Због изречених „клевета” упућених „комунистима у аутономним покрајинама, а посебно комунистима Аутономне Покрајине Косово и Метохија” за Ђосића и Марјановића више није било места у СКЈ. Уочавање проблема, а наступ Добрице Ћосића и Јована Марјановића је то заиста био, мало је ко схватио озбиљно и добронамерно. У изреченој „критици” оспорено им је право да осетљиво питање Косова и Метохије уопште покрену. Преовладала је идеолошка искључивост коју су, убрзо, демантовали догаћаји.

Неколико месеци касније, 27. новембра 1968, на Косову и Метохији су избиле антисрпске и антијугословенске демонстрације. И поред знатних улагања Косово и Метохија су били и остали најнеразвијенија област у југословенској држави. Економско заостајање оптерећивало је ионако сложене мећунационалне и политичке односе.  Демонстрацијама је претходила жива политичка активност на промени уставног положаја Аутономне Покрајине Косово и Метохија. На састанку партијског актива Ђаковице, одржаном средином августа 1968, тражено је да Косово и Метохија буду проглашени републиком, „албанска народност” у Уставу СФРЈ добије статус конститутивног „народа”, адекватним законским решењима буде регулисано питање употребе албанске заставе, Косово уместо „статута” добије „устав”.

Ти ставови били су подржани од партијских актива Пећи, Косовске Митровице, Гњилана. Без икаквих ограда о наведеним ултимативним захтевима писала је штампа на албанском језшсу. Партијски актив Приштине, на седници одржаној септембра 1968. захтевао је да „Устав СФРЈ и Устав СР Србије… поштују жељу албанског народа на самоопредељење” као и да покрајина постане федерална јединица равноправна осталим републикама. У суштини на делу су били исти они сепаратистички захтеви који су били изречени и у Бујану 1944. Када те идеје покрајинских партијских актива нису биле прихваћене од републичких и савезних партијских комисија за промену устава на сцену су ступиле инстументализоване масе демонстраната.

Демонстрације су избиле на два дана пре прославе двадесет пете годишњице Другог заседања АВНОЈ-а и дан пре прославе државног празника Албаније (,Дан заставе”). Већ сам избор термина сведочио је о антијугословенској природи демонстрација. Демонстранти су величали Енвера Хоџу, клицали НР Албанији, захтевали насилну промену Устава, тражили да Косово постане република, исказивали претензије да Косову и Метохији буду припојена подручја насељена Албанцима у Македонији и Црној Гори.     Угрожен је био територијални интегритет Србије и Југославије. Демонстрације су имале рушилачки карактер и означене термином „контрареволуција”. На улице Приштине изашли су тенкови…Јосип Броз је у својим иступима свесно минимизирао размере демонстрација. Неколико месеци раније Броз је био упознат са националистичким „застрањивањима” албанских кадрова али на та упозорења није реаговао. У данима демонстрација он је указао поверење постојећем покрајинском руководству истом оном које је својим политичким деловањем подстакло демонстрације.

Суштински, демонстрације су само легализовале и учврстиле политику која је, кроз партијске и државне структуре, воћена на релацији покрајина — савезни врх. Догаћаји на Косову и Метохији имали су прећутну подршку свих снага које су заговарале ревизију Устава и трансформацију југословенске државе од Федерације ка конфедерацији.

Партијски врх Србије деловао је трезвено. Размере догаћаја нису прикриване али није било ни панике… ЦК СК Србије је безрезервно стао у одбрану Србије и Југославије. У анализама догаћаја направљена је разлика измећу објективних економских и социјалних тешкоћа и иредентистичке акције. Учињено је све да буде избегнут расцеп републичког и покрајинског партијског руководства.

Плански рад на формирању албанске националне елите, васпитаване на националној идеологији, добио је мегаломанске размере. Принцип етничке заступљености, који је дискриминисао Србе, уведен је приликом уписа на универзитет, запошљавања, формирања „кадровских листи”. Везе Косова са Албанијом постале су многоструке и веома интензивне.

