Притом, да је у овој земљи функцонисала правна држава када је ријеч о његовом досадашњем јавном дјеловању – врло вјероватно не би дошло до актуалних случајева пријетњи његовој безбједности. Додуше, он би одавно, вјероватно не само једном, био процесуиран због ширења вјерске и националне мржње, па би било мало вјероватно да би у јавности – чак и у њеном наглашено антисрспки сензибилисаном дијелу – могао дуже времена фигурисати и као „новинар“, а камоли, волшебним преображајем, постати „професор универзитета“, што је неопосиви скандал, и дугогодишња брука која прати не само Философски факултет у Новом Саду већ и питаву српску високошколску заједницу.

Но случај Динка Грухоњћа, који је, у суштини: „каријера Динка Грухоњића“ – веома је индикативан за стање јавне свијести у послијепетооктобарској, окупираној Србији. Ако је могуће да неко успјешно капитализује свој дар, као „новинар“, чак и предсједник Независног друштва новинара Војводине, а затим као професор угледног, државног универзитета, тада то значи да је Грухоњићев „дар“, неоусташка србофобија, тражен у једном дијелу српске јавности, која је дјелимично резидуално другојугословенска (неотитоистичка), а другим дијелом је споља инсталисана и подржавана – од стране западњачких, неформално окупационих сила Србије.

Друштвени узлет на основу антисрпског ангажовања – не само преко западњачких амбасада и западњачких „НВО“ него и у домаћем миљеу, могућ је зато што заробљеност Србије и српских земаља не подразумијева само западњачку окупацију државе (нити, сљедствено томе, датира тек од Петог октобра 2000) већ и резидуалну кроатославенску окупацију друштва, која капиларно продире у српске јавности (али и у приватне идентитете појединаца), утичући на јавно дјеловање политичара, новинара и других јавних особа. То се пројављује не само пасивно, посредством аутоцензуре, већ и активно – фаворизовањем антисрпских ставова, што представља важну нијансу постјугословенске (тзв. „регионалне“) варијанте кода „политкоректности“. Као што су многи појединци у другој Југославији, српске и несрпских народности, правили неславне каријере „борећи се против „српског национализма“, потпуно исти образац понашања, са сличним резултатима – друштвеном успјешношћу, односно професионализовањем србофобије – познати су и данас, не само изван Србије него и у самој Србији. И то је доказ да другојугословенска окупација Србије и Срба и даље траје. Грухоњић ни изблиза није једина особа која је добро уновчила свој србофобни „занат“, па се може рећи да је он безмало репрезентативан за читаву класу таквих људи, који су један социјални феномен sui generis, који би био јако занимљив за социолошка истраживања…. Био би, да нам институционализована компонента друштвених наука, конкретно социологије, такође није глајхаштована саобразно захтјевима западњачке окупације.

Нигдје, како то „лијево-либерали“ воле да фомрулишу, у „цивилизованом свијету“ нијесу допуштени расистички испади – осим против Срба (и, видимо, Руса), при чему је особеност постјугословенске ситуације то што је у свим републикама некадашње СФРЈ не само могуће него махом и друштвено пожељно антисрпско иступање. Притом је етнофобија допуштена само када је ријеч о Србима, док су такви испада на рачун других народа не само јавно неприхватљиви већ и кривичноправно кажњиви. Зато их и нема. Оно што и даље негативно конституише „Регион“, као идеолошко везиво – јесте србофобија. Виртуална Next-о-славија је „космополитски“, а заправо неотрибални – у својој духовној незрелости и самонеспоразуму, „самоскривљени“ Србофобистан. Од некадашње крилатице, незваничног темеља „Титославије“: Слаба Србија – јака Југославија, дошло се до: Гласна (и обавезна) србофобија – стабилан „Регион“.

