Овога пута нећу ићи од чланка до чланка, како бих показао сву безобзирност, лажљивост и насилност ове пропагандне кампање. Узећу само један текст као илустрацију. У њему се министар културе дословце представља као лудак који би “најрадије заштитио ћирилицу тако што ће истребити латиницу из издаваштва и библиотека”. “Старе књиге штампане латиницом”, каже се у овоме тексту, “како је кренуло, могле би да заврше и на ломачи.” (?!)

“На идеју да забрани латиничне књиге у библиотекама”, конфабулира овај колумниста, “могао је да дође само човек који не чита ништа и мрзи књиге из дна душе”. Министар, који је иначе универзитетски професор, описан је као, најпре, “екстремни националиста, обожавалац ратних злочинаца и идеолошки комесар” (?!). Затим се тврди да је лична мотивација за ову акцију то што је министар “неспособан да пронађе слова на тастатури. (…) Слова љ, њ и џ министар већ деценијама не успева да пронађе ни на тастатури са српском латиницом, али томе није крива тастатура, већ Селаковићев коефицијент интелигенције.”

Због буквалне имбецилности, каже се још у тексту, “министар-аналфабета и његова браћа по идеолошкој заслепљености мрзе латиницу”, па се спремају да “забране латиничне књиге у библиотекама” и “истребе латиницу из издаваштва”.

Одавно сам рекао, а и више пута поновио, шта мислим о кадровској политици напредњака. За овог министра се све може рећи, али баш да је “аналфабета” и да “не чита ништа” – тешко. Но, кад се већ лаже – да се спрема “забрана” и “истребљивање” латинице – хајде да се измишља навелико, шта мари.

Него, највише ми се у овом тексту свидео аргумент да Срби заправо никада нису “масовно” писали ћирилицом: “Митско време давне прошлости у којој су Срби масовно писали и читали на ћирилици једноставно никада није постојало, јер су све до социјализма (Срби – С. А.) били масовно неписмени. На крају Другог светског рата, половина становништва Србије била је неписмена. Тек са обавезним основним образовањем које су увели комунисти, почиње масовно описмењавање.”

Оставимо по страни софистички трик с претварањем исказа “Срби су писали само ћирилицом” у исказ “Срби су писали масовно ћирилицом” – који се онда лако побија позивањем на знатан удео неписмених. Али, чак и првих деценија титоистичке управе у Србији народ је изразито више користио ћирилицу, само што је власт систематски и упорно наметала латиницу.

Истраживање из 1975. показало је да се у Србији (у којој је удео писмених тада већ био 85 посто) чак 67 одсто људи чешће служи ћирилицом, 16 посто латиницом, а 17 одсто с оба писма једнако (овде 219). Међутим, иако је истим истраживањем утврђено да тек половина становништва у Србији може без тешкоћа да на ТВ чита латиничке титлове, српска ћирилица се деценијама није могла видети на ТВ Београд.

Свако помињање потребе да се нешто објављује или штампа на ћирилици, власти су оцењивале као потенцијални “српски национализам”.

Први пример који ћу навести је случај Данила Ж. Марковића, који је 1970-1974. био декан Економског факултета у Нишу. Њему је досадило да сви факултетски материјали буду на латиници, па је на неким писаћим машинама латиничне главе заменио ћириличким. Због тога га је на седници Скупштине општине Ниша, 17. јуна 1973, напао одборник Христивоје Миљковић, оптуживши га да је “у својству декана Економског факултета, издао налог да се латинична слова на писаћим машинама у администрацији факултета замене ћириличним“.

Због овог језивог злочина “Универзитетски комитет СК је наложио огранку Савеза комуниста наставника и ваннаставног особља Економског факултета да размотри и утврди тачност навода одборника Христивоја Миљковића и у складу с тим, одреди степен одговорности” декана Данила Ж. Марковића.

ООСК Економског факултета пажљиво је размотрио ту страшну оптужбу да је “др Данило Марковић у својству декана Економског факултета наредио да се латинична слова на писаћим машинама замене ћириличним – односно да је у једном периоду фаворизовао ћирилично писмо на коме су достављани сви материјали за седнице већа“.