У сфери економије, образовања и културе оне су имале препознатљиву идеолошку конотацију. Енормно високи наталитет постао је део политичке стратегије. Отпочео је и убрзани процес албанизације. Догаћаје који су захватили Косово, Метохију и западну Македонију Јосип Броз је, неколшсо месеци касније, назвао „националистичком диверзијом” чији је циљ био „подривање наше земље и њеног угледа у свијету и угрожавање интегритета наше земље”. У сличном тону, правдајући себе, говорили су и представници албанске политичке елите… Иза декларативних и често понављаних изјава лојалности крила се политика која није одустајала од реализације идеја о Великој Албанији.

Прогони и исељавања

ПИТАЊЕ одговорности водећих политичких личности за догаћаје на Косову и Метохији није покренуто. Након демонстрација појам Метохија је “испуштен” из назива Покрајине. Шиптари су званично почели да себе називају Албанци. Априла 1969. у Приштини је одржана “језична консултација” која је утврдила да Албанци треба да имају “један језик, један правопис, јер су једна нација”. Процес националне еманципације и интеграције није гушен. Од албанских политичких елита и широких маса толерантна политика партијских руководстава Југославије и Србије протумачсна је као слабост државе. Настављена је кадровска политика која фаворизује Албанце. Загледаност у Албанију, као идеолошки и национални узор, смишљено је увећавана. Прогони и исељавања неалбанског становништва са Косова и Метохије добили су на интензитету.

Пише: Академик Љубодраг Димић

(Новости, 03.10.2024)

Чланак ШИПТАРИ ТРАЖЕ СТАТУС КОНСТИТУТИВНОГ НАРОДА: Догађаји на Космету имали подршку свих који су били за конфедералну Југославију се појављује прво на Покрет за одбрану Косова и Метохије.

Питање решавања положаја националних мањина унутар републшсе и Федерације изазвало је расцеп партијског руководства Србије. На 14. седници ЦК СК Србије, одржаној 29. маја 1968, расправљано је о политици националне равноправности у републици. У уводном излагању констатовано је да „национални односи нису једном за увек дати” и указано да упоредо са развојем друштва неки ранији проблеми бивају актуелизовани „са другачијом димензијом” или искрсавају „нови проблеми националне равноправности”. Муслимански кадрови из Санџака су говорили о положају муслиманског становништва у Санџаку, привредном заостајању тог дела републике, великом наталитету, губитку перспективе која иницира исељавање у Турску (12.200 муслимана из Србије), општем неповерењу којеје захватило етничке заједнице, процесима идентифилације вере и нације…Махмут Бакали је настојао да одлазак дела српских и црногорских стручњака са Косова и Метохије објасни економским разлозима одбацујући могућност „притиска” који су на њих вршили Албанци.

РАД 14. СЕДНИЦЕ  ЦК СК Србије обележила су иступања Јована Марјановића и Добрице Ћосића. Добрица Ђосић и Јован Марјановић изложили су критици националну политику СКЈ. По њиховом мишљењу националистички етатизми, бирократски партикуларизми и бирократски национализми озбиљно су нагризали темеље југословенске заједнице. Ј. Марјановићје отворио питање поларизације комуниста по националној припадности уместо по револуционарним циљевима? Питао се да ли Савез комуниста окупља Албанце, Србе, Маћаре… или комунисте који делују у српској, албанској, маћарској средини?

