00:00:00 – Увод и најава емисије
00:00:23 – Политичка ситуација у Србији
00:10:54 – О Кусти, Жексу и Вулетићу
00:25:35 – Сукоб Запада и Русије
00:34:06 – Европска комисија и крах западне елите
00:49:20 – Удбине егзекуције у емиграцији
01:01:30 – Питање комунистичког наслеђа

У 249. епизоди емисије Дијалог говорио је Игор Ивановић. Емисија је снимљена 4. децембра у нашем студију у Београду.

(Нови Стандард, 07.12.2024)

Ових дана је поново у нашој јавности актуелизована даља судбина „Куће цвећа“, због јавног залагања градоначелника Београда Александра Шапића да се посмртни остаци Јосипа Броза преместе и сахране на неком другом месту. Ово није оригинална замисао, било је и раније више иницијатива за укидање овог маузолеја Јосипу Брозу, који се налази на најелитнијој дедињској падини.

Суштина свих ових захтева није у протесту против „Куће цвећа“ као грађевине – иако је саграђeна на отетом приватном земљишту – већ у њеном „станару“ Брозу, који за све иницијаторе измештања његових посмртних остатака није био велики српски (југословенски) државник, већ гробар српског народа. Дакле, критике на Брозову историјску улогу долазе искључиво са „српског становишта“.

Сви критичари, укључујући и градоначелника Шапића, постављају питања у стилу зашто би се у Београду – српској престоници – налазио маузолој човеку који је био српски архи-непријатељ. Од подизања „Куће цвећа“ 1980. године до данас, многе су воде протекле Савом и Дунавом и прочистиле историјске муљеве, чинећи многа сазнања бистријим и видљивијим. Сада, скоро четири и по деценије после Брозове смрти, уз помоћ историјске науке, лако је уочљиво да је Броз био непријатељ српским националним интересима.

Много тога је написано и изречено на ову тему, нема потребе за новом елаборацијом ове тезе. Довољно је само у две-три реченице подвући следеће. Брозова комунистичка партија се на Дрезденском конгресу заветовала да ће створити државу под идејом „Слаба Србија, јака Југославија“, без српског краља који је симболизовао саборност српског народа, као и без српске буржоазије која је била локомотива српског привредног развоја; том приликом су нацртане границе будућих националних држава других народа или етничких група на српским територијама, које су плаћене српским жртвама од скоро два милиона душа у Балканским ратовима и у Великом рату.

На Другом заседању АВНОЈ-а потврђена је ова доктрина и створен је рам за кажњавање Србије као победника са огромним бројем жртава у Другом светском рату (две покрајине-државе на њеној територији!), као и за формирање нових република – будућих држава – по узору на закључке Дрезденског конгреса. Са друге стране, геноцидна и злочиначка Хрватска, која је била вазални савезник нацистичке Немачке и ратни губитник, награђена је скоро читавом јадранском обалом, као да је била на антифашистичкој страни.

Устав из 1974. године само је ставио тачку на овај просец, а пре и после тога десили су се многи други погроми и многе друге неправде над српским народом: масовно стрељање цивила по Србији након октобра 1944. године, „Сремски фронт“ као нова кланица српске младежи, савезничко бомбардовање скоро свих већих српских градова уз партизанску асистенцију, „пасја гробља“ и „револуционарна правда“, логори „Голи оток“ и „Свети Гргур“, пуштање Јасеновца као „фабрике смрти“ да ради до последњег дана рата и касније прећуткивање усташких злочина, сатанизација и прогон Равногорског покрета за кога историјска наука недвосмислено потврђује да је био антифашистички, и слично.

Дакле, немогуће је бранити историјску улогу Броза са „српског становишта“, односно, веома је лако аргументовати да су плодови његове борбе и политике били радикално антисрпски.

„Универзални“ Брозови домети

Ипак, данас у Србији постоји значајан број јавних личности које се противе исељењу Брозових посмртних остатака из „Куће цвећа“. Ако занемаримо само пар изузетака чији углед је толико мали да није вредно опонирати им у тексту, нико од присталица очувања садашњег места Брозових посмртних остатака не покушава да брани ову тезу са „српског становишта“, већ наводе искључиво разлоге „универзалне“ категорије.

По њима, Брозова „универзална“ (општељудска, геополитичка, широко социјална, космополитска, светско-историјска) улога је била толико велика да, и поред многих примедби на његову историјску адресу које се тичу судбине српског народа, Броз, ипак, заслужује да буде сахрањен у овом дедињском маузолеју. Често наводе чињеницу о Брозовој планетарној препознатљивости, где је упамћен под надимком „Тито“ и која прераста у језик популарне културе.

Неки од њих придодају и економске разлоге, правдајући одржање постојећег стања чињеницом да наша држава (и престоница) приходује од туристичких посета „Кући цвећа“, скоро углавном из бивших југословенских република. Дакле, основна намера овог текста је покушај анализе колики су „универзални“ домети Брозове историјске улоге, а затим, да ли је димензија тих „универзалних“ домета довољно велика да потисне све поразе српских националних интереса креиране у његовој режији.

После тога, преостаје да закључимо, да ли ова једначина производи резултат који иде у прилог тврдњи да „Кућа цвећа“ остане у затеченом стању, или супротно од тога.

Неспорно је да Броз у својој биографији има светлих пасажа, понављамо, ако их посматрамо са „универзалног“ становишта. Пре него што се позабавимо овом темом, покушаћемо на конкретном примеру из историје да покажемо о каквом углу посматрања је реч.

Винстон Черчил је несумњиво био гробар српских националних интереса, јер је политика његове владе, штитећи енглеске (британске) интересе, учинила неколико потеза на радикалну штету српских интереса: улога у пучу од 27. марта; улога у диверзији у Смедереву када је 5. јуна 1941. године страдало пар хиљада људи од експлозива; инсистирање на оружаним нападима на Вермахт по Србији упркос Кајтеловој наредби „сто за једног“; саучесништво у „савезничком“ бомбардовању скоро целе Србије током 1943. и 1944. године у коме је погинуло пар десетина хиљада цивила; довођење Броза и комуниста на власт и прогон равногораца…

Али, са друге стране и гледано кроз „универзалне“ наочаре, Черчил је још 1939. године објавио рат нацистичкој Немачкој и био светски лидер у борби против нациста; на крају је постао западни симбол победе над Хитлером. Овај пример нам показује да је опредељујући угао из кога посматрамо ствари, односно да се некоме може признати позитивна улога на светско-историјском плану, а да унутар те улоге он буде погубан за један мањи део позитивне стране историје.