Окупираност Србије и свих српских земаља види се по томе што правосудни органи, у најмању руку, осјећајући дубинску нормализованост антисрпске политкоректности у српским јавностима, да и оставимо по страни њихову реалну „ненезависност“, годинама не реагују на очигледне случајеве „изазивања вјерске и националне мржње“, не само Грухоњића већ и многих других. Иначе, то треба да се прогони по службеној дужности, што се, по правилу, чини – осим када је ријеч о антисрпским испадима. И опет, као у Кроатославији, сви – стварни, а нарочито изумљени – случајеви „вјерске и националне мржње“ према несрбима од стране Срба хитро бивају стигматизовани у беспријекорно дресираним (медијским) „органима“ (jugoslavoidne) јавности, да би убрзо услиједила и правосудна реакција (притом су носиоци и јавног „указивања“/хушкања и службеног реаговања обично српске националности, као и у Кроатославији), док аналогни, а неријетко и неупоредиво гори случајеви испада против српског народа остају и без пажње јавности, а нарочито без правосудне реакције – Да се не би рекло… А то „да се не би рекло“ Срба, али поготово оних који су на сигурном путу да то више не буду – иза којег слиједи тротачје које отвара неограничену имагинацију аутоцензуре – имплант је идеолошке контроле патентиране у Кроатославији. Тај историјски изум даљинског управљања појединачном и колективном свијешћу, те теледириговања идентитета добро је функционисао од 1945. до 1987, када је Милошевић извео антититоистичку револуцију, чиме је, нехотично, пресудио конститутивно србофобној Кроатославији. У својој политичко и историјској наивности није схватио да и даље важи: Југославија ће наставити да буде неоусташка, или је неће бити.

У читавој, очигледно успјешно спроведеној, социјално-духовној мобилизацији „грађански свјесне“ јавности у Србији поводом „случаја Грухоњић“ упада у очи спремност да се, у име наводне одбране начела академске аутономије, чврсто држе затвореним оба ока пред неонацистичким назорима штићеника. То не би требало да изненади, јер није у питању историјска новина – ни код нас, нити „у свијету“. Подсјетимо, југословенски комунисти су подржали усташки устанак против Краљевине Југославије 1928, као што је и „генерална линија“ резидуално проаустрогарске Коминтерне, до пред сам Други свјетски рат, подразумијевала подршку сепаратистичким, антијугословенским покретима – чак и када су они стајали на јасно нацистичким позицијама. Нацистички екстремисти су били оруђе дестабизовање постојећих држава – не само када се радило о Трећем рајху него и о комунистима. Оваква предисторија омогућила је тиху и врло успјешну повијесну транзицију хрватског националног покрета од 1941. до 1945. – од усташа до хрватских комуниста, без суштинске ревизије не само крајњих циљева него и идеолошких константи, те коришћених наратива. То, макар и посредно, објашњава фрапантну пермисивност према усташтву савремених србијанских грађанистичких југославоида, коју су, дакако несвјесно, „посисали“ са својим кумровечко-хабзбуршким jugoslavenstvom. Уосталом, то је и „свјетски тренд“, што видимо не само по толеранцији него и по савезништву „лијевих либерала“ Запада с нескривеним украјинским нацизмом. Најпослије, за многе „лијеве-либерале“ на Западу чак је и политички исламизам „природни савезник“ у борби против „хришћанског конверзвативизма“ и „етничког национализма“.

