После насиља у скупштини, протеклог уторка, многи су рекли да је тиме наш парламентаризам дотакао дно. Наравно, за то није крива само опозиција, већ је то учинак и вишегодишњих злоупотреба од стране режима.

Сетимо се само трика са стотинама  амандмана које подносе посланици СНС на сопствене предлоге закона, само да би скратили време дискусије опозицији. Или да се само подсетимо срамотне чињенице – срамотне пре свега за власт – да је парламентарну опозицију у Србији 2021-2022, ако не рачунамо мале етносепаратистичке странке (албанске и муслиманске), чинио само један посланик, Владан Глишић – пошто је режиму било свеједно да ли ће опозиција да бојкотује изборе 2020. или не.

Али ово укопавање парламентаризма, које је годинама и систематски вршио СНС, не може бити оправдање да сада и посланици опозиције додатно сахрањују парламентаризам – поготово у овако напетим приликама. Оно што је најгоре, јер је погубно и по сам начин разрешења кризе, опозиција је у томе нашла пуну подршку атлантистичких медија.

Тако смо могли да прочитамо коментар уредника Nove.rs, у ком он насиље опозиције оправдава тврдњом да је „држава окупирана од стране малобројних припадника групе која свакодневно крши законе“, да је „врховни поглавар те групације председник ове државе“, да се „то зове банда“, те да „та банда не броји више од неколико десетина криминалаца“.

Пошто је, дакле, реч о „бандитима“ и „криминалцима“, логични закључак је да је свака употреба насиља дозвољена. Нема потребе да се замајавамо параламентаризмом и да се играмо демократије, само ће однос снага на терену – ко располаже већом силом и вољом да је употреби – разрешити ову политичку кризу.

Будући да нам предстоји масовни долазак 15. марта испред Скупштине, овакво „пумпање“ делује поприлично неодговорно. Већ се спекулише да се тог дана, само ако се окупи довољно света, можда може очекивати и покушај заузимања Скупштине и зграде РТС (овде 30:23-33).

Међутим, чак и ако се у томе успе, остаје питање – шта онда. Опет су пред нама два пута: револуциорани – извикивање привремене владе или револуционарног комитета; или демократски – организовање слободних и поштених избора.

Некад је малкице једнократног насиља потребно да се политички живот врати у институције и оне прораде – као 5. октобра када је власт натерана да призна резултате избора од 24. септембра. Али, сада нисмо имали изборе. Зато смо у ризику да добијемо продужено и вишекратно насиље, које ко зна како све може да се заврши.

Верујем да је за огромну већину грађана једина прихватљива опција мирно и демократско разрешење кризе. Али, како практично до тога доћи?

Очигледно је потребно направити мост који води од садашњих студентских протеста, усредсређених на пад надстрешнице, до слободних и поштених избора. Та веза се тренутно не види, јер студенти инсистирају на отклону од политике и на фокусу на своје конкретне захтеве.

Међутим, као што је већ примећено, неки од тих захтева – попут кажњавање криваца – нису испуњиви у реалном времену (истрага и суђење би могли да потрају годинама). Потребно је капитализовати успех досадашњих протеста неким конкретним резултатом, а то значи компромисом који би отчепио рад институција и спустио тензије у друштву.

То би могао бити студентски захтев за обавезујући референдум, у чијем организовању и контроли би и они учествовали.

Ову идеју је изнео Младен Мрдаљ (овде, овде или овде), с чијим либековским становиштима се углавном не слажем, али овај предлог ми се чини као сасвим рационалан.

Идеја је да преко народног референдума студенти уђу у систем, тако што ће га истовремено и ресетовати.

Постављена би била три питања на референдуму – који дакако не би био саветодавни, већ обавезујући (чл. 10 и 11).

Прво питање односило би се на надстрешницу, и било би копча са студентским захтевима. Рецимо, „да ли сте за то да се сви државни органи законом обавежу да комисији Београдског универзитета морају да предају сву документацију везану за изградњу и пад надстрешнице“. Током припреме за референдум, у којем би учествовали и студенти, тачно би се прецизирала овлашћења и обавезе ове комисије. Резултат референдума био би обавезујуће доношење лекс специјалиса о њеном раду и најширим истражним овлашћењима.

Друго питање тицало би се ресетовања демократског система и могло би да гласи: „Да ли сте за то да се посланици бирају директно и на име, а не преко странака“. Садашњи партијски картел, како владајућих тако и опозиционих странака, тешко да ће да дозволи ову промену, па је једини начин да на то буде натерен – обавезујући референдум. Мање је важно да ли ће тај нови изборни систем бити једнокружни већински, као што сам предлагао, двокружни већински, за шта је Мрдаљ, или мешовити персонални, како то жели Јокановић. Важно је да се коначно разбије постојећи партијски олигопол.

Што се пак тиче трећег питања, Мрдаљ предлаже да се оно односи на поделу канала РТС – први канал да иде режиму, други опозицији. Али, тиме можда само јачамо партијску димензију власти, што је у супротности с иначе одличном Мрдаљевом идејом да се на бирачком листићу, на следећим изборима, налазе само имена кандидата, а не и странака. Јер, „ако гласачи не препознају кандидата по имену и презимену, то значи да то није добар кандидат“.

Стога, као треће питање пре би можда ваљало поставити: „Да ли сте за то да се врати слободан приступ политичким досијеима из служби безбедности 1945-2025“. Тај приступ је био могућ једно краће време, након 5. октобра, а онда су досијеи били поново закључани. Наш садашњи политички, па и интелектуални живот оптерећен је оптужбама да овај или онај јавни делатник ради за режим, или да је некада радио за који од претходних режима. То је већ достигло димензије једне ружне параноје. Зато би такво отварање досијеа свакако помогло прочишћавању и оздрављењу нашег јавног живота.

Наравно, долазило би у обзир и неко другачије усмерено треће питање, о коме ваља чути глас народа – рецимо, „Да ли сте за то да се укину јавни извршитељи?“, или нешто слично. А могло би и без трећег питања, јер су прва два суштински довољна: прво као операционализација студентских протеста, а друго као постављање демократског система на здраве основе.

Оваква излазна стратегија могла би одговарати студентима. Они би се, с постизањем договора о референдуму, вратили у наставу, те не би изгубили школску годину, али би остали важан политички фактор. Надзирали би есенцијалне институционалне процесе, тако што би у њима и даље активно учествовали.

Таква излазна стратегија могла би одговарати и власти. Ако је збиља спремна на извесно попуштање (компромис) – а свако другачије опредељење води „Бакићевом решењу“ (јурњави по улицама и пливању по Сави) – ово је путања која од њих не тражи превелике жртве.

У последњем тексту о протестима, наиме, указао сам на то да да је корен незадовљства текуће средњокласне побуне заправо неподношљива корупциона рента. За напредњачки естаблишмент, међутим, пристанак на референдум мање је болан корак од стопирања корупционе ренте – на шта они, после 13 година практиковања, вероватно тешко могу себе да натерају.

Напредњачка ароганција долазила је највише од њиховог досадашњег политичког успеха. Ни Милошевић, после 1992, није тако потпуно господарио Србијом, као они 2017-2024. (држећи све полуге власти, од општина, до председника републике).

Али, с тим начином владања је завршено. Што пре то схвате, окану се надутости и пређу на склапање компромиса као саставног дела парламентарног живота, већи су им изгледи да продуже сопствени век политичког трајања.

Јер, као и у свим другим стварима, тако и у политици – охолост свагда претходи суноврату.

(Искра, 07.03.2025)

Чланак Слободан Антонић: Охолост претходи суноврату се појављује прво на Покрет за одбрану Косова и Метохије.

Ово чему данас присуствујемо првенствено је побуна средње класе – студената (о њима као средњој класи писао сам овде), просветара, културних и медијских радника, ситних приватника – од таксиста до зубара, као и дела више средње класе – превасходно оних који су фрустрирани својим положајем у расподели економске и друге моћи.

Главни извор њиховог огорчења свакако је корупција, коју један део средње класе доживљава као кључну кочницу за бизнис којим се бави, док је други види као тешку канцерогену аномију друштва у ком живи.

Узмимо само случај недавно ухапшене Драгане Сотировски, чланице актуелног Председништва СНС-а и доскорашње градоначелнице Ниша (2020–2024). Њу у Нишу зову “комшиница”, јер наводно има толико станова да је комшиница с пола града.

За градоначелника је дошла с места начелнице Нишавског округа, а тада је већ била власница четири стана. Колико сада станова има сазнаће се ваљда на суду, али испод вести о њој интернет коментатори су додавали да она, осим више нишких, наводно поседује и стан у Грчкој, у Бечу, па чак на Флориди (рецимо, овде и овде; ове тврдње се, такође, шире и  твитером и фејсбуком).

Главни извор фрустрације за нишке предузетнике је њена наводна “тарифа” за грађевинске дозволе, која се кретала од 70.000 до 100.000 евра по згради (исти извори) – што би требало да објасни како је за само један мандат успела да акумулира толику имовину.

А извор фрустрације за службеничку класу је дрскост и лицемерство целога система – јер је управо Сотировска, својевремено, свечано отворила нишку канцеларију Агенције за спречавање корупције, уз усклик да се “градска власт не плаши испитивања корупције”.

Такво изазивачко држање произвело је само бес и подсмех, што се може видети из коментара ове вести попут “Козе највише воле да чувају купус“, “Ха-ха, па шта онда она ради на слободи?” и “Не, не, није виц!”.

