Немири у Француској

Белорусија је изразила озбиљну забринутост због масовног хапшења демонстраната у Француској, поготово малолетних. Исказала је солидарност са жртвама полицијске бруталности, и позвала на истрагу навода о прекомерној употреби силе и покретање друштвеног дијалога ради деескалације тензија у тој земљи.

Иран је позвао француског амбасадора у Техерану у Министарство спољних послова да му уручи протест због “насилног третмана” ђака који захтевају боље услове у школама, као и због “екстензивног и флагрантног кршења људских права” током протеста.

Није се свет окренуо наглавачке. Него овако изгледа кад ствари почну да долазе на своје место. Што је процес који је и даље у току јер је потом иранском амбасадору у Паризу уручен протест због провокације, на основу уверења да Француска има право да се брине око људских права демонстраната у Ирану, док заузврат Иран нема право да се брине око људских права демонстраната у Француској.

Е, тог диктата дуплих стандарда више нема. Батина људских права може да има два краја. А њихова злоупотреба постала је и сасвим очигледна чим је и Французе мука натерала на борбу за своја људска права па су зато добили пендреке по леђима и сузавац у очима.

А корисно је било уочити и како изгледа аутономија универзитета кад је полиција у опреми за разбијање демонстрација упала на Сорбону. Сигурно је да то нису европски стандарди који могу да представљају узор, све и ако Мајкл О’Флаерти, комесар за људска права Савета Европе, није успео да примети хапшење више хиљада деце у Француској, уз повреде барем 215 тинејџера до минулог уторка, укључујући ампутације шаке које су неке од њих унаказиле за читав живот.

Лицемерје се, наравно, састоји у томе што је дотични комесар за људска права Савета Европе само пар дана раније из Куће људских права у Београду критиковао стање људских права и наводе о полицијској бруталности у Србији, додуше, с нарочитом бригом за службенике невладиних организација јер их проглашавају за стране агенте – камо среће да се донесе и одговарајући закон о томе – и за слободу медија. Додуше, то не значи и његову бригу за слободу свих медија у Србији, него само оних које назива независним, док је руске медије иначе оптуживао за “шокантне дезинформације” чији је циљ да изазову друштвене тензије у Европи.

Дакле, само мало стрпљења, и већ ће се појавити неко с тврдњом да су клинци у Француској гледали Раша тудеј па су изашли на улице да нападну полицију.

Илон Маск пак тврди да је у питању “спора инвазија” и да су “издајници који заслужују судбину свих издајника” сви који подржавају описану инвазију сопствене деце, док је Доналд Трамп прецизирао да “ислам жели да преузме земљу која је некад била велика”.

Покоравање. Без сумње, има и тога, макар и ако нема доказа да је Трамп икад чуо за Мишела Уелбека.

Несумњива је, у сваком случају, подршка крајње левице и Жан-Лика Меланшона; лично је позвао и своје присталице да се придруже ђацима и студентима у демонстрацијама које доживљава као најмоћније још од ’68.

Има још запажања која проистичу из француског случаја. Јер случај није искључиво француски – улични нереди као народна традиција – него се прелива и у Белгију. Али је, ено, и шпански где се протестује због стамбеног питања. У Немачкој се не протестује као у Шпанији или Француској, али зато у знак протеста због свега Алтернатива за Немачку постаје популарнија од обе владајуће партије заједно.

А Фридрих Мерц наставља да влада као да га народ жели. Упркос народу, што се зове тиранија; Педро Санчез је барем поднео оставку, а и Емануел Макрон има бољи изговор него Мерц јер му до априла свеједно истиче мандат. А после мене – потоп, као још једна француска традиција.

Европа, с њима на њеном челу и на челу Европске комисије Урсула фон дер Лајен за коју није гласао нико, постаје неуправљива. С погоршањем енергетске и економске ситуације то ће постајати још и горе, шта год било непосредни повод, француске учионице или станови у Шпанији.

Јер у Европи више не могу да живе као што су навикли да живе па очекују да ће тако бити и убудуће. Неће.

Штавише, вероватно ће бивати све горе. Управо ту будућност најављује раст инфлације и истовремени раст камата на дугове који никад нису били већи, од Француске до Италије и Шпаније, а то су друга, трећа и четврта економија Европске уније. Француска ће само за рефинансирање дуга доспелог на наплату следеће године морати да потроши 380 милијарди евра, које нема него ће морати да позајми, али по камати од пет и више одсто уместо нула до један као пре, што значи још бржи раст дуга. Уз још дубљи минус у буџету да раст дуга и додатно убрза.

Само на отплату дуга ће следеће године бити потрошено 10-ак милијарди евра више него ове године, укупно чак 90-ак милијарди, што је новац који неће бити потрошен на учионице и ученички стандард.

