Ово за Спутњик, на течном српском, каже митрополит михаловско – кошички Православне цркве Чешке и словачких земаља Георгије и додаје да православних на том простору не би ни било да није Српске православне цркве.

 

„Наша Црква је острво у свету агностицизма, католицизма и атеизма. Све је после Првог светског рата обновљено уз помоћ старања изванредних српских владика и свештеника, а ја имам велики благослов, један од духовних отаца био ми је владика Амфилохије Радовић“.

 

Владика Георгије на празник Светих мученика пребиловачких и херцеговачких са епископима СПЦ служио је у Пребиловцима. Обишао је и обновљену Саборну цркву у Мостару и разговарао са учесницима прве Летње духовне школе епархије захумско – херцеговачке.

 

Одговарао је и на питања Спутњика о опстанку православља у Словачкој и Чешкој и посебним везама наше две цркве.

 

„Са српском црквом нас повезује велика историја, историја страдања и историја наде. Срби су обновили нашу цркву. Свети Јустин Ћелијски је чак изабран за епископа прикарпатско – руског, али му његов духовни отац, Симеон Дајбапски, није дао благослов да постане наш епископ.

Радио је и живео дуго на простору данашње Словачке. Један од заслужних је Јустин Поповић, много је помогао и владика Николај Велимировић. Свети Доситеј Загребачки и Нишки је био администратор епархије у којој служим, био је мој претходник. Такође и Свети Иринеј Ћирић, епископ Бачки.

 

 

Повезани смо и страдањем, наводи наш саговорник, током Другог светског рата сви су, на челу са епископом Чешким, владиком Гораздом и свештеницима, страдали од немачких фашиста и нациста. Искорењена је, стављена ван закона Чешка православна епархија СПЦ и карпатско – руска епархија.

 

„Спаја нас и Станислав Насадил, један од новомученика горњокраловачке епархије, који је страдао са својим епископом владиком Савом у Јадовну. Усташе су му понудиле да се извуче, јер је имао држављанство друге државе, он је рекао, нећу да идем. Зато човече, спасавај себе и породицу? То је мој народ, ја сам њихов свештеник, нећу. Ви сте нам много помогли, а ми смо дали таквог човека који је убијен са својим епископом и верницима. И ми смо вама дали нешто, једног таквог новомученика, који је наш заједнички, наш и ваш“.

 

Побегао са часа и нашао Христа

 

Владика додаје да су Срби сличног менталитета као народ у источној Словачкој. Имају иста имена, једнако су стасити, високи. Исти по крви, словенству, али и православној вери.

 

У Словачкој је један одсто православних, 50 хиљада верника који живе у две епархије, прешовској, где је и седиште поглавара ове аутокефалне цркве и у његовој михаловско – кошичкој епархији.

 

„У нашој епархији је 15 хиљада људи који су се и на попису изјаснили као православни. Имамо и пуно Рома, једна трећина око 5,6 хиљада људи, можда и више, сваке недеље је у црквама. То нису људи који су само уписали да су православни, они доживљавају своју веру, демонстрирају је сваке недеље учешћем на Светој Литургији. То је смисао нас као цркве, нисмо постављени као чувари неких традиција или као нека организација. Ми смо жива заједница, заједница ученика Христа“.

 

Владика Геогрије пореклом је из породице које је некада била православна, која је руско – украјинско – јерменског порекла. За себе каже да је Чех. Рођен је 1979. године у време када кршење деце није било популарно.

 

„Знао сам да су деде и прадеде имали иконе у кући, али то је било све. Мој први сусрет са православном црквом је био са 11 година, учио сам немачки, али нисам ишао на предавања, шетао сам по граду, то ми је било интересантније. Видео сам у центру Оломоуца Саборну цркву Светог Горазда, ученика Светог Методија. Први пут је била отворена. Ушао сам на вечерње, било је петоро, шесторо људи. Баш ми се свиђало. Све. Певање, мирис тамјана, иконе, фреске. Мој први контакт са православљем био је на естетичком нивоу.

 

Сачекао сам крај, питао свештеника ко су они, да ли верују у православног Бога. Кад би то питање мени неко поставио, рекао бих, шта то питаш, а овај човек је имао тако пространо срце, почео је да разговара, на мом нивоу. После месец дана сам се крстио. Отац Кирил је тражио да му одмах помогнем у олтару. Ушао сам кроз „царска врата“. Он ме гледа, сад си крштен, понашаш се као владика. Тако је некако, на крају испало, као неко пророчанство“, каже у шали.