Добро је уочено да су често најљући демонстранти у актуелним протестима “припадници урбане средње класе који однедавно себи могу да приуште летовање на Халкидикију, скијање на Копаонику и пролећне обиласке европских метропола”. И доиста, у односу на доба пре СНС, стандард средње класе је несумњиво порастао.

Просечна плата – показатељ који добро гађа средњу класу (док је медијана свакако бољи индикатор за ниже класе) – у децембру 2011. била је 43.887  динара, а у децембру 2024. је 108.312 динара. То је номинални раст од 147 одсто. Ако одбијемо инфлацију од 81 посто, остаје раст од респектибилних 66 одсто.

Али, бољи стандард нема везе с класном огорченошћу. Наша тржишно продуктивна средња класа озлојеђена је што, поред мноштва такси, дажбина и пореза, мора још да плаћа и коруптивну ренту. А наша службеничка средња класа озлојеђена је што их систем непрестано прави будалама, између осталог и приказујући озлоглашене корупционаше као борце против корупције.

У том смислу је неважно што се испоставило да је надстрешница пре пала због нехата, него због корупције. И нехат се доживљава као колатерала у систему корупције, у коме влада општи грабеж за личном добити, па нико нема времена да озбиљније ради свој посао, већ се све завршава по принципу “нема везе” и “неће ваљда”.

Што се тиче самих протеста, за које смо већ рекли да су идеолошки плуралистички, а организационо полиархијски, после Ниша они улазе у нову фазу – која можда може бити и завршна.

У Нишу су прошлог викенда били и мој син студент с девојком, затим пар наших кућних пријатеља, као и породични зубари (треба ли да кажем којој класи сви они припадају) – и сви су се дивно провели. Напредак у односу на Нови Сад свакако је било одсуство контроверзних говорника, попут Кесића, Обућине и Ивановића (па и у односу на Аутокоманду – Бакића).

Али, прочитан је “Студентски едикт” и усвојен тако што су “учесници протеста, након читања, почели да праве буку уз повике ‘пумпај, пумпај’, звиждуке, пиштаљке и навијачке трубе“.

За ово штиво је у недељнику “Време” одмах речено – с типичном малограђанском афектацијом – да је “без икаквог претеривања историјски документ“, “сродан (америчкој – С. А.) Декларацији о независности“, “документ толико универзалан да би га, од речи до речи, потписали и Димитрије Давидовић и Џеферсон, кнез Михајло или Черчил, Коча Поповић, Маргарет Тачер, Џон Кенеди или Зоран Ђинђић” (!).

Тврди се да се Едикт залаже за промене “које би неминовно Србију вратиле у њено природно, европско окружење”, те да је он “још један доказ да сви мислећи умови размишљају на сличан начин” (sic!).

Али, ја очигледно не спадам у те “мислеће умове”, јер Едикт видим као тек мешавину неолибералног општеместашења (“Слобода је темељ нашег демократског друштва” и “Универзитети морају бити независни центри изврсности”), средњокласног вапаја за меритократијом (“Србија у којој стручњаци нису потцењени”) и сањарија о Rechtsstaat утопији (“Залажемо се за државу у којој закон представља врховни ауторитет”) – што је све реално могуће на Св. Никада у било којој капиталистичкој (полу)колонији.

Посебно ми је засметао емоционални регистар овог штива, од неукусне адорације младости (“Млади су показали да нису само наследници Србије, већ њени уставобранитељи”), до театралне и епистемолошки дефектне мисија-визија реторике (“Србија није скуп подељених интереса, већ заједница грађана који деле визију будућности”).

По томе ме је овај спис неодољиво подсетио на ЛДП “Повељу слободе” (2007) и њене либерашко-ситносопственичке фразе – “Слободни смо пред сваком традицијом”, “Слободни смо да живимо како желимо”, “Слободни смо пред државом”, “Слободни смо у стицању личног богатства” – као и на њен визија-мисија егоизам: “Желимо да створимо друштво грађанки и грађана способних да остваре визију модерне Србије, поштујући принципе утврђене нашом вољом као израз наших потреба и наших очекивања”.

ЛДП је био странка фрустриране ситне буржоазије (о томе сам писао овде 28-42), па су такви били и њени програмски документи. Извесна слична класна фрустрираност, мада доста нижег интензитета, избија и из нишког Студентског едикта. Но, наш садашњи студентски покрет је полиархичан, због чега, срећом, постоји веома ограничена универзална обавезност програмских докумената, укључив и овај Едикт.

Међутим, око студентског покрета од самог почетка круже идеолошке хијене, које су сада почеле и да му се приближавају. Њега нису покушали да злоупотребе Несторовић, Народна странка, Двери или пак “десни интелектуалци”. На томе су све време радили “Проглас”, “Став”, “Свиће”, Грухоњићев “Слободан универзитет” и остале атлантистичке фортификације.

Срећом, “није успело ‘сједињавање’ екстремно прозападних опција са студентима”.

Тако се пленум студената Филозофског факултета у Београду оградио од самопроглашене Анкетне комисије – која је толико пуна компромитованих атлантиста да се у њој нашао чак и ментор Грухоњићевог опскурног доктората (овде 41-42).

Ово ограђивање је коинцидирало с нападом “Пешчаника” на студенте, чији колумниста, такође универзитетски професор, једно раније ограђивање пленума Филозофског факултета у Београду од “злоупотребе елана студената” избором говорника у Новом Саду, назвао “саопштењем неостаљинистичке пропутиновске и прокинеске фракције ФФ у Бг, које као да је писао Спутњик или Russia Today” (?!).

Овај колумниста “Пешчаника” такође је негодовао због гостовања Кустурице на Правном факултету у Београду, јер је реч о “човеку који директно подржава режим Владимира Путина”. “Оградили сте се од Кесића, али Куста је ok?” – читамо у његовом тексту на “Пешчанику”.

Исти аутор се из све снаге бунио и зато што “студенти ФПН пружају подршку хулигану који је погинуо у нападу на америчку амбасаду 2008” (реч је о Зорану Вујовићу) – питајући се још и “откуд Београдски синдикат као soundtrack протеста” и “откуд верски симболи једне религије на протестима”, када истовремено “нико на протест није донео чак ни заставу дугиних боја” (на том месту сам се расплакао).

Други аутор “Пешчаника” пак упозорава да је “борба за душу студентског покрета почела”, забринут што је “на челу колоне која је из Бора стигла у Зајечар ишао младић са крстом у подигнутој руци, док је свештеник иза њега кадио по окупљеним грађанима”, те што су “смедеревски матуранти, стигавши у Малу Крсну, прво отишли у локалну цркву по благослов“.

Секундирао им је и коментатор “Времена” тврдњом да су горући проблем “листе гостију позиваних да говоре на факултетима, на којима су веома често десничарски екстремисти са недвосмисленим антиевропским ставовима”.

Такође је ових дана и приметно појачан притисак на студенте да прихвате прозападну опозицију као равноправног партнера у протесту, и то у тренутку када је студентски покрет на прекретници – да ли прећи на излазну стратегију или наставити с блокадом и демонстрацијама.

Но, наставак може имати смисла само ако се очекује проширење класне базе протеста, односно прикључење макар дела нижих класа. Милошевић је пао тек с побуном колубарских рудара, па би неки такав симболички догађај вероватно задао смртни ударац режиму.

Али и без тога, с овако незадовољном средњом класом ни један режим нема перспективу. Како би опстао, он мора да промени неке базичне елементе функционисања – пре свега да сузбије неподношљиво нараслу коруптивну ренту.

Само, има оно: “Што је дикла свикла.” Тешко је тога се одрећи, а не да ни сопствена класно-компрадорска детерминанта. Јер, класа одређује и оно од чега бежимо, и оно чему тежимо…

(РТ Балкан, 04.03.2025)

Чланак Слободан Антонић: После Ниша се појављује прво на Покрет за одбрану Косова и Метохије.

Тако у недељнику “Време” читамо наслов: “Декларација о Војводини: одбрана од измишљених сепаратиста“. Наравно, никакви сепаратисти нису измишљени. Они и те како постоје – о чему сам писао овде, овде или овде. Али, стављањем приче о војвођанерском сецесионизму у садашњи контекст, није ли омогућено негирање да такав политички пројекат уопште и постоји, као и безобразно исмевање отпора против њега?

Сама Декларација, премда садржи много тога важног и тачног, нажалост, пропушта да укаже и на опасност непрекидних захтева за интернационализацијом “војвођанског питања”. А то је суштински моменат ако неко стварно жели да актуелни средњокласни бунт, како се то покушава и са званичног нивоа, постави у оквир обојених револуција – код којих подршка Запада превратницима управо конституише појаву.

Не смемо заборавити да је, још у септембру 2013, Јелко Кацин, званични известилац Европског парламента за Србију, у Бриселу објавио: “Сада је прави тренутак за отварање питања уставног и законског уређења аутономије Војводине“. Ово је изазвано, између осталог, предлогом Декларације о заштити уставних и законских права АП Војводине који је покрајинска управа Бојана Пајтића исте године поднела скупштини АП Војводине.