Што значи да ће сви разлози који сад постоје за протесте, постојати још и више.

Уз дужничку кризу на помолу, која прети да постане криза евра и читавог система. Јер није само Француска, него и Италија и Шпанија.

Како се из овакве кризе излази, није утврђено. А питање је и да ли уопште има доброг излаза.

Проширење Европске уније

Ако буде ушла у Европску унију, Црна Гора ће ући на хрватском језику. Зато што за десетине хиљада прописа, на више од 170 хиљада страница правила понашања, нема довољно преводилаца на црногорски језик. За превод на српски језик би се можда и нашло јер српски језик говори највећи део становника Црне Горе, али српски језик није службени језик Црне Горе, па ништа.

Ако буде ушла у Европску унију, Црна Гора ће Хрватској за то, како је најавио хрватски министар вањских и европских послова Гордан Грлић Радман, платити 2,7 милијарди долара, обрачунато у еврима.

Укупан годишњи буџет Црне Горе за ову годину износи само милијарду евра више од тога. Можда ће Хрватска Црној Гори одобрити исплату у ратама. Попуста нема, иако и Црна Гора још од 2010. има министарство вањских уместо иностраних послова. То само служи да у Европску унију можда уђу на хрватском језику, пошто смо већ разумели да српски не долази у обзир.

Уосталом, лакше ће на хрватском разумети ”кључни захтев” за суочавање с прошлошћу који су, уз венце и спомен-плочу хрватским заробљеницима у Морињу (Црна Гора), упутили комесарка Марта Кос и министри вањских послова Црне Горе и Хрватске, Ервин Ибрахимовић и већ поменути Грлић Радман.

Словенка, Муслиман и Хрват. Као у неком вицу из старе Југославије, само што ово више личи на подсмех, а упућен је Црногорцима. То су, ваљда, и заслужили својом жељом да на хрватском (можда) уђу у Европску унију.

Треба ли да нагађамо какве су, тек, захтеве спремили у Хрватској за Србију ако би стигла у овако напредну фазу ЕУропских интеграција? Или ћемо прецизније то предвидети ако пустимо машти на вољу…

А шта нас све тамо чека ако на то пристајемо, представљено је и формално ове недеље у документу Европске комисије под називом “Припрема за ширу Унију” у коме се изричито, већ у првим реченицама првом поглавља, каже да је због Русије и Украјине проширење Европске уније постало “геополитички императив”. Дакле, регрутација нових поданика за њихов рат против Русије, а све владавине права, демократија и просперитети којима нас тамо маме имају функцију мамца на удици. За сомове да се упецају. Уосталом, што се тога тиче, ено Француске.

Документ о припреми за проширење уније – дозлабога досадно штиво, иначе – представља покушај да се постојеће чланице, које још имају право да се о томе питају, одобровоље око пријема нових чланица.

И представља упозорење на оно што нас чека у том случају, јер нас чека само другоразредно чланство. Све смо то већ спомињали; од предвиђених мера заштите као средства уцене да са ЕУ пута не скренемо, преко укидања права вета и права гласа у случају кршења вредности, и диверсификације снабдевања енергентима тако да и ми плаћамо 7 до 8 пута скупље него да купујемо од Руса, скроз до подвргавања ЕУ тужиоцима.

Са правом да гледамо како други доносе одлуке у наше име у Европском савету, јер се захтева стопроцентно усаглашавање а нама припада привилегија да наређење добијемо у првом реду публике уместо преко Твитера.

И 15 година пробног чланства после такозваног пријема у чланство.

Јер Марта Кос каже да неће поново Виктора Орбана, као да је она надлежна да Мађарима бира премијера. Или било којим другим поданицима Европске уније. Који сви морају да слушају покорно кад је на њихову штету. Јер је такав “геополитички императив” Европске уније.

А за Србију је сходно том императиву имала и посебну поруку да ће “морати” – морати! – “да испоручи више… посебно у погледу стратешког усаглашавања и усклађивања са заједничком спољном и безбедносном политиком”.

Наравно да то значи санкције Русији. Са ценом коју за то имамо да платимо, од гаса до Косова и Метохије.

За утеху (или не), тиме ћемо, као и Црна Гора која је то већ постигла, заслужити прилику да нас Марта Кос, Ервин Ибрахимовић и Гордан Грлић Радман помире са прошлошћу. Уз рачун који ће, уместо 2,7 милијарди за Црну Гору, бити пропорционалан хрватском салду са Србијом.

