Ових дана је поново у нашој јавности актуелизована даља судбина „Куће цвећа“, због јавног залагања градоначелника Београда Александра Шапића да се посмртни остаци Јосипа Броза преместе и сахране на неком другом месту. Ово није оригинална замисао, било је и раније више иницијатива за укидање овог маузолеја Јосипу Брозу, који се налази на најелитнијој дедињској падини.

Суштина свих ових захтева није у протесту против „Куће цвећа“ као грађевине – иако је саграђeна на отетом приватном земљишту – већ у њеном „станару“ Брозу, који за све иницијаторе измештања његових посмртних остатака није био велики српски (југословенски) државник, већ гробар српског народа. Дакле, критике на Брозову историјску улогу долазе искључиво са „српског становишта“.

Сви критичари, укључујући и градоначелника Шапића, постављају питања у стилу зашто би се у Београду – српској престоници – налазио маузолој човеку који је био српски архи-непријатељ. Од подизања „Куће цвећа“ 1980. године до данас, многе су воде протекле Савом и Дунавом и прочистиле историјске муљеве, чинећи многа сазнања бистријим и видљивијим. Сада, скоро четири и по деценије после Брозове смрти, уз помоћ историјске науке, лако је уочљиво да је Броз био непријатељ српским националним интересима.

Много тога је написано и изречено на ову тему, нема потребе за новом елаборацијом ове тезе. Довољно је само у две-три реченице подвући следеће. Брозова комунистичка партија се на Дрезденском конгресу заветовала да ће створити државу под идејом „Слаба Србија, јака Југославија“, без српског краља који је симболизовао саборност српског народа, као и без српске буржоазије која је била локомотива српског привредног развоја; том приликом су нацртане границе будућих националних држава других народа или етничких група на српским територијама, које су плаћене српским жртвама од скоро два милиона душа у Балканским ратовима и у Великом рату.

 

 

На Другом заседању АВНОЈ-а потврђена је ова доктрина и створен је рам за кажњавање Србије као победника са огромним бројем жртава у Другом светском рату (две покрајине-државе на њеној територији!), као и за формирање нових република – будућих држава – по узору на закључке Дрезденског конгреса. Са друге стране, геноцидна и злочиначка Хрватска, која је била вазални савезник нацистичке Немачке и ратни губитник, награђена је скоро читавом јадранском обалом, као да је била на антифашистичкој страни.

Устав из 1974. године само је ставио тачку на овај просец, а пре и после тога десили су се многи други погроми и многе друге неправде над српским народом: масовно стрељање цивила по Србији након октобра 1944. године, „Сремски фронт“ као нова кланица српске младежи, савезничко бомбардовање скоро свих већих српских градова уз партизанску асистенцију, „пасја гробља“ и „револуционарна правда“, логори „Голи оток“ и „Свети Гргур“, пуштање Јасеновца као „фабрике смрти“ да ради до последњег дана рата и касније прећуткивање усташких злочина, сатанизација и прогон Равногорског покрета за кога историјска наука недвосмислено потврђује да је био антифашистички, и слично.

Дакле, немогуће је бранити историјску улогу Броза са „српског становишта“, односно, веома је лако аргументовати да су плодови његове борбе и политике били радикално антисрпски.

 

„Универзални“ Брозови домети

 

Ипак, данас у Србији постоји значајан број јавних личности које се противе исељењу Брозових посмртних остатака из „Куће цвећа“. Ако занемаримо само пар изузетака чији углед је толико мали да није вредно опонирати им у тексту, нико од присталица очувања садашњег места Брозових посмртних остатака не покушава да брани ову тезу са „српског становишта“, већ наводе искључиво разлоге „универзалне“ категорије.

По њима, Брозова „универзална“ (општељудска, геополитичка, широко социјална, космополитска, светско-историјска) улога је била толико велика да, и поред многих примедби на његову историјску адресу које се тичу судбине српског народа, Броз, ипак, заслужује да буде сахрањен у овом дедињском маузолеју. Често наводе чињеницу о Брозовој планетарној препознатљивости, где је упамћен под надимком „Тито“ и која прераста у језик популарне културе.

Неки од њих придодају и економске разлоге, правдајући одржање постојећег стања чињеницом да наша држава (и престоница) приходује од туристичких посета „Кући цвећа“, скоро углавном из бивших југословенских република. Дакле, основна намера овог текста је покушај анализе колики су „универзални“ домети Брозове историјске улоге, а затим, да ли је димензија тих „универзалних“ домета довољно велика да потисне све поразе српских националних интереса креиране у његовој режији.

После тога, преостаје да закључимо, да ли ова једначина производи резултат који иде у прилог тврдњи да „Кућа цвећа“ остане у затеченом стању, или супротно од тога.

 

 

Неспорно је да Броз у својој биографији има светлих пасажа, понављамо, ако их посматрамо са „универзалног“ становишта. Пре него што се позабавимо овом темом, покушаћемо на конкретном примеру из историје да покажемо о каквом углу посматрања је реч.

