Занимљивост њених погледа огледа се и у томе што је она рођена Италијанка, са Индијом није имала никаквих додирних тачака све до удаје за Раџива Гандија. Међу најпопуларнијим и најпревођенијим, али и друштвено-политички најутицајнијим савременим индијским књижевницима је Арундати Рој, роман „Бог малих ствари“ деведесетих година изазвао је праву „поплаву интересовања“ широм света за „упознавања са Потконтинентом“.

Међутим, што се њена проза и есејистика више чита, што се о тој земљи и том друштву више сазнаје, утисак је и да оно „мистериозно“ расте. Може ли се уопште, посматрајући је са стране, разумети Индија? Индија, не само као држава, него као засебна цивилизација.

Наравно, „универзалистички оријентисана“, усмерена ка непрестаном дефинисању „глобалних стандарда“ у које се сви остали морају укалупити, западна цивилизација тврди како Индију разуме. За теоретичаре „вестернизма“ мистицизам је ионако ирационална категорија, одавно превазиђен и за било какве озбиљне коментаре неупотребљив.

Отуда и одушевљеност учешћем Индије у форуму КВАД, у којем се још налазе САД, Јапан и Аустралија. То се доживљава као први корак у креирању новог стратешког партнерства у индијско-пацифичком макрорегиону и гаранција за даље обуздавање свих изазивача, у првом реду – Кине.

Тако се продужава западна доминација светом, универзални принципи и глобални поредак дефинисаће се у Вашингтону. Није тајна да су индијско-кинеске релације комплексне, упркос томе што су обе државе заједно у БРИКС и ШОС и што имају разгранату билатералну сарадњу. Није тешко пронаћи радове са развијеним антикинеским наративом у индијским научним часописима. Примарно, КВАД јесте настао зарад уобручавања Кине, али истовремено – велико је питање како поједине чланице схватају овај појам.

Последњи, септембарски самит ове мултилатералне конфигурације, одржан у Вилмингтону (Делавер), донео је заједничку декларацију у којој се помиње читав низ тема – од здравствене безбедности, хуманитарне помоћи приликом природних катастрофа, сигурности поморског транспорта, критичне инфраструктуре, развоја технологија, климатских промена, енергетике, космичких истраживања, до политичких односа и питања попут – односа са АСЕАН, криза на Блиском истоку, Корејском полуострву и Украјини.

На први поглед, рекло би се врло значајно, можда је то основа за прерастање ових више неформалних него формалних скупова у релевантну међународну организацију коју ће, подразумева се, усмеравати САД.

Међутим, детаљном анализом овог подужег текста утисак се мења. Јер, ствари важне за Индију уведене су у документ у потпуности и подробно апсолвиране, док је оно важно за САД поменуто само делимично и представљено начелно. Нема помињања ни Кине ни Русије, а нема ни „оштрих формулација“ о напетим политичким односима и текућим кризама.

У делу о Украјини, на пример, наводи се залагање за „поштовање међународног права и принципа Повеље УН, укључујући територијални интегритет, суверенитет свих држава и мирно решавање спорова“, истиче „забринутост због рата који бесни“, примећују „негативни утицаја рата у погледу глобалне безбедности хране и енергије, посебно за земље у развоју и најмање развијене земље“ и дели став „да је употреба или претња употребом нуклеарног оружја неприхватљива“.

Уз измене појединих формулација, тако нешто може бити усвојено и на Самиту БРИКС. При томе, средином августа Нарендра Моди посетио је Кијев и изокола најавио неке нове мировне иницијативе.

Наравно, теоретичари „вестернизма“ опет су пожурили да подвуку како је разговор индијског премијера са Владимиром Зеленским наговештај промене става Њу Делхија.

Тако Русија остаје без савезника, проблематизује се позиција Москве у међународним односима, врши се притисак на Владимира Путина и тако даље и тако више. Када се уместо реалним индикаторима у проценама ситуације неко руководи пропагандним мантрама онда се закључци базирају на измаштаним исходима (wishful thinking).

Посматрано са становишта САД (а са њима и Јапана и Аустралије), КВАД је успостављен са циљем обуздавања Кине и зарад пратећег одржавања америчког војног присуства и ширења политичког утицаја у индопацифичком региону. У тој матрици, Индија је „субимперијална држава“, (макро)регионална сила која може задовољавати своје националне интересе, али само ако су они стратешки усклађени са геополитичким интересима САД.

Истина, таква перцепција КВАД у одређеној мери раширена је и код дела кинеских и руских коментатора, мада се у тим анализама често додаје како се ради о неинституционализованој сарадњи, па је самим тим и неизвесност даљег заједничког деловања велика.

Посматрано са становишта Индије, КВАД је био и остао прилика да се потврди и разради мултивекторска спољна политика земље. Индија себе доживљава као велику силу (или, тачније је рећи индијска политичка, академска и интелектуална елита), уз САД, Кину и Русију најзначајнију у међународним односима, равноправног партнера свим осталим државама које имају амбицију да детерминишу глобалне процесе.

Декларација КВАД заправо доказује колико је званични Њу Делхи успео да у један завршни документ (време ће показати колики су његови домети и хоће ли то представљати основу за даље продубљивање сарадње или остати „мртво слово на папиру“) инкорпорира своје стратешке циљеве и да у потпуности „отупи оштрицу“ изричитих ставова Стејт депармента о текућим, „горућим“ питањима за америчку дипломатију.

Истовремено, садржај документа и коришћене формулације доказују колико су САД, све заједно са стратешким партнерима – у незавидној позицији.

Све оно што теоретичари „вестернизма“ покушавају да прикаче Русији, Москви и Путину, а тиче се недостатка савезника, проблематизације позиције у међународним односима и изложености притисцима, заправо може послужити описивању ситуације у којој се налазе америчка дипломатија и администрација Џозефа Бајдена.

САД су једноставно биле приморане да чине такве и толике уступке Нарендри Модију због садржаја декларације, па зато у њему нема уобичајеног „рукописа“ Ентони Блинкена какав се среће у заједничким саопштењима након састанака Г7, НАТО или са ЕУ. Нема оних теза о „руској окупацији“, „инвазији на Украјину“, „ратним злочинима“.

Индија је „превише за један људски живот“, друштво са толиким супротстављеностима и разноликостима, током дугог историјског трајања изнедрило је јединствену културу, оригиналну филозофију и засебну политичку логику. Индијска цивилизација не може се сагледавати универзалистички оријентисаним „западним мерилима“ нити укалупити у од стране трансатлантске заједнице промивисане „глобалне стандарде“.

Представљати КВАД као платформу за „утапање Индије“ у стратегије и дискурсе колективног Запада не само да није оправдано, него суштински није ни тачно. САД се руководе својим интересима и имају сопствене визије око тога, али истовремено – Индија се руководи својим интересима и има сопствене визије око тога.

Није искључено да ће, као највештији трговци на свету, Индијци са документом из Вилмингтона допутовати у Казањ на Самит БРИКС и тако осигурати да се њихове тежње уваже, а одређени захтеви уврсте у завршни документ.

За Индијце, мултивекторска спољна политика управо значи то: непрестастано преговарање и „трговину утицајем“ како би се остваривали национални интереси и легитимизовао статус велике силе у међународним односима.