У поводу те декларације активирали су се и “непостојећи” сепаратисти, па је Јања Беч Нојман, чувена Грухоњићева геноцидолошкиња, умилно изјавила: “Војводина мора да се одвоји од Србије или ће нестати!“

Срећом, одлукама Уставног суда и доношењем новог Статута АПВ (2014) покрајина је враћена у оквире строге уставности, а непопуларна и корумпирана Пајтићева управа ускоро је свргнута, те се Кацинов план о “отварању питања Војводине” није остварио.

Међутим, то не значи да је идеја интернационализације “војвођанског питања” сахрањена.

Још увек је на снази резолуција Европског парламента у Стразбуру, од 29. септембра 2005, којом се од Србије захтева да Војводини “врати аутономија какву је имала до 1990. године“. Но та “аутономија” укључивала је посебан Устав за Војводину, односно законодавну, судску и извршну власт, полицију и службу безбедности – што, строго узев, имају само државе.

Тако је Европски парламент заправо захтевао претварање Војводине у парадржаву, а Србије у конфедерацију Војводине с остатком Србије. Кацинов позив из 2013. био је, наравно, потпуно на трагу апела из 2005. да се Војводина врати у уставно стање из 1974, “ојачано за једно мало право на самоопредељење”.

Али, Декларација о Војводини изгледа да није смела, или није желела, да проговори ишта о овоме, како се случајно не би увредили наши европски пријатељи. Јер, догма о “путу у ЕУ” као да и даље доминира нашом државном реториком, па чак и у Декларацији налазимо ону бесмислену данак-реченицу: да је “Војводина израз европских вредности” (!?).

Ипак, више срећних околности довело је до потискивања “војвођанског питања” на политичку маргину: од истрошености Чанковог наратива и његове интересне колаборације са званичним Београдом (која је у очима заклетих војвођанера компромитовала његову причу), преко администрације Игора Мировића (2016-2024) – а која у националном смислу није била несолидна – затим напредњачке коалиције са СВМ, па све до изградње брзе пруге између Београда и Новог Сада – што је можда више урадило на интеграцији ових административних и културних средишта од многих политичких декларација.

Стога је и пројекат “војвођанске нације” – који су од Чанка преузели Грухоњићеви сведоци – доживео (тренутно) неуспех: између пописа 2011. и 2022. број оних који су се изјаснили као Војвођани пао је са 28.567 на тек 9.985.

Још један срећни моменат био је и рат у Украјини који је Запад очигледно на путу да изгуби. Али, да се десило обрнуто, ко зна шта би било. Вејн Мадсен је још 2015. године објавио чланак “Војводина – следећа бриселска лажна држава“. У њему је тврдио да је, након Мајдана, Викторија Нуланд – тадашња заменица државног секретара за европске послове “спремна да покрене рат за независност Војводине”.

“Ако Украјина буде на неки начин модел за оно што Нуландова и њени неоконзервативци планирају да ураде са Војводином”, писао је Мадсен, “то ће бити етничко чишћење покрајине од Срба и стварање државе отворене за западне нафтне и гасне компаније”.

“Као што је Косово отето од Србије да би се олакшао пролаз Трансбалканског гасовода и како би САД обезбедиле сталну војну базу у Бондстилу”, тврдио је Мадсен, “независна Војводина требало би да осигура за НАТО расположиве ресурсе нафте и природног гаса у Банату, а да се плодни слив Дунава искористи за производњу генетски модификоване хране. Као и Украјина, Војводина је мета западног војно-комерцијалног комплекса за експлоатацију нафте и гаса и Монсантовог агробизниса”.

Руси су, међутим, покварили планове Запада с Украјином, па онда узгредно и планове с “малом Украјином на Дунаву”. Трамп је пак, у међувремену, кренуо да расклапа макар део машинерије за сатирање здравог разума, која је највише штете нанела “политиком (измишљених) идентитета” – што све може погодовати даљем потискивању “војвођанског питања” на друштвене маргине.

Међутим, малициозни пропагандни напади на Војвођанску декларацију могу као резултат имати десензибилисање јавности за хибридне акције етноинжењеринга и институционалног редизајнирања “аутономије” Војводине. А то отупљивање јавности – кроз подсмех и пропагирање толеранције за идентитарске екстремисте – непрестано је на делу.

Када се неко од коментатора ужаснуо због залагања Ане Лалић за стварање “нације Војвођана“, Слободан Георгијев је на то скочио: “Шта теби смета да неко формира војвођанску нацију”, упитао је. “Како то тебе угрожава?”

Наравно да угрожава, јер је то већ добро познати корак – који смо већ неколико пута искусили приликом производње синтетичких нација (од Муслимана до Монтенегрина) – ка цепању интегралног етничког ткива српског народа.

Стога, ако ће се већ допуњавати Декларација у Скупштини, можда не би било лоше ставити у њу и изричито одбијање да се о Војводини разговара било где другде осим у Београду и Новом Саду – поготово у светлу најновијег настојања Министарства иностраних послова Немачке да нам придикује о нашим унутрашњим политичким споровима.

Такође, морамо бити свесни да с усвајањем Декларације у Скупштини озбиљан рад на демонтирању пројекта војвођанерског етноинжењеринга тек започиње. То морају да знају првенствено Срби северно од Саве и Дунава. Као што је лепо рекао Бранислав Ристивојевић, један број Срба прихвата и идентитет Војвођанина чисто из комшијске љубазности, или пак реактивно, из отпора некад доиста немогућој београдској ароганцији.

Али, “чак и они који су имали дилеме око свог идентитета, у логорима су научили шта су. Ви бисте да будете Војвођанин, али они вас ставе у Јасеновац. Чак и кад о себи не мислите да сте Срби, они вам објасне да јесте“.

Зато се мора мислити три корака унапред, а не само данас за данас. Јер, колико пута треба да нам се деси да од миша постане чудовиште које пола наше куће прогласи за своју?

(РТ Балкан, 18.02.2025)

Чланак Слободан Антонић: Муке с Декларацијом се појављује прво на Покрет за одбрану Косова и Метохије.

Пишући текст “Ником не бити корисни идиот” пошао сам од грешака које сам и сāм правио као млад – уз жељу да подстакнем оне који су данас млади да буду, како се то већ каже, “мудри као змије и безазлени као голубови” (Мт 10, 16).

У међувремену, извршена је доста јасна и вишеструка диференцијација у слици о протестима. Насупрот својском настојању атлантистичке пропаганде да студентски протестни покрет прикаже као свети монолит – објекат општег и обавезног јавног култа – у исто време настојећи да га подвргну свом теледириговању, покрет се показао као животна, вишеспратна и плурална структура: динамичка сложевина коју није баш најлакше разумети, а такође ни контролисати.

Најпре, очигледно је да у покрету постоје два спрата. На доњем су студенти, који су огромном већином патриотски опредељени – у елементарном смислу тих речи. Са скупом на Аутокоманди имали смо наново не само мноштво српских застава и ћириличних парола, већ је и један одличан хор, који је од срца отпевао светосавску химну.

На сцени је напросто поколење које је другачије социјализовано од побуњеника из деведесетих, или с почетка двехиљадитих. Ти људи су расли у Србији, не у Југославији, њима је химна “Боже правде”, не “Хеј Словени”, тако је и са заставом, и са вером, њима Запад није бог, њима “тржиште” (читај капиталистички олигопол) није Еден…

Зато се њима много теже манипулише него с побуњеницима из деведесетих – данас нема ничег што би личило на “Отпор”, тог атлантистичког Осмог путника петооктобарске “револуције”. Зато је за студенте потпуно природна ствар српска застава с државним грбом, немају проблем ни са заставом “Нема предаје”, али су поприлично скептични према застави ЕУ – на ужас овдашњег медијско-културњачког естаблишмента, који је до сржи западноцентричан, и којим и даље владају југобабе.

Но изнад тог “студентског” спрата налази се организационо-медијски етаж на коме се врши јавно форматирање покрета. На њему већ делују сасвим друге силнице од оних које су доминантне у бази. То се лепо види по програму и говорницима који се намећу студентима – на Аутокоманди Бакић, а у Новом Саду Обућина или Кесић.

То са говорницима има занимљиву динамику. Бакић је не само вређао патријарха, већ и Цркву, а ипак, примећују многи, није био отеран с говорнице. Међутим, неки студенти ми кажу да су били затечени, и њим као говорником, а и оним што је говорио. Зато су на својим “радним групама” тражили да се програм доставља унапред. И зато су листу говорника за Нови Сад одмах расејали по друштвеним мрежама, те је, за разлику од Аутокоманде, унапред доспела у јавност.

Тако је и дошло до саопштења да “пленум Филозофског факултета (у Београду) осуђује злоупотребу елана студената”, те је “због бојазни од уплива опозиционих актера, активистичких организација и сличних групација, одлучио да се дистанцира од двадесетчетворочасовне блокаде Моста слободе”.

Зато је публика у Новом Саду тако шаролико дочекала и коментарисала говоре “брбљивих лакрдијаша који убијају истину” – што није могло да се сакрије у преносу, а поготово се није могло спречити ширење по друштвеним мрежама. Тешко да ће после тога моћи да се понови слична екстремна идеолошка једнообразност, као што је то забележено у Новом Саду.

С друге пак стране, и у оквиру самог студентског покрета већ је приметан различити тон факултетских пленума или њихових гласноговорника.

Група студената с Филозофског у Новом Саду направила је онај жалосни изгред у Матици Српској – који говори не толико о слабом базичном васпитању те “деце”, колико о малигним амбицијама њиховог идеолошког патрона. Уследио је крешендо Динкових сведока, који су одмах оптужили РТВ да “лажним извештавањем о инциденту у Матици Српској подстиче насиље над студентима” (?!), е да би затим с апсолутним правом захтевали смену председника Матице.