Међутим, ти наводи ипак “нису могли бити потврђени, ни чињеничним материјалом до кога се дошло у проверавању ових навода нити запажањима и дискусијом чланова СК на састанку огранка”, па се Марковић извукао од директне партијске казне. Али, његова политичка каријера на Универзитету у Нишу – у тренутку када је био кандидат за ректора Универзитета – била је завршена. Чим му је истекао мандат декана прешао је у Београд, а иза њега је остала (поучна) прича да је заправо због ћирилице био смењен.

Карактеристичан је и случај професора универзитета, историчара уметности и ликовног уметника Милоша Ћирића који је приредио изложбу Ћирилица 1428-1972. (Галерија Графички колектив, Београд, 21-30. октобар 1972). Иако на самој изложби није било ничег “националистичког”, чињеница да се ћирилици посвећује читава изложба покренула је лавину осуде. У Вечерњим новостима изашао је погромашки чланак под насловом “Повампирење православља”, док су на ГК СК Београда чак изношени предлози да се Ћирић због ове изложбе удаљи с универзитета (овде).

Већ сам писао о случају Јована Душанића, бањалучког професора универзитета. Он је био ухапшен 1985. због српског национализма, а „као ‘необориви’ докази мога национализма”, сведочи Душанић, “навођено је: да се потписујем ћирилицом, да су питања на испитним цедуљицама откуцана ћирилицом, да оцене у индекс такође уписујем ћирилицом, да су сва обавештења на моме кабинету исписана ћирилицом, те да ми син носи име – Арсеније”.

Титоистичка културна политика била је да Срби напусте ћирилицу (овде 210-223), а у томе су овдашње власти имале снажну подршку Запада. Тако је Џорџ Ален, амерички амбасадор у Југославији 1949-1953, тражио од југословенског министра просвете и културе Родољуба Чолаковића да се, као доказ потпуног “раскида с Русима”, напусти ћирилица и пређе сасвим на латиницу. “У извесном смислу то и радимо”, одговорио је министар. “Трудимо се да свако дете у Југославији научи латиницу, па ће до тога доћи само од себе” (овде 148).

Тако је ћирилица у Србији, током тих година, готово нестала из јавне употребе, па се примећивало да је нема чак ни у Тршићу (в. овде 216). Страх од ћирилице као “националистичког писма” отишао је тако далеко да је 1977. морао да интервенише и Драгослав Марковић, тврдећи да се избегавање ћирилице такође може схватити као српски национализам.

“Употреба само латинице уместо и ћирилице на београдској телевизији, по Марковићевим речима, не може да се правда ‘техничким разлозима‘. ‘Има и схватања да је неупотреба ћирилице извор непостојања националистичке ускогрудости, као што појединци сматрају да је одсуство српских застава на разним манифестацијама и празницима доказ да српског национализма нема. Пре би се могло рећи обрнуто: да је то израз српског национализма и његовог идентификовања са централистичко-унитаристичким југословенством’, додао је Марковић”.

После овог Марковићевог наступа ћирилица се почела храбрије појављивати на ТВ Београд, али је дотле готово целокупна наша политичка, економска, медијска и научна елита, као и највећи део више југосоц класе усвојила латиницу као своје дистинктивно писмо. У процесу културног опонашања њих су следили и делови средње и ниже класе српског друштва.

Иако су деведесетих година власти прихватиле ћирилицу као службено писмо, одмах после 5. октобра извршена је систематска латинизација готово целокупног јавног простора. А Венецијанска комисија оштро је протестовала због ћирилице у члану 10 српског Устава (2006).

Јер, докле год пишу ћирилицом, Срби су за Запад “мали Руси на Балкану”.

Отуда је важан део идеолошких и културних матрица овдашњег аутоколонијализма непрестано алармирање како је заштита ћирилице у Србији заправо милитаристичка припрема за рат.