Проглашавање „муслиманске нације” он је сматрао „бесмисленим” потезом који неминовно води „повећању националних трвења и нетрпељивости”. Исказивао је бригу за положај и „тенденцију развоја” српског народа ван Србије. Оптуживао је „бирократски национализам”, сконцентрисан по републикама, за спутавање слободног развоја југословенске социјалистичке свести. У том контексту је гледао и на захтеве за формирањем „националних армија”. Једним од основних узрока национализма сматрао је затварање републичких привреда, сужавање тржишта, успоравање интеграционих процеса, истицање тезе о „националним економијама”. Суочен са бројним дезинформацијама Марјановић је сматрао нужним да комунисти Србије изврше „критичку анализу пређеног пута у решавању националног питања”, дају „оцену стварног развоја појединих народа и народности”, вреднују „степен демократског зближења”, уоче „тенденције даљег кретања”. Марјановић се залагао за јединство комуниста Југославије и истицао штетност тенденције пресликавања државне организације и појединих решења за националне односе на Савез комуниста. Потезе које републичка руководства повлаче и компромисе које чине „ради мира у нацији” сматрао је недопустивим. У том контексту критиковао је делатност Српске православне цркве као једине заштитнице „свих Срба” и антикомунизам католичке штампе. Марјановић је посебно скретао пажњу на понашање албанских кадрова са Косова и Метохије заинтересованих „правима за аутономну покрајину и националним амблемима и обележјима, него појавом да се због тешке националне атмосфере са Косова и Метохије повлачи део староседелачког српског и црногорског живља, нарочито интелигенције”.

ДОБРИЦА Ћосић је скретао пажњу на чињеницу да се под формулом „самоуправних права и самоуправности нација, у име државне суверености као израза равноправности, у име националитета као друштвеног примата, у име територијалног аутономизма, носи концепција примитивног, дезинтегрисаног, партикуларизованог, неминовно бирократског и сиромашног друштва”. О „бирократском национализму” он је говорио као о појави која „социјалистичку самоуправу поистовећује са националним и државним суверенитетом и оквиром,  која радничко и друштвено самоуправљање деградира на територијални партикуларизам и парцијализацију економике и друштва. Ћосић се залагао за интензивније, рационалније и сврсисходније инвестирање на Косову и Метохији, обезбећивање оптималних услова за културни развој националних мањина, интегрисање њиховог стваралаштва у „културни фонд Србије и Југославије”. Упоредо са тим указивао је на заоштравање односа измећу Шиптара и Срба, појаву „албаниоцентризма” на Косову и Метохији, застрашивање и угроженост Срба, исељавање, систематско потискивање са радних места, неравноправност пред судовима, нарушавање законитости. На удару његове критике било је слепило српске политике за „шовинистичка расположења” и „националистичку психозу” у шиптарској народности, појаву иредентистичких и сепаратистичких идеја, фаворизовање албанског национализма, националну дискриминацију. Скретао је пажњу на тенденцију реализације самоуправних права као „права на успостављање државности и косовског суверенитета”. По његовом мишљењу на том простору била су могућа само два суверенитета: „југословенски и албански, односно један или други”. Комбинација оба, водила је трагичном исходу.

Равноправност Шиптара у Србији и Југославији, схваћена на бирократско-етатистички начин, и развијање покрајинског суверенитета неминовно су, по Ђосићу, водили иредентизму и озбиљном сукобу. Осврћући се на прилике у Војводини Ђосић је војвођанско бирократско аутономаштво поистоветио са ретроградним партикуларизмом који „представља кочницу природним, неминовним друштвеним кретањима ка демократској и модерној интеграцији и концентрацији материјалних и интелектуалних енергија. Ћосић је тврдио да „чежњу” за уједињењем Албанаца са својим сународницима у Албанији могу спутати само процеси економског, демократског и друштвеног напретка Југославије и њене надмоћности над албанском стварношћу. Он је сматрао да српски народ има свест, снагу и вољу да демократски разуме национална осећања Шиптара Косова и Метохије, под условом да она не угрожавају мир на Балкану и независност југословенске заједнице. Посебно ако „свој национални суверенитет не остварује у националистичким облицима и угрожавањем опстанка, слободе и интегритета самог српског народа на Косову и Метохији”. Ћосић је сматрао да албанска политичка елита бројне социјалне и развојне проблеме преноси са „друштвеног на национални терен” и излаз види у остваривању „националног и државног суверенитета, односно отцепљењу Косова и Метохије од Србије и Југославије”. Коришћење друштвеног самоуправљања и аутономије за „афирмацију таквог самоопредељења” он је сматрао подједнако кобним за све народе који живе на Косову и Метохији.

