У селу Јаребице убијено је 475 људи, међу њима било је 13 деце млађе од 10 године. Село је после покоља остало пусто, звери у немачким униформама после масакра мештана у опустелом селу поклале су сву стоку и живину.

У Чокешини побијено је, спаљено више од 200 људи, међу њима било је 19 деце млађе од 10 година.

У Цикотама побијено је 396 особа, 135 деце имало је мање од 10 година. У Великом Селу масакрирано је 276 људи, међу њима 23 деце.

Од 14. до 19. октобра 1941. године, у Драгинцу, Јаребицама, Великом Селу, Цикотама, Чокешини, Новом Селу, Текеришу, Горњим и Доњим Недељицама, Филиповићима, Горњој и Доњој Бадањи на најзверскије начине побијено је, према оном што је утврђено, пописано, 2.677 становника, нису поштеђена ни деца у колевци стара три или четири дана. У самом Драгинцу побијено је 1.379 мештана.

После априлског слома, у Јадру и Рађевини током лета плануо је устанак против окупатора, за кратко време ослобођени су Лозница, Бања Ковиљача, Крупањ… Лозница је од краја августа до половине октобра била слободна, у борбама у којима је устанике предводио потпуковник ЈВуО Веслин Мисита, заробљена су 93 немачка војника.

Половином септембра, уследила је позната наредба о стрељању 100 Срба за једног убијеног и 50 за рањеног немачког војника. Следила је страшна, брутална одмазда.

У једној од наредби немачких окупационих снага за одмазду наведено је и да „жене и деца одржавају везу, старају се о снабдевању“, па „према томе, казну мора искусити целокупно становништво, а не само мушкарци“.

После се показало да се казна односила и на бебе од три – четири дана.

Јединице 342. немачке пешадијске дивизије, пребачене из Француске у Србију, још 24. септембра започеле су напад на Шабац. Сви мушкарци од 17 до 60 година спроведени су у Јарак где је побијено неколико хиљада цивила. Људи су 17 километара спровођени, пешке, трчећи, они који би заостали, убијани су на месту. Следила је офанзива на Мачву и Јадар, затворен је обруч око територије између Јадра и Цера. Дошло је до битака између устаника и војника Вермахта близу Драгинца и Корените у којима је убијено осам, рањено 30 немачких војника.

„Ваш задатак је да прокрстарите земљом у којој се 1914. лила немачка крв услед подмуклости Срба, мушкараца и жена. Ви сте осветници тих мртвих. За целу Србију има се створити застрашујући пример, који мора најтеже погодити целокупно становништво“, стоји у наредби немачког команданта, генерала Франца Бемеа од 25.септембра 1941. године.

Две недеље касније генерал је наредио да се у Србији, „услед балканског менталитета наређења Врховне команде извршавају с највећом строгошћу“ као и да се спречи стављање крстова на гробове како се на стратиштима не би створила српска светилишта.

У Драгинцу је стрељање трајало од 13. до 16, у другим селима од 13. или 14. до 19. октобра.

У самом Драгинцу, већина народа похватана је на превару. Немци су затражили да људи дођу у команду како би добили објаве за слободно кретање. Превара је успела, сељаци из Драгинца и околних села у колонама су падали Немцима у руке. Само у једном дану у овом селу стрељано 650 људи, у групама по 50, изнад већ ископаних рака.

„Примењујући раније утврђену квоту да се за убијеног немачког војника стреља сто, а рањеног педесет Срба требали су за одмазду убити укупно 2.300 људи. Пошто у Драгинцу нису имали толико затвореника и пошто квота ту није могла бити намирена немачки војници су у четвртак 16. октобра кренули у чишћење Симиног Брда, Филиповића, Великог Села и Јаребица где је пешадија била појачана и тенковима. У овом походу убијали су све живо на што су наилазили, од немоћног старца до беба у колевкама. Убијана је стока и остале домаће животиње. Домаћинства су спаљивана“, пише на интернет страници Меморијал Драгинац.

Исту судбину, како се наводи, доживело је становништво Kорените 17. и Цикота 19. октобра. Убијали су на све начине од појединачног упуцавања до масовних стрељања, од убијања метком до клања деце пред родитељима и до вађења беба из утробе мајке, бајонетом. У овим случајевима жртве нису ни бројане нити евидентиране.

Поред домаћег становништва у овим селима је убијен и велики број избеглица из Славоније, Срема и Мачве, а који се бежећи испред немачке војске ту сместио код родбине и пријатеља. Због тога број жртава у Драгинцу и околини никад и није могао бити утврђен са потпуном тачношћу.

Зоран Шапоњић

(РТ Балкан/Искра, 14.10.2024)

Чланак Нису поштеђене ни бебе од три дана: Годишњица масакра у Драгинцу и Јадру се појављује прво на Покрет за одбрану Косова и Метохије.