Тако на Пешчанику читамо да се иза наводне борбе за заштиту ћирилице крије идеал “државе Србије као касарне у којој се стреља за употребу латинице” (?!), те да је у “постмилошевићевском национализму”, “територијалност (…) у јавном дискурсу идентификована с простором доминације ћирилице”, због чега “прича о ‘заштити ћирилице’ има најмање везе са писмом, а највише с територијом“. Ћирилица тако више није наше древно писмо, већ буквално претходница српских (и руских) тенкова.

Морам да признам да је тешко наћи разборити одговор на овако сумануте тврдње. Поготово ако се изричу у вртлогу једне злослутне пропаганде која се све брже захуктава, претећи да се оконча у још једном друштвеном и културном полому. Помисао да је неком идеал да стреља због употребе латинице ваљда може пасти на памет само уму који је спреман да пуца због коришћења ћирилице.

Не знам шта бисмо више на то могли да кажемо осим да наставимо да се позивамо на разум и пристојност, ширећи упорни “ситан рад” (Ломпар 99), уз наду да ће он давати све видљивије резултате. Чуваћемо своје колико можемо и где можемо. Научићемо и децу да држе до себе. А све с поуздањем у то да је наша љубав за једну културу ипак јача од њихове мржње према њој.

(РТ Балкан, 01.09.2024)

Чланак Слободан Антонић: Српска ћирилица као руска тенковска претходница се појављује прво на Покрет за одбрану Косова и Метохије.

Ипак, у друштву које користи два писма поменута појава представља неминовност: свако писмо ће се временом поистоветити са одређеном идеолошком формацијом. Отуда и не може бити трајне двоазбучности, зато што је двоазбучност увек симболички конфликт, крајњи рефлекс политичког конфликта који неминовно дели друштво на два супротстављена пола.

Избор писма је симболички чин

Избор писма, а ни писмо по себи, не би требало да има никакво значење. Оно би требало бити неутралан код, попут боје гласа у говорном језику, али у друштву које користи два писма за бележење истог језика неминовно долази, простом језичком законитошћу, до несевесне поларизације у ком избор писма има значење и шаље одређену поруку. Са становишта логике језичког система који увек тежи економичности, два за исто представљају беспотребан вишак. Уколико се упрошћено сагледа унутрашњи развој језичких система, може се уочити тенденција смањивања језичких јединица и повећање његовог значењског дејства. Укратко, језик тежи способности да са мање каже више, а не да са више средстава каже исто!

Неприродно стање двоазбучности се стога увек завршава победом једног писма, како и показују примери свих некада двоазбучних култура у историји. Вештачки одржавати наратив о равноправности два писма и неопходности њихове равноправне употребе значи вештачки одржавати конфликтно стање.

Уместо да избор писма не значи ништа, јер га и нема пошто култура користи само једно писмо, избор између ћирилице и латинице неминовно постаје симболичка пракса и чин сврставања на различитим нивоима – дневнополитичком, културолошком, религијском, цивилизацијском, итд.

Ова појава је тренутно тенденцијска, дакле није доследно спроведена, али се јасно уочава. Није велика наука приметити да ће национално одговорне и од стране државе финансиране организације већином користити ћирилицу, док ће организације финансиране од стране западних влада претежно користити латиницу.

Ми можемо одбијати да у томе видимо симболички чин и поруку, али диференцијација се неминовно и чак несвесно дешава. Различити дискурси, сходно самој локацији институција моћи које их успостављају, везују се за одређену цивилизацију и писмо као њен симболички израз.

Логика језичког система ће дозволити два средства, али никада са истом функцијом. Отуда су једине стабилне двоазбучне културе оне у којима је употреба два писма јасно подељена по функцији (најпознатији случај је савремена јапанска писменост). Отуда би, у крајњем, уколико дејство неоколонијалних западних сила однесе превагу у српској култури, ћирилица била сведена на религијско писмо једне конфесионалне групе, тј. само на употребу у Српској православној цркви, или би у крајњем била фолклорно или музејско писмо попут глагољице у Хрватској или мађарских руна у Мађарској. У свим осталим сферама употребе била би присутна једино латиница.

Одакле нам два писма?