Поучени тиме, време је да кренемо са погледом на Брозову историјску улогу на сличан начин, кроз „универзални“ двоглед. Шта је неспорно позитивно у Брозовој „универзалној“ биографији?

1. Јосип Броз је током Другог светског рата вероватно био једини лидер који је све време био на челу своје војске, пролазећи кроз све ратне недаће и изазове, да би након свега изашао као победник над нацистичким окупатором;
2. Јосип Броз је пре Другог светског рата био несумњиви раднички и синдикални активиста, који је робијао због револуционарних идеја у које је веровао;
3. Јосип Броз је као победник у рату био оснивач нове државе – Федеративне (Народне) Републике Југославије, која је касније званично променила назив у „Социјалистичка Федеративна Република Југославија“ (СФРЈ);
4. Јосип Броз је са државним руководством патентирао јединствени начин управљања у прозводњи и економији, назван „социјалистичко самоуправљање“;
5. Јосип Броз је један од само пар оснивача „Покрета несврстаних“, као покрета очувања светског мира у подељеном свету пуном мржње и ризика између два завађена политичка блока;
6. Јосип Броз се заједно са својим саборцима, који су били припадници свих југословенских народа и народности, здушно залагао за идеју „братства и јединства“, на којој је градио националне односе у држави;
7. Јосип Броз је смогао снаге да каже 1948. године одлучно „НЕ“ Стаљину, и тако је извукао Југославију из мрачног и сиромашног „источног блока“, чиме је обезбедио неутралан блоковски статус, због кога се у држави живело много боље;
8. Јосип Броз је деценијама био на челу међународно угледне и економски стабилне државе – Југославије, која је описменила и запослила широке масе, у којој није било непристојно великих социјалних разлика, и у којој се лепо живело;
9. Јосип Броз је био политички лидер са великим међународимг угледом, кога су ценили на читавој планети, о чему сведоче његова путовања за живота, као и сахрана у „Кући цвећа“ на којој се окупила светска политичка елита.

Ово су најчешћи атрибути са „универзалног“ становишта, који се прилажу као светла страна Брозове историјске улоге, на основу којих би – по тврдњи његових поштовалаца – било погрешно и неморално измештање Брозових посмртних остатака из „Куће цвећа“.

Сигурно је да међу наведеним атрибутима има историјске истине, али је сигурно и да су неки од ових атрибута веома упитни. Такође је сигурно да постоје многи догађаји из Брозове биографије, као и из југословенске историје, који доводе у питање управо „универзалне“ врлине, односно који поништавају „позитивно универзално“ у Брозовим делима. Да кренемо редом: прво о разлозима за сумњу у неке од наведених „универзалних“ атрибута Брозове позитивне улоге.

1. Броз је био оснивач државе СФРЈ, која се распала управо по републичким шавовима који су скројени још 1943. године на АВНОЈ-у и потврђени Уставом из 1974. године; дакле, Броз је правио СФРЈ као прелазно стање ка новим „дрезденским“ државама новокомпонованих „дрезденских“ народа: зато је Брозова држава била прелазни симулакрум;
2. Броз је био на челу државе у којој се „лепо живело“, али на нетржишни и нереалан начин: помоћу западних донација и поклона због „неутралног статуса“ после 1948. године, а касније помоћу западних кредита;
3. Брозова економија је била лажна и надувана због очувања социјалног мира, а након распада Југославије распале су се скоро све социјалистичке фабрике и предузећа јер су били непрофитабилни: социјалистичко самоуправљање је отишло на историјску депонију као идеолошки и нетржишни експеримент;
4. Брозова идеја „братства и јединства југословенских народа“ је доживела потпуни фијаско у каснијим крвавим сукобима скоро свакога против свих, добрим делом захваљујући улози Брозових западних партнера, који су га прихватили након 1948. године и раскида са СССР-ом;
5. Брозов „Покрет несврстаних“ се показао много више као западни пројекат, да би се отклонила опасност приступа многих држава „Источном блоку“, јер су успеле да се ослободе од западног колонијалног статуса; престанком блоковске подела у свету, престала је потреба за озбиљнијим постојањем овог покрета.

Дакле, значајне тековине Брозове политике су завршиле на повесном ђубришту. Сада је време да се позабавимо догађајима из Брозове биографије и југословенске историје, који оспоравају „позитивно универзално“ у Брозовој историјској роли.

1. Броз је био лидер око кога су деценијама мистериозно нестајали његови потенцијални партијски и државни конкуренти. Брозови браниоци би вероватно рекли да се ова законитост понавља код многих историјских лидера, као и да нема конкретних доказа да иза њихове елиминације стоји лично Јосип Броз. Све је ово тачно, али ти историјски лидери махом немају маузолој у престоницама њихових држава. А основна тема нашег штива – подсећања ради – лежи у преиспитивању судбине маузолеја „Кућа цвећа“. Са друге стране, превише је Брозове конкуренције побијено или потказано да би било случајно, за нека убиства постоје и докази или сведоци;
2. Броз је саучесник у убиствима и мучењима многих невиних цивила током Другог светског рата, које смо већ навели као „српске жртве“: убиства током „Ужичке републике“, „Пасја гробља“, стрељање по Србији током јесени 1944. године, „Голи оток“; стрељања без суда или на монтираним процесима, као и убиства у складу са „револуционарном правдом“;
3. Броз је фалсификавао сопствену историјску улогу и моралну улогу његовог покрета, приказујући круту и бескомпромисну етику током рата са акцентом на „црно-бели“ моралитет, а ствари су стајале другачије: виђао се током рата са усташким министром Рушиновићем, сарађивао је са усташким врхом на релацији Будак – Хебранг, преговарао је са нацистима у марту 1943. године („Мартовски преговори“) шаљући Ђиласа, Велебита и Кочу Поповића у Сарајево и Загреб код немачког генерала Хорстенауа, и слично;
4. Броз се представљао као атеиста и критичар црквене догме, а тајно се бар два пута састао са Римским папом: са мрачним и веома спорним папом Пијем XII састао се тајно за време рата, у августу 1944. године, без знања и одобрења најближих сарадника; прихватио је да се католички свештеник Крунослав Драгановић, који је био организатор спашавања Павелића и осталих усташких главешина, врати у Југославију, где је живео слободно и умро 1983. године, у истом периоду када се за читање дела Слободана Јовановића и Драгише Васића добијао затвор у Србији;
5. Броз је био на челу државе која је затварала, кажњавала и прогањала многе уметнике и мислиоце из чисто идеолошких разлога преко „вербалног деликта“, за често бенигну и чак добронамерну критику коју су уметници и мислиоци упућивали друштву;
6. Броз је у приватном животу водио раскалашан и често неморалан живот, оно што је он лично практиковао током рата било је смртно кажњиво за многе његове борце, волео је да се кицошки и лакардијашки облачи и понаша носећи скупа одела, скуп накит и скупе сатове; ни трага од монашке скромности и атеистичке посвећености које би била природна за једног левичара и радника;
7. Броз је током свога дугачког и лагодног живота развио култ личности, где се представио као веома плодоносан и мислећи ствараоц; ради се о голом фалсификату свих Брозових писаних дела, као и о веома сумњивој биографији у детињству и младости, а посебно у периоду његових „московских година“, где постоји неколико респектабилних сведока који тврде да је у то време боравио у Шпанији као егзекутор.