Винстон Черчил је несумњиво био гробар српских националних интереса, јер је политика његове владе, штитећи енглеске (британске) интересе, учинила неколико потеза на радикалну штету српских интереса: улога у пучу од 27. марта; улога у диверзији у Смедереву када је 5. јуна 1941. године страдало пар хиљада људи од експлозива; инсистирање на оружаним нападима на Вермахт по Србији упркос Кајтеловој наредби „сто за једног“; саучесништво у „савезничком“ бомбардовању скоро целе Србије током 1943. и 1944. године у коме је погинуло пар десетина хиљада цивила; довођење Броза и комуниста на власт и прогон равногораца…

Али, са друге стране и гледано кроз „универзалне“ наочаре, Черчил је још 1939. године објавио рат нацистичкој Немачкој и био светски лидер у борби против нациста; на крају је постао западни симбол победе над Хитлером. Овај пример нам показује да је опредељујући угао из кога посматрамо ствари, односно да се некоме може признати позитивна улога на светско-историјском плану, а да унутар те улоге он буде погубан за један мањи део позитивне стране историје.

Поучени тиме, време је да кренемо са погледом на Брозову историјску улогу на сличан начин, кроз „универзални“ двоглед. Шта је неспорно позитивно у Брозовој „универзалној“ биографији?

1. Јосип Броз је током Другог светског рата вероватно био једини лидер који је све време био на челу своје војске, пролазећи кроз све ратне недаће и изазове, да би након свега изашао као победник над нацистичким окупатором;
2. Јосип Броз је пре Другог светског рата био несумњиви раднички и синдикални активиста, који је робијао због револуционарних идеја у које је веровао;
3. Јосип Броз је као победник у рату био оснивач нове државе – Федеративне (Народне) Републике Југославије, која је касније званично променила назив у „Социјалистичка Федеративна Република Југославија“ (СФРЈ);
4. Јосип Броз је са државним руководством патентирао јединствени начин управљања у прозводњи и економији, назван „социјалистичко самоуправљање“;
5. Јосип Броз је један од само пар оснивача „Покрета несврстаних“, као покрета очувања светског мира у подељеном свету пуном мржње и ризика између два завађена политичка блока;
6. Јосип Броз се заједно са својим саборцима, који су били припадници свих југословенских народа и народности, здушно залагао за идеју „братства и јединства“, на којој је градио националне односе у држави;
7. Јосип Броз је смогао снаге да каже 1948. године одлучно „НЕ“ Стаљину, и тако је извукао Југославију из мрачног и сиромашног „источног блока“, чиме је обезбедио неутралан блоковски статус, због кога се у држави живело много боље;
8. Јосип Броз је деценијама био на челу међународно угледне и економски стабилне државе – Југославије, која је описменила и запослила широке масе, у којој није било непристојно великих социјалних разлика, и у којој се лепо живело;
9. Јосип Броз је био политички лидер са великим међународимг угледом, кога су ценили на читавој планети, о чему сведоче његова путовања за живота, као и сахрана у „Кући цвећа“ на којој се окупила светска политичка елита.

Ово су најчешћи атрибути са „универзалног“ становишта, који се прилажу као светла страна Брозове историјске улоге, на основу којих би – по тврдњи његових поштовалаца – било погрешно и неморално измештање Брозових посмртних остатака из „Куће цвећа“.

 

 

Сигурно је да међу наведеним атрибутима има историјске истине, али је сигурно и да су неки од ових атрибута веома упитни. Такође је сигурно да постоје многи догађаји из Брозове биографије, као и из југословенске историје, који доводе у питање управо „универзалне“ врлине, односно који поништавају „позитивно универзално“ у Брозовим делима. Да кренемо редом: прво о разлозима за сумњу у неке од наведених „универзалних“ атрибута Брозове позитивне улоге.

1. Броз је био оснивач државе СФРЈ, која се распала управо по републичким шавовима који су скројени још 1943. године на АВНОЈ-у и потврђени Уставом из 1974. године; дакле, Броз је правио СФРЈ као прелазно стање ка новим „дрезденским“ државама новокомпонованих „дрезденских“ народа: зато је Брозова држава била прелазни симулакрум;
2. Броз је био на челу државе у којој се „лепо живело“, али на нетржишни и нереалан начин: помоћу западних донација и поклона због „неутралног статуса“ после 1948. године, а касније помоћу западних кредита;
3. Брозова економија је била лажна и надувана због очувања социјалног мира, а након распада Југославије распале су се скоро све социјалистичке фабрике и предузећа јер су били непрофитабилни: социјалистичко самоуправљање је отишло на историјску депонију као идеолошки и нетржишни експеримент;
4. Брозова идеја „братства и јединства југословенских народа“ је доживела потпуни фијаско у каснијим крвавим сукобима скоро свакога против свих, добрим делом захваљујући улози Брозових западних партнера, који су га прихватили након 1948. године и раскида са СССР-ом;
5. Брозов „Покрет несврстаних“ се показао много више као западни пројекат, да би се отклонила опасност приступа многих држава „Источном блоку“, јер су успеле да се ослободе од западног колонијалног статуса; престанком блоковске подела у свету, престала је потреба за озбиљнијим постојањем овог покрета.