А онда ће и непослушни ђаци моћи да прођу кроз француски третман без примедби комесара за људска права, само ако се усуде да се побуне против власти која је стопроцентно поступила по геополитичком императиву Европске уније…

Или је можда, ипак, боље што Марта Кос није припремила мапу пута и за Србију као за Црну Гору или Албанију? Да лакше залутамо док још није прекасно…

Медији и пропаганда 

У документу о проширењу Европске уније који су представиле Марта Кос и Урсула фон дер Лајен захтева се “заштита медијске слободе и плурализма” али се ту говори и о “страним манипулацијама информацијама и мешању” који представљају “претњу чланицама као и кандидатима за чланство”.

Што значи да су медијске слободе допуштене само у плурализму у коме сви мисле исто. Као Марта Кос и Урсула фон дер Лајен. На српском се то зове једноумље.

У Србији не влада једноумље захваљујући томе што се Марта Кос и Урсула фон дер Лајен не питају колико сматрају да им припада. Па зато редовно траже укидање РТ Балкан и Спутњика. У име медијског плурализма да медија буде мање, а нарочито ако су слободни да примете оно што би Марта Кос и Урсула фон дер Лајен да остане цензурисано. У име слободе медија.

Па је сходно таквом односу према слободи извештавања амерички Радио Слободна Европа уочио да, ето, руски државни медији у Србији извештавају о ставовима учесника у изборима о (не)увођењу санкција Русији. Шта је у томе необично, остаје нејасно, али макар је јасно да нас читају и гледају, што је добро за њих јер неће остати необавештени.

Међутим, у складу с наведеним генералним смерницама Марте Кос и Урсуле фон дер Лајен – а да не прескочимо и Кају Калас у смислу заједничке дијагнозе – симптоми кампање против нашег постојања појавили су се у медијима на српском језику о чијем власништву одлучују министри у Луксембургу.

Некако су нас умешали у сукоб њихових власника и запослених – уз то и прилично натегнуто – што би било и прилично неинспиративно, јер шта се нас тиче сукоб власника и запослених у фирми из Луксембурга с којима немамо баш никакве везе, да та прилика није искоришћена за денунцијацију у складу са уобичајеним вокабуларом захтева Европске уније да престанемо да постојимо у Србији.

“Репортери без граница су посветили целу истрагу РТ Балкану, описујући га као канал преко кога се наративи Кремља прилагођавају локалној публици и шире регионом”, ”Европска комисија упозорава Србију управо на РТ Балкан”, ”у извештају о Србији за 2025. Комисија констатује да Србија ’није предузела никакву акцију’ против страног информационог манипулисања и додала да је РЕМ, напротив, доделио РТ-у дозволу која му је омогућила програм на српском језику преко државног Телекома Србија”, “Комисија посебно истиче покретање телевизије Раша тудеј Балкан и наводи да дезинформације и страни информациони утицај остају питање које Србија мора хитно да решава, јер је кандидат за чланство у ЕУ”…

И томе слично.

Да би се на то надовезао програмски директор Црте да “детаљно објашњава како руски медијски модел агресивно наступа на нашем тржишту” и успут гунђа јер сматра да “негативни наративи о Европској унији излазе из јасног модела који је обликован у Москви”.

Није спорно право Црте да сматра оно што сматрају америчка Национална задужбина за демократију, амбасаде Велике Британије, Немачке и Француске, Фонд браће Рокфелер, Стејт департмент, Европска унија, Фондација за отворено друштво и њени остали финансијски партнери.

Ипак, не може се не приметити исказана нетолеранција за различитост и другачије мишљење. Што нас враћа на једноумље Марте Кос и Урсуле фон дер Лајен, што ће рећи, безумље Каје Калас.

Тим пре што иста организација – Црта – пружа изричиту подршку медијима (из Луксембурга) који откривају да њихов власник има “прилично профитабилну сарадњу са Европском комисијом” која је “само током 2025. доделила вишемилионске пројекте за извештавање о европским темама”, па још појашњавају и да ”не постоји ништа спорно у тој сарадњи. Напротив.”

Само што се то не зове независни медији, као што се лажно представљају. Лажна вест је да је њихово – независно новинарство. Него је пропаганда. Иако није пропаганда ако је истина.

А њима смета што ми постојимо. Нама уопште не смета што они постоје. Зато што је истина моћнија од пропаганде, ма колико да је гласна. 

Избори у Републици Српској 

На изборима у Босни и Херцеговини победила је Република Српска.

Пре свега, зато што је очувала стабилност упркос сталној тежњи политичког Сарајева и његових спонзора и подстрекача да Републику Српску дестабилизују.