Београд или Кумровец

Ако свему претходном додамо већ набројане аргументе о Брозовој радикално антисрпској улози, па затим узмемо у обзир и претходну аргументацију, више је него очигледно да Брозу није место у дедињском маузолеју „Кућа цвећа“. Многи оправдано сматрају да му није место ни у Србији, већ да га треба испратити у родни Кумровец.

Ако би Хрватска одбила ово пресељење посмртних остатака, или ако би отпор партизанских потомака у Србији био велики, а ова операција била увредљива за њих, постоји компромисно решење. Посмртне остатке Јосипа Броза би – по сувислом предлогу Војислава Шешеља – требало пренети на „Гробље ослободилаца Београда“, где би му се уприличила достојанствена грађанска сахрана, и где би лежао у обележеном гробном месту као сви мртви људи у културном свету.

Био би заједно са својим храбрим и трагичним саборцима, са којима је провео рат, уместо што сада почива као пустињак, и на месту на коме је постојање гробнице пагански чин. А и туризам не би био погођен, остао би у српској престоници, па би грађани из Северене Македоније (и ређе из Босне и Црне Горе) и даље долазили у Београд да му искажу поштовање. Оправдано за њих, поклонио им је државе на нашим, српским земљама.

Игор Ивановић је публициста из Београда, дугогодишњи члан Удружења књижевника Србије и аутор књиге „Запад и окупација”. Ексклузивно за Нови Стандард.

(Нови Стандард, 17.10.2024)

00:00:00 – Увод и најава емисије
00:01:43 – Коалиција Двери, Заветника и интелектуалаца
00:06:04 – Очекивања од предстојећих избора
00:27:55 – Сумјиви догађаји у Бањској
00:40:28 – Анализа спота америчке амбасаде у Србији
00:46:25 – Бизаран протест у Немачкој
00:57:00 – Треба ли трг да носи име Борке Павићевић?
01:03:48 – Идентитетска лутања српског народа
01:06:14 – Шта Срби могу да науче од Запада?
01:07:58 – О британским плановима за напад на СССР из 1943.
01:09:36 – Могућност употребе нуклеарног оружја
01:20:46 – Умор Запада од украјинске кризе
01:22:23 – Дефиниција победе
01:27:44 – Замрзнути сукоб?

У 190. епизоди емисије Дијалог говорио је књижевник и интелектуалац Игор Ивановић. Емисија је снимљена 4. октобра у нашем студију у Београду.

Наслов: Покрет за одбрану КиМ

(Нови стандард, 07.10.2023)

Калабићева судбина по многим сведочењима није била ни приближно онаква каква је представљена у државним документима, већ је по свему судећи Никола Калабић погинуо 19. јануара на Богојављање 1946. године код Дегурићке пећине (Градачка клисура, ваљевски крај), када је са групом својих бораца упао у Ознину заседу. Ово потврђује непосредни сведок мајор Милан Стојановић „Цига“ (једно време рата командант Топличког корпуса) који је касније емигрирао, прво у Италију а затим у Америку. Своје сведочење дао је капетану Радомиру Петровићу Кенту, док су заједно били у Италији. Исту причу потврђује и породица Станоја Јовановића рођеног у Милутовцу код Трстеника, који је ухапшен у борби у којој је страдао Калабић, да би касније био стрељан у Ваљеву. Породица је причу сазнала преко др Василија Јовановића, начелника милиције у Крушевцу. Исто каже и Љубинка Андрић из Ваљева потврђујући да је дан пре погибје Калабић био код свога јатака пуковника Војислава Бранковића на слави Јовањдан у Жабарима код Ваљева. Бранковић је погинуо на своју славу, а Калабић у јутро следећег дана. Прота Михаило Даниловић из Горњег Милановца даје изјаву у којој потврђује Калабићеву смрт на Богојављање 1946. године у Градачкој клисури, односно у Дегуричкој пећини, коју су му потврдили непосредни сведоци из Калабићевог окружења Милутин Марковић, Милија Милић, Божа Божановић и Вељко Костовић. Били су четници Расинског корпуса који су крајем рата придодати Калабићевој групи, и сви су родом били из околине Бруса, као и прота Михаило Даниловић. Потпоручник Миломир Сајић из села Дићи код Љига, који је у рату био у Врховној команди курир, да би се после рата крио са групом поручника Ивана Поњавића, потврђује све наведене речи. Чак и неки бивши актери догађаја који су били припадници режима директно или индиректно негирају званичну државну верзију, попут Титовог генерала Ђока Јованића или Милета Булајића, ознаша са спорне фотографије у којој одабрани припадници Озне окружују Калабића. Он каже: „Ја не знам ко је Калабић. Да ли је то Калабић или неко лажан, не знам. Никада га пре…(мисли се на фотографисање) нисам видео…Нико нас није обучавао! Не знам ко је тај Калабић!“ Занимљиво је да на терену, у шта сам се лично уверио као планинар, народ у селима око Дегурићке пећине (села Дегурић, Белић, Драчић, Бујачић и др) ову пећину назива „Калабићева пећина“. На питање мештанима зашто је тако називају, одговарају да је то зато што је ту погинуо Никола Калабић.

