Међутим, ако конкретно погледамо цифре војних расхода за 2025, видећемо да војна потрошња и у Сједињеним Државама, и у Русији, и у Кини и уопште међу глобалним актерима показује: у стварности, нико не намерава да се разоружа или заустави.

Притом, објективно је приметно да се смањује материјална, укључујући и финансијску, подршка Украјини. Шта се дешава?
Мислим да смо дошли до одређене фазе – на глобалном нивоу, на преткатарзичном нивоу – да ова глупост може трајати доста дуго. На шта мислим?
Уопштавајући, може се рећи да данас не постоји ниједан субјект који има генерални план „како ће бити у будућности“, као ни вољу и ресурсе способне за спровођење овог плана.

То се надовезује на чињеницу да у исто време не постоји воља свих водећих политичких субјеката да раде са основним узроком свега што се дешава: стара правила не функционишу, а нова правила нису развијена и ту настаје проблем.
Да ли је сада могуће имати праву, искрену конференцију на којој ће сви субјектни играчи сести и међусобно се договорити како ће свет бити структурисан у наредних тридесет година? Искрено, не. Таквих субјеката још нема и, што је најважније, они још немају унутрашње идеје, које би биле адекватне. А да предлаже може свако – Кина, Индија, Трамп итд. – све и свашта. Али сви ти планови су непотпуни и игноришу модел који би био адекватан за све кључне играче.

Може се поставити логично питање: – Океј, плана још нема, али хајде да за сада замрзнемо сукоб, а касније ћемо наставити да се разјашњавамо.
И баш ту леже, испоставља се, за Украјину веома непријатне околности. Ствар је у томе да је за већину крупних субјеката цена сукоба у Украјини изузетно ниска и већа је вероватноћа да ће донети позитивне плодове на различитим нивоима.

За Русију је цена позитивна. О томе сам говорио више пута: Русија је у демографском плусу због становништва освојених територија, а такође и у територијалној предности; нема кризе у привреди, спроводи се одређена модернизација, одвијају се сложени друштвени процеси и воде велике јавне расправе.
За САД – такође плус. Трамп говори о много потрошеног новца, али по америчким стандардима то нису велике паре, потрошили су много више на Авганистан. А од овог сукоба Сједињене Државе су добиле много више: прераду тржишта течног гаса, модернизацију система наоружања и наруџбине за 15–20 година. Цена личног учешћа за Сједињене Државе је веома мала.

Чак и за глобални Југ, за Кину и Индију, предности су заправо огромне – њихови гласови постају чујнији, могу себи приуштити да обуку бели мантил, прошетају свим континентима и говоре: „Тамо постоје лоши људи, а ми смо добри и конструктивни. Заиста, тако смо мирни, лепи и позитивни.”

То јест, сви субјекти имају користи од овог прокси рата. Истовремено, могу рећи да су противречности у систему објективне и сваком од субјеката је потребна нека врста растерећења напетости, али сви користе овај сукоб као одређени громобран.
Зато се ми налазимо у овој чудној позицији – сви ће причати о миру, али нема смисла предузимати било какве веће акције и одлучне кораке који захтевају тешке жртве за било који од субјеката, бар за сада.

Али у исто време, пошто не постоји спремност да се предузме тај одлучујући корак, видимо разне тенденције да се сукоб одржи у формату којим се може управљати и да се избегне неконтролисана радикализација. Зато Украјини дају оружје – да би сукоб мање-више тињао на приближно истом нивоу, можда уз мање ескалације. То је оно што видимо у овим бројкама и моделу помоћи Украјини.

Мислим да је ово објашњење прилично структурално-психолошко. Нико није спреман на одлучан корак, али је у исто време цена сукоба за главне „играче” довољно ниска да би жртвовали своје важне интересе како би га успорили.
Тако бих отприлике окарактерисао ситуацију са мировним плановима за Украјину.

(Телеграм канал П. Шћелина; превео Ж. Никчевић)

(Искра, 11.10.2024)

Чланак Павел Шћелин: Нема мира нечастивоме… се појављује прво на Покрет за одбрану Косова и Метохије.