У том контексту је неизоставан аспект остварене победе и континуитет власти. О чијем значају, уосталом, довољно говори и бес Мајкла Марфија, бившег америчког амбасадора у Сарајеву, што Европска унија није “забила глогов колац у срце” – баш тим речима – Милораду Додику “када је за то имала прилике”. Те је Додик – иде даље Марфијева анализа, која открива и намере његових послодаваца – изашао из “рупе дубоке два метра у којој се налазио крајем 2024. године” када је Кристијан Шмит покушао да изврши његову правосудну ликвидацију.

Имајући у виду Марфијев вокабулар, ко зна да ли су хтели Додика да ликвидирају искључиво политички и само правосудним средствима, но, како год, осуђени а несуђени покојник постао је пуковник.

Његов СНСД, заправо, сад има више мандата него у претходном сазиву Скупштине. Но, и опозиција је дала свој допринос очувању стабилности Републике Српске утолико што су мирно прихватили пораз сви они које је британски шеф дипломатије окупио (против Додика) у амбасади Уједињеног Краљевства приликом посете Сарајеву у мају прошле године.

Каква год била, а нека увек постоје, унутрашња незадовољства остала су само то, ма које да су замисли имали Британци, што сведочи и о адекватном степену државотворне свести народа Републике Српске. Исувише је крви проливено да би била одбрањена да би сад била нападнута изнутра… Тим пре што ни Додикова власт, евидентно, није направила довољно прекршаја да би се то заборавило.

Република Српска је у овом тренутку, заправо, најстабилнији део српског света.

Уз још један важан нов моменат у оквиру БиХ: Хрвати имају свог представника у трочланом Председништву уместо да и њиховог представника бирају Бошњаци. Имајући у виду веома добре односе СНСД-а и ХДЗ-а БиХ, ово може да се испостави као додатни фактор стабилизације положаја Републике Српске.

Но, наравно, за то је још значајнији спољни фактор у виду геополитичког чуда које су извели Милорад Додик и његови сарадници. Који су са листе америчких санкција стигли до Беле куће. А истовремено су задржали изузетан однос с Кремљом, где се Милорад Додик уочи избора поново срео с Владимиром Путином. Дакле, могуће је.

Наравно, цена успостављања оваквих односа је успостављање односа с Бриселом какав се огледао у поступцима Кристијана Шмита. Зато што у Бањалуци нису имали илузије о Бриселу и европском путу пре пута у Москву и Вашингтон. А Кристијан Шмит је ионако прошлост… 

Поуке (2)5. октобра 

Ове године 5. октобар углавном није прослављен жаљењем што је 6. октобар уследио само календарски, него је обележен високим степеном сагласности извесно највећих победника и највећих губитника предстојећих избора – ко год били једни и други – о ономе што нам се десило пре 26 година.

Александар Вучић указао је да је 5. октобар био револуција, “делом увезена и плаћена споља”, док су студенти Филозофског факултета у Београду указали на “интензивно финансирање ДОС-а од стране спољних извора” које се пак “морало наплатити отварањем Србије за међународни капитал”, што је донело “уместо просперитета сиромаштво” јер “интерес капитала није интерес друштва”, “суверенитет је прокоцкан а Србија је дефинитивно смештена у периферију светског капитализма”.

И Вучић набраја слично: Србија је после 5. октобра економски разорена и уништена, 500.000 људи остало је без радних места, направљен је висок јавни дуг. Уз десуверенизацију у виду ослобађања ОВК терориста и прихватања сецесије Црне Горе како би онда могли да нам узму и Косово…

Уосталом, све што је у свом последњем говору (2. октобра 2000) и предвидео Слободан Милошевић, што није могло да га сачува на власти иако се показало као тачно – од успостављања марионетских влада и претварања њихових земаља у земље ограниченог суверенитета, преко одвајања Косова и Црне Горе (обрнутим редом, додуше), до трансформације јавне и друштвене својине у приватну, чији би власници по правилу били странци, укључујући национална добра, уз чувену опомену да “не нападају они Србију због Милошевића, него Милошевића због Србије”.

Свој суд о ефектима 5. октобра, уосталом, народ Србије дао је 2012, када је петооктобарске победнике заменио свима који су 5. октобра били поражени. Међутим, истом приликом није поражена и политика 5. октобра, од европске до економске, тако да страни инвеститори из Србије годишње односе 4 до 5 милијарди евра само на основу свог профита на нама, док амбасадори из Европске уније Влади Србије забрањују да ограничи трговачке марже у супермаркетима како им (екстра)профити не би били мало мањи. А да и не говоримо шта нам раде на Косову и Метохији, док је за Црну Гору прекасно пошто тамо послушно хапсе и руске новинаре.

Имајући све то у виду, ипак остаје закључак да је 5. октобар морао да нам се догоди; једноставно, превише је народа било спремно да поверује да ипак нападају Србију због Милошевића, и да ће све бити боље чим он оде. А да ли је морало да нам се догоди све поменуто што је уследило кад је он отишао? Па, управо томе је 5. октобар и служио, само што народ то није знао.