Лични осврт

Надам се да ће ми на овом месту г. Предраг Марковић, као и будући читаоци дозволити да будем делимично личан. Ја сам унук четничког официра мајора Боже Ивановића, команданта Друге Топличке бригаде, који није издао Дражу и који је живот завршио у паклу Зеленгоре. Кажем није издао, јер је на састанку крај Модриче био заговорник тезе да не треба остајати у Србији, већ да треба бежати на Запад. Тада се и замерио Дражи, који је био убеђен да ће се повратком у Србију ситуација изменити у корист равногораца, без обзира што је светски рат већ био завршен и што је успостављен нови међународни поредак. Мој деда је остао уз Дражу до краја, дао је реч и заклео се на верност, није му падало на памет да покуша сепаратни пробој према Западу, иако је добро знао по речима многих сведока да се останком ближи катастрофа (што се и догодило). Зато сам имао и снажан лични мотив да видим да ли је Калабић, који је био на вишем положају у покрету од мога деде и много ближе Дражи, можда издао спасавајући сопствену главу. Чини ми се, да би ми било за нијансу лакше, када би се недвосмислено доказало да је постојала таква издаја. Некако би ми деда изгледао још ближи према небу, обзиром да се попут многих равногорских официра одлучио на самоубиство да не би пао у руке партизанима. Зато сам као и многи четнички потомци потрошио добар део живота на изучавању ове, за нас животне материје. И после свега, мислим да хладне главе, на основу свих расположивих чињеница, могу мирно да кажем: не постоје чврсти докази о Калабићевој издаји!

Ја у овом тексту нисам наводио сведочења ознашких официра и њима блиских државних руководилаца који су потврђивали у јавности верзију Калабићеве издаје. Из простог разлога што су сви на неки начин стали иза званичних државних верзија овог догађаја или иза мемоарских књига које су написали неки од официра Озне. А ове верзије, као што се види из претходног штива, имају превише нелогичности, материјалних нетачности, доказаних фалсификата или намерно сакриваног и уништеног материјала. Зато интелектуалац који држи до себе и који се труди да буде независне памети, не сме у овим околностима у јавности експлицитно да тврди како је „Калабић издао Дражу Михаиловића“. Уколико му са друге стране докази о томе да Калабић није издао Дражу нису довољно чврсти, дужност му је да своје речи у јавности опрезније и суптилније изговори (рецимо „не постоје чврсти докази ни за једно ни за друго“ или „има индиција али и контра-индиција“) уколико и даље верује у државне верзије Калабићеве издаје. Јер шта друго интелектуалац има да понуди осим речи, било писаних било изговорених?

Претпоставка кривице?

Не могу да објасним како је целокупној јавности у овом вишедеценијском историјском случају подметнута једна огромна нелогичност, како је вешто остала непримећена једна велика замена теза? Тражи се да независни истраживачи докажу Калабићеву невиност а да држава пре тога није пружила доказе о Калабићевој издаји! Зар није претпоставка невиности испред претпоставке кривице?! Да ли оваква пракса наслеђује злокобни бесмисао некадашње идеолошке „Државне комисију за утврђивање ратних злочина и њихових помагача“ проф Душана Недељковића, која је без судских процеса, са фантомским „сведоцима“, не као суд већ као комисија (?!), прописивала нечију улогу у „злочину“? У несрећно доба када се политичким декретом одређивало ко је био ратни злочинац и тако му се „за пет минута“ стављала стигма која и данас прати његово потомство. А онда би временом сви докази који говоре супротно, као у случају Калабића, волшебно нестајали. Од српске јавности се тражи да безрезерно верује државној верзији догађаја, упорно и глупо, иако су многи од понуђених доказа пали у воду?! Како веровати држави која једина није отворила досијеа, која није ископала масовна гробља настала на самом крају и непосредно после рата у којима су покопани невини људи који су страдали од руку партизана – њих 60.000 пописаних именом и презименом (и бар још толико непописаних због уништавања досијеа, нарочито у Београду!)? Како веровати држави која је фалсификовала скоро целокупну историју Другог светског рата и деценијама снимала лажне фимове и лажне серије, писала лажне књиге и лажне студије? Како веровати држави која је убила скоро 3 пута више православних свештеника од усташког покрета? Како веровати држави која је на монтираном процесу убила генерала Михаиловића а онда сакрила његов гроб? Како веровати држави која је полуписменог човека сумњивог идентитета прогласила „највећим сином наших народа и народности“ и саградила му маузолеј у престоници на отетом земљишту, деценијама прећуткујући његова убиства свих конкурената у комунистичком и партизанском покрету?

Како веровати држави која је Уставом из 1974. године осакатила Србију (само је некадашњи официр Озне народни посланик Раденко Мандић гласао против)? Како веровати држави која је фалсификовала целокупну историју Равногорског покрета и изједначила га са усташама, које су побиле неколико стотина хиљада невиних Срба свих узраста? Како веровати држави која још скрива злочне из Ужичке републике и потом из Босне и Херцеговине, и која још скрива злочине Пасјих гробља? Како веровати држави која је подигла спомен-обележја убицама Стјепану Филиповићу, Ђуру Ђаковићу, Драгици Правици, Моши Пијадеу, Сави Ковачевићу, Ивану Милутиновићу, Жикици Јовановићу Шпанцу и другима,  који су са поносом убијали српске домаћине, „солунце“ и државне службенике? Како веровати држави која је само у овом „случају Калабић“ ухваћена у неколико очигледних фасификата попут фотографија, дневника и слично? Како онда у данашње време другачије да назовемо овај феномен него као „дубока комунистичка држава“?