За домаће „грађанисте“ важи не само: боље лијево-либералан него конзервативан (што смо одавно знали), већ се то идеолошки екстраполише у – како убједљиво показује и „случај Грухоњић“: боље усташа ( нео-jugoslAven) него (српски) „нацош“. Иначе, ово потоње је културрасистички интонирани, управо из Војводине потекли жаргонски израз за српског родољуба. Дакле, бољи је реални антсрпски нацизам од (измишљеног) „српског нацизма“. Једини сигуран начин бјекства Срба по рођењу/поријеклу од српског идентитета, на крају крајева – јесте неоусташтво. Зашто би се, уосталом, „измишљала топла вода“ када су опробани и успјешни историјски узори већ добро познати, а нема никакве друштвене, правне, моралне…сметње да и даље буду коришћени? Активно бјекство од српског идентитета својих предака и своје средине, које се ритуално спроводи, и јавним подржавањем антисрпског неонацизма, начин је да се потврди сопствена „еманципованост“ од „погрешног“ националног идентитета. Неосташтво је логични телос брозоидног jugoslavenstva, чији вампир не само што није упокојен него је и жив као да су Јајце или Устав из 1974. били јуче. Неоусташтво је, дакле, посљедње прибјежиште југославоидних „космополита“ српског поријекла, идеолошка „сигурна кућа“ у никада прекинутом неофранковачко-križarskom походу против „српске опасности“, тј. против политички конституисане физичко-просторне егзистенције Срба у бившој Југославији, па и у самој Србији.

Сврха оваквог дјеловања јесте да се од Србије коначно направи безотаџбински простор, што би мјере окупације учинило сувишнима – тако што ће на мјесто српског родољубља, као природног изданка историјског постојања српске државе, бити „аплоудована“ виртуална Кроатославија, као духовно-идеолошки насљедник Аустро-Угарске. А она је и у самој Србији је у неким важним аспектима, очигледно, доста јача од реалне Србије. Ово треба схватити као темељни показатељ тога да није само сувереност српске друштва суспендована добровољном колаборацијом с окупационим политичким Западом од Петог октобра 2000, већ је у сувереност – а заправо слобода – српског друштва укинута продуженом духовном окупацијом (некад/никад) српских „умова и душа“ злодухом jugoslavenstva. Обје ове окупације савршено су функционално увезане у конгенијалну биокупацију, њихови експонентни се одлично разумију, што је и природни наставак њихове историјске сарадње. Наиме, савремени геополитички Запад према Србима баштини наративе и геполитику наслијеђене од Аустроугарске, односно од Трећег рајха, у чије аксиоме је спадала употреба Хрвата, муслимана и Шиптара против Срба. Савремени неоjugoslaveni, у својој ексцесивној пермисивности према неоусташтву, остају у оквирима историјске матрице акционог антисрпског консензуса на линији: Трећи рајх – НДХ. Притом је НДХ историјски и идеолошки „локална“ карика-повезница Аустроугарске и Кроатославије, као што је Трећи рајх западњачка („глобална“) веза између историјске србофобије Аустроугарске и данашње србофобне геополитичке агенде Запада, када је ријеч о југоисточној Европи.

У вези с тиме, тешко је замислити, односно предвидјети, било какав другачији исход сучељавања (нео-jugoslavensko-неоусташког) „цивилног друштва“ и (окупиране) државе Србије осим још једне капитуалције потоње – не зато што су (друго)србијански „грађанисти“ јачи од жалосних институционалних остатака наше државе, већ зато што врх српске државе, персонализован у предсједнику Републике, најдиректније служи Западу. Квазипатриотска, у предизборне сврхе предузета инсценација подгријевања случаја Грухоњић, који је одавно „отворен“, као огромна мрља на савјести српског друштва, врло могуће заправо потиче од поменутог Кристоферу Хилу непосредно потчињеног лица. Посредством тога СНС себе „конструише“ као „заштитника српства“ од издајника и непријатеља, што не треба да свједочи о морално обавезној ријешености на пројаву нулте толеранције према (нео)усташтву – како би требало бити, већ само треба да додатно продужи рок трајања конститутивне лажи вучићевског намјесничког режима: да је он тобожњи бранилац националних интереса и јемац (непостојеће) суверености српске државе. Дакле, СНС-овско „супротстављање“ издајницима у датом контексту само продужава режим окупације у којем стране амбасаде и најистакнутији издајници имају посљедњу ријеч у најзначијим друштвеним споровима. Тако ће, бојимо се, бити и овога пута, и сваког другог пута – све док српски народ не устане и свргне окупацију државе, друштва, културе, јавности и (под)свијести.

