О укусима, уосталом, не вреди расправљати. А више таквих нескуваних жаба сервирано нам је ове недеље у Дубровнику на самиту држава и државоликих творевина с југоистока Европе и Владимира Зеленског кога и даље представљају као председника Украјине иако је и њему и тој Украјини проистеклој из нелегалног пуча 2014. одавно истекао мандат.

Била је тамо и жаба у облику Вјосе Османи иако није представљена као жаба него као председница какви су и председник Србије и остали лидери држава присутних у Дубровнику, чланица Уједињених нација за разлику од државолике творевине која то не може да буде јер Србија, Русија и Кина то не дају.

А да и не говоримо, кад већ морамо да говоримо о жабама у Дубровнику, и о свему осталом што је тамо имало да се прогута а садржано је у декларацији с тог самита и односи се на осуду Русије. Укључујући и ону геополитичку перверзију у којој се за територијални интегритет Украјине принципијелно залажу сви који су згазили територијални интегритет Србије. Принцип је, што се тога тиче, јасан: Русију би да згазе као што газе Србију.

Председник Србије Александар Вучић променио је у декларацији све што је могао али, сигурно, не и све што је хтео. Или би то хтели грађани Србије, а његове присталице међу њима поготово.

Па се и стога поставља питање зашто је, уопште, у томе учествовао. Одговор на то питање наслућује се пак у питању које му претходи – чему овај скуп уопште служи? Тим пре што је исти овакав скуп већ одржан у Тирани у фебруару ове године, с више-мање истим исходом; укратко, много буке ни око чега.

Па тако и сада, окупили су се сви који нешто сматрају онако како им је наређено, да би опет саопштили да сматрају то исто.

Додуше, узгред, уз једну симптоматичну дистинкцију која се састоји у томе што су у Тирани подржали границе Украјине из 1991, док су у Дубровнику подржали међународно признате границе Украјине. Разлика, потенцијално, није безначајна, имајући у виду да су НАТО спонзори Украјине преко својих медија већ почели да потурају понуде о примирју дуж актуелних линија фронта. Па би зато било интересантно утврдити ко је писцима декларације из Дубровника издиктирао ону недовољно јасну, или довољно нејасну формулацију о међународно признатим уместо тачно одређеним границама Украјине из 1991…

Осим тога, у Дубровнику нико није рекао ништа што већ није рекао. А из свега тога што је речено, ма колико непријатно да звучи, не произлази било каква обавеза. На пример, да се Русији уведу санкције.

Па би зато све те жабе из Дубровника и могле да се сваре као оне што спадају у врсту јестивих упркос мучнини коју изазивају. Тим пре што се Вучић у Дубровнику није нарочито истакао него је, напротив, пропустио прилику за билатерални састанак са Зеленским. С којим су се тамо понаособ састали домаћин Андреј Пленковић, Еди Рама, Христијан Мицкоски, Киријакос Мицотакис и председница Словеније Наташа Пирц Мусар да разговарају о безбедносним аранжманима с режимом у Кијеву.

У категорију сличних непријатности које захтевају вишак разумевања под условом да су учињене у доброј вери, иначе, спада и вест о замени Унмика Косовом са звездицом у ЦЕФТА споразуму. Још један допринос стављању Резолуције 1244 ад акта иако макар остаде та звездица са фуснотом у којој и Резолуција 1244 још важи. Бар подједнако важно, међутим: изгледа да је то била цена, као царина у том бесцаринском режиму, илити данак који смо морали да платимо да би роба из централне Србије поново могла да дође до Срба у нашој јужној покрајини.

Морамо се ставити у њихову кожу да бисмо смели да признамо да им је боље са Унмиком и без хране и лекова – кад су већ, не својом заслугом, стављени пред такав жалостан избор. Разуме се, пре свега захваљујући оној жаби из Дубровника, Аљбину Куртију и њиховим НАТО организаторима који су (и) овом приликом потврдили да је свако њихово негодовање због Куртијевих једностраних потеза било координисано с Куртијем. Како би се од Србије, с косметским Србима као њиховим таоцима, изнудило још неко попуштање.