Непостављена питања

Предраг Марковић би као историчар који је на челу државне институције и као политичар који је у врху партије која скоро да од 1945. није сишла са власти у Србији, морао да јавно постави следећа питања: Зашто ова држава крије 4 романа-рукописа др Стевана Мољевића исписана руком у затвору? Зашто крије, ако постоји, и пети исписан такође руком који говори између осталог и о издаји Калабића? Зашто стручна јавност није у могућности да упореди свих пет рукописа и утврди да ли је иста рука све писала? Зашто ова држава крије дневник чувеног писца и најближег Дражиног сарадника Драгише Васића „Историја Равне Горе“, који би много тога објаснио? Зашто не пружи одједном сва документа широкој јавности на увид, него пушта „на кашичицу“ па брзо повлачи само комаде, када се утврди да се опет преиграла? Зашто увид у такву документацију имају само одабрани и то веома ретко? Зашто се прећуткује и сакрива неславна енглеска (или америчка) улога у многим од ових догађаја? Ако је Калабић стварно издао Дражу, па касније живео негде у Босни под лажним идентитетом све до смакнућа (како тврди држава), зашто се онда не открије на којој адреси је живео, под којим именом је живео, како је убијен, где и под којим именом је сахрањен? Зашто се онда не откопа тај гроб и не утврди разлог и време смрти покојника? Можда би оваква процедура доказала да Калабић јесте издао Дражу, али би онда свима било лакше: како онима који верују, тако и онима који су скептични. У садашњој ситуацији, са оваквим приступом и оваквим државним понашањем, морам да напоменем да у Калабићеву издају верују још само титоистички следбеници, неки државни службеници и нешто партизанских потомака.

Ова иста групација тврдокорних следбеника још увек верује како је Равногорски покрет био колаборационистички, односно да се није борио против Немаца, изузев што је „било четника који су се борили против Немаца, али у тим борбама није учествовао Калабић“ – како је изјавио др Марковић. Нема потребе доказивати да се Равногорски покрет јесте борио против Немаца јер је реч о најелеметарнијој историјској чињеници. Срећом, данас је постало бесмислено трошити време и простор на овакво доказивање, јер Броз, и поред  свеприсутности у популарној култури, више није жив. Па у самом историјском институту, на чијем челу је Предраг Марковић, раде научници који су десетинама књига неупитно доказали да је Равногорски покрет читавога рата био антинацистички и да су Немци све свреме рата покушавали да га униште. Али треба напоменути да се и Калабић борио против Немаца практично читавога рата, као и да постоје историјски документи који то потврђују: од првог немачког покушаја хватања Драже у позну јесен 1941. године, па све до краја рата. Довољно је само да наведем две велике немачке акције, „Рудник“ из 1943. године (где је на страни окупатора командовао лично командант немачких снага у Србији генерал Паул Бадер, а на страни четника управо Никола Калабић), и „Хајка“ из 1944. године, у којима је учествовало скоро 10.000 хиљада немачких, бугарских и љотићевских снага, уперених како против Калабићевог Корпуса горске гарде, тако и против још три равногорска корпуса.

Збиља ми није јасно како је дошло до констатације да Калабић није узимао учешћа у борбама против Немаца, када је и радња самог филма „Опкољени“ рађена по несумњивој историјској грађи, која описује управо такву борбу у јесен 1942. године, када је Калабић упао са неколико својих људи у немачку заседу. Аутор је померио из техничких разлога ову филмску радњу за пар месеци, догађај се у стварности одиграо на зиму те године. Тада је око 500 Немаца и око 500 Љотићеваца напало у селу Стапару равногорске поручнике Николу Калабића и Нешка Недића са њиховим пратећим људством од око сто бораца. У архивима се налазе Калабићеве депеше упућене Дражи у којима у опису овог догађаја он извештава да је ухваћен Нешко Недић, а да је поручник Милан Витас извршио самоубиство да не би жив пао у руке непријатеља. У наредним данима, након разбијања четничке формације на мале групе, Калабић је са неколико својих људи упао у обруч  (о чему говори филм „Опкољени“), из кога је успео да се извуче. Тих дана је уцењен у Ваљеву на 2.000.000 ондашњих динара, а преко звучника је позиван народ да га изда или убије. Због свега је платила његова породица, која је била разбијена, неки у логору, а неки прво у бегству, па онда у затвору. Није на одмет да на овом месту подвучем да су Немци малтретирали Калабићеву породицу, али је нису убили. За разлику од њих, комунисти (партизани) су 1945. године убили Калабићевог петнаестогодишњег сина Милана!

Пре него што кренем на другу тачку из Марковићеве аргументације, дужан сам да се на овом месту захвалим раду г. Милослава Самарџића, из чијих сам књига користио највише података. Не могу да се не упитам, како је могуће да један део државних историчара прескаче његова дела из равногорске тематике, иако интимно сви знају да је наш најбољи познавалац предметне материје. Образложења да није из Београда, као и да је историчар аматер који није студирао историју, су аргументи уперени лично против њега самог, и велико је питање да ли као такви и најмање „пију воду“. То не могу бити аргументи против његовог дела, дела које се увек раздваја од судбине самог аутора и наџивљује га, стварајући сопствени независни живот. Зато се у науци, као и у уметности, вреднују једино дела.

Ратни злочинац?!

Теза да је „Калабић био ратни злочинац“ је у нашој јавности новијег датума, без обзира на поменуту „Државну комисију за утврђивање ратних злочина окупатора и њихових помагача“ (установљена одлуком  АВНОЈ-а у новембру 1943. године) којом је преседавао проф. др Душан Недељковић и која је овакву стигму навукла буквално сваком официру Равногорског покрета. Овде је у питању нешто друго, много подлије. Наиме, 2017. године пред Вишим судом у Ваљеву извршена је рехабилитација команданта Горске краљеве гарде Николе Калабића, по захтеву његове унуке Весне Калабић. Главни противник рехабилитације је био заступник државе Србије?! Можда потенцијални читалац помисли да је погрешно прочитао наречено, па вреди поновити: не државе Хрватске, не Федерације БиХ, не лажне државе Косово, већ државе Србије! Апелациони суд ове државе, из Београда, враћа процес истом суду у Ваљеву, због процедуралних грешака. И од тада почиње нова подмукла игра неких органа ове државе, конкретно српског Тужилаштва. Да би осујетили рехабилитацију морају да докажу да је Никола Калабић био ратни злочинац.

