју опортунистичку позицију правда високим „европским вредностима“. Такав језик, језик „вредности“, пао је на ниске гране будући да су оне претворене у средства најпрљавијих политичких радњи. Ако се Косово и Метохија преда, како је и тамо и овде већ одлучено, онај ко то учини неће моћи да се скрива иза изманипулисане јавности нити ће таква јавност моћи да се крије иза великог манипулатора. Мира у Србији неће бити, јер Косово је за данашњи запад само нит успешно распаране чарапе иза које следе друге нити: југоисточна Србија, Рашка област, Република Српска… И ако неко мисли да ће Вучић, после обављеног прљавог посла отићи са власти, грдно се вара, јер само он може да одигра унутрашњу улогу за спољну стратегију „западнобалканског“ Glеichschaltung-a, где ономе који штрчи треба одсећи главу. Безглава Србија је идеална Србија и она је могућа једино под владавином човека који свој властодржачки апетит задовољава испуњавањем колонијалних апетита полуделог запада.             

Чланак Слободан Самарџић: Вучић у Бриселу, Србија на коленима се појављује прво на Покрет за одбрану Косова и Метохије.

Чланак Слободан Самарџић: Не постоји поверење у косовску политику ове власти се појављује прво на Покрет за одбрану Косова и Метохије.

Чланак Слободан Самарџић: Зашто ова Декларација и ново окупљање патриотских снага се појављује прво на Покрет за одбрану Косова и Метохије.

Овакав почетак дело је српских власти, тј. њихових пословично закулисних игара. Када је шира јавност сазнала за хомосексуалну недељу, а томе нема више од пар месеци, ова манифестација била је већ до детаља припремљена. Почетак свега тога, међутим, сеже до три године уназад, када су будући организатори манифестације по одобрењу високих званичника Србије учествовали и победили на конкурсу за тзв. Европрајд. Да је реч о догађају европских размера и да ће трајати седам дана, српска јавност сазнала је тек када је све било припремљено за велику представу.

То је већ Вучићев рукопис. Тако је било са Бриселским споразумом, са Рио Тинтом, са прихваћеном обавезом признања „Косова“, са десетином других подухвата домаћег самодршца. Велики мајстор манипулације најпре заврши посао па се обрати јавности када мора, када информација већ увелико цури и када је крајње време да народу обзнани на какве су га муке ставили белосветски хохштаплери. Тако своје вајкање на ситуацију у којој се опет нашао између чекића и наковња преокреће у симулацију која би на крају требало да му донесе поене. То је његов лични win-win исход: први, ако не могу да пацификујем побуну против шетње, пацификоваћу побуну против целе недеље; други, ако организаторе не могу да задовољим шетњом, задовољићу их недељом.

Иза ових искључиво личних калкулација председника државе крије се велики проблем за Србију. Она је одабрана као тест за велики продор светског хомосексуалног покрета у читав регион. Ако падне Београд, пашће и остали центри конзервативног Балкана (целог географског Балкана). При томе се не мисли на напредне и повлашћене слојеве – политичку класу, невладин и културни погон, него на тзв. обичан народ, где је и похрањен тај ендемски конзервативизам. Техника освајања слична је деценијском албанском запоседању српске земље и кућа на Косову и Метохији. Прво се, за велике паре, купују куће у центру села или вароши, најбоље оне које су близу цркве. После тога, лакше и за мање паре падају остале куће. При томе, овде са рачуна на коруптивну пасивност државе, тј. њених одговорних органа. У случају београдске манифестације, није више реч о шетњи домаћих учесника, него о седмодневном европском фестивалу хомосексуализма, где ће се исказивати моћ једног планетарног покрета, промовисати његов светоназор и вршити његова популаризација са ефектом застрашивања. И овде се рачуна на коруптивну пасивност државе, тј. њених одговорних органа, с том разликом што се коначнан исход рачуна на године а не на деценије као у косметском примеру.