Где је граница свег тог попуштања? Колико живих жаба уопште може да се поједе? И, колико год да може, зарад чега? Е, то је кључно питање.

Другим речима, да ли се Србија “дефинитивно окреће Западу”, као што тврди амерички амбасадор у овом делу Србије Кристофер Хил? Па су Дубровник са Зеленским и елиминација Унмика из Цефте логичне етапе у том окретању Србије ка њеном геополитичком ћорсокаку у коме мора да уради све што неће и не сме све оно што жели; што жабе из Дубровника не би учинило укуснијим него би, скоро канибалистички, све нас претворило у ону споро кувану жабу која је све то прихватила а да није ни приметила.

Или, насупрот томе, Европска унија није једина опција већ је ту и БРИКС, као што, иначе, сасвим исправно колико и превратнички у односу на тековине 5. октобра, уочава потпредседник Владе Србије Александар Вулин. Па бисмо у том случају Дубровник могли да схватимо и као непријатно али неопходно скретање на путу из поменутог геополитичког ћорсокака, како се одатле у правцу своје слободе не бисмо залетели исувише великом брзином. Јер и то, колико год прижељкивали, са собом носи ризик који не сме да се занемари.

У сваком случају, када је о оценама Кристофера Хила и Александра Вулина реч, не треба ни наглашавати да су за само једног од њих двојице грађани Србије гласали да говори у њихово име. И да би, ако јесмо озбиљна држава као што заслужујемо да будемо, у име Србије морао да говори потпредседник њене владе а не амбасадор Америке. Док је амбасадору Америке “једина агенда да удаљи Београд од Москве”, како је недавно открио “Фајненшел тајмс”. Па и ту околност треба имати у виду кад се процењује чему служе његове речи, укључујући и лажи које служе тој сврси.

Насупрот томе, Вулинова непристојна колико и примамљива понуда да се уз помоћ БРИКС-а ослободимо оних што нас кувају као жабу биће стављена на пробу сасвим ускоро.

Самит БРИКС-а у Казању, на који је председника Александра Вучића јавно позвао председник Владимир Путин, одржава се од 22. до 24. октобра. Путинов помоћник Јуриј Ушаков обелоданио је да ће 24 државе у Казањ послати своје лидере, а њих још осам друге највише званичнике. Дмитриј Песков, Путинов портпарол, указао је с извесним разумевањем и да се “све државе налазе под константним притиском како би се спречио развој њихових односа” са Русијом. Неке ће под тим притиском и попустити.

Ускоро ћемо сазнати у коју од наведених група спада Србија. А то ће нам рећи и колико је слободна да сама одлучује о својој судбини.

(РТ Балкан, 11.10.2024)

Чланак Никола Врзић: Жаба у Дубровнику, или – Србија има алтернативу? се појављује прво на Покрет за одбрану Косова и Метохије.

Дотични Анекс Б, поред свега осталог што је значило НАТО окупацију читаве наше земље, предвиђао је у својим тачкама 15 и 16 и да НАТО преузме контролу над свим државним електронским медијима у Србији, и то бесплатно. Мера штедње у извесном смислу, пошто је већ платио да би задобио контролу над медијима који се зову независни, толико о њиховој независности.

Кад је ултиматум из Рамбујеа одбијен, уследила је НАТО агресија коју су звали интервенцијом, а у склопу ње у једном тренутку и још један заборављени ултиматум о нашим медијским слободама: да се НАТО-у уступи време на државним медијима да емитује свој програм – по три сата по подне и увече – ”без цензуре”, уз појашњење да би под тим условима наша телевизија ”могла да буде прихватљив инструмент јавног информисања”.

А Џејмс Рубин, сарадник Мадлен Олбрајт који је и сам учествовао у оној подвали из Рамбујеа, изразио је жељу на брифингу у Стејт департменту да ”пробије пропагандни зид српске телевизије”.

