У своју одбрану, морам да истакнем да ни изблиза нисам ни први ни једини који су тако размишљали. Већ од периода између два свјетска рата, читав један круг вриједних и горљивих посленика Богочовјека кретали су у правцу постепене србизације литургије и литургијског живота. Плод тих настојања био је превод литургије на српски језик из пера светог Аве Јустина Ћелијског, а и прије званичног издавања тог превода –  капетан Александар Мирковић свједочи да је и величанствени Михаило Ћусић у јесен 1944. у Фочи служио литургију за припаднике ЈВуО на српском језику.

Па ипак кроз вријеме све више сам убијеђен да је не само неопходно сачувати црквенословенски језик у нашем богослужењу, већ га и додатно вратити, не супротстављајући га српском језику и не правећи од тога нову прилику за свађу и раздор, али не смијемо више ни понављати да је то “мртав” језик или “вјештачки хибрид” итд.

Најприје, да се дотакнемо парохијско-практичног аргумента – основна језичка разумљивост и даље уопште не значи да људи разумију оно што им се пјева или говори. Уосталом, читања из јеванђеља и сама проповјед и даље изван сваке сумње могу и морају да буду на српском језику (мада и ту треба радити на ревизији превода: зар је могуће да након толико историје српског језика и даље немамо ријеч за појам “Логос” него смо некада могли да имамо своју ријеч и појам Слова а данас, наводно, ниједна српска ријеч не може да добаци до хеленског појма? Да не говори нешто то о извјесној плиткости језика који не може да преведе оно што је некада могао?)

Али наш проблем није темељно језичке природе већ се промијенила суштина приступа хришћанству. Хоћемо одмах и све, а оно што тражи неки напор – аутоматски одбацујемо. Тражимо “хришћанство” по мјери лакоће. А, као што ми рече давних дана један руски свештеник – црквенословенски језик је као икона на улазу у храм. Она је таман толико висока, колико да сагнемо главу прије него што цјеливамо Христа: морамо да учинимо мали напор, и онда нам се даје благодат. Ако нам је све у висини, подешено да се не трудимо, онда и не схватамо суштину. А није ни превисоко ни прениско, да не можемо да видимо и досегнемо. Тако и црквенословенски језик – мало напора, много благодати. Али проблем са савременим човјеком јесте што он не жели ни тај мали напор тамо гдје не види корист. Ако види корист – додаће и напор (колико људи учи енглески језик не да би читали Шекспира већ из других мотива?) Дакле, или ћемо и ми нешто да дамо да проникнемо у дубине вијекова или ћемо очекивати све на длану.

Такође, црквенословенски језик је и даље богослужбени језик читаве једне богослужбене традиције која нас обједињује. Када гледате како украјински нацисти заузимају православне храмове, треба да знате да је највећи симбол старог, вјековног, истинског, честитог, несаломивог Православља – црквенословенски језик и руска литургијска традиција коју, када сузавцем и пендрецима и оружјем заузму храм, расколници из тзв ПЦУ одмах замјењују украјинским језиком и хеленским црквеним инвентаром и литургијским иновацијама.

Матија Бећковић је рекао за ћирилицу: сваки окупатор који нас је освајао, прво би забрањивао ћирилицу – да не постоји други разлог да пишемо њоме, тај би био довољан. Исто данас морамо рећи за црквенословенско богослужење. Да не постоји други разлог, осим тога што га украјински нацисти мрте, тај би био довољан.

Када одемо у Москву или Софију, када као српски свештеници и вјерници одемо у Свету Земљу, препознаћмо јединство у том језику, како у историји, тј. духовној вертикали, тако и у данашњици, духовној хоризонтали: то је језик на коме се разумијемо у Христу. Зато: уколико хоћемо пред свете претке, морамо да сачувамо црквенословенски. Јесте, ово је позив и да га учимо и да постане дио наше молитвене свакодневнице, уколико већ није. Не треба одбацивати ни српски, не треба нам нови-стари фронт, него јединство без анимозитета, дубоко позавање и нашег књижевног српског и наше српске редакције и црквенословенског стандардног језика.

Чланак О. Дарко Ристов Ђого: Уколико хоћемо пред свете претке, сачувајмо црквенословенски се појављује прво на Покрет за одбрану Косова и Метохије.

О томе да ли је на помолу Унија између православних и католика и стварање нове глобалистичке цркве по мери Запада, за „Новости“ говори протојерej-ставрофор, професор Богословског факултета др Дарко Ристов Ђого.

Заговарајући Унију и стварање нове синкретистичке цркве, какве амбиције задовољава папа, а какве патријарх Вартоломеј?