Чланак Часлав Копривица: Кад вампири марширају – О неоусташкој симптоматици српског („цивилног“) друштва се појављује прво на Покрет за одбрану Косова и Метохије.

Чланак Часлав Копривица: Решавање кризе на истоку донеће правду и за српски народ! се појављује прво на Покрет за одбрану Косова и Метохије.

Наслов: Покрет за одбрану Косова и Метохије

Чланак Часлав Копривица о изборима у Русији се појављује прво на Покрет за одбрану Косова и Метохије.

Спомињући се Његоша славимо то што нас уопште има, али и оно у нама што ваља – ако ичега таквога има. А да га има, свједок нам је управо Његош – не само оним како и чиме нас је опјевавао него и, не на самом послијетку ониме што и сам бијаше. То што смо, као народ, изњедрили Његоша доказ је – свакако не једини – да макар унеколико ваљамо, или да, угледнемо ли се на животородно истинòличје, можемо опет узваљати. Но мимо тога, он нам је и жива залога познања да то што смо, упркос свему, ипак опстали у суром негостољубљу неших прошлилх стољећа – да то ипак није тек некаква метафизичка случајност или несмотреност у свјетском борбеном раз-јединству добра са злом.

Славòсловљење Његоша прилаже обол чувању завијета за опстанак у ваљаности, за врложиће; то је заклињање да мјера временског трајања народа Његошева и надаље треба остати врлина. Ако ико, Његош нам је предочио оба могућа обрасца (над)људског живљења и врлински и противврлински –  и то како у историјском смислу, прије свега у Горском вијенцу, тако и у оном есхатолошком, изнад свега у Лучи.

Ми, ,народ којег је досуђена нам повијест „научила“ прекидима, (п)ометеностима, искључености из својега… – у Његошу смо, првом у модерном времену и првом од Светог Саве, Лазара и Милоша, пронашли онога којем се увијек изнова враћамо – зато што морамо, а да то морање доживљавамо уз нутрено-чувствену, истинску радост, а не као било какву принуду. Његош нам је смислотворни биљег, једна од најсјајнијих карика нашег културалног мита у којој су сливени наше светосавље и наше видовданско сàкосовље. А мит, то је стално наново причана, али никада неиспричљива прича, нарација чија срж понајмање лежи у некаквој „фабули“, то је оно што се вазда, макар још једаред дешава, али што не може проћи – а не може јер и не треба да прође.

С Његошем смо дубински искусили да оно што ће се показати вриједним сјећања не мора лежати само у прошлости – већ и да наше вријеме, наиме свако послијењегошевско наше српско вријеме – и доба Граховца, Вучјег дола, Фундина, и доба Скадра, Куманова, Брегалнице, и доба Колубаре, Мојковца и Кајмакчалана, и доба Посавског коридора, Кошара и Паштрика… – може бити још једно српско јуначко раздобље, још један продужетак лазаревско-милошевског прводобља, тј. духовног сведоба које не смије да се заврши, ако не мислимо да завршимо са самима собом, онаквим каквим нас је обликовала наша прошлост, дајући нам трајни завјетни задатак на који начин и убудуће можемо трајати. Путем Његоша смо доживјели чудо повратка вјере у садашњу и будућу српску повијест, чудо успостављања историјског континуитета и раскида с нихилизмом разисторије који је развија увијик изнова призивани и потврђивани есхатолошки реализам Косовског опредијељења за нèбопутност.

С Његошем смо, тако, спојили прошло и будуће, вјечно и временито, небеску и земаљску историју. Од њега смо, наиме, непогрјешиво разабрали, а стога и неопозиво научили, да Видовдански завјет небу треба наћи земаљско испуњење, јер Правда није само ствар Бога и вјечности већ и људи и временитости, уколико су они непрестанце надахњивани Богòвјечним. Историјско и социјетално исходовање и удјеловљење Правде остаје задатак онога рода који се у једном повијесно-историјском тренутку, али свенараштајно, непролазно и неупитно, обећао принебесју.