Сада знамо. Да ли ће то бити довољно за исправљање грешака на које је указао неко ко ће извесно победити на изборима 25. октобра? Можда је, за почетак, довољно да постанемо свесни шта нам се заправо догодило. Као предуслов да једног дана то почнемо и да исправљамо у корист свог суверенитета, уместо да га будемо лишени потпуно ако продужимо путем 5. октобра.

(РТ Балкан, 09.10.2026)

Чланак “ОсвРТ” са Врзићем: Немири у Француској, ЕУ пропаганда против РТ, поуке 2(5). октобра се појављује прво на Покрет за одбрану Косова и Метохије.

У београдској општини Раковица је 1999. године погођен војни магацин одакле се наоружање разлетело и до 500 метара удаљености, а недавно је на тој локацији Центар за разминирање покренуо пројекат – између осталог, уз финансије Сједињених Америчких Држава, истих они који су нас засипали бомбама пре више од две деценије.

Отправник послова у Амбасади САД у Београду Александар Титоло најављује да ће САД обезбедити још 1,5 милиона долара за чишћење терена у Раковици и на сличним локацијама.

“Тиме ће укупно америчко улагање само ове године достићи 8,1 милион долара. Драго нам је што користимо замах стратешког дијалога да даље градимо конкретне резултате у нашим односима”, наводи Титоло, преноси РТС.

Неексплодиране бомбе, пројектили и мине налазе се у већим количинама и на подручју Миљаковачке шуме у Београду, а само током 2026. године, на подручју шуме пронађено је више од 860 убојитих средстава.

Током бомбардовања 1999. године, НАТО је касетним бомбама деловао по више стотина локација у 16 општина у централној Србији, не рачунајући општине у АП Косово и Метохија, показују подаци Центра за разминирање из марта 2025. Међу погођеним местима су Град Ниш – општина Медијана и општина Црвени Крст, Краљево, Брус, Прешево, Бујановац, Куршумлија, Рашка, Гаџин Хан, Тутин, Сјеница,Чачак, Владимирци, Кнић, Стара Пазова и Сопот.

А касетна муниција се још увек простире на површини од око 274.337 квадратних метара, док је до сада очишћена са површине од око 13.850.000 квадратних метара.

Како се претпоставља, од 1999. године, неекплодиране авионске бомбе-ракете налазе на територији Србије на око 150 локација у земљи на дубини и до 20 метара. Извиђање осталих локација за које се сумња да су загађене неексплодираним авионским бомбама-ракетама, наводе у Центру за разминирање – је у току.

“Приликом бомбардовања снаге НАТО-а су користиле следеће касетне бомбе: РБЛ – 755, ЦБУ – 87, ЦБУ – 99, АГМ – 154/А и БЛ-755 у којима се налазило од 145 до 247 комада касетне муниције типа МК-1, МК-4, МК-118, БЛУ-97А и БЛУ-97А/Б. У току и непосредно након бомбардовања, полиција и војска Србије је уклањала неексплодирану касетну муницију која се налазила на површини земље што је значајно утицало на смањење броја страдалих, пре свега, деце. С обзиром да том приликом није откривана и уништавана неексплодирана касетна муниција која је продрла у земљу, тај посао се сада обавља како би се у потпуности осигурала безбедност људи”, наводи се у извештају.

Ипак, како би се овај процес привео крају, потребна су велика финансијска средства, а деминирање се углавном финансира из пројеката и донација. 

“Проблеми у вези са хуманитарним разминирањем у Србији су бројни, а брзина њиховог решавања зависи од обезбеђења средстава. Центар за разминирање израдио је укупно пет пројеката са циљем постепеног уклањања ризика који представљају НУС заостала након бомбардовања 1999. године. Од укупно пет израђених пројеката, један је реализован, два су у процесу реализације, док су за преостала два пројекта створени услови за њихову будућу реализацију”, наводи се на сајту Центра за разминирање.

Према подацима Центра за разминирање, руска државна агенција “Emercom” је у периоду од 2009. до 2018. године као помоћ Русије нашој земљи у области хуманитарног разминирања, према нашим пројектима и уз домаћи надзор, обавила разминирање на 12 локација у Параћину и Ћуприји, укупне површине од 5.986.060 квадратних метара на којима је пронађено и уништено 12.826 комада разних врста НУС-а.

Како показују анализе Центра за разминирање, сумња се да се након пожара у војним магацинима (Параћин, Краљево, Врање), ван војних објеката још увек налазе разне врсте НУС на површини од око 18.500.000 квадратних метара.