Треба имати у свести чињеницу која је данас тешко замислива, а то је да православни Срби никада нису систематски употребљавали латиницу за бележење српског језика пре 1918. године. Пре тога су се вековима опирали наметању латинице, које се заправо крије иза познатих укидања ћириличког писма: Хабзбуршка монархија (1779, 1781. год), тј. од 1867. године Аустроугарска (1876, 1914, 1915, 1916. год).

Упркос постепеном продору латинице међу православне, насилно наметање није престало и текло је паралелно током двадесетог века на целини или деловима територија на којима живи српски народ од стране различитих државних формација, али увек у оквиру старе политике  хабзбуршке константе: Независна Држава Хрватска (1941–1945), Сједињене Америчке Државе (1950), ФНРЈ (в. сведочанство агента ЦИА, стр. 148) и Република Хрватска (1991–1995).

Реч је о постојању два вектора латинизације. Један је спољни и везан је за деловање великих сила и њихових сателита. Други је унутрашњи и своје порекло има у дијалектици српско-хрватских односа која се одиграва унутар југословенске идеологије.

Иако је у периоду Краљевине (1918–1939) двоазбучност посматрана као проблем и јасно је схватана као негативна појава, те је на трагу потпуног уједињења постојао и пројекат о заједничком југословенском писму које би представљало мешавину ћирилице и латинице, након 1945. године, а посебно након Осмог конгреса комунистичке партије када она напушта концепт јединствене Југославије, наратив о равноправности писама добија коначно уобличење.

У том контексту ствар је у потпуности јасна. Писма су равноправна зато што су равноправни Срби и Хрвати. Дакле народи су носиоци правног субјективитета, а не писма. Отуда је равноправност писама само симболичка транспозиција политичке равноправности два народа.

Некада српско-хрватски, а данас српско-српски проблем

Југославије више нема, а Срби и Хрвати не чине, нити су икада заиста чинили једну симболичку културу. О каквој је онда равноправности реч када се говори о два писма у оквиру српске културе? Чија се равноправност крије иза равноправности два писма? Уколико два субјекта у оквиру српског народа нису можда на почетку постојала, лакановски речено, означитељи су произвели означено, и данас се два пола јасно уочавају. Тенденција поларизације огледа се у употреби писма између такозване прве и друге Србије. Док другосрбијански пол гаји југословенску праксу у којој вербално подржава равноправност писама, а употребљава искључиво латиницу, други пол вербално фаворизује ћириличко писмо док у пракси користи и латиничко.

Дакле, реч је о поунутрашњењу хрватског политичког становишта у оквире српске културе, које је доследно образложио професор Мило Ломпар. Ова појава на плану писма само је још једна потврда његове тезе која суштински објашњава како је један проблем, који је испрва постојао између Срба и Хрвата, сада постао проблем између Срба и Срба.

Сан о двоазбучности

Кључно је да се помиримо са чињеницом о неодрживости поменутог стања. Та неодрживост није моменталног дејства, реч је, наравно, о вековним процесима. Избор између тога које ћемо писмо учинити неутралним је на нама. Сваки пут када пишемо, нажалост, ми се и сврставамо. Доћи ће дан када избора неће бити.

Важно је само да се више не лажемо о равноправности када се свакодневно на наше очи дешава симболички конфликт великих цивилизација у малој српској кући. Уколико желимо припадати култури Светога Саве, избор је јасан. Уколико пак не желимо, и то је легитиман избор. Само, нека такви појединци отворено кажу себи и другима: ми смо за латиницу, а не да се кукавички крију иза флоскуле о равноправности два писма. У њих више нико озбиљан не верује.

И да за крај парафразирамо реченицу са почетка овог текста: неко може одбити, зарад романтичног југословенског сентимента, да игнорише неодрживост употребе два писма, али српска култура неће моћи да издржи последице неодлучности. Многи који живе у сну о двоазбучности одбијају да виде –  јава коју нам је Запад наменио искључиво је латиничка.

(РТ Балкан, 29.09.2024)

Чланак Милош Милићевић: Двоазбучност је неодржива се појављује прво на Покрет за одбрану Косова и Метохије.