 

Владика Георгије у разговору са студентима из Србије и Републике Српске

© Sputnik / Дејан Симић

 

Агресивни монолози Европске уније

 

Упитан како је бити мањина на простору на коме служи, православни хришћанин у гротлу Европе која заборавља да Бог уопште постоји, каже да у Словачкој нема директног притиска државе на православље, за разлику од Чешке:

 

„Тамо је и у парламенту отворено питање које се тиче православне цркве, то нас узнемирује, мирише на проблеме, али још постоји Суд за људска права, видећемо шта ће бити. У Словачкој се то питање не постоји, али постоји наратив да је вера лична ствар. Вера Христова постоји као мој лични однос са Богом, али ја не постојим сам са својим Богом, он није само мој. Не говоримо „Оче мој“, већ „Оче наш“. Постоји друштво. Православна, хришћанска вера не може да се доживи само као лична ствар. Она има утицај на друштво. Данас постоји и наратив да се попови не мешају у политику, то је одувек проблем, али са друге стране, ја сам држављанин моје државе и као свако други, имам право да се чује и мој глас.

 

Из тога проистиче други проблем, нема дијалога. У Словачкој је и атентат на нашег премијера потекао из тога што нисмо више способни да одржавамо дијалог. То су све агресивни монолози. То није разговор, кад се с једне стране форсирају некакве идеје, рецимо у школи. То није само проблем ЕУ, то је проблем и у Северној Македонији, они имају ултралиберално законодавство, либералније од нашег.

 

Дакле, вера је моја лична ствар и ја немам право да о њој говорим, немам право да изразим свој став, ако га искажем, неко ме агресивно нападне. Како да живимо у томе, не знам. Потребно је прво да будемо аутентични са својом вером, да не прихватамо овај наратив. Да се не плашимо зато што смо хришћани. Да не дозволимо да нас гурају у ћошак“.

 

Наивност јагњета, али не увек

 

Наш саговорник додаје да га је поразио податак колико је у време покоља у Другом светском рату страдало Срба који су пошли на клање верујући људима који су их одвели. То је, каже, била нека врста јагњеће наивности.

 

„Она је с једне стране света, а ви Срби сте узели поуку из тога. Не треба да будемо наивни, треба да будемо способни да схватимо шта се с нама сад дешава и разматрамо путеве како можемо да регујемо. Као православни хришћани нисмо се замислили шта се дешава са нама, ми идемо као ови ваши преци. Они нас негде воде, знамо да је на крају тога нож, а ми идемо. Не бунимо се, јер морамо да будемо толерантни, да их волимо, да говоримо само о љубави. Све је то истина, Христос је и љубав и јагне, али кад га је ударио слуга архијерејски, он пита, шта сам ти урадио да ме бијеш. Христос није био наиван. Ова жртва, она има свој смисао, али не треба бити жртва наивности, жртва политике. Морамо да знамо шта се с нама дешава, да реагујемо. То је моје мишљење. И ово је тема за дијалог, наш унутрашњи“, каже.

 

Додаје да су у Чешкој православни сада друга вероисповест по бројности због Украјинаца, Руса, Грузина, Румуна и Срба који су се преселили у Праг.

 

Током боравка у Херцеговини владика је посетио обновљени Саборни храм у Мостару

© Sputnik / Дејан Симић

 

Амфилохије – Ава Учитељ

 

Митрополита Амфилохија је први пут је срео 1998. године у Црној Гори, као председник Братства православних младих у Чешкој. После хиротонисања посећивао га је редовно. Каже да никада неће заборавити његово служење Свете Литургије за „Свету православну цркву кругом Васељене“, како је то само он знао да каже.

 

„Живео је своје епископско служење, не само као црногорски митрополит, већ као епископ цркве Христове у читавом свету. Баш тако. Био је више пута код нас у Словачкој, част ми је што је његово последње путовање било у нашу епархију. 12. новембра 2019. дошао је сам, са једним малим кофером, из Подгорице. Невероватно. Било је тешко време, кад сам га сусрео на аеродрому, кажем, владико, где су ваши, где вам је пратња. Ја сам овде, нисам ти довољан? А како је код вас? Рекао је, тешко, моји су ми рекли да не путујем, али ја сам ти дао своју реч, овде сам. То је невероватно. То је био човек велике љубави, широког, великог срца у коме је свако имао своје место. У његовом архијерејском служењу видим идеал човека који је архијереј, али је и отац, и учитељ. Ми зовемо владику Амфилохија, у нашој епархији, „Ава Учитељ“. Ако то изговорите, сви знају о коме је реч“.