Авионске бомбе у Сави и Дунаву

Неексплодиране авионске бомбе-ракете налазе се и у Сави и Дунаву (Мост Богојево – Ердут, Мост Бачка Паланка – Илок, Нови Сад 1 – узводно од моста Слобода, Нови Сад 2- низводно од железничког моста, Лука Панчево, Далековод Ритопек – Иваново, Мост Смедерево – Ковин, Лука Прахово, Шабац, Обреновац 1 – у близини термоелектране, Обреновац 2 – у близини фабрике Барич).

Сумња се да се у реци Сави на подручју села Јамена налазе импровизоване минске направе заостале из периода сукоба 1991. до 1995. године.

“У Ђердапској клисури на Дунаву, на територији Србије, у близини Прахова, 1944. године потопљени су немачки ратни бродови са противбродским минама и другим убојитим средствима. На овој локацији је 2006. године обављено извиђање и утврђено је да су ту потопљена 23 брода, а да се на четири брода налазе противбродске мине и други НУС, који отежавају пловидбу бродова тим делом Дунава и представљају сталну опасност за људе и животну средину”, наводи се у подацима о минској ситуацији из 2025. године Центра за разминирање.

Војни аналитичар и новинар Андреј Млакар истиче да је пракса Америке таква да кад год су бомбардовали неку земљу, онда су како каже, “прали своју савест и биографију”, чишћењем тих истих терена по којима су бацали бомбе.

“У највећој мери то су биле касетне бомбе, на подручју Копаоника, Раковице, аеродрому Батајница, нишком аеродрому. У великој мери смо очистили Србију, али много тога је још заостало. Имате ситуацију да и авионска бомба из Другог светског рата изрони усред центра Палилуле. Скоро смо имали и америчку авионску бомбу у кинеској амбасади на Новом Београду, тај исти тип, само мало усавршенији Израелци користе да гађају Газу. Та бомба је стајала скоро 10 година у рушевинама кинеске амбасаде”, указује Млакар за РТ Балкан.

Ипак, како истиче, никада није финансирана елиминација муниције са осиромашеним уранијом на југу централне Србије.

“Те трошкове елиминације смо сносили ми, а не они који су нас бомбардовали. Држава Србија не би требало да даје новац јер није никог бомбардовала касетном муницијом. Они би требало да нам дају новац, да очисте Србију и да нам исплате ратну штету што никада неће урадити”, наводи Млакар.

Када је реч о руској помоћ у разминирању, Млакар указује на значајну помоћ у људству, логистици и обукама које је Србија добила од Русије.

“Руси су нам дали људе, опрему, а то много више значи од финансијске помоћи јер су дали своје деминере и знање и искуство. Око 90 одсто локација које је очишћено, очистили су руски деминери у сарадњи са српским. Србија је великим делом избегла страдања људи и имовине, деце, старијих, захваљујући руским деминерима. Ми смо све то заборавили”, наглашава Млакар.

Деминерски посао је, подсећа Млакар, веома опасан и Србија има проблем са недостатком кадра. Истиче да највећи део деминерских искустава која се користе данас у Србији, су управо руска искуства.

Милица Станојковић

(РТ Балкан, 10.10.2026)

Чланак Ко ће да очисти Србију од НАТО бомби: Миљаковачка шума под пројектилима, САД пере савест се појављује прво на Покрет за одбрану Косова и Метохије.

Чланак Прича Александра Паљића из Севца: Необично пријатељство човека и вучице се појављује прво на Покрет за одбрану Косова и Метохије.

На локацији код Ђаковице су за сада постављени водоводни и канализациони систем, за шта је издвојено више од 100.000 евра.

Министарство одбране Косова расписало је конкурс за запошљавање радника у областима као што су инжењерство и производња, а у току је избор кандидата.

„Обавештавамо вас да је тренутно у току процес запошљавања особља за фабрику муниције у Јахоцу код Ђаковице. О роковима за почетак рада фабрике, као и о другим питањима у вези са особљем, благовремено ћете бити обавештени путем званичних канала Министарства одбране“, наводи се у одговору из тог ресора за Теве 1.

Пуковник Косовских безбедносних снага у пензији Хисен Гецај указује да реализацију овог пројекта прате кашњења.

„Не мислим да има довољно стручног кадра, али он може да се оспособи и обучи. Међутим, нелогично је расписивати конкурс за раднике фабрике док фабрика не постоји. Све ово делује као игра чији је циљ искључиво јачање имиџа актуелне политике, и ништа више“, рекао је Гецај.

Он је истакао да би конкурси за запошљавање требало да буду расписани када фабрика буде изграђена, а одговарајући законски оквир за производњу муниције успостављени.

„Производња муниције није нешто што се може схватити олако, нити је реч о обичној фабрици. Ту се захтева висок ниво безбедности“, упозорио је Гецај.