На основу државотворних, историјски утемељитељских побједа Петровићā, Карађорђа и Милоша Обреновића на најопипљивији начин смо искусили да повијест за Србе не мора бити само поље страдања и бола већ и подручје жртве која се искупљује у слави и обећању истинске, притом не више само ононебесне смислености. Но с Његошем је то свјетоискупитељско искуство, којим смо као народ повратили своје духовно чуло за историјскоморални реализам (што неки називају „оптимизмом“), постала нова суштинска могућност, а потенцијално  идуховна константа српског свјетоназора. Тиме је успостављено нова ситуација у којој се плодно и животоносно укрштају вјечносна вертикала и временска хоризонтала, тако да се више није морало само и једино бирати између богоугодног надбивања и земног обитавања у изнуђеној привикнутости на свакојаке невоље и понижења. У стваралачком лику Његошевом национанокултурално смо задобили  образац сједињивости пролажења и непролаза, тако да је оно што нам се дешава поново постала српска повијест, која је напокон наступил послије дотадашње предуге, запамћене и незапамћене, „хронике“ наношења патње Србима, односно „хронике“ српског подношења своје патње, лишене било каквог космотелеолошког оправдање – осим и једино у димензији Христовјечја.

Његош нам је с једва ичим упоредљивом упечатљивошћу, у виду оригиналног духовног образа откривалачки предочио чудо српског, искључиво властитим силама произнесеног реисторизовања. У тој стварињегово стваралачко свједочење уједно је било и саставни, безмало саконститутивни момент тог нашег повратка у смисао овостраности. С Његошем смо стекли не само нову, узорну прозирност смисла Видовдана и коначно уобличили своју Видовданску самосвијест, и тиме неопозиво досвијестили чудо нашег враћања у повијест Ума.

То српско повијесно чудо пројавило се путем књижевно-философског чуда владике Рада. А он нам је, као народу, историјски напросто допао у дио – као геније без генерације, са доста танким, више епско-митолошки наслућиваним него образовноинституционално окријепљеним културалним залеђем. Његова мислилачко-стваралачко много(над)виђе, након свега, једва да је објашњиво, па зато и даље наставља да важи као чудесно. А чудо је, право зборећи, нешто чија условљеност измиче уму будући да се никакви опипљиви узроци њему не дају препознати. Но оно се, упркос заказивању разбора пред њим, ипак некако случило. Гледано из угла својег настајања, чудеснō је било доста мање од неизбјежне нужности. Но посматрано из угла своје насталости, очигледно се не може сматрати нечим подједнако контингентним као пука случајност. Пред правим чудом, видимо, и сама појмовна супротност нужности и случајности, како би рекао сам Пјесник, напросто „запиње“…

А Његош је управо то – самоникао, неусловљен, измјештен из културалних контекста – мимо оних које је сам, нађохоњем посве самородног духа, изабрао да присвоји, односно оних које је сам, за живота, а нарочито након њега, стварао. Ако је у старој Црној Гори од XVI–XVII, а у данашњој Србији од краја XVIII стољећа, био започео српски повратак у европску политичку повијест, тада је појава Његошева била равна ничим условљеном чудесном васкрсењу српског народа и у повијести духа. С Његошем је дух поново уистину, на равној нози с европским духовним врхунцима, не само својег времена, проговорио и на српском.

Чудо његошевско бијаше у томе што је без икаквих стандардних културалних претпоставки успио да се аутентично повеже са висовима европске традиције, те да на оригиналан начин, из споја текуће српске, односно црногорске повијесне ситуације, која је била подлога и оквир његове личне животне драме, створи дјело које је оваплотило творачко узвраћање на личну и колективну „уракљеност“ лишеношћу готово свега потребног за живот, на једној, и сталном пријетњом потпуно народносног ишћезнућа, на другој страни. Тај узвратни одговор изазову разопстáња оваплоћен је у виду неизбљедиве фреске бивања српског пограничја обретеног у перманентној граничној ситуацији, у драматичном размеђу међусобно војујуће понаспрамљености опстанка и нестанка, између узвисја смисла и безданица бесмисла.