Један скрибент с “Аутономије инфо” чак је самоуверено затражио укидање Матице – јер “Србима је Матица била потребна све док су живели у Угарској, али након одлуке о присаједињењу она постаје сувишна – (…) не видимо чему би Матица сада требала да служи, сем да буде упориште национализма и конзервативизма“.

И “Пешаник” је искористио прилику да оптужи председника Матице да се “због политичке моћи одрекао свога књижевног ‘Ја’, а самим тим и људскости” (?!), затим целу управу Матице да је “фалангистичка” (?!), и на крају саму Матицу “да је у међувремену изгубила културна својства”, те да “више не постоји” (?!). Председнику Матице је чак љубазно обећано да након победе револуције “неће заслуживати ни да цепа карте у јавном тоалету на Железничкој станици у Новом Саду”.

Међутим, ови идеолошки чизмаши – којих се ваљда не би постидео ни Ђержински – ипак су наишли на негодовање “студената Правног факултета у Новом Саду који блокирају рад те институције”. Они су упад на Светосавску академију у МС назвали “самовољом појединих студената”, односно “самоиницијативном акцијом појединих колега”, уз позив “да све битне одлуке које се тичу даљих токова блокада и протеста доносимо заједно на Пленумима, никако самоиницијативно”.

Још раније студенти Правног факултета у Београду саопштили су: “јасно и недвосмислено се ограђујемо од свих активистичких група и невладиних (НВО)”, те да “њихови чланови не смеју бити промовисани као представници студената – свако даље њихово гостовање у медијима у име студената, сматраћемо злонамерним“.

Пажљивији посматрач уочиће, дакле, да међу факултетским пленумима у Београду постоји разлика – између, рецимо, ФДУ, Филозофског и Правног. Бакић је, после санкилотског говора на Аутокоманди, позван као гост на ФДУ. Тамошњи су се “студенти у блокади” одмах радосно похвалили штивом што су га добили од свог госта: упутством за постреволуционарно јахање неистомишљеника. Нисам уверен да би оваква “духовитост” имала прођу на београдском Правном, а богами ни на Филозофском факултету.

И тако, да бисмо могли да разумемо дешавања, а онда и да у њима рационално учествујемо, морамо се ослободити тзв. наивног перспективизма, када друштвене сложевине видимо као какав хомогени блок – “држава”, “свет”, “наука” – пропуштајући да разликујемо саставнице, односе, актере и њихове коалиције…

Студентски покрет 2024/2025. таква је једна хетерогена структура, где на једном крају имате радосни пријем Јездићевог Милутина или Београдског синдиката по препуним аулама српских факултета, а на другом крају имате професорку из Динковог јата која чита “Студентску заклетву“, услед које вам, због навале сусрамља, изгоре обрве и трепавице.

Један млади човек је на такође младом порталу написао “да би најдалековиднији чин био уклањање перформативног симбола ‘крваве руке’ – чиме би декларативно престали да идемо широким путем на који нас туђа памет наводи“. Он је предложио да се за слоган покрета узме “Нема предаје!”,  “порука која је у својој уставној димензији потпуно у складу с легалистичким захтевима протеста”.

“Узвикујући Нема предаје!”, наглашава он, “плашимо све злонамерне духове привучене нашом неосвешћеном слабошћу и успостављамо везу с непресушним резервоаром снаге свих наших претходника који су у подвигу живот и смрт посветили нашој заједничкој борби да будемо овде и сада”.

У ком правцу ће се даље кретати студентски покрет остаје отворено питање, али најважније је само једно: не дозволити да нам државом завладају они који је мрзе.

(РТ Балкан, 04.02.2025)

Чланак Слободан Антонић: Студентски покрет – између заноса и сусрамља се појављује прво на Покрет за одбрану Косова и Метохије.

 

Није лако бити данас јавни интелектуалац у Србији. Јавност је подељена у два непријатељска табора, страсти су узавреле, мржња кипи на све стране. Штагод човек да каже, макар и најразборитије, једна од страна ће га клеветати и мрзети, а друга страна ће га хвалити, што не значи да ће га и мање мрзети.

Реагујући на моје залагање да се грешке са “револуцијама” из прошлости не понове, колега с факултета, Јово Бакић, јавно ме је оптужио да сам човек режима. “Не може Слободан Антонић да објављује у страначком часопису ‘Напредак’, а да не буде део напредњачког режима”, био је његов крунски доказ.

 

Тај наводно страначки часопис је стандардни научни часопис, а моје “објављивање” је један текст за пет година – мада ми је жао што нисам објавио и више, јер је реч о квалитетном научном часопису, с врло добрим прилозима и угледним ауторима.

 

Али, код нас се безобразно, под видом идеолошке исправности, покушава у науци увести принцип политичке дискриминације аутора и часописа (о томе сам писао овде 69-115), па се онда то још повратно користи за јавну дефамацију.

Какве су то глупости да се неко ко је написао преко стотину текстова критике режима на основу једног објављеног текста у научном часопису – јер, у науци нема “страначких” часописа, већ само научних и ваннаучних – сврстава у режим? По тој истој методи, Бакић би се могао приказати не као део, већ као стуб режима.

Нисам ја одлазио Вучићу на канабе у зграду владе, на састанак у четири ока, да ми показује досијее политичара и компромитујуће фотографије – већ мој уважени колега. И шта сад, шта се из тог може закључивати о Бакићу, какве генерализације се могу правити? Немојмо да се служимо таквим средствима.

Али, то је све само израз жарке жеље да се дискредитује сваки другачији поглед на наше друштвене и политичке прилике – поготово ако тај поглед наилази на извесну пажњу јавности. Дозвољена је само строго бинарна подела: ми анђели, они демони, сви који тако не мисле су продане душе.

Сличну дисквалификацију доживео је и апел групе од стотинак наших интелектуалаца за српски пут изласка из кризе, који сам и ја потписао. Одмах је смишљена, а онда и вешто раширена, клевета да су “Српски пут основали Вучић, Додик и Порфирије” (sic!).

Колега Бакић има чувену тезу да су Срби дебили: “Ми имамо о-о-озбиљне проблеме. Ти озбиљни проблеми су овде (показује на мозак). Тестирање интелигенције у Европи говоре да је Србија само испред Црне Горе и Албаније. То је квоцијент 89, што значи испод онога што је просек за човека. Већ улазимо у домен дебилитета! Као социолог сам увек склон да тестирање интелигенције узимам с резервом. Али, ако повежете квоцијент интелигенције с дешавањима у привреди и у друштву онда видите да то заправо можда и није бесмислено. Ми морамо да видимо у глави нашој шта је.” (овде,  56:33-58:08; овде)

 

Па ако су Срби стварно дебили, онда ће наравно поверовати у овакве и сличне измишљотине. Ми смо у сред беспоштедног пропагандног рата, где се сва средства, укључив и најнижа, користе не би ли се дискредитовали не само политички противници већ и свако ко се види као могући конкурент.

 

То се дешава на свим странама, па онда, рецимо, медији и актери који подржавају ПроГлас бескрупулозно нападају људе који су на њиховој страни само зато што су “националисти”, јер мисле да они кваре студенте и превише утичу на студентски покрет.

Н1 је Даницу Црногорчевић, која је подржала студенте, назвала “певачица са националистичким репертоаром“, Аутономија.инфо објављује гнусан текст против професора Ломпара “Кроз снајперски нишан српског становишта“, а “Данас” поклања целу страну Душану Теодоровићу за његов рад: “Мило Ломпар је за будућност Србије опаснији од Шешеља” (18-19.1.2025, стр. 12).

“Српски националисти” им никад нису добри, макар лично смакли Вучића. Јер, они су српски националисти – има ли од тога ишта горе? Оно што сам прошли пут написао за СПЦ важи и за “српске националисте”. Ко мисли на изборима да смењује режим, тај не сме да од њих прави непријатеље – без њих нема натполовичне већине на изборима, то је ваљда свакоме јасно.

Али, део опозиције је и позив да се поштеним изборима разреши криза прогласио потајничким радом за режим. Зато смо у пат позицији: власт чека да се протести угасе сами од себе, а опозиција сања генерални штрајк који ће да обори режим.

Нереално је и једно и друго. Зато смо у опасности да упаднемо у спиралу насиља. На гажење студенткиње у Београду, у Новом Саду су “активисти покрета Браво полупали излог СНС“. Шаљу се поруке типа: “ако дође до насиља, за њега ће искључиво бити одговорна власт“. Да ли?

Наравно да нарасли протестни покрет укључује широки идеолошки спектар актера, и да се он тешко може редуковати само на једну, прозападну (“Н1-Нова.рс”) опцију – јер би тиме неминовно престао да буде покрет. Али, то што је покрет у основи плуралистички, не значи да се, што се иде више према врху, не води огорченија борба за преузимање контроле.

 

 

“Овај друштвени покрет је потребно каналисати и политички артикулисати“, чује се жал идеолошки јасно профилисаних актера због опасне протестне спонтаности. Борба око контроле види се и на симболичком нивоу.

На протесту испред Уставног суда било је много српских застава. Онда је уследило саопштење: “Ми, студенти у блокади, желимо да се јасно и недвосмислено оградимо од свих екстремистичких организација и националистичких обележја која су се појавила током наших протеста. Присуство њихових застава и транспарената у првим редовима протеста није у складу с нашим вредностима и циљевима”.