Пројекат се реализује у сарадњи са турском државном одбрамбеном компанијом МКЕ, са којом је потписан споразум, а планирано је се код Ђаковице производи муниција калибра 5,56 и 7,62 милиметра, док се у будућности разматра и производња дронова.

(Косово онлајнм 10.10.2026)

Чланак Фабрика муниције код Ђаковице није ни почела да се гради, Министарство одбране запошљава раднике се појављује прво на Покрет за одбрану Косова и Метохије.

Чланак Сервер: ’’Косово’’ неће моћи да спроведе измене Закона о Специјализованим већима се појављује прво на Покрет за одбрану Косова и Метохије.

Трнава је честитао на избору нове председнице Косова Јустине Широке Пуље, уз констатацију да је њен избор спречио четврте парламентарне изборе за мање од две године и омогућио повратак институционалне стабилности.

Током јучерашњег састанка било је речи о сарадњи и реализацији заједничких пројеката, солидарности и хуманости грађана, друштвеним и националним вредностима, као и политичкој ситуацији и дешавањима у региону и шире, наводи се у саопштењу.

Курти и Тернава су разговарали и о осуђујућој првостепеној пресуди Специјализованих већа вођама ОВК Хашиму Тачију, Кадрију Весељију, Реџепу Сељимију и Јакупу Краснићију, наводећи да је „неправедна и нетачна“, а тема разговора биле су и активности и очекивања у жалбеном поступку.

Чланак Курти са муфтијом Трнавом о избору председнице и пресуди Специјализованих већа се појављује прво на Покрет за одбрану Косова и Метохије.

Мусљију је на Фејсбуку написала да појединци преувеличавају последње политичке потезе премијера Куртија и представљају их као историјску победу.

„Гледам неке усхићене политичке коментаторе који тврде да је Аљбин Курти матирао ДПК. Али изгледа да су ти коментатори заборавили једну суштинску ствар: Аљбин Курти је скоро шест година матирао грађане и Републику Косово“, написала је Мусљију.

Она је додала да се један политички маневар сада представља као историјски успех.

„Политика се не мери тиме ко ће противника ухватити у замку, већ тиме ко служи грађанима и интересима Републике“, навела је Мусљију.

Према њеним речима, стварни политички пораз не представља наводни Курртијев потез против ДПК, већ последице које грађани Косова трпе годинама.

„Прави шах-мат није онај за који тврде да га је направио ДПК, већ онај који грађани Косова плаћају годинама“, додала је Мусљију.

Наслов: Покрет за одбрану Косова и Метохије

(Косово онлајн, 10.10.2026)

Чланак Мусљију: Курти није матирао ДПК, већ ’’Косово’’ и грађане се појављује прво на Покрет за одбрану Косова и Метохије.

Чланак Мушкарац са Косова ухваћен у кријумчарењу седам змија у Северну Македонију се појављује прво на Покрет за одбрану Косова и Метохије.

Као новинар који прати Кину, дуго бих могао да говорим о миленијумској традицији друштвених и игара на срећу у тој земљи, што је, са аспекта разумевања тамошње културе и историје, значајна тема.

На пример, о друштвеној игри љубо, затим игри листовима из доба династије Танг или листовима белог голуба који су претече кеноа, али и лотоа и бинга.

Србија у неславном европском врху

Уколико се усредсредимо на Србију, бројке објављиване у медијима од интегритета протеклих година показују да је наш земља, по глави становника, у самом европском врху по броју кладионица.

Према подацима Удружења приређивача игара на срећу од пре две године, у Србији је било 2.900 спортских кладионица, три пута више по глави становника него у Италији, пет пута више него у Великој Британији и чак шест пута више него у Шпанији, при чему су неки од оних који се баве овим питањем тврдили да је званични број кладионица био значајно умањен.

На поразну чињеницу да на 1.200 становника Србије долази једна кладионица, указао је наш познати редитељ Борис Малагурски, у свом филму “Држава на коцки”, који је емитован на РТ Балкан.

Само према званичним подацима, дакле, Србија је на неславном другом месту у Европи по броју коцкарница и кладионица по глави становника, одмах после Босне и Херцеговине.

Половина ученика подложна клађењу

Од 790 српских ученика, старости од једанаест до двадесет година, скоро половина упражњава игре на срећу. То не тврдим ја, то су резултати истраживања центра “Живот није игра” из Новог Сада.

Кладионице у Србији годишње обрћу десетине, па и стотине милијарди динара и о њима се испредају читаве легенде, међу којима је и она, никада потврђена, да неке од зарада у јавном сектору делом зависе од новца из кладионица.