И пошто немају других доказа (јер злочина није било!), тужилац захтева да као доказни материјал уђе књига хрватског историчара Милана Радановића („Казна и злочин – снаге колаборације у Србији“), који живи у Загребу. А овај господин да лично буде сведок! И од тада креће вишегодишње позивања Радановића на рочиште у Ваљево, и његово прећутно одбијање, јер се није појавио! Тако предмет још увек стоји у вакууму. Проблем тужилаштва (морам са горчином рећи и државе Србије!) у овом случају је што је неколико њихових покушаја да докажу Калабићеву „кривицу“, оборено чврстином доказа: Калабић се није налазио на местима која су они навели, јер се по историјским доказима кретао у то време по другим, удаљеним крајевима. Не крају, после свега, остала су два локалитета из књиге поменутог хрватског историчара: село Копљари код Аранђеловца и село Друговац код Смедерева. Али пре него што тачно опишем шта се дешавало на ова два локалитета током рата, као и Калабићеву улогу у њима, дужност ми је да се посветим хрватском историчару Радановићу и његовој књизи, коме наша држава толико верује и чија је он перјаница у борби против рахабилитације Николе Калабића (?!).

Ко је М. Радановић?

Милан Радановић је по образовању историчар који је завршио факултет после 20 година студирања. Његова књига „Казна и злочин – снаге колаборације у Србији“ нема адекватну рецензију, а било би веома занимљиво да покуша да је добије од било које релевантне научне институције у Србији, рецимо од Института за савремену историју, на чијем челу је проф. др Предраг Марковић. Јавним увидом у његово делање уочљиво је да га финансира партија немачких комуниста, која је опет на буџету Савезне републике Немачке. Пензионисани шеф Војног архива пуковник Крсмановић Драган бавио се политичко-историјским радовима који су финансирани из претходног извора, и у писаној форми долази до стручног закључка да Немачка  оваквим средствима деценијама покушава да умањи сопствени удео у злочинима на нашим просторима, пребацујући их локалним формацијама. Сведоци смо да већ увелико трају напори да се изврши историјска ревизија и ранијих догађаја, попут Сарајевског атентата, укључујући и ревизију свих његових последица.

Радановић признаје да у свом раду користи искључиво државно-комунистичку историографију, дајући јој значење апсолутне истине. Чак и изјаве послератних комунистичких одбора проглашава примарним извором, иако је опште познато да се у историјској науци примарним извором сматра само онај документ који је настао у време дешавања предметног догађаја. У овој књизи аутор Равногорски покрет назива колаборационистичким а партизански ослободилачким. Овиме је књига беспредметна за нашу историјску науку, која је оба покрета изједначила као „антифашистичка покрета отпора“. Али то не смета српском државном тужиоцу! Не смета му ни што је читава књига отворено памфлетистичког карактера, без икакве научне дистанце и нужне неутралности, апсолутно идеолошки пристрасна. Али и као таква, ова књига не успева да смести Николу Калабића у подручје наводних злочина, чак ни са нетачним, површним и најчешће пристрасним подацима. Понављам, по овој књизи, постоје два локалитета, односно два догађаја које треба да послуже као доказ: село Копљари код Аранђеловца (негде се назива село Копљаре), као и село Друговац код Смедерева.

Спорни ”докази”

Копљари: кључни доказ који Радановић наводи је наводна Калабићева депеша од 29. децембра 1943. године у којој се каже: „У Копљарима ухваћено на спавању и поклато 24 активна комуниста од којих 20 Цигани, који су признали да су били такозвани „јаругаши“, дању раде своје послове кући а ноћу у акцију. Све сам поклао.“ Депеша као депеша, неспорна је, али постоји једна неупитна чињеница: није је саставио и послао Никола Калабић, већ пуковник Јеврем Симић, са Калабићеве станице. Он је почетком 1944. године изведен на суд од стране Равногорског покрета, осуђен и стрељан због шпијунаже за Немце по открићу Саше Михајловића Вилија, који је ухватио Симићеве контакте са Гестапом и Абвером. Директно је Калабићева јединица извршила смртну казну. Симић је оптужен за ублажавање и опструкцију борбе против Немаца, као и за заоштравање борбе против партизана. Шта се стварно догодило у Копљарима? О каквих „20 Цигана активних комуниста“ говори у депеши пуковник Симић? Овде треба позвати у помоћ детаљно истраживање Радета Главаша из Аранђеловца, који је најкомпетентније истражио „случај Копљари“. Из овог села је Милован Мика Милосављевић, звани „Копљарац“ (члан ОК КПЈ за Младеновац), који је са својом групом припадао Космајском партизанском одреду. Његова група је током рата, до маја 1944. године убила више од 300 цивила – Срба, чија имена су пописана!

Тако су у ноћи 28. јуна 1943. ови партизани убили у Аранђеловцу трговце Ђуру и Жику Алексића (оца и сина), трговце Весу и Милана Стефановића (оца и сина), власника млина Драгишу Симића, произвођача и извозника сувих шљива Петра Урошевића, трговца Мијаила Петровића, кафеџију Светолика Лазаревића, девојку Љубицу Михаиловић, ћерку банкара Илије Михаиловића кога су убили касније, као и радника Живојина Лазаревића из Врбице који се затекао у једној од кућа где су партизани упали. Лично је Милосављевић „Копљарац“ написао да су овом приликом опљачкали 1.092.500 динара и троја воловских кола препуних отетих ствари. У самим Копљарима, ова група партизана из Космајског одреда масакрирала је 12. октобра 1941. године најбогатијег домаћина Војина Гајића и бившег сеоског кмета Андрију Стевановића, а 4 дана касније довели су из Аранђеловца велетрговца Хаџи Танасија Думовића и убили га. Претходно су га опљачкли, као и Гајића и Стевановића. Крајем фебруара 1943. убили су на кућном прагу Луку Милошевића, а исте године 23. јула убили су у заседи Радомира Јовановића у селу Бања. На Крстовдан 1943. године убили су и опљачкали домаћина Богдана Бошка Катанића. Нема довољно простора, а ни потребе, да набрајам све пописане жртве ове групе космајских партизана, довољно је рећи да је она била највећа злочиначка формација у Србији после окупатора.