Дакле, значајне тековине Брозове политике су завршиле на повесном ђубришту. Сада је време да се позабавимо догађајима из Брозове биографије и југословенске историје, који оспоравају „позитивно универзално“ у Брозовој историјској роли.

1. Броз је био лидер око кога су деценијама мистериозно нестајали његови потенцијални партијски и државни конкуренти. Брозови браниоци би вероватно рекли да се ова законитост понавља код многих историјских лидера, као и да нема конкретних доказа да иза њихове елиминације стоји лично Јосип Броз. Све је ово тачно, али ти историјски лидери махом немају маузолој у престоницама њихових држава. А основна тема нашег штива – подсећања ради – лежи у преиспитивању судбине маузолеја „Кућа цвећа“. Са друге стране, превише је Брозове конкуренције побијено или потказано да би било случајно, за нека убиства постоје и докази или сведоци;
2. Броз је саучесник у убиствима и мучењима многих невиних цивила током Другог светског рата, које смо већ навели као „српске жртве“: убиства током „Ужичке републике“, „Пасја гробља“, стрељање по Србији током јесени 1944. године, „Голи оток“; стрељања без суда или на монтираним процесима, као и убиства у складу са „револуционарном правдом“;
3. Броз је фалсификавао сопствену историјску улогу и моралну улогу његовог покрета, приказујући круту и бескомпромисну етику током рата са акцентом на „црно-бели“ моралитет, а ствари су стајале другачије: виђао се током рата са усташким министром Рушиновићем, сарађивао је са усташким врхом на релацији Будак – Хебранг, преговарао је са нацистима у марту 1943. године („Мартовски преговори“) шаљући Ђиласа, Велебита и Кочу Поповића у Сарајево и Загреб код немачког генерала Хорстенауа, и слично;
4. Броз се представљао као атеиста и критичар црквене догме, а тајно се бар два пута састао са Римским папом: са мрачним и веома спорним папом Пијем XII састао се тајно за време рата, у августу 1944. године, без знања и одобрења најближих сарадника; прихватио је да се католички свештеник Крунослав Драгановић, који је био организатор спашавања Павелића и осталих усташких главешина, врати у Југославију, где је живео слободно и умро 1983. године, у истом периоду када се за читање дела Слободана Јовановића и Драгише Васића добијао затвор у Србији;
5. Броз је био на челу државе која је затварала, кажњавала и прогањала многе уметнике и мислиоце из чисто идеолошких разлога преко „вербалног деликта“, за често бенигну и чак добронамерну критику коју су уметници и мислиоци упућивали друштву;
6. Броз је у приватном животу водио раскалашан и често неморалан живот, оно што је он лично практиковао током рата било је смртно кажњиво за многе његове борце, волео је да се кицошки и лакардијашки облачи и понаша носећи скупа одела, скуп накит и скупе сатове; ни трага од монашке скромности и атеистичке посвећености које би била природна за једног левичара и радника;
7. Броз је током свога дугачког и лагодног живота развио култ личности, где се представио као веома плодоносан и мислећи ствараоц; ради се о голом фалсификату свих Брозових писаних дела, као и о веома сумњивој биографији у детињству и младости, а посебно у периоду његових „московских година“, где постоји неколико респектабилних сведока који тврде да је у то време боравио у Шпанији као егзекутор.

 

Београд или Кумровец

 

Ако свему претходном додамо већ набројане аргументе о Брозовој радикално антисрпској улози, па затим узмемо у обзир и претходну аргументацију, више је него очигледно да Брозу није место у дедињском маузолеју „Кућа цвећа“. Многи оправдано сматрају да му није место ни у Србији, већ да га треба испратити у родни Кумровец.

 

 

Ако би Хрватска одбила ово пресељење посмртних остатака, или ако би отпор партизанских потомака у Србији био велики, а ова операција била увредљива за њих, постоји компромисно решење. Посмртне остатке Јосипа Броза би – по сувислом предлогу Војислава Шешеља – требало пренети на „Гробље ослободилаца Београда“, где би му се уприличила достојанствена грађанска сахрана, и где би лежао у обележеном гробном месту као сви мртви људи у културном свету.

Био би заједно са својим храбрим и трагичним саборцима, са којима је провео рат, уместо што сада почива као пустињак, и на месту на коме је постојање гробнице пагански чин. А и туризам не би био погођен, остао би у српској престоници, па би грађани из Северене Македоније (и ређе из Босне и Црне Горе) и даље долазили у Београд да му искажу поштовање. Оправдано за њих, поклонио им је државе на нашим, српским земљама.

 

Игор Ивановић је публициста из Београда, дугогодишњи члан Удружења књижевника Србије и аутор књиге „Запад и окупација”. Ексклузивно за Нови Стандард.

 

(Нови Стандард, 17.10.2024)