“Шта, сметају српске заставе?”, многи су се запитали – поготово јер је Н1 ову вест илустровао фотографијом студенткиње која високо вије српску државну заставу (?!). Због тога је, затим, уследило допунско саопштење “студената у блокади”, у коме се каже да се оно претходно не односи на “Уставом загарантоване симболе српског народа”, а на мрежи се појавила и фотографија спорне заставе – једне једине.

Но свеједно, на следећем протесту испред РТС, када је било двоструко више људи него испред Уставног суда, већ је било приметно знатно мање српских застава…

Како ће даље прилике да се развијају ваља пратити и оцењивати. То и јесте главни “борбени” задатак јавних интелектуалаца. Јер, као што каже Џорџ Орвел: “Да бисмо видели оно што нам је пред носом, потребна је стална борба“.

 

 

У тој борби, а поготово у овако заоштреним околностима, расте и искушење за интелектуалца да се укључи у политику. И један Слободан Јовановић се под старе дане, када је отаџбина нападнута, морао одати политици.

Међутим, у томе има једна противуречност: док политичар, у изборном поретку, гледа да заступа ставове који су најпопуларнији, који су најближи што ширем кругу бирача, јавни интелектуалац мора да износи оно што види макар у томе био сасвим усамљен, макар због тога привукао само негодовање и гнев.

Зато је мишљење јавног интелектуалца често непопуларно, зато он често мора да иде против струје: кад народ спава он га буди, кад се раздражи он га уразумљује.

 

Наравно да се чак ни око овога не морамо сложити. Али оно што је најважније за све актере, поготово у овако заоштреним приликама, остаје ово: не ући у гнев и мржњу, не варати себе и друге, и не прозлити се.

 

(РТ Балкан, 21.01.2025)

Чланак Слободан Антонић: Кад народ спава будити га, кад се раздражи уразумити га се појављује прво на Покрет за одбрану Косова и Метохије.

Наравно да је ову љубазну поруку одмах, сав срећан, пренео и Грухоњићев портал Аутономија инфо.

Оваква врста комуникације – коју очигледно подржава редакција листа Данас – недвосмислено показује жељу не само да се ућутка другачије мишљење, већ и да се његов носилац дехуманизује и искључи из јавности.   

То баш неће ићи тако лако, јер намеравам да наставим да радим оно што је и дужност сваког јавног интелектуалца – објашњавати и упозоравати.

А свако ко хоће да ућутка глас који позива на већу употребу памети и трезвености, тај заправо хоће очи да нам ископа, а народу слепачки штап у руке да стави.

Такав народ завршава као робље или гробље. То никако не може да буде.

Температура се пак диже инсистирањем на манихејској дихотомији “студенти” или “Вучић”. И свако ко одмах и безрезервно не каже “студенти” проглашава се Вучићевим скутоношом, или се пак затрпава фекалијама (као мене Данас).

Али, то је неразумно чак и са становишта “добро схваћеног интереса” опозиције. Рецимо, зато што одмах није рекла “студенти”, на луксембуршким медијима сатанизује се Црква. То није ништа ново за атлантистичку пропагандну машинерију. Али, у овом часу – какав аутогол.

Тако на Н1 иде емисија која је најављена овако: “Гости Н1: упозорење СПЦ уместо подршке студентима, патријарх се крије иза скута власти”. У емисију су позвани осведочени непријатељи и мрзитељи Цркве, да је руже и клевећу како, ето, не подржава студенте, јер се СПЦ “продала” Вучићу.

Гости су свесно бирани баш тако да се добије само овај одговор и ниједан други. Јер, један од учесника ове одвратне емисије већ се раније био прославио истим дискурсом. Наслов у Радару: “Слободан Саџаков: СПЦ жели да задржи привилегије, зато ћути“. О, зашто ја немам овакву памет?

А сада размислите – ако збиља желите промену, ону коју и народ хоће, да ли треба да имате Цркву за себе, или као непријатеља? И ко је скинуо Мила после 30 година – опозиционе странке и опозициони медији, или Црква?

Заправо, докле год да пљујете Цркву нема промене. Или бар не онакве какву народ жели – да се сруши корупција и да се нормализује политички живот. Али, можда то и није она промена коју хоће Н1, Данас, Радар и остали транзистори атлантистичке пропаганде…

Управо је о томе, изгледа, овде реч. Њима не треба демократска промена већ улично обарање режима, хаос у коме ће политиком завладати они из опозиције који су најорганизованији и с најбогатијим ресурсима – а то су НАТО актери. Зато дискредитују и ућуткују сваког ко се позива на разум и мирно разрешење кризе.

А Црква управо то ради. Погледајте Божићну посланицу Патријарха: “Црква не осуђује, не дели, не прави разлику међу браћом, него (…) све позива на мир и заједницу љубави. Не заборавимо да мноштво несрећа, сукоба и ратова започиње дехуманизацијом ближњег, потирањем људскости другог људског бића. (…) Одустанимо од агресије и насиља као начина решавања проблемâ и несугласицâ! По сваку цену градимо мостове разумевања, љубави и мира – иако добро знамо да градитељи мостова неретко бивају каменовани са обе обале.”

Не, они неће мир – зато и каменују Цркву – они хоће да Србију гурну у грозницу, у ватру, у помамни плес (veitstanz), када више не одлучује разум већ заслепљеност, не памет већ страст и мржња.

У једном од програмских докумената НСДАП стоји: “Духовна узрујаност треба да се попне до те мере да човек постане способан за све” (овде 84).

Ти ловци у мутном, протуве и лактароши, управо то желе – да раздраже народ, да распале ирационалност и да врате друштво у прашумско стање.

Али, мислим да је паметнији део народа, из искуства 5. октобра, схватио да се улична револуција не завршава аутоматским успостављањем мира. Мир наступа тек с изнуреношћу и потрошеношћу, после мноштва грађанских сукоба и почињених грешака са дугорочним економским и политичким последицама.

Погледајте само, молим вас, те сомнабулне идеје које се јављају нашим НАТО-револуционарима. Јешић најављује чистку Новосадског универзитета:

“У овом тренутку се прави база наставника новосадског Универзитета (…) Ја сам рекао, људи, хајде да направимо ексел табелу, имамо оне зелене и црвене. Шта је ту лоше? Имамо базу наставника и сарадника које Покрајина плаћа. И сад ови зелени подржавају студенте, а црвени не. Само оно ‘дилит’ ове црвене – и довиђења! Немамо времена за губљење. Ми смо толико година изгубили, морамо брзо и ефикасно деловати.” (овде 43:49 и даље)

Човек заиста хоће да отпусти све професоре који су на његовом списку да “не подржавају студенте”. Јер, “студенти су ти због којих наставници имају посао” (45:18), те зато професори који их не подржавају: “само дилит, па иди ради у привреди – зашто мораш радити у образовању?” (45:30).

Питам се да ли тако треба тумачити и изјаву моје бивше ректорке, Иванке Поповић: “Професори који не разумеју важност солидарности и подршке студентима нису достојни свог звања“? Да неће можда Јешићев рецепт – “дилит” – да се примењује и на “професоре недостојне звања” на Београдском универзитету?

Да не помињем наслов из Данаса: “Забранила бих људима преко 65 година да гласају“, или пак “шаљиву” продају карата, на Твитеру, за јахање напредњака, након револуције, од Славије до Теразија (уз аплауз Биљане Лукић): “Мартиновић 470 динара, Ана Брнабић 250 динара, Јована Јеремић 20 динара, Карлеуша џабе, а за јахање Аздејковића добијате 1.000 динара…”

Неки људи се наравно шале, али НАТО револуционари су озбиљни…

И на крају, да одговорим само на једну примедбу која је дошла из патриотског табора. (Јер, безрезервна подршка студентском покрету/или не, постала је још једна тема око које се српски националисти гложе; а све након што смо се до истраге посвађали око: 1. досељавања; 2. вакцина; 3. три прста – састављена или растављена; 4. српски или србски; 5. ћирилица као једино, или као примарно писмо; 6. Карађорђевићи или Обреновићи, Тито или Дража…).

Мој некадашњи студент, уз све поштовање, примећује да је моја опрезност према бланко давању подршке антинапредњачкој револуцији погрешна, јер “након Вучића би могла да дође само нека коалициона влада састављена од про-ЕУ странака и неких националистичких странака које су опозиција садашњем режиму (…), само нека влада састављена од широке и идеолошки хетерогене коалиције – то значи да би то била влада компромиса“.

Међутим, проблем је управо однос снага у тој (прелазној?) “влади компромиса”. Суверенистички део опозиције тако је систематски раздробљен и са тако мало медијског утицаја да, уколико ствари оставимо такве какве јесу, он тешко да може бити више од пуког украса у таквој влади.

Коштуница је био победник над Милошевићем, обављао је функцију председника СРЈ, а његова странка је била популарнија од свих других странака узетих заједно (в. овде 92) – па ипак, он је с највећом муком успевао да обузда лудовања петооктобарских револуционара.   

Млађи људи се тога не сећају, али рецимо, “Милошевићеви новинари” не само да су тучени по улицама, већ је председник Суда части НУНС-а саставио читав списак новинара за које је рекао: “Када бих се ја питао, већина поменутих завршила би у затвору, или на вешалима, или би била стрељана” (Национал, 15. март 2002; нав. овде 129).