Његош нам је међаш и граница у више значења: његов лични ум је за нас граничник између добра и зла, свјетског ума и безума. Његово дјело је метафизички извјештај из вишестољетне граничне историјске ситуације једног народа. Најпослије, ако су Срби граничари словенства, а све српске земље су гранична подручја једне једине српске Свèкрајине, тада је Његош сублимација српског, вишедимензионалног, географско-историјско-есхатолошког пограничја, у којем се толико стољећа могло издржавати само надахњивањем хришћански доживљеном трансценденцијом која отвара двери надграничја, а најпослије и безграничја вјечности.

На концу, Петар II Петровић Његош био је словенски смислотражитељ, наиме онај ко није трагао само за појединченим животним смислом, за смислом Свјетотворевине и човјек унутар ње, него и за смислом историјског постојања своје нације, али и цјелокупног племена словенскога. Није ли то нешто о чему размишљају и нека од најистакнутијих имена руске књижевности и мисли XIX, па и почетка XX стољећа? И уистину, све, па и једнокултурални, идентитетски обједињени колектив нешто је што својом опстојношћу такође изискује оправдање, односно искупљење чињенице да га уопште има. Та есхатолошка метафизика народности данас се може учинити врло необичном, али то је, нема никакве сумње, било нешто што је заокупљало многе истакнуте духове недавних времена, уосталом не само међу Словенима. У сваком случају, ако питање о смислу постојања једне нације уопште може бити интелигибилно цјелисходно, а утолико одрживо, онда је извјесно да је Његош међу Србима дао вјероватно  понајвећи допринос осмишљавању српске и словенске историјске егзистенције, као својеврсни историософ српско-словенске повијести.

Чланак Часлав Копривица: Чудо Његошево, или о величини једног самониклог словенског генија се појављује прво на Покрет за одбрану Косова и Метохије.

Наслов: Покрет за одбрану Косова и Метохије

Чланак Часлав Копривица о попису у Црној Гори се појављује прво на Покрет за одбрану Косова и Метохије.

Чланак Часлав Копривица: Нато, Косово, Република Српска се појављује прво на Покрет за одбрану Косова и Метохије.

Чланак Часлав Д. Копривица: Српско-француско „пријатељство“ данас у свјетлу посткапитулације Дегола пред Петеном се појављује прво на Покрет за одбрану Косова и Метохије.

Чланак Часлав Копривица: Подељена десница ипак улази у парламент се појављује прво на Покрет за одбрану Косова и Метохије.

Чланак Литије за спас Србије: Говор Часлава Копривице се појављује прво на Покрет за одбрану Косова и Метохије.

А да је кључна истина о нама постало то што се (с) нама збивало у ова три одлучујућа стољећа наше повијести – то нијесу разумјели само Срби. Наиме, да су свети Сава и косовски јунаци за српски народ безмало духòносни – знали су и наши агарјански душмани. Баш су зато мошти првог архиепископа спалили, Милошевим земним остацима се још од завјетног Видовдана трага не зна, а Лазареве смо неким чудом, уз мноштво познатих историјских перипетија, успјели да сачувамо. Иронично, исламска – да парафразирамо својевременог предводника савремене малигне империје – „Империја зла“ је знала шта Србе чини Србима, а данас не мало „модернизованих“ и „еманципованих“ Срба – Срба макар по својем роду – то не само што не зна већ међу њима има и безузмника који то бјесомучно, хулитељско-оскрнавитељски поричу.