Не постоји ни једна врста западне експанзије на Србију, али ни генерално, а да се у овај посао не уведе реторика вредности коју по правилу следи њихово насилно утеривање. Ту се најчешће користе људска права, демократија и владавина права.  Широк је спектар активности које прати претња „вредностима“ То може бити свакодневна медијска употреба речи у функцији убеђивања, њихово коришћење као арбитрарног критеријума у преговорима свих врста – од размене роба, преко условљавања у приступним преговорима са ЕУ и уцењивања у случају Косова и Метохије, све до укључивања у образовни процес. Укратко, овде је реч о вредностима као политичким инструментима а не о њиховом иманентном значењу. Није другачији случај ни са хомосексуалним покретом генерално, а посебно поводом његове београдске манифестације.

Његови заговорници обилато се служе савременом идеологијом људских (основних) права. Ту се највише помињу слобода мисли и изражавања, организовања и јавног окупљања. Не постоји начелан проблем практиковања тих слобода, али постоји конкретан проблем њихове злоупотребе. Свако друштво и држава суочива се са тиме. Против злоупотребе основних права постоје две врсте њиховог ограничавања. Прва је начелно ограничење слободе поједница слободом другог појединца. Начело гласи: не чини оно што не би желео да други теби чини. Друга врста ограничења садржана је у државном механизму забране практиковања неког од основних права и слобода за које (практиковање) постоји процена државног органа да би могао нанети  штету јавном интересу.

Када говоримо о београдској хомосексуланој манифестацији (као целини а не само шетњи), актуалне су две опасности јавног карактера о којима је власт дужна да води рачуна: прво, то је питање безбедности; друго, то је питање здравља.

Када је о безбедности реч, постоји велико и масовно изражено противљење огромне већине становништва овој манифестацији. Не мора да значи да из ове чињенице нужно произилази опасност од физичког насиља већине над мањином, али извесно постоји јасно манифестовани ефекат духовног насиља мањине над већином. Хомосексуална идеологија јасно показује своју претензију на општи утицај на друштво, па и моћ да га оствари. То је добро организована група за притисак на светском нивоу, која успешно реализује медијску, образовну и културалну промоцију свог светоназора, али и конкретан уплив у корпоративно управљање у информативној, сценској и пословној сфери. Стога, њени јавни наступи као што је тзв. Европрајд нису само, нити пре свега, а вероватно ни уопште, посвећени борби за основна права појединаца и посебна права група, него су део експанзије на светском тржишту егзистенцијалних понуда. Штавише, у овом случају тешко је говорити о неком новом светоназору међу другима (верским и световним), будући да у свету постмодерне, чији саставни део чини и политички хомосексуализам, светоназори нису признати; они слове као застарели остаци превазиђеног модерног друштва. Самим тим, оно што је карактеристично за модерне светоназоре – њихова међусобна толеранција, у свету прогресистичке технологије нема неку „вредност“. Према томе, страх од хомосексуалне експантије, иако недовољно рефлектован, има подлогу у интуицији и примарном сазнању већине становништва, посебно унутар друштава са преовлађујућом скалом традиционалних вредности. У таквом друштву држава мора да буде спремна на правно засновано ограничење оних врста манифестација које извесно упућују на агресивну експанзију, ширење страха и провоцирање сукоба. То свакако не би било кршење било чијих уставних права.

Када је реч о здравственим разлозима, они су пристутни већ чињеницом да је Светска здравствена организација пре пар месеци прогласила ванредну здравствену ситуацију поводом ширења мајмунских богиња. Као што је познато, људи који припадају хомосексуалној популацији су убедљиво највише угрожени овом заразом (око 95% укупних случајева) и највише је преносе. Ником неће бити јасно зашто се председник Србије није позвао на ову, ситуационо најзначајнију, чињеницу као повод забране манифестације. Њени организатори су се хвалили да ће у Београд доћи око 20 000 учесника од којих је највећи број хомосексуалан. Бојим се да је изненадно ћутање о овој околности свих медија, председника, других јавних лица, људи од струке не рачунајући јасно упозорење проф. Зорана Радовановића, последица утицаја великог хомосексуалног лобија који негира први разлога за забрану. Реч је о исувише јаком лобију који би допустио дистрибуцију поменутих чињенца и одговарајуће упозорење јавних власти.