Зато је данас потпуно неразумно давати бланко чек било којем покрету, надајући се да ће се све ипак лепо завршити “владом компромиса” – поготово покрету који непрекидно настоји да преузму моћне атлантистичке снаге.

Као што сам већ објаснио на другом месту, најразумније решење садашње кризе јесте промена изборног система и организовање слободних и поштених избора. А то би могла да уради прелазна влада (са стриктно изборним мандатом), састављена из свих парламентарних странака, или пак од нестраначких стручњака.

Исидора Секулић је говорила (1913): “Има само један начин да се буде националан, а то је да се буде увек националан” (овде 39). Ја бих у овој јавки променио само једно слово: “Има само један начин да се буде националан, а то је да се буде увек рационалан”.

(РТ Балкан, 07.01.2025)

Чланак Слободан Антонић: Бити и националан и рационалан се појављује прво на Покрет за одбрану Косова и Метохије.

Први пут 1989. када се рушио социјализам, други пут 2000. када је обаран Милошевић, трећи пут 2012. када су обарани “жути”, и ево сада 2024. када многи мисле да је дошао крај напредњацима.

Признајем да сам прва два пута био лаковеран. Те 1989. имао сам 30 година и веровао да ћемо дати нешто од социјалне сигурности и друштвене једнакости, којих је збиља било у изобиљу, за широку јавну слободу, које је поприлично недостајало.

Завршило се тако што су нам одузете скоро сва социјална сигурност и једнакост, а добили смо мрвице слободе стегнуте у менгеле политичке коректности, лажних медија и корумпираних политичара. Дали смо скоро све за готово ништа.

Затим сам 2000. године имао већ 41 годину и мислио да је најважније да Милошевић оде, па ће све да крене набоље: Запад ће да нас прими у “породицу европских народа”, а Космет и друга питања решиће се “демократски”.

Али, Запад је отцепио Црну Гору, отргнуо Косово, деиндустријализовао Србију и од нас направио полуколонију. По други пут сам испао наиван (да не кажем нешто горе).

Но, научио сам лекцију. Трећи пут већ нисам више падао на приче “само да ови оду”. Одмах сам гледао ко треба да дође.

Од 2008. пажљиво сам пратио напредњаке, и од самог почетка критички писао о њима. На основу њиховог страначког понашања могао сам да предвидим шта ће радити кад преузму државу, а из њихових страначких медија ишчитао сам какве ће медије направити кад дођу на власт.

И тако, када су напредњаци потписали Бриселски споразум (2013), а многи у националној интелигенцији коначно “прогледали”, ја сам иза себе већ имао пет година стажа у критици напредњака и три књиге аналитичких текстова о њима (овде, овде и овде).

Стога сада, четврти пут, подучен искуством, не гледам само ко треба да оде, већ и ко се спрема да дође.

Наравно, неки актери су нови и о њима мало знамо – попут (скривених) вођа студентског протеста. Такође, сразмера спонтаног и пројектованог, током динамике догађања, непрестано се мења. Доста је непознаница, а на неке недоумице тренутно није лако одговорити.

Међутим, општи оквир дешавања је познат. Ту су медији који подржавају протесте, као и прозападне политичке странке. Познат је и друштвени оквир збивања, пре свега дубинске интересне (класне) претпоставке.

Све су то детерминанте које ће надаље снажно да делују на вође протеста и његове учеснике, штагод да они сада мисле. А знајући те детерминанте можемо штошта да наслутимо.

Најпре, медији који подржавају па и индукују протесте, како је већ лепо примећено, “увезали су антирежимско и аутошовинистичко становиште у мери да их је данас немогуће расплести” (овде 10; уп. 50, 174).

То је кључан моменат наше стварности. Ови “луксембуршки” медији, наиме, делују већ десетак година (од Закона о електронским медијима из 2014), и за то време успели су да “слепе” антирежимску, “антинационалистичку” и антипопулистичку причу.

Њихова главна мета напада је, наравно, био Вучић. Али, уз њега, није престајала ни баражна ватра на Цркву, “Порфирија Перића” и све остале знаке “српског национализма“. Створена је својеврсна “критичка култура”. У њој није проблем само корумпираност режима, већ и “српски национализам” – јер је он ту корумпираност наводно омогућио.

Овде је важно разумети да је мета оптужби за “српски национализам” био не само режим, већ много више обичан бирач, народ, тачније његови нижи слојеви, који су перципирани као главни Вучићеви гласачи. Носилац режима јесте био оличење зла. Али, већ у другом кораку, кривицу за то огромно зло делили су, такође, и нижи слојеви – којима диктатор, наводно, манипулише уз помоћ “српског национализма”. 

Ту већ на позорницу ступају класне предрасуде, па и класни интереси. “Луксембуршке ТВ” обраћале су се првенствено урбаној средњој класи, стварајући непрекидно поделу на “грађане” и “народ”. На једној страни налазили су се прозападни, урбани, светски и европски “грађани”, а на другој страни пропутиновски, примитивни и националистички “народ” – нижи слојеви који гласају за Вучића.

Та непрестано произвођена и дубока подела избија и данас, када се сви ови медији, баш као и њихови политички партнери, својски труде да придобију што више савезника и изван кругодвојкашке средње класе.

На пример, Биљана Стојковић (Дабрица), објашњавајући ових дана на Новој С разлику између студената који протестују и омладине СНС-а, нагласила је да су наши млади “некако светски”, а њихови “провинцијални” (овде 12:06 и даље).

Овај културрасизам није засметао ни једном од водитеља, који су иначе крајње “сензибилисани” на све врсте омашки и искакања из политичке коректности. То је зато што је класни презир према “провинцији” у овим медијима већ натурализован. Он је сада потпуно “природна”, утврђена дистинкција између статусно горњег београдског урбанлука и статусно декласираних “провинцијалаца” – као главног басена напредњачких гласова.

Уопште, десетогодишњим систематским деловањем ових медија створена је специфична класна политичка култура у којој антирежимски став аутоматски подразумева још и “антинационализам” (читај: инверзни национализам, аутошовинизам) и “антипопулизам” (читај: класни презир, елитизам).

А сада је дошао тренутак да се запитамо из које класе највећма долазе студенти. Када сам на првом часу вежби из Теорије друштвене структуре позвао студенте да процене сопствено класно порекло и затим га запишу на папирић, међу стотинак цедуљица које сам добио у само два случаја писало је “из радничке” или “из сељачке” класе.

Истраживање из 2012. међу нишким студентима показало је да свега 20,4 одсто њих има очеве који су радници или сељаци (овде 488).

Наши студенти су махом деца из средње класе. И само захваљујући томе што читава та генерација уопште слабо гледа ТВ, може се претпоставити да је већина њих, засада, остала изван ове “луксембуршке” политичке средњокласне културе.

Али, студенти су одушевљени подршком коју добијају. Чујем да сада, по факултетима, организују колективно гледање вести – погађате којих телевизија. Они ће, без сумње, бити све изложенији снажном утицају ове политичке културе. И не бих смео да се кладим да ће на то остати имуни.

А друго, цела та политичка култура неумољиво ради као добро подмазани ваљак. Само пре три дана је у листу Данас изашао текст “Зна Порфирије Перић и те како да буде овостран. Кад устреба”. Чланкописац скреће пажњу да, док се у Србији “дигла кука и мотика”, код нас и даље егзистира “крајње сумњива секта – сачињена махом од брадатих мушких вештица, одевених у дуге црне аљине – што на лаковерности и непросвећености куке и мотике паразитира столећима”.

“Док духовно, и не само духовно, паразитирају”, читамо даље у Данасу, “већину брадатих мушких вештица одевених у дуге црне аљине, попут унутрашњих и спољашњих хемороида, раздиру тешке унутрашње и спољашње теолошке полемике о педерима, менструацији, кркању масног, кркању посног, укључивању веш машине на црвено слово, нарочито на центрифугу, и недржању опела некрштенима, кремиранима и самоубицама”.

И тако све у том стилу – не може шкорпија а да не уједе, не може наш атлантистички буржујчић, чак ни у овој ситуацији, да се уздржи а да не кидише на Цркву, на “попове”, на “Порфирија Перића” – ма колико да тиме његова политичка страна одбија од себе већину народа.

Ни мој колега Кишјухас не може а да не доцира како је ово “националистичко зло и пљачкашко наопак” почело још 1988, па “масовно убиство у Новом Саду зато представља само последње крваве руке у низу сачињеном од ратова и злочина“. Због тога он помиње “шести октобар“, а Томислав Марковић разјашњава: “Само ће овог пута бити неопходно истинско суочавање са злочиначком прошлошћу.”

Иако добро знају да у овом часу то није препоручљиво да говоре, не могу да се уздрже – то је јаче од њих – те отуда непрестано, као гејзир, из њих избијају очекивања: шта ћемо све да радимо када оборимо “режим немилосрдног диктатора” (Чонградинова).

Јер тој култури, рушење напредњака није довољно. Она жели револуционарни настанак нове нације, хоће револуцију која ће нас ослободити од целокупног “режимског” багажа: почев од “српског национализма” и “ратова из деведесетих”, па све до “наметања ћирилице” и “Националне читанке“.