– Присуствујемо једном глобалном процесу. Са једне стране имамо папу Фрања који се очигледно труди да римокатоличку теологију, етику и друштвену праксу растегне како би се тамо нашло места за све оно што се на колективном Западу емитује као тзв. нова нормалност. Сасвим слично се понаша и патријарх Вартоломеј, понекад делујући лично, или преко виђенијих епископа Фанара. И поглавар првог и другог Рима настоје паралелно да своје заједнице прикажу као компромисне, модерне, толерантне па и прогресивне и прилагодљиве, ако треба, и на штету традиционалног етоса и елементарних хришћанских обзира. Занимљиво је, међутим, да сав тај труд да се покаже неко постмодерно лице Ватикана и Фанара није праћено смањењем амбиција да се над другим хришћанима влада.

Нити је папа Фрања ревидирао теологију о незаблудивости папе када говори у име Цркве – ма колико да је давао релативистичке изјаве о важним етичким питањима – нити се патријарх Вартоломеј суздржавао од амбиција да буде својеврстан источни папа већ се углавном трудио да се постави као једини арбитар и једина инстанца у црквеним споровима. Тако смо дошли до наизглед парадоксалне ситуације: и Ватикан и Фанар стално негују једну слику о себи као о глобалним, модерним, нежним, толерантним заједницама које не пледирају на истину, али иста та два центра и даље траже да им се верници покоравају, макар и увиђали погубност или бар бљутавост те постмодернизације хришћанства.

Како из угла двомиленијумске историје Цркве тумачите чињеницу да је заједничко празновање Ускрса и сусрет два поглавара договорен баш у години прославе 1.700 година Првог васељенског сабора?

Никејски јубилеј је само повод да се реализује пројекат „јединства без обзира на разлике“ али тај пројекат постоји одавно. Са једне стране, он је условљен осећајем Ватикана да традиционално римокатоличке земље у Латинској Америци и Европи не могу више да носе католички предзнак, па се, као и у 17. веку губици при једном цивилизацијском земљотресу настоје надокнадити продором на Исток. Патријарх Вартоломеј и читав пројекат Православља по мерама колективог Запада у „јединству са Римом“ гледају скидање стигме источњака, коначну асимилацију у Запад али и могућност да се осталим помесним црквама наметне избор – или прихватити одлуку Фанара као одлуку целе Православне цркве или прекинути јединство са њима (за шта се у Фанару процењује да мањим црквама недостаје снаге).

Да ли је услов за стварање псеудохришћанске религије била легализација Кијевске патријаршије? Зашто је избор пао баш на Кијев, зашто је за почетак стварања великог раскола изабрана баш мајка свих руских градова?

– Мислим да стварање ПЦУ можемо гледати и као локални пројекат од геополитичког значаја али и као полигон за унију. Наиме, Украјина се као национални пројекат родила у умовима гркокатоличког свештенства: њену химну је компоновао унијатски свештеник, најзначајнији борци за Украјину и колаборационисти са Немцима, Бандера и Шухевич, били су деца унијатских свештеника. Иако су већина били и остали православци, сама идеја Украјине као анти-Москве настала је међу гркокатолицима. У данашњим околностима, украјински национализам је још више настројен на сентимент: сви заједно, против „москаља“. То доводи до случајева саслуживања „православних“ из реда Фанару потчињене ПЦУ и гркокатолика, а онда се тај „локални случај“ може истаћи као „пример и за друге“.

Немојмо заборавити да већина данашњих житеља Украјине ипак јесу украјинизовани Руси.

Ако их потчините ПЦУ а онда њу доведете у стање „саморазумљивог“ јединства најпре са УГКЦ (Украјинском гркокатоличком црквом), а тиме и са Ватиканом, постигли сте оно што до сада није нико.

Да ли нас од изгласавања радикалног Закона 837 којим је у Украјини забрањено „моксовско православље“ до забране православља дели један корак?

– Закон 837 представља чин обрачуна са „московским православљем“ иако је руско православље, укључујући и значајне одлике оног „московског“ уобличено огромним делом у Кијеву и на јужним и западним руским земљама. Но како ће се и само Православље морати да одреди према трансхуманистичким захтевима да се сви људски идентитети избришу (осим оних вештачких, из друштвених лабораторија Запада), доћи ћемо у прилику да ће се законима и притисцима кроз време на сличан начин забрањивати Православље каквим га познајемо. Украјина је добар и фрапантан пример будући да ратно стање омогућава сумануте одлуке, али закони о „родној равноправности“ и слични пројекти којима се нормативизује једна, обично милитантно-либерална друштвена агенда а прогони „антипрогресивно“ хришћанство – они постоје и биће све чешћи свугде где то буде могуће.

У околностима када је неопходно бранити канонску и догматску неизменљивост Цркве од Истока ко је најпозванији да наступа у име светског православља?

– Црква није ни свештенство, ни народ сам, ни било ко од нас појединачно. Слободан Владушић одлично примећује да данашњи човек живи у два противречна убеђења: или да је његов живот сасвим мали и неважан или да је свако од нас геније који заслужује све на свету. Тако се и понашамо у црквеним питањима. Православље никад није имало један глас чак ни у времена када се чинило да су само св. Максим Исповедник или св. Марко Ефески „сами“ бранили Цркву, они нису били сасвим сами. Зато не треба да чекамо појаву некога ко ће ствари да опосли за нас него да живимо оно што је вечито и истинито – нашу веру.