НАЦИОНАЛНЕ ИДЕОЛОГИЈЕ

ЈЕДИНИ излаз из постојеће ситуације  Добрица Ћосић видео је у стварању „друштва у коме се национална равноправност остварује у друштвеним односима, али без државних облика, државних атрибута, националне идеологије и националних, односно бирократских ’заступника’ и ’представника’ ”. У случају да у Југославији превагу однесе националистичка политика над друштвеним универзализмом и визијом будућности коју нуди СКС, Ћосић је предвићао да се и у српском народу могу разгорети стари историјски циљеви и национални идеали.

Пише: Академик Љубодраг Димић

(Новости, 02.10.2024)

Чланак 14. седница ЦК СК Србије (1968): Расправа о Косову и Метохији се појављује прво на Покрет за одбрану Косова и Метохије.

Фебруара 1967. на Комисији за мећунационалне и републичке односе ЦК СКЈ албански „кадрови” су иступили са ставом да треба променити Устав из 1963. године и преношење права и дужности Федерације на републике пропратити преношењем „права и дужности” Републике Србије на њене аутономне покрајине. Они су захтевали непосредно везивање аутономне покрајине за Федерацију или формирање у оквирима Србије више аутономних република или стицање потпунијег садржаја аутономије.

Нову етапу у том процесу представљали су разговори делегације Покрајинског комитета СК Србије за Косово и Метохију са Јосипом Брозом и Едвардом Кардељом. Фебруара 1967, „прескачући” своју матичну Републику Србију, покрајински политичари су од државног врха тражили прецизније дефинисање уставних оквира аутономија и њихово непосредније укључивање у Федерацију као „субјеката” федералне структуре. […]

Покрајинска политичка елита је постојећу аутономију сматрала „крњом” и „хибридном” и, стога, упорно захтевала преношење дела функција републике на покрајину. Тражено је да од законодавних функција република задржи само оно што исказује заједничке интересе а да све акте специфичне намене доноси Покрајинска скупштина (образовање, култура, употреба језика, судство, порези и приходи, примена закона и друго). Брозу и Кардељу су пласиране идеје о непосредном везивању покрајине за Федерацију и стицању „пуног” садржаја аутономије. Захтевано је пропорционално учешће представника покрајине у републичким и савезним органима (скупштинска тела, судови, дипломатија), интензивнија сарадња са Албанијом  промена „скученог” Статута покрајине, преиспитивање односа на релацији Федерација – република – покрајина.

Од Броза је тражено разумевање за употребу албанских националних симбола, уз напомену да то не треба тумачити као тежњу за отцепљењем од Србије и Југославије. Скретана је пажња највишем државном руководству да питања и проблеми „афирмације шиптарске народности нису истог ранга и значаја као проблеми оних народа који имају своју државност”.  (Стенограм о разговору делегације Косова с маршалом Титом и Едвардом Кардељом, фебруара 1967.) Захтеви за стицањем што више елемената државности правдани су већом ефикасношћу на решавању економских, социјалних и политичких питања.

Захтеви делегације Покрајинског комитета СК Србије за Косово и Метохију сажимали су кључне елементе око којих ће, у наредним годинама, бити воћена уставно-правна расправа о преобликовању Федерације. Одговарајући на те захтеве Е. Кардељ их је, веома вешто, подржавао и подстицао, остављајући, притом, утисак уравнотеженог приступа питању које се превасходно тицало Србије. Цело његово излагање било је препуно политичких „симетрија”, сумњи, препорука, притајених комплекса, антисрпских ставова, омаловажавања и видљивог страха од реакције демократске Србије. Притом, треба имати на уму, Кардељево излагање је било званични став југословенског политичког врха.

КАРДЕЉ се обрушио на „бирократски етатизам” означивши га снагом која је националне односе гурала „у правцу всликодржавних и унитаристичких интереса, који су били идентични са укидањем права народа”. На удару његове критике нашао се и „републички етатизам” као појава која подстиче бујање национализма. Уз наведене хипотеке, које су директно биле упућене Србији, Кардељ је, крајње лицемерно, изнео уверење да су српски комунисти „и даље представљали позитиван ослонац свему што је на Космету извојевано”.