Онда је бомбардована Радио-телевизија Србије. Убијено је 16 наших колега. Ричард Холбрук, који је тад био све што је Џејмс Рубин желео да постане, рекао је да је то убиство наших колега ”енормно важан и, верујем, позитиван догађај”.

Док су Репортери без граница у свом извештају од 15. јуна 1999. за сходно нашли да примете како се Радио-телевизија Србије ”користи као оружје у рату” – тако је гласило и званично НАТО образложење њеног бомбардовања – те да је то ”пропагандна машина” власти у Београду које се ”фундаментално противе слободи штампе и не оклевају да ’елиминишу’ супротстављене гласове”.

Што ће рећи да су – ваљда за разлику од тога – НАТО бомбе да ”пробију пропагандни зид српске телевизије” представљале допринос слободи нашег информисања. У име чега је и елиминисање супротстављених гласова наших 16 убијених колега било чин НАТО борбе за независност медија у Србији.

Све је исто и четврт века касније. Само нису потегли бомбе као средство уређивања медија у Србији у складу са својим потребама. Али ту су зато, у овој функцији, Џејмс Рубин и Репортери без граница, а за њима и Н1 и остали медији Јунајтед групе да им саслужују.

Управо је Рубин, коме су дали посао шефа Центра за глобално ангажовање Стејт департмента након што је установио да је Приштина модеран европски град јер у њој више нема Срба, средином септембра означио почетак ове НАТО интервенције на медијској сцени остатка Србије. Мета је овог пута РТ Балкан, у склопу нових америчких санкција против наше медијске куће и најаве да ће широм света покушати да убеде владе да нам забране рад.

И одједном то од српске владе захтевају и Репортери без граница. У њихово име, неки Павол Салај који се однекуд нашао надлежним експертом за медијску сцену у Србији, значајно објашњава како смо ми ”фабрика лажи Владимира Путина” и да нисмо медиј него ”пропагандна платформа”.

Али није пропаганда ако је истина. А истина се не боји лажи. Лаж се боји истине.

Па је у том контексту јако важно уочити значајну разлику: они се залажу да ми будемо забрањени. Ми се не залажемо да они буду забрањени. Напротив, захваљујући њиховим лажима наша истина само постаје још очигледнија. Па зато и хоће да је ликвидирају, пошто квалитетнијег средства за сучељавање аргумената немају.

Уосталом, ево једног згодног детаља. У вербалној бомби ових Репортера без граница који нису имали примедби на НАТО бомбе на РТС нарочито је овом новинару замерено што је медијску организацију КРИК довео у везу са америчком Централном обавештајном агенцијом. Али није речено да та веза не постоји. Зато што, наравно, постоји – о томе су говорила двојица званичника америчког Савета за националну безбедност, ено га транскрипт тог разговора с новинарима на сајту Беле куће где јасно кажу да ЦИА сарађује са ОЦЦРП-ом у чијој се мрежи налази наведени КРИК.

Што значи да се дотични репортер без граница Павол Салај у име својих послодаваца не нервира зато што смо рекли неистину – него баш зато што смо открили истину.

Наравно, он само ради свој посао за који је и плаћен, наиме, сам је на Н1 рекао да је ова њихова борба против нас део пројекта. А пројекти се, као што је познато, плаћају. Те отуда није неважно утврдити и ко то плаћа.

Није то сасвим транспарентно истакнуто, али се уз нешто труда и умешности може наћи сасвим довољно података за разумевање – у извештају о њиховим активностима за прошлу годину међу главним партнерима налазимо власти неколицине НАТО чланица, од Холандије, Француске и Немачке до Велике Британије.

Узгред, нормално да се они боре за слободу цензуре кад је Парламентарна скупштина Савета Европе утврдила да је Џулијан Асанж био политички затвореник Уједињеног Краљевства. Част нам је што смо доспели пред исти нишан.