Међутим, треба издвојити још два убиства у Копљарима, почињена 15. децембра 1943. године, због којих је кренула четничка истрага у намери да се похватају и казне починиоци. Тада су ови космајски партизани секиром убили  Радомира Вујића пред његовим малолетним сином, и однели му из куће све ствари и уштеђевину од  700.000 динара. Такође су опљачкали и убили Обрена Пантића. Током поменуте истраге утврђено је да се група Цигана (Рома) из Копљара учестало кретала свуда по околном због њиховог карактера и због послова које су обављали.  Тако су имали непосредан увид у многе домове, њихову безбедност и слично. Ова група Рома је „Копљарчевим“ партизанима дојављивала тражене податке за пљачку и убиства, модерним речником они су „типовали“ жртве. Признали су сопствена недела и ликвидирани су. Након тога у Копљарима и околним селима није било више убистава, све до „ослобођења“ крајем септембра 1944. године, када космајски партизани покрећу нову спиралу злочина. Али чак и у овим околностима, доказано је да Калабића нема нигде на предметном локалитету, постоје докази да је у том периоду био у месту Белосавци

Дешавања из Друговца

Друговац: након свега креће организована четничка потрага за „Копљарцем“ и његовим партизанима. Лоцирани су у априлу 1944. године у селу Друговац крај Смедерева, где су формирали Друговачки батаљон. Неколико стотина партизана опкољено је последњих дана априла од стране четничка 6 корпуса, ударне снаге су чинили Млавски и Смедеревски корпус (Млавско-смедеревска група корпуса), док су делови Горске гарде били обезбеђење спољног прстена опсаде. Чим је отпор партизана срушен, ти делови гарде су одмах повучени и кренули у атар Косјерића, где се налазила главнина Горске гарде. Након тога у Друговцу је на смрт осуђено и ликвидирано неколико десетина особа у режији преких судова, које су формирали високи официри из Млавско-смедеревске групе корпуса. Дакле, Калабић није био у Друговцу већ у селу Субјел код Косјерића (доказ је и његова депеша Дражи тога дана где га извештава о локалитету где се налази) и Горска гарда није давала чланове за преки суд. Са друге стране, у Друговцу није почињен ратни злочин јер су партизани ликвидирани после борбе, и високи официри Млавско-смедеревске групе корпуса су имали право да оснивају преке судове (за разлику од Вранића где четници јесу починили ратни злочин).

Тако долазимо до болне и срамне чињенице о улози наше државе у прикривању најтежих партизанских злочина против српског народа, као и о њеним неславним покушајима да у вишедеценијском континуитету фалсификује наводне Равногорске злочине. Наш (српски) државни тужилац не покреће поступак против доказаних и пописаних злочина партизанске групе Милована Милосављевића „Копљарца“, али све чини да уз помоћ нестручних хрватских историчара докаже Калабићеве „злочине“ којих нема. Да ли је унутар наше државе на делу „дубока комунистичка држава“ или је једноставно читава наша држава „дубока комунистичка држава“?

Никад извини

Надам се да ће ми проф. др Предраг Марковић, као и будући читаоци,  дозволити да поново будем личан. Одрастао сам уз сличне квалификације и оптужбе на рачун мога деде мајора (на почетку рата: капетан) Боже Ивановића команданта Друге топличке бригаде. Све време мога одрастања и каснијег сазревања, слушао сам исте фразе: таман када сам помислио да више не постоји такав језик у Србији у супротно ме је уверио државни тужилац у Ваљеву са својим „доказима“. Мој отац је потрошио добар део свога живота да истражи случај његовог оца (мога деде), односно његово учешће у Ргајској битки, за шта је у државној јавности одувек постојала тврдња да је као командант био учесник. А онда су на површину испливали чврсти докази: мој деда се у време ове битке 11/12 априла 1942 године скривао као цивил код рођака у Нишу, где је као краљев официр побегао од Немаца и колаборационих власти, након капитулације и потоње окупације. Тек пар месеци касније, почетком јуна 1942. године долази је у Топлицу, када уз асистенцију браће Сотировић почиње формирање одреда  ЈВуО под командом генерала Драже Михаиловића. Отворио се простор, јер се Паћанчев покрет који је био јак на југу, распао због сарадње са Немцима. Не само да мој деда није учествовао у Ргајској битки (самим тим није ни командовао) у којој су народне сеоске милиције под вођством Милутина Миће Симића из Горњег Статовца потукле и ликвидирале Видојевачку чету партизана са окружним секретаром Сретеном Младеновићем Миком и политкомом Гавром Чехом, него се мој деда од почетка свога равногорског ангажмана залагао са Ратком Павловићем Ћићком, који је био истомишљеник са партизанске стране, за обустављање свих сукоба у Топлици између ова два покрета (сведок њихових састанака пуковник Витомир Стојановић, каснији начелник Дома ЈНА у Нишу) .

Ћићко је након њихових састанака настрадао под врло сумњивим околностима, већина историчара и писаца доказује да су га управо због ове иницијативе са леђа ликвидирали његови партизани, по наређењу Јосипа Броза Тита. Када су ови докази испливали на површину јавности, комунистичке оптужбе нису престале, нису се ни ублажиле: једноставно настављен је исти комесраски вокабулар, као да се понављају рефрени из филмова Вељка Булајића. Нема везе што више није постојао ни један једини доказ против мога деде, напротив било је обиље доказа о његовој високоморалној и родољубивој улози у рату. За „дубоку комунистичку државу“, као и у судском случају Калабић, докази ништа не значе! Скоро нико се од партизана-комуниста није покајао, нико се није извинио, нико се није пробудио освешћен. Кажем „скоро“, јер има и светлих супротних примера: песник– партизан Таса Младеновић се покајао за грехе које су комунисти учинили српском народу, а писац Момчило Селић ја достигао морални пантеон када је написао роман „Тарин Луг“, који покајнички говори о учешћу његовог оца Владете Селића у злочинима на Пасјем гробљу. Зато сам и лично заинтересован за исход Калабићеве рехабилитације, јер кроз њу преживљавам поново искуство болне и неправедне стигматизације. Мислим да могу да разумем колико је она важна Весни Калабић, унуци Николе Калабића. Важна је и многима другима.

Секундарна ”случајност”

На крају ми остаје да одговорим и на трећу тезу Предрага Марковића. „Савезничко бомбардовање“ Београда за Ускрс 1944. године, што указује елементарна логика, није било случајно. Чак је и Марковићева поменута мисао, у којој каже да је Београд случајно бомбардован јер су амерички авиони због магле изнад града Плоешти у Румунији, који је био циљ „А“, морали да изруче бомбе на Београд, који је био циљ „Б“, противречна сама по себи. Ако сте унапред одређени да будете циљ „Б“ онда није постојала случајност, већ је постојала намера да будете гађани! Друга је ствар што се може рећи да је реч о секундарном циљу, али никако о „случајном циљу“. Случајно би било само да се нека бомба приликом прелета откачила и пала на београдско тло: таква случајност се може десити само на једном, максимално на два авиона. А 16. и 17. априла 1944. године, на Ускрс, на Београд је пало 1.457 бомби, због чијег дејства је погинула 1.161 особа, рањено 1.468 (међу погинулима и рањенима је било доста деце и жена), и срушено 687 зграда. Овакав трагични исход показује да је ово „савезничко“ (случајно!) бомбардовање било по последицама горе за нашу престоницу од оног немачког напада из априла 1941. године.