Најзад, када је о Србији реч, овде, поред два општа разлога, постоји и посебан разлог моралне природе за државну забрану целе манифестације. Србија је земља у чијем једном делу, окупираном Косову и Метохији, српско становништво живи у режиму апартхејда. То је одсуство свих могућих права, а посебо права на безбедан живот. У Србији се не може ни разговарати о таквом сувишку некакве људскоправашке авангарде а да се не помисли на Ораховац и Велику Хочу где је слобода кретања концлогорског карактера. Зар не делује бизарно, да се у тој земљи одржава манифестација натегнутих и сумњивих постмодерних права, и да је ту манифестацију одобрила њена влада.    

Ако се размотре изречене чињенице и тврдње, закључак је да је у овој најновијој афери у Србији највише одговоран званични политички чинилац. Он напросто не ради свој посао већ се у лику унутрашњег суверена довија како да се извуче од одговорности. У случају премијерке пак имамо и случај конфликта интереса, јер је она у име владе прихватила кандидатуру Београда (ово не могу без остатка да тврдим, јер је тај чин сакривен у намерној информационој магли). Ако је заиста тако, она је ушла у конфликт интереса подржавајући као декларисана лезбејка велику хомосексуалну акцију.

Сада се пред нашим очима догађа ријалити спољне десуверенизације владајуће гарнитуре у Србији. После јасне изреке председника државе да ће се забранити манифестација (намерно нејасно – недељу или шетњу), настао је цунами претњи, како из земље тако и из иностранства, да ће се све одвијати по плану. Најављен је долазак „шездесет европских политичара“ упркос речи шефа државе. Ово је могуће само у једној пропалој држави, која се повлачи испред званично анонимног непријатеља као да је у питању светска сила. Али, у овом случају не треба мешати државу и њену дилетантску и још корумпирану јавну управу. Основ државе је народ, а њени званичници су само његови представници. Када своју јавну службу ставе у функцију личних и саможивих групних интереса, онда народу остаје још само природно право на грађанску непослушност.       

Чланак Слободан Самарџић: Хомосексуална империја у Србији се појављује прво на Покрет за одбрану Косова и Метохије.

Ни тих шест Куртијевих тачака није непознато бар људима који пажљиво прате збивања у Покрајини. Оне се своде на његов нереални максимализам. Укратко, Курти већ две године условљава фамозну нормализацију потписивањем нечега што би личило на  мировни споразум између ратног победника и пораженог. Дакле, није довољно извршити међусобно правно признање између две државе. Да је реч само о томе, Курти би био у потпуној сагласности са водећим западним силама на челу са САД, које од Србије траже да признају „Косово“, званично од  јануара 2014. (Преговарачки оквир ЕУ за преговоре о приступању Србије, т. 23). Последњих месеци  захтев Србији за признањем изложен јасно, императивно и експлицитно у врховним инстанцама Вашингтона, Берлина и других западних центара моћи. У том захтеву нема никакве разлике између Куртија и западних ментора тзв. косовке независности, а захтев је у пуном складу са једним закључком владе Србије од јануара 2014. Њиме се влада  обавезала да са Косовом (у тексту без звездице или напомене) потпише „правно обавезујући споразум о свеобухватној нормализацији односа“. Да је Курти остао при том захтеву, попут својих претходника, све би ишло много лакше и са западним савезницима и са председником Србије. Али није.

Као што рекосмо, овај радикални првак једне нарко-државе захтева нешто што формално личи на мировни споразум између победника и побеђеног, а фактички на накнадну капитулацију Србије, с оне стране постојећих међународноправних докумената. Курти заправо условљава општеприхваћени (западне силе и Србија) и документом утврђени модел међусобног признања претходним ревандикацијама Србије у виду: ратне одштете (репарација), неометног уласка у међународне организације, признања почињеног геноцида, реципрочних права Срба на КиМ и Албанаца у јужној Србији, поновног разматрања међусобно усвојених докумената (делови о заједници српских општина у Бриселском споразуму) и др. Проблем је што, не рачунајући неометани улазак у међународне организације, западни играчи не могу да прихвате ове максималистичке захтеве све док у Србији имају Вучића као лојалног саговорника. Они су свесни да Вучић не може да  прихвати проширене Куртијеве захтеве, а западни притисак те врсте исходио би његовом нелојалношћу и потпуним фијаском процеса који они називају „преговори“.