Сложио се са убрзаним решавањем свих нагомиланих проблема „али увек тако да се не стварају нови конфликти унутар Србије који би утицали у реакционарном смислу”. Кардељ је саветовао албанске кадрове да још није време да буде отворено питање односа Федерације и аутономних покрајина. Био је убећен да би тај поступак изазвао „схватања и страховања да ће Федерација решавати проблеме Косова и Метохије без Србије и мимо ње, што би стварало додатне политичке проблеме у Србији и узнемиравало и веома прогресивне људе”.

Он се залагао да промене доживи републички Устав, у оквиру кога би на нови начин био дефинисан положај аутономија. Подржавао је захтев да покрајина има самосталну делегацију у Већу народа али се противио идеји да исто тело постоји и у републици. Пренебрегавајући чињеницу да је покрајина са 60% живела на републичким и савезним дотацијама, Кардељ је подржавао тезу о економском осамостаљивању Косова и Метохије од Србије. У складу са идејама о „праву на вишак рада као бази националног развитка” он је сматрао да аутономије представљају територију на којој „народности могу организовати самосталан економски живот”. Врхунац његовог лицемерја био је савет (подстицај) да Шиптари остваре своје жеље уз подршку „социјалистичке, прогресивне Србије”.

ЗАХТЕВ за преиспитивањем правног положаја националних мањина и уставног преобликовања Србије стигао је и из Војводине. Основни захтев био је да покрајина постане „конститутивни елеменат Федерације”. Политичка елита у Новом Саду је, пре свега, инсистирала на осамостаљивању од републике у сфери расподеле. У складу са тим тражено је разграничење надлежности, под чим се подразумевало право на самостално утврђивање висине прихода, засебни институционални систем власти, самоуправна организација Покрајине идентична републичкој, уживање „права и дужности” карактеристичних за вишенационалну заједницу, самостално финансирање области образовања, културе, информисања, здравствене и социјалне заштите.

Свако супротстављање таквим захтевима подвођено је под већ стандардне политичке дисквалификације (великосрпски хегемонизам, конзервативизам, унитаризам, централизам, бирократизам, велико- државна идеја и друго). У Новом Саду је посебно апострофиран „бирократски централизам републичких форума”, „србијански централизам”, „србијанска хегемонија”, „примитивни централизам”.

Покрајинска бирократија је омаловажавала опасност од уставно-правног цепања Србије.

Пригрљена је идеја појединих правних писаца да је јачање аутономија „услов за даљи демократски преображај земље”. У интерпретацији заговорника војвођанског етатизма све тешкоће и заостајања у развоју покрајине проистицале су из њеног уставно-правног положаја у републици и Федерацији. У складу са тим, осамостаљивање Војводине од Србије означавано је предусловом убрзаног развоја. Био је то покушај покрајинске бирократије да, отварајући сукоб са републиком, стави у други план поделе на присталице модернизације и заступнике традиционалнијег концепта развоја.

Тек након избора за ПК Војводине и истискивања дела покрајинских кадрова (тада нису изабрани Бошко Крунић, Душан Поповић, Ђорђе Стојшић, Ђорђе Радосављевић Грне и други) односи републике и покрајине су постали коректни. Либерали у Београду (М. Никезић и Л. Перовић) и Новом Саду (М. Тепавац, М. Чанадановић) сарађивали су без ексцеса и свађа. Обе стране су на проширену аутономију гледале не само као на „форму изражавања посебности Војводине” већ и као на облик „њене укључености у републику и федералну заједницу”.

ФАЛСИФИКУЈУ ИСТОРИЈУ

ПОЛИТИЧКА елита Албанаца са Космета, охрабрена разговором са Јосипом Брозом и Едвардом Кардељом о правцима уставних промена шиптарски политичари су појачали притисак на републичке структуре и гласније затражили „проширење и обогаћивање друштвене садржине аутономије”. Полазили су од става да Југославија представља заједницу народа и народности и, у складу са тим, тражили да та концепција буде доследно спроведена у поставкама Устава. Фалсификујући историју позивали су се на одлуке Другог заседања АВНОЈ-а и поштовање принципа самоопредељења народности.