Та култура жели да створи буквално нову земљу, Грађанију, коју не чини више народ, већ “грађани и грађанке”, нова не-нација “евро-грађана и светско-грађанки”. А за то јој је потребно не само обарање диктатора, већ и револуција као доба истраге “националиста”…

Такође, на сајту Autonomniја info ових дана читамо: “То што Војвођани данас не инсистирају на самоопредељењу, не значи да су се тог права одрекли и да се сутра на њега неће позвати. (…) Пре или касније, право на самоопредељење ће морати да се отвори и да се конституционализује. Отреситији и робуснији наступ у том смеру је добродошао. Подршка споља, такође.”

Да, “Република Војводина” је још један од бочних пројеката који се планира, чим се рукавац студентског протеста у Новом Саду претвори у жељену Грухоњић-Јешић револуцију. Плус десрбизација Војводине – Маја Мрнуштик и ЛСВ већ прелепљују уличне табле с називом Булевар Јаше Томића, јер “дуг према суграђанима је да се поменути булевар не зове никако осим Булевар 1. новембра”.

И да, они не желе никакве слободне изборе, они хоће револуцију која ће им дати пуну слободу деловања. Или, како је то већ помињана Биљана Стојковић пре пар дана лепо објаснила у Пешчанику: “да се друштву наметну снажне институције, што би довело до усвајања нових вредности код већине грађана и постепеног практиковања демократских принципа”.

Напросто, наша средњокласна политичка култура неће демократију. Она хоће временски и законски неограничено старатељство над нижим класама – заправо, политички патернализам над демографском већином у Србији.

“Ми с демократијом једноставно не умемо”, још раније нам је лепо објаснио Кокан Младеновић, “ми смо вековима у заостатку да бисмо се учили правој демократији”. Зато се он залаже да се “осуди на губитак грађанских права 700.000 чланова СНС-а, макар као доживотни подсетник да су плесали са ђаволом“.

Човек јавно захтева политичку дискриминацију 700.000 људи, и то никоме не смета – јер, створена средњокласна политичка култура је таква да је овакав захтев натурализован: ко има примедбе, тај је Вучићев потајник (“бот”).

“Када су мађарског пјесника Иштвана Ершија питали да ли вјерује да ће се Мађарска демократизовати”, сликовит је и Драган Бањац, “брзо је одговорио: ‘Никада! Зато што има превише Мађара.’ Слутите, у Србији (без Косова, наравно!) има превише Срба“, експлицитан је Бањац.

Чудите се оваквом разобрученом аутошовинизму? Али, носећа мисао читаве средњокласне политичке културе у Србији је, још једном, да је народ саучесник диктатора. Зато народ мора да буде стављен под старатељство и преваспитан – како би му се, тек после тога, могло вратити нешто од демократије.

И само од тог да ли ће за ову мисао бити придобијене вође протеста по факултетима и на улицама, зависи хоће ли се “побуна младих”, на крају, претворити у средњокласну “селебрити револуцију” – настојање класно привилеговане контраелите да од режима преузме контролу над нижим класама, стави их под старатељство и реализује своје “антинационалистичке” и “антипопулистичке” циљеве.

Србији свакако не треба смена власти без промене нашег (полу)колонијалног положаја. Нисам сигуран да ће студенти, који обитавају у таквој политичкој култури, дотле успети да добаце. А поготово нам није потребна смена власти која ће широм отворити врата за аутошовинистички инжењеринг – нова разарања интегративног ткива нашег друштва, још једно дробљење државе и намицање још тежих неоколонијалних окова.

Какогод, све што се дешавало после 1. новембра јасно је показало колико је овај народ жељан права и правде. Али и колико је он, у суштини, добар и простодушан. Но, поштени и добродушни људи лако могу бити преварени – јер полазе од себе. Управо то политичари и преваранти одлично знају.

Зато, најмање што можемо да урадимо јесте да не дозволимо да нас хватају на слатка ласкања и романтичне сентименте. Не будимо никоме корисни идиоти – ма колико да нас хвалили и тапшали по рамену.

Боље је данас бити исмевани “неверни Тома”, него се сутра вајкати: “где ми је била памет”.

(РТ Балкан, 24.12.2024)

Чланак Слободан Антонић: Никоме не бити корисни идиот се појављује прво на Покрет за одбрану Косова и Метохије.

Међутим, и најслободнији и најпоштенији избори не би донели готово никакву позитивну промену ако би остао садашњи изборни систем. Он је и осмишљен тако да Србијом, шта год да се догоди, наставља да влада страначко-лидерска олигархија, а не Народна скупштина.

По нашем систему грађани на изборима гласају за странке, што ће рећи за њихове лидере, а не за посланике, односно не за оне који ће их заступати.

Србија је једна изборна јединица, па кад се изброје гласови гледа се колико је која странка добила мандата и са њене листе скупштинари улазе у парламент. Наравно да посланици онда одговарају страначком вођи, који их је на листу и ставио, а не бирачима.

Док се то не промени, нема нама среће у политичком животу. Посланици морају да буду на своје име бирани на терену, тако да сваки крај тачно зна који је његов посланик и коме људи у невољи могу да се обрате.

Пошто по нашем уставу скупштина има 250 посланика, Србију треба поделити на 250 изборних једница, тако да сваки педаљ Србије има неког представника у парламенту.

Према садашњем саставу скупштине (биране 2023), један посланик у Београду долази на 17.000 становника, док у Топличком округу (Прокупље, Блаце, Куршумлија, Житорађа), или пак у Пиротском округу (Пирот, Бела Паланка, Бабушница, Димитровград) један посланик пада на 77.000 људи.

Београђанин је пет пута политички вреднији од Прокупчанина! Зато је Београд болесно нарастао науштрб унутрашњости Србије која умире, а политичаре у оваквом систему баш брига, јер може да их буде баш брига…

У 250 изборних једница посланика треба бирати на име, и то по једнокружном већинском систему – ко освоји највише гласова, тај постаје посланик.

Не треба други круг, па да се сви удруже против једног (као у Француској), него нека се трчи трка, па ко први прође кроз циљ тај је победник и готово.

Зашто је овај систем добар за данашњу Србију? Зато што он ресетује демократију и све враћа на полазне позиције. То је ситуација у којој посланици постају главни чинилац у странци, они граде странке, па партијски лидери више не могу да диктирају целокупну политику.

Неко ће рећи да овакав систем највише одговара напредњацима. Али то није тачно, јер њихови људи на терену најчешће немају углед. Политичку моћ њима даје странка, не њихова лична постигнућа, ма која врста да се узима у обзир.

Ово решење је добро и за националне мањине, које су концентрисане у појединим општинама, тако да ће свакако бити у скупштини представљене својим људима.

Поготово је овакав модел добар као почетак извлачења Србије из колонијалног положаја. Странцима је данас довољно да притисну два-три човека, и да постигну шта желе. Али, са скупштином бираном по једнокружном већинском систему, морали би да лобирају педесет или сто људи, што је далеко тежи посао.

Најбоље од свега је да ће се већина посланика, после седнице, морати вратити кући, у унутрашњост, где ће сретати своје комшије-бираче. Зато ће добро да размисле да ли ће, као сада, да гласају на звонце, као овце.

Наравно да ово решење има својих мана, као и свако друго уосталом. Али, у овом тренутку његове предности су изразите, управо са становишта ресетовања српске демократије.

Против њега ће бити, наравно, сви страначки лидери, као и њихове политички и интелектуални трабанти. Но, ако јавност заиста хоће промену, и то квалитативну у односу на досадашње стање, притиснуће политичку елиту и најзад ћемо се померити с мртве тачке.

Касније, када се странке реформишу из лидерских у корпорацијске, овај изборни систем може и да се модификује. Лично сам се још пре десет година залагао за увођење родитељског гласа, не само из демографских разлога, већ и зато да би популација до 18 година такође била представљена. И друге идеје су добродошле, али сада, у овим околностима, не треба експериментисати. Ваља само применити модел који је био на почетку модерне демократије, поставши њен темељ и од тога даље ићи.

Дакако, све је ово под претпоставком да желимо демократски излазак из наше политичке кризе. Нисам баш сигуран да око тога у нашој елити постоји консенсус. Али, уверен сам да је за обичне људе, за народ који живот није мазио (а неће га ни мазити), ово најбољи и најједноставнији начин да добију знатно већи утицај на власт него што га сада имају.

(Искра, 27.12.2024)

Чланак Слободан Антонић: Промена изборног система – први корак с мртве тачке се појављује прво на Покрет за одбрану Косова и Метохије.

Срећом, колико год да су мантрали преко медија, колико год да су нас покушавали хипнотисати преко “НВО књижевности” и којекаквих уметничких “перформанса”, па чак и преко “реформисаног школства”, ти носиоци неоколонијалне културне политике тешко да су имали неког успеха. Овај народ је некако увек остајао при здравој памети. То је заиста задивљујуће. И то показује такву виталност духа која је за свако поштовање.

Ово, у разговору за “Новости”, оцењује др Слободан Антонић, редовни професор социологије на Филозофском факултету у Београду и руководилац Одељења друштвених наука Андрићевог института. Проф. Антонић је и политички аналитичар, аутор многих књига, стручних публикација, али и колумни у којима се бави актуелним појавама и догађајима у нашем друштву. За последњу књигу коју је објавио, Колонијално (анти)образовање (2024) недавно је добио награду Светске организације за интелектуалну својину Натионал Аwард фор Цреативитy, за ову годину.