Да ли се брисањем догматских разлика између православних и римокатолика Вартоломеј одриче истинског хришћанства?

– Није ствар само у томе да се не признају догматске разлике као неки реликти прошлости, теолошки детаљи – данашњи тренд у постмодерном хришћанству, који налазимо и у званичном документу „За живот света“ који је усвојио Фанар, јесте такав да се одустаје од самог схватања хришћанске вере као оне једине истине о једином истинитом Спаситељу света, јединој Истини са великим словом. То је диктат духа времена: како човек у постхришћанском свету не верује да истина уопште постоји, онда му се нуди једно хришћанство као, рецимо, вероватноћа, привлачан пут, могућа истина, али не и Истина.

Дакле: није посреди одрицање само од истинитог хришћанства, већ одрицање од хришћанства као Истине.

Историја насилничког понашања

Ко сноси одговорност за страдање шест милиона верника канонске УПЦ који нису спремни да приступе савезу ПЦУ и унијата?

– Када је Фанар доделио томос о аутокефалији тзв. ПЦУ, расколничке заједнице којима је он додељен већ су имале озбиљну историју насилничког понашања и отимања храмова од канонске Цркве а у периоду када су тај томос очекивале – у јесен 2018. и рану зиму 2019. њихови поглавари су претили томосом као начином да коначно „преузму“ читаву Украјину, што су ускоро и почели да чине. Зато питање одговорности Фанара није само канонско-теоријско већ, да тако кажем, физичко: легализовали су насилничке групе, подстрекли их да наставе са насиљем а данас окрећу главу од насиља.

(ИН4С/ИСКРА, 14.10.2024)

Чланак О. Дарко Ристов Ђого: Цариград и Ватикан „растачу“ Православље се појављује прво на Покрет за одбрану Косова и Метохије.

И тако од како сам се вратио из Русије.

Истина је једноставна: иако сам и раније путешествовао у Русију, ово је било најсрећнијих 12 дана мога живота.

Колико срећних? Толико да ми је руски и даље у ушима, а ја га, као морску воду из срећних и топлих дана љета, не желим ни да избацим већ супротно: и даље се погружавам у звук тог језика и хладнога мора код Кронштата, и даље јездим до Скита Сретењске духовне академије и до Тројице -Сергијеве Лавре, и даље желим да уђем у Сретењски манастир, поред охрањика леденога лица који те послије неколико дана ипак препознаје и у рубу усана појављује се највише од осмијеха што је тај човјек у стању да да, и даље чувам ону кесицу чаја коју ми је дала старица Зоја да се молим за њу и њену кћеру Софију (а молићу се и ја за Вас, баћушка, напишите ми Ваше и Ваше дјеце имена!)… И даље слушам Радио Гордость, као када путујем са Сашом, тим српским братом и амбасадором свега у нама доброга… Каже ми о. Владислав да су се на Данима Жарка Видовића шалили: “Јесу ли заврбовали тамо Дарка?” “Шта заврбовали – то се десило давно, сада ће да се врати са чином!” Но није ме Русија “заврбовала”, није ме тек сада ни освојила – са русофилијом се човјек рађа и умире. Русија ме упила и сасвим русификовала, осунчала, обавила ме и продрла у мене и нема нам више ни секунде растанка. И не, не недостаје ми само Невски проспект, књижаре и вожња Мојком и Невом, не недостаје ми само сјај и шум Москве, не недостаје ми само потресно појање Сретењског хора – недостаје ми и безобразна жена која вам се ували у ред испред пулта, недостаје и влага Питера и недостају даљине које ногама мораш да прођеш чак и када је нешто “тут рядом”, недостаје ситна прашина у ципелама, недостаје трепетна несаница јер не можеш спавати са сазнањем да се 100м од тебе упокојио Пушкин. Чак ми се у снове враћа и онај поглед којим те у манастиру траже мајке погинулих и несталих војника, да ти кажу своју невољу , да те питају коме се чита акатист да се сазна за судбину слуге Божијега Генадия без вијести пропавшего на војни… Све то и даље живи и некако се постало нераздвојно од мене и као да се онај унутрашњи русский, кога сам увијек био свјестан, коначно претпопио са Србином те сад та два језика и културе живе нерасплетиви.

И не, као дијете које не жели да се пробуди, тако и ја и даље као да дишем сасвим Русију и њен језик и културу и ваздух и појање и народ и бригу и славу и снагу и трагедију и злато и блато и трепет и наду.

Било је то дванаест најсрећнијих дана мога живота.

А анализе и увиди могу да чекају. За њих је увијек потребно мало одмака од Живота.

Телеграм канал о. Дарка Ристова Ђога

Чланак О. Дарко Ристов Ђого: Дванаест најсрећнијих дана мога живота се појављује прво на Покрет за одбрану Косова и Метохије.