Пише: Академик Љубодраг Димић

Наслов: Покрет за одбрану Косова и Метохије

(Новости, 01.10.2024)

Чланак Фебруар 1967: Тито, Кардељ и албански “другови” са Космета распарчавају Србију се појављује прво на Покрет за одбрану Косова и Метохије.

Устав је убрзао децентрализацију – читај: слабљење државе за рачун република и покрајина – захухталу шездесетих година, која је дефинисана конфедерализовањем, самоуправном демократизацијом социјалистичког друштва, деетатизацијом и сл. а заправо се Југославија растакала тако да је постала тек „географски појам“ (М. Ђурић). У време када је Устав доношен, СФРЈ је већ личила на политички скелет без надмоћи „културе југословенства“, док је унутар ње увелико заокружено осам привредних, инфраструктурних, културно-образовних, правних и партијских целина. Ово указује на то да ако је Устав и имао политички задатак да сачува СФРЈ, за то објективно није било услова. Словенци оног времена бивају искрени када кажу да су увидели још неке 1965. године да је распад државе неминован и да је најбоље да се разлаз припреми до рецимо 1975. године. А није га било тада јер је, пре свега, Ј. Б. Тито био жив, мада се десио убрзо, деценију после његове смрти.

Устав је омануо и на свом уставноправном задатку – није успоставио прокламовану „скупштинску владавину“ (Ј. Ђорђевић) у којој би Скупштина СФРЈ, као свенародни дом радних људи и грађана, и њихових република и покрајина, освојила и уживала највишу позицију међу органима власти. Испред ње је постављен Председник Републике са својим суперпредседничким овлашћењема, гледе истих таквих заслуга. Устоличујући друга Тита на место доживотног и толико јаког шефа државе, Устав му је исписао некролог и епитаф за живота претпостављајући да ће сам култ Титове личности неко време и после смрти (1980) чувати Југославију. Титов наследник, политички шарениш имена Председништво СФРЈ такође је, преузевши председничке овласти, надвисивало Скупштину. Овом органу је Устав додуше дао, испоставиће се, немогућ задатак да остварује (штити) равноправност република и покрајина те народа и народности. У том слојевитом меланжу интереса, Председништво се, раскомадано између својих 8 (9) чланова, претворило у политичку  карикатуру коју су заробили ужи интереси, постајући школским примером политичке импотетности и предметом подсмеха и презира самој југословенској идеји. Ни Савезно извршно веће (СИВ), као извршни орган Скупштине није је „слушало“, већ је носило државну политику скоро монополишући законодавну иницијативу попут праве парламентарне владе. Неиспуњењу уставноправног задатка можда је пресудно допринео један чист политичко-идеолошки ауторитет, каквим је замишљан СКЈ. Уместо да остане авангарда социјалистичког развоја (С. Самарџић) – а у ствари политичка кухиња где се све кувало и потом прворедно кусало – СКЈ се, већ конфедерализован и учаурен у републичко-покрајинске комитете, распао пре саме државе (почетком 1990. на XIV конгресу).

Све говори да Устав од 1974, односно његови органи власти и смишљен утопијски (анти)развој југословенског самоуправљања нису могли очувати ту државу, непрестано је слабећи а истовремено јачајући њене делове. Ипак, за Устав се не може рећи ни да је био џелат СФРЈ јер нити је имао такав ауторитет ни стварно поштовање (примену). Био је само један корак на путу престанка Југославије који би се десио и са неким другим имењаком му. Крај велике заједничке државе последица је, показало се, неостваривости југословенске утопије (или дистропије, како се коме свиђа), њене нереалности бар на овом степену политичког и културног развоја југословенских народа. А убудуће, некад и негде ко зна, нека заграда остане отвореном.

(СРПСКИПРАВНИЧКИКЛУБ, 30.09.2024)

Чланак Слободан Орловић: Пoла века Устава СФРЈ од 1974 – кривац или не се појављује прво на Покрет за одбрану Косова и Метохије.