Асанжа је ЦИА покушала да убије а међу финансијерима Репортера без граница налази се и америчка Национална задужбина за демократију, НЕД који – према писању ”Њујорк тајмса” и ”Вашингтон поста” – јавно ради оно што је ЦИА радила тајно. Па је утолико индикативније што онај репортер без границе коју није одредила ЦИА снагом ауторитета својих послодаваца поручује како ће ”неуморно бранити новинаре који шире истините информације и новинаре у Србији као што су (на пример) новинари КРИКА-а и Н1”.

И ето новинара Н1 и осталих корпоративних чиновника Јунајтед групе – чији се уреднички одбор налази у Луксембургу – како и сами вредно приступају свом задатку борбе против РТ Балкан посредством Павола Салаја и оног спољнополитичког коментатора чију репутацију у тим круговима није угрозило – напротив – ни откриће ”Викиликса” да се налазио на платном списку ”приватне ЦИА”, обавештајне агенције ”Стратфор”. Можда сви они и нису добили исту наредбу, али су јој се одазвали на исти начин и, што се тога тиче, Џејмс Рубин може да буде задовољан.

Но далеко је то од обављеног посла за који су задужени. Па отуда подмукли притисци на колумнисте РТ Балкан – којим својим прилогом им се, на пример, замерила Сања Домазет, наравно да није него је крива што уопште било шта пише за РТ Балкан – и једва прикривени захтеви да будемо кенселовани тако што нам више неће бити допуштено да се, као инфлуенсери, како нас тамо описују, појављујемо на телевизијама са националном фреквенцијом. Тамо, наиме, утицај смеју да имају само они који нисмо ми. Из већ поменутих разлога истине и лажи.

Кад смо код националних фреквенција, иначе, вреди подсетити и да су се релативно скоро поменути припадници уређивачког одбора ”Јунајтед медије” из Луксембурга већ заложили за економску уцену српских медија који извештавају на недозвољен начин – извештај организација Црта и Балканска иницијатива за слободне медије захтевао је од западних корпорација да се не рекламирају на оним телевизијама које не пропагирају одобрени наратив. При чему никакво изненађење не представља податак да и Црту финансирају сви они који финансирају и Репортере без граница, од НЕД-а и власти Велике Британије надаље. А и овом приликом је Раша Недељков из Црте постао припадник Пропагандног монитора који су покренули Репортери без граница; и он само ради свој посао као сви остали што су радили неки такав свој посао тестерама, бомбама или анализама које треба да произведу сличан ефекат ућуткивања. У оквиру кога је Србима милом или силом, а углавном силом, намењено да буду изложени третману преваспитавања ”прихватљивим инструментима јавног информисања” какви су 1999. лансирани из НАТО авиона.

(За) сада су ту улогу преузели Репортери без граница претећим захтевом непослушним српским властима да послушају и да нас забране по узору на своје европске партнере. Наиме, у склопу европских интеграција Србије није допуштена слобода информисања каква, што се Европе тиче, постоји још само у Србији упркос европским интеграцијама. И на то сви заједно треба да будемо поносни, уз честитку коју, што се тога тиче, заслужују они који су то и омогућили.

А посебна је перверзија у том погледу што су о угроженој слободи медија у Србији најгласнији они који се сад боре за угрожавање слободе медија у Србији; тако да колумнисти РТ Балкан буду поништени, а наша кућа забрањена.

Проблем је, наравно, у томе што и онај репортер без границе, као овлашћени предлагач овог захтева, и сам признаје како је ово о забрани РТ Балкан ”само један од тих услова” Европске уније за Србију. Баш сваки од њих значи поништавање и саме Србије.

Нека то што настављамо да постојимо упркос захтевима да не постојимо буде охрабрујући знак да ни Србија неће проћи другачије. Какву год јој судбину прижељкивали сви ови што би да нас ућуткају анексима из Рамбујеа, бомбама и свим осталим методама убеђивања да престанемо да мислимо својом главом о својим животним питањима…

(РТ Балкан, 04.10.2024)

Чланак Никола Врзић: Слобода за цензуру, или – Зашто је РТ Балкан уплашио Репортере без граница и Н1 се појављује прво на Покрет за одбрану Косова и Метохије.