Ова блокада „решавања“ питања Косова и Метохије јесте најмање зло које нам се дешава. Не желим да подценим питање регистарских таблица и личних карата, али сумњам да је то била главна тема протеклих неуспелих разговора имајући у виду да западни савезници „независног Косова“ подржавају Куртијев став о тзв. реципроцитету, јер је он у највећој сагласности са њиховим признањем „Косова“. Ако не могу да прихвате Куртијеве проширене захтеве, могу његову политику граница, не само зато што је она са њиховог становишта прихватљива, него и зато што би настајање „нове реалности“ припомогло пробијању преговарачке блокаде. 

А то је оно најгоре што се може догодити Србији. Јер, преговори могу да доведу само до стварне капитулације по Куртијевом обрасцу. У датој преговарачкој формацији, на коју је српско државно руководство пристало – дакле, да посредник буде главни виновник  насилног отимања Покрајине (?!!), не може се очеквати ништа добро. Код тзв. посредника једина је дилема да ли Куртију постепено попуштати или ући у сукоб због његовог максимализма и вратити предмет „преговарања“ на стару и сигурну заједницу српских општина као довољну, премда наметнуту, концесију Албанаца за de iure признање од стране Србије. Треба стално имати на уму да је Бриселски споразум (април 2013) у најужој вези са прихватањем обавезе о de iure признању „Косова“ (јануар 2014). Између та два датума и два документа званична Србија се одрекла својих делатних надлежности у Покрајини – северне општине, судство, полиција, цивилна заштита, телекомуникације, електропривреда, међународни поштански број – и предала их „непризнатом Косову“ а да за узврат није добила ону минималну надокнаду – заједицу општина као функционално тело локалне самоуправе на отцепљеном Косову. Одуговлачење навијачног посредника да ову добитну комбинацију спроведе у дело, својеглав ток догађаја довео је до некооперативног Куртија, за кога је само de iure признање недовољно.

После десет година искључиво реактивне политике званичне Србије, није реално очекивати промену стила и начина. Цела мудрост те политике је да се спољном окупатору покаже спремност на безусловну кооперативност и воља за преговорима које он диктира не би ли схватио да је албанска страна та која затеже. Иако је то од самог почетка било очигледно, прошлих  десет година је ваљда сваком показало да се том врстом недоличног додворавања само губи. У самој традицији западне империјалне традиције је став да се подређени презире и да презир расте са његовим појачаним додворавањем. Можда подређени као појединац (поглавица, вођа) и његова котерија добију неку привилегијицу, али земља и народ које лажно представљају само тону у ропство. Вучићу никада није пало напамет да повуче неки активан потез – да изађе из мртвог Бриселског споразума будући да се он не примењује, да повуче своје људе из косовске владе и парламента, да услови своје учешће у преговорима чланством руског представника у посредничкој формацији, да формално затражи повратак процеса из ЕУ у УН, да затражи интервенцију ЕУ на рестриктивну трговинску политику „Косова“ према Србији, да неки пут откаже учешће у разговорима када то Србији не одговара – укратко, да Србија води националну политику према својој окупираној Покрајини као политички систем, а не као изгубљени народ са лажним царем на челу, итд. Зато нам се и догађа да уз бројне зависне и независне медије тек четвртог дана сазнамо нешто више о догађају који је недељама унапред најављиван као опасан, а исход му испаде никакав. Премда, у реалном смислу бољи је и никакав исход, него на штету Србије као толико пута до сада.  

То што је председник државе најавио одређене активне мере – повлачење својих људи из косовске владе и парламента и сл. –  није први пут и стога није вредно веровања. Овде није реч о палијативним потезима (којих, штавише, није ни било) него о политици којој у основи треба да стоји домаћи устав и одговарајућа државна стратегија. Овако, на делу је свесно изгубљена битка и навикавање измрцвареног народа на неминовност дефинитивног пораза. Али, добро је да се зна да дефинитиван пораз наступа само онда када га нека рука са именом и презименом потпише и уз то остане на месту са којег је учинила велеиздајнички чин.

Чланак Слободан Самарџић: Косово и Метохија виси о концу Куртијеве мегаломаније се појављује прво на Покрет за одбрану Косова и Метохије.

Чланак Слободан Самарџић: Најновија Европска имагинација се појављује прво на Покрет за одбрану Косова и Метохије.