Било како било, према подацима Института за јавно здравље Србије “Милан Јовановић Батут”, у Србији је између педесетак и деведесет хиљада зависника од коцкања, а клађење, пре свега у спортским кладионицама, упражњавају стотине хиљада мушкараца.

Зашто су ћутали градоначелник и његови људи?

Када је, не тако давно, у граду у ком живим требало да буде отворена кладионица тик до основне школе, на раздаљини мањој од десетак метара, у локалним медијима објавио сам причу о томе.

Догодила се мала бура у чаши воде на друштвеним мрежама, огласила се, једнократно, “заштитница” грађана, па ућутала, и то је било све.

Кладионица је убрзо потом отворена и још увек ради пуном паром. Нико није, нити има намеру да је измести на прописаних двеста метара растојања.

Покушао сам да разумем равнодушност градоначелника и његових људи којима су, у ововременој страначкој инкарнацији, породица, породичне вредности, православље, мајка Србија и наша Црква свака пета или шеста реч у безмало сваком обраћању јавности, па сам, након поменуте буре у чаши локалне јавности, проверио стварну структуру власништва овдашњих кладионица.

Сила која издејствује отварање кладионице десетак метара од основне школе, по дефиницији, не може да буде безазлена, барем за градоначелника и његове људе.

Од Европске уније до “Блекрока”

Показало се да се, поред домаћих играча, чији утицај не треба потцењивати, у власничкој структури овдашњих ланаца кладионица, па и оном који је кладионицу отворио поред основне школе у мом граду, сада налазе велике компаније из Европске уније (Ирска, Аустрија, Немачка), затим “Блекрок”, “Блекстоун”, Вангард групација, Capital Research and Management Company и остали велики инвестициони играчи.

Држава која себи дозволи да јој основна школа држи “пикслу” “Блекроку” шаље лошу поруку свима, али не мора нужно да буде тако.

Постоје примери борбе против клађења који нам у овом тренутку не служе на част.

Албанија је, упркос притисцима различитих интересних група, пре седам година, успела да укине кладионице, задржавајући могућност коцкања и клађења у најскупљим хотелима.

Обрачун са клађењем покренуо је ових дана и Бразил. Председник Луиз Инасио Лула да Силва клађење је назвао управо карциномом који уништава кућне буџете и доводи милионе породица до банкрота и бескућништва.

Док пишем ове редове, на кинеској националној телевизији приказује се документарни серијал, у продукцији тамошњег Министарства јавне безбедности и Кинеске медијске групе, који говори о успесима кинеске борбе против телекомуникационих превара и незаконитих онлајн коцкарница у Мјанмару, нарочито оних иза којих је стајала криминална империја названа “Четири породице”.

Информације ради, четири клана, окупљена у оквиру криминалне организације “Четири породице”, годишње су, у збиру, зарађивала око 14 милијарди долара. Ова криминална организација задавала је пуно мука кинеским властима које су, из разлога историјског искуства, на порок коцкања осетљиве колико и на трговину и употребу опијума.

Ко је читао Достојевског…

Било да су са ове или са оне стране закона, кладионице јесу карцином друштва, али и лабораторија нашег карактера. Оне су и дијагноза просека стања наше свести.

Коцкар не губи новац оног тренутка када изгуби опкладу, губи га знатно раније, када поверује да ће следећа опклада променити његов живот. То је мотив који може да нам буде поука и на ширем плану, не само оном кладионичарском. Укратко, коцка човеку наплаћује очај, док му нуди наду.

Када на крају свих крајева новац постане једино мерило свега, па и наде, што је, да се не лажемо, случај и у Србији, човек почиње да ставља на коцку и оно што иначе никада не би ризиковао да изгуби.

То зна свако ко је читао Достојевског, али ми одавно прецењујемо број читалаца међу нама и наш конкретан однос према националним интересима, који би требало да је знатно више од иживљавања на тастатури и друштвеним мрежама, а потцењујемо улогу кладионица и нарочито штету коју смо спремни да нанесемо сами себи, а да то не мора нужно да буде тако.

Није српски кладити се.

(РТ Балкан, 08.10.2026)

Чланак Бранко Жујовић: Лабораторија српског карактера се појављује прво на Покрет за одбрану Косова и Метохије.

Тада је убијено 2.214 цивила и војника.

И даље се као нестали води 149 цивила, а трага се и за још 79 припадника Војске Републике Српске.

Код спомен-обиљежја масовне гробнице у којој је након завршетка рата пронађено 181 тијело, биће служен парастос и положени вијенци и цвијеће.

Чланак Мркоњић Град: Обиљежавање 31. године од протјеривања 120.000 Срба из 13 западно – крајишких општина се појављује прво на Покрет за одбрану Косова и Метохије.