И док је светосавље духовна традиција, која, као и већина духовних традиција, за себе не тражи физичко мјесто, наше Видовданство је духовно памћење које је везано за један простор – за завјетно Поље птице кос, односно за простор Старе Србије. Косово поље за нас није тек „мјесто сјећања“, како је то од осамдесетих година, најприје у Француској постало помодно говорити – већ је то завјетни простор земаљске усидрености нашег идентитета. Та институционализована, и контекстуално и физички омеђена „мјеста сјећања“ – како је то устврдио аутор ове синтагматске тезе, историчар Пјер Нора – показатељ су ишчезавања „миљеа сјећања“, тј. живе, аутентичне, свакодневне присутности памћења који саобликује дух једног народа. Код нас, међутим, није тако, будући да је код доброг дијела Срба присутна не само истиносна извјесност о томе да ћемо заиста остати Срби све док живо будемо живјели из памћења првог Видовдана наше завјетне повијести, умјесто да га само пригодно, од годишњице до годишњице, комеморишемо.

Али то што је наш идентитет судбински везан за један простор, онај, наиме, који оваплоћује живо присуство трансценденције у нашем колективном идентитету, наиме, оно што је пјесник Васко Попа непролазно именовао као „небо под нама“, то што нас је наша историјска судбина неразлучиво свезала с Косовом, то представља не само нашу особеност, нарочити дар који нам је донијела наша повијест, већ то представља благо бреме. Свједочити своје живо српство значи свједочити неодустајно и безусловно да је Косово наше – не само у духовном, не само у историјском, не само у уставноправном и међународноправном смислу – већ и да након свега, безусловно и физички мора бити наше. Одрекнемо ли се Косова, пристанемо ли и у једном нараштају на своје обескосовљење – погубили смо себе саме, неповратно бисмо престали бити не само достојни него и било какви насљедници својих предака. Учинимо ли то, или дозволимо ли било коме да у наше име то учини – узели бисмо натовску исписницу не само из своје српске повијести него и из било каквог народносног историјског трајања.

Додуше, као народ смо стољећима, а у лику двију српских држава, Србије и Црне Горе, све до 1912. – чекали на свој државни повратак на наше Косово и нашу Метохију. Али ми смо могли живјети уз реалност окупираног Косова не само зато што смо у души знали да је оно наше него и стога што смо знали да српски народ, ријечима црногорског књаза Николе, тамо кад-тад мора поново „оружан поћ’“. Ми смо могли живјети без физичке власти над својим Косовом зато што смо сами били у власти духа Косова. Сада, напротив, ако бисмо се правно одрекли повратка своје физичке власти над својом привремено отетом покрајином, то би значило сигурно духовно одрицање од духа Косова и Видовдана, што би нужним начином било равно нашем идентитетском самопогубљењу, самозамакнућу.

И тиме долазимо до наших дана… Предсједник Србије је, у понедјељак, на Аранђеловдан, говорећи о Косову и Метохији, по ко зна који пут изговорио: „Компромис је победа“. Је ли заиста тако? Погледајмо најприје значење појмова које је употребио. Побједа је супротност од пораза, док је компромис нека, мање или више праведно и равномјерно одређена средина између побједе и пораза. Међутим, оно што предсједник Србије назива „компромисом“, који већ годинама прижељкује, призива, потражује – то би био тотални и свеобухватни пораз Наиме, оно што је не само према унутрашњем, српском, него и по међународном праву, укључујући специјални документ СБ ОУН – Резолуцију бр. 1244 – у цјелости наше, а то је територија Косова и Метохије, треба бити правно неповратно изузета од могућности повратка вршења суверености Србије, под условом да нам Шиптари и НАТО „дају“дио сјеверног Косова. Дакле, они би нам „дали“ 10% нашега – да бисмо ми признали да преосталих 90% нашега више никада неће бити наше. У право преточени српски пораз би притом требало да буде маскиран вињетицом-прикривалицом ситних, несразмјерних и, у суштини, привидних „уступака“ других двију страна – да би се пред неуким, лаковјерним или начином напредњачке владавине Србијом социјално уцијењеним грађанима Србије могло „махати“ и тврдити да његов лажни копромис не само што није пораз него је чак тобоже и побједа.