 

 

Сенка Милош

 

(Спутњик, 06.10.2024)

Чланак Епископ Православне цркве у Чешкој и Словачкој: Воде нас на клање као некада Србе! се појављује прво на Покрет за одбрану Косова и Метохије.

Од сутра градске власти намеравају да “реновирају” цркву и то без рока почетка и завршетка радова и са јасном намером да после тога не дозволе Божју службу – управо то пише у допису градских отаца Црквеним општинама Свети кнез Лазар и Олшанској, упућеног на руке свештеницима Срђану Јаблановићу и оцу Роману који службују у светињи. Папир потписује инжењер Мирослав Вацек, в. д. службе која се стара о светињама у престоном граду Чешке.

Црква Успења Пресвете Богородице у Прагу била је под јурисдикцијом Српске православне цркве до 1947. године. Претходно Православна црква чешких земаља и Словачке рођена је 1921. након Првог светског рата, а први митрополит Горазд дошао је из фрушкогорских манастира, где се Чех раније замонашио. Михајло Пупин је часног владику Горазда испратио у његову домовину даривавши га владичанским жезлом.

– Агонија траје више од две године, када нам је први пут саопштено да смо “комунални проблем Прага” – говори протојереј Срђан Јаблановић за “Новости”, прецизирајући да је од јануара 2022. ова Православна црква постала “проблем”. – Има то везе са ратом у Украјини. Пре мало више од месец дана је, на пример, на затвореној седници Одбора за безбедност чешког Сената, Православна црква окрактерисана као безбедносни проблем Чешке државе. Нисмо ником претња. Тачно је да се на нашим службама однедавно окупља највећи број избеглих Украјинаца који не желе да се “моле” у новопроглашеним црквама Зеленског. Али, они се само моле Богу…

ФОТО: Новости

У Цркви Успења Пресвете Богородице викендом и празницима долази до 1.000 људи. Чеси, Руси, Срби, Македонци, Бугари, Грузини… Две службе се обаваљају. Неретко се окупи више верника него у црквама римокатолика и протестаната у центру Прага. Од пре годину дана из Митрополије су удовољили градским властима да не служе сваки дан, па се литургија понедељком, уторком и средом обавља у капелици која може да прими до 15 људи.

 – Стварно нисмо проблем града нити “угрожавамо комунални ред”, или не дај Боже фреске, па ми ту служимо до 1924. – наставља саговорник. – Молили смо да нам дозволе да наставимо службу, током реновирања како је то овде уобичајено. Тражили смо да нам одобре службу барем суботим и недељом кад нема мајстора. Ни то.

Иако протојереј неће о “политици”, слаже се са констатацијом да политика опет “побеђује Бога”. Јаблановић вели да зна да је у Београду прошле године Прагу враћена реновирана зграда Чешког дома, као и да је Србија Чесима вратила све њихове зграде које су изградили пре Другог рата обезбедивши и новац за рестаурацију.

 – Градски инжењер са презименом Червени који је био на дужности до 31. јула ове године некако нам је и давао продужење дозвола за службу, а онда је дошао в. д. – говори даље Јаблановић – Такође, архиепископ прашки и чешких земаља Михајло, преко саветника Томаша Јаролина, некадашњег политичара, донедавно је успевао да храм на Олшанима остави “изнад воде”. И амбасадор Србије у Прагу Берислав Векић је чинио шта може, а сада се надамо само у личне везе нашег председника Вучића и њиховог бившег председника Земана.

 – Верујте, од када је ова несрећа у Украјини, по читав дан долазе избегли људи из те земље са својим страшним судбинама да потраже утеху и речи охрабрења. Помажемо колико можемо. У петак је са нама био и најпознатији чешки спортиста икад, хокејаш Јаромир Јагар, који је крштен на Олшанима. Па људи, ми овде имамо око 150 крштења годишње, ту су венчања, опела.

Д. Вујичић

(Новости, 29.09.2024)

Чланак Православна црква у Прагу комунални проблем: Храм у чијој крипти су кости 130 српских војника, чији је ктитор био краљ Александар, смета се појављује прво на Покрет за одбрану Косова и Метохије.