На једној неексплодираној бомби пронађен је ћирлични натпис „Срећан Ускрс“. По извештају министра Танасија Динића том приликом у Београду је погођено много цивилних циљева, између осталих: дечије одељење Опште државне болнице, Главна војна болница, Болница за душевна болести, Болница за заразне болести, Централни хигијенски завод, Ортопетски завод и болница, Дом слепих, Државни дом за мушку децу, Школа за нудиље, Главни уред за осигурање радника, Дом српске заједнице, Берза рада, чак и Породилиште у Крунској улици! Ако је Београд „случајно “ бомбардован у два празнична ускршња дана, зашто се онда Титов нови командант Главног штаба Србије, генерал-лајтнант Константин Коча Поповић истакао у одабиру циљева за бомбардовање?! И нарочито оних циљева који немају војног значаја – где је ту случајност?!

Ако је све ово претходно изречено било плод случајности, онда се постављају и друга лочична питања: зашто је од 07. јуна 1944. године до краја рата Београд бомбардован укупно 11 пута од стране „савезника“ (ваздушни удари „БАФ-а“)? Зашто је Београд први пут бомбардован још 20. октобра 1943. године од стране Британског ратног ваздухопловства (РАФ) и Ваздушних снага САД (УСАФ)?  Зашто су „тепих бомбама“ (кажњиво по међународним конвенцијама) до маја 1945. године бомбардовани Сремска Митровица, Рума, Ковин, Панчево,Велики Бечкерек, Крушевац, Пећ, Крагујевац, Смедерево, Параћин, Бијело Поље, Пријепоље, Велика Плана, Прокупље, Куршумлија, Лебане, Подујево, Грделица, Рашка, Сталаћ, Приштина, Косовска Митровица, Нови Пазар, Цетиње, Гацко, Билећа, Колашин, Жабљак, Шавник, Андријевица? Немогуће да је баш све случајно. Зашто је 22. јула 1944. године погођен воз који је превозио грађанство на релацији између Краљева и Чачка? Зашто је истога дана на станици у Краљеву убијено тридесет људи савезничким (енглескими америчким) бомбама? Зашто је у ноћи 11. августа 1944. године бачено шест бомби на Дечији дом у Краљеву? Зашто је уз свеобухватну асистенцију Коче Поповића који је упорно захтевао бомбардовање, 6. септембра 1944. Лесковац буквално сравњен са земљом? Зашто су уз асистенцију Пеке Дапчевића и Митра Бакића који су тражили напад, Никшић и Подгорица уништени до темеља? У Подгорици је, од стране „савезника“ Енглеза и Американаца, убијен сваки шести житељ! У Никшићу после бомбардовања мајор Салатић шаље депешу Дражи: „Народ доноси закључак: што Павелић са Немцима није успео да уништи, то ће докусурити Тито са Енглезима“.

Ништа није случајно

Да ли је случајно и Нови Сад бомбардован три пута, Краљево шест пута, а Ниш чак 15 пута? Да ли је и даље постоји неко ко не жели да јасно сагледа Титову злокобну улогу у овом уништавању српских градова, у сарадњи са „савезницима“ Англо-американцима? Каква је историјска улога партизанских команданата у „Недељи пацова“? Проф. др Момчило Павловић, бивши директор Института за савремену историју, подвукао је у свом научном раду: „Забележено је да су приликом бомбардовања Пријепоља партизани играли коло и викали: Нека виде четници на чијој су страни савезници!“ Енглез Мајкл Лиз пише: „Циљ је да се становништву покаже ко су сада газде“. На питање које је Божидар Зечевић (чији сам бриљантни есеј који је на Новом Стандарду објављен под називом „Савезничко силовање Србије“ користио у овом делу текста) упутио другом Енглезу сер Фицроју Меклејну о томе шта му је било најтеже у рату, овај примарни историјски сведок каже:“ Бомбардовање Србије и Црне Горе 1943-1944. Био сам свестан огромних цивилних жртава. Али су ова бомбардовања била Черчилово наређење, а ја сам био један од одлучних извршитеља његових планова“. Меклејн у писменом извештају од  7. новембра 1943. године, после само шест недеља проведених у Титовом штабу у Босни (дакле без иједног минута проведеног током рата у Србији) каже како је предложио Титу да му „савезници“ помогну у заједничком рату за Србију, они из ваздуха а партизани на тлу. Тито је био одушевљен предлогом који му је омогућио повратак у Србију, и он издаје наређење својим командантима да крену у одабир циљева широм Србије и Црне Горе за бомбардовање. Двојица су показала велики ентузијазам за бомбардовање што већег броја српских градова и за одабир што већег броја мета у њима: Пеко Дапчевић и Коча Поповић. Зато Београд ни једном није случајно бомбардован. Зато ни један од многих српских градова није случајно бомбардован. Зато нису случајно гађане цивилне мете. Зато ништа није било случајно.

Упадљива је, и голим видом уочљива, пред нашим очима нова „случајност“: као кривци за нека евидентна историјска недела, супротно историјским чињеницама и супротно здравој логици, још увек се проглашавају четници; у исто време се у овим неделима намерно затамљује или потпуно негира мрачна улога Англо-Американаца (такође супротно историјским чињеницама и супротно здравој логици). Као да још увек постоји мрачни злокобни сценарио уперен против српских интереса, некада потписан од стране Тита и Черчила, а данас оваплоћен у режији „дубоке комунистичке државе“ и „дубоке НАТО државе“ у Србији. Заједничка мржња према српском бићу гарант су њихове чрсте сарадње, упркос многим разликама.

КРАЈ

Игор Ивановић је публициста из Београда, дугогодишњи члан Удружења књижевника Србије и аутор књиге „Запад и окупација“ (Цатена мунди, 2020). Ексклузивно за Нови Стандард.

(Нови Стандард, 27. 05. 2022)