Само на тај начин би – а и то краткотрајно и узаман – предсједник Србије могао избјећи непопозиво утискивање жига издаје на његово име. А он, кога воља за издају КиМ, очевидно, годинама не напушта, грчевито покушава да ријеши издајничку квадратуру круга: како да Србију „ослободи“ онога што је он назвао теретом у нашим тзв. „европским интеграцијама“, а да ипак не остане упамћен као издајник. Дакле, улог је сљедећи: српско завјетно, народоносно памћење треба бити поништено, али тако да онај који га је уништио, неком историјском „алхемијом“, не би био упамћен као први међу велеиздајницима – као Завјетоиздајник. Ријечју, налазимо се на размеђу на којем се не одлучује само о будућности него и о прошлости, тачније: о будућој прошлости – наиме, о томе да ли ћемо се и убудуће сјећати Лазара и Милоша, или пак онога ко би да нам уништи и право и могућност да се сјећамо својих светих духовних и крвних предака, не само с Боја косовскога. Ако он или било ко други, на српској страни, успије да доврши оно што је наумио с Косовом и Метохијом – на простору који би се тада само по инерцији звао Србијом – било би могуће сјећање само на њега и његову ништоутемељитељску издају, али не више ни на шта од онога што нас чини Србима поносним на своје српство.

И на крају још једна ствар. Људима који су годинама, били полицајци тзв. „Косова“, све до прије који дан, када су тобожњим родољубивим чином, скинули униформе лажне државе, предсједник Србије је недавно уручио одликовања Обилића. Притом је у пригодном гоовру поменут и Косовски завјет. Иза њега је стајала застава ЕУ. Није ријеч само о томе да се тиме бласфемичном контекстуализацијом блати Косовски завјет него се – врло перфидно – неукима шаље порука да управо његово гажење наводно представља врхунски чин његове одбране. Притом је сва та представа направљена само зато да би се шиптаро-натовска страна привољела да минималним уступцима омогући предсједникку Србије да издејствује онај косовски пораз који ће он моћи да зове „компромис“. Нико боље него он, алхемичар издаје, није издају успјешније потурао као родољубље.

У том смислу треба подсјетити да је управо његовим упорним и темељним залагањем својевремено скршен српски отпор на северу КиМ нато-шиптарској окупацији. У вријеме док је активни отпор трајао, баш он је у једном тренутку, 2014, тада као потпредсједник Владе, изјавио, безмало завапио: да Србија тражи дозволу да она својим снагама интервенише и „заведе ред“; наиме окупациони, натовско-шиптарски „ред“ – за косовскометохијске Србе-таоце. Но иако му НАТО-окупатори нијесу дали дозволу да Србе-Косовце и Метохијце насилно приведе новом-старом, малошенгенско-великоалбанском поретку – он је ипак успио да у потпуности затре било какав институционални и ванинституционални отпор косовскометохијски Срба одржављивању шиптаробандитске творевине на нашој територији. Годинама уназад његове у сваком погледу недостојне марионете из тзв. Српске листе дјеловали су као великоалбански квислинзи – у својству чврсте споне њега и његовог (не и српског) вишегодишњег савезника и градитеља Велике Албаније Едија Раме.

И сада смо свједоци тога како они који су Србе силом утјеривали у шиптарску окупацију, свесрдно је маскирајући и нормализујући, сада нешто тобоже демонстрирају – што је само трагикомично опонашање и отужно глумљење отпора на Косову и Метохији који је структурно искоријенио управо садашњи предсједник Србије, и то по директном налогу некадашње предсједнице њемачке Владе. А ко ће вјеровати много пута доказаним актерима лажизбора када тобоже покушају да проговоре истину? Истина у покушају из уста навикла лажизборје није само неистина већ и нарочито опасна лаж.

Београд, Правни факултет, 23. XI 2022.

Чланак Часлав Д. Копривица: Косово на моралноисторијском раскршћу – између завјетобранилаштва и завјетоиздајништва се појављује прво на Покрет за одбрану Косова и Метохије.