Најава Трампа да ће смањити финансирање НВО и других организација у Америци али и у свету, узнемириле су и многе наше прозападне активисте. Хоће ли Брисел сада појачати своју подршку?

– Није чак много важно ни то хоће ли Трамп да додатно смањи алиментацију за ове пропагандне структуре. Није важно чак ни да ли ће Брисел да повећа упумпавање пара. Далеко је важније колико ће ови НВО наметници наставити да користе наше, државне, народне ресурсе, како би нас систематски дезоријентисали и залуђивали. Док се с нашег буџета не скину све оне силне токсичне НВО, чијим се “пројектима” и “визијама-мисијама” власт не усуђује да каже “не”, већ наставља да их годинама финансира – неће бити среће ни за нашу културу, нити за нашу јавност, а ни за наше друштво.

Недавно сте у једној колумни написали како је за “другосрбијанце” увек и за све крив српски национализам, па и за пад надстрешнице у Новом Саду. Да ли се може рећи да је то део хибридног рата против Србије, односно свега српског?

– Код нас готово да постоји консензус да је за несрећу у Новом Саду крива корупција. И сам у то верујем. Али, одакле толика корупција, са тако страшним последицама? О томе има различитих мишљења. Део тзв. грађанске Србије, који за сва зла овога света оптужује “српски национализам” и овога пута је повикао да је српски национализам крив за злокобни пад надстрешнице. Наводно, национализам је увек скопчан са некомпетентношћу и са корупцијом. То је, наравно, будалаштина. Има много случајева национализма без корупције. Али, нема случајева неоколонијалног положаја без успостављања целог једног система корупције на штету земље-домаћина. У том систему учествују стране компаније, стране владе и домаћа “компрадорска” елита. Код нас ће пре то бити случај, а не некакав национализам.

Фото Андрићев институт

Колико су озбиљни “гласови” који су се појавили током протеста а позивају на отцепљење Војводине, да ли сепаратизам у северној покрајини диже главу?

– У овим протестима ваља раздвојити оно што је аутентични израз незадовољства – првенствено због систематске корупције која је довела до смрти петнаесторо људи, од манипулативних планова актера који покушавају да управљају незадовољним грађанима.

Наравно, ти планови су тренутно у позадини, али само је питање процене политичке агенде када ће они бити извађени и стављени на сто. Гледајући поједине актере, који се покушавају наметнути као вође протеста у Новом Саду, лично немам никакве сумње да је сецесија Војводине једна од следећих тачака њиховог дневног реда. Али, исто тако сам сигуран и да огромна већина Новосађана који протестују, на такве идеје гледа с одбојношћу. Такође сам уверен да ће побуњени Новосађани умети да препознају преваранте који долазе с инфантилном причом о Војводини коју уништава грозна Србија.

Јадна ли је Војводина коју од Србије треба да бране Динко Грухоњић и Горан Јешић.

Да ли се под исту матрицу урушавања темеља српског национа може подвести и напад дела тзв. интелектуалне елите на одлуку о већој заштити ћирилице, нашег матичног писма, у односу на латиницу иако нико није помињао било какво “укидање” латиничног писма?

– Питање ћирилице најбољи је показатељ вишедеценијске запуштености наше културне политике. Све се своди на декларативну борбу за очување ћирилице, али без иједне конкретне мере. Нисмо успели да уведемо чак ни тако једноставну ствар као што је обавезна декларација о производу исписана и на ћирилици – а камоли нешто више. Код нас постоји страх шта ће рећи самозвана “грађанска Србија”. При чему, она из дна душе мрзи ћирилицу као “неевропско” и “националистичко” писмо. Али, коначно је Министарство културе повукло један конкретан потез, са откупом ћириличних књига. То је право чудо од храбрости. Само, галама наших западњачких културњака је толика, цика и вриска тако је велика, да се, богами, бојим да ли ће Министарство културе издржати. Уопште, не бих смео да се кладим да неће попустити и повући се. Но, штагод да буде, баш на овом примеру лепо ће се видети ко стварно овде води културну политику. Држава и њене институције, или другосрбијански културтрегери?

Фото Привтна архива

У јавности је уврежено мишљење да данашњи студенти по знању и мотивацији за учењем далеко заостају од некадашњих. Шта ви кажете као професор, има ли истине у томе или су у питању предрасуде?

– Нажалост, то није нетачно. Има изванредних студената, као што их је увек и било, али већина њих све теже може да савлада опсежније штиво, а о књигама и да не говорм. Књига као медиј им је постала проблем, они имају све мање кондиције за читање, све теже се концентришу на имало захтевнији текст. То је озбиљан културни проблем, не само код нас.

Разлике између моје генерације и ових данашњих су огромне, ми имамо све удаљенија културна искуства. Старе генерације које су волеле књигу одлазе, а долазе нове које књиге не узимају у руке. Оне имају тешкоћа да прочитају било шта дуже од 20 страна. Нешто ће морати озбиљно да се уради на том плану, и што пре почнемо боље ће бити за све нас. Ето још једног задатка за нашу културну политику и за стратешко мишљење.

Андрићев институт  “чудо на Дрини”

Одељење друштвених наука Андрићевог института на чијем сте челу основано је тек пре две године и о њему се мало зна у јавности. Шта су основни циљеви и какве сте све активности досад спровели?

– Андрићев институт је “чудо на Дрини”, а све захваљујући оном генијалном човеку, Кустурици. Уместо да се одмара на плажама Мајамија, као и сваки прави глобални селебрити, он је дошао у варошицу од 11.000 становника да би у њој годинама предано радио на стварању велике свесрпске, а богами и светске културне институције. Кустурица је учинио да се у Андрићевом институту данас окупља оно што је најбоље и најслободоумније у области хуманистичких и друштвених наука, како у Србији, тако и у Републици Српској. Андрићев институт данас – књигама, изложбама, научним скуповима и предавањима – исијава невероватном духовном енергијом, и то из самог средишта Српства, триста километара од Београда. Зато кажем да је то “чудо на Дрини”. И у то свако може да се увери ко дође у Андрићград или ко макар посети сајт Андрићевог института. Тај човек је урадио више за српску културу од гомиле културњачких апаратчика и коленовића из круга двојке, који само причају, али без икаквог резултата, осим све смешније надутости. Поносан сам што сам део тог пројекта и што радим у институцији такве снаге и таквог духовног замаха.

Данијела Миладиновић

(Новости, 15.12.2024)

Чланак Слободан Антонић: Власт финансира токсичне НВО се појављује прво на Покрет за одбрану Косова и Метохије.

Почећу од извештавања о Румунији, где су поништени председнички избори. Нигде код нас нисте могли прочитати да је то било након што је утврђено да ће Ђорђеску, према истраживању јавног мнења, убедљиво да победи у другом кругу. О томе је код нас писао само Спутњик.

Потражио сам изворно истраживање и ево шта сам нашао. Центар за урбану и регионалну социологију (ЦУРС), који сондаже ради још од 1990. године, спровео је излазну анкету (exit poll) на парламентарним изборима, не би ли утврдио како ће ти исти бирачи гласати у другом кругу председничких избора. Анкетирано је 24.629 бирача.

Према овом истраживању, Калин Ђорђеску би добио 57,8 одсто, а Елена Ласкони 42,2 одсто. Анкета има маргину грешке од 0,6%.

Анкета је објављена истог дана када је Уставни суд потврдио резултате првог круга председничких избора. Настала је паника – Ђорђеску ће бити председник!

Одмах су румунске обавештајне службе “декласификовале” документе по којима је, пред први круг, тобоже било “агресивних хибридних руских напада”. Онда се Уставни суд предомислио и поништио изборе.

Један политички маргиналац, делујући изван естаблишмента и у апсолутном НАТО окружењу, уз помоћ ТикТока и злих Руса, преварио је систем и покрао изборе? Да, да.

Међутим, пустимо сад Румунију и такву “демократију”. Запитајмо се зашто наши западнољубиви медији нису пренели кључни тренутак румунске кризе – сазнање о томе ко ће бити победник другог круга? Зар то није важан податак без ког се, заправо, и не могу разумети догађаји?

А можда нису знали? Но, о истраживању ЦУРС-а писали су Ројтерс, Глас Америке на енглеском, Алџазира на енглеском, Еурактив… Чак је и Блиц превео с Politico.eu коментар у коме се помиње ово истраживање – премда замотано у гомилу дисквалификација типа “ултранационалистички председнички кандидат”, “непријатељски став према инвеститорима”, “могао би озбиљно да угрози и румунску економију”, “улога страних инвеститора одувек је била деликатна тема”….

Не, не, знали су. Али, одлучили су да српску публику поштеде тог сазнања, како не би сабрала два и два, и боље разумела природу “демократије” каква је намењена Источној Европи. Што да нас плаше истином, када се ионако све мање овдашњих урођеника клања пред ЕУ тотемом?

Пређимо сада на ово што се дешава код нас. Да ли сте приметили радикалну промену реторике за један те исти тип догађаја, за само девет месеци?

Сећате се  пролећне блокаде Филозофског факултета у Новом Саду због Динка Грухоњића? Како су називани ти студенти?

• “група људи” (“Слободна Европа”);
• “група младих особа, махом младића” (021);
• “Група људи упала у Филозофски факултет” (наслов), “углавном млађи мушкарци који личе на навијаче” (Н1);
• “група младића и девојака, у мајицама са ликовима осуђених ратних злочинаца и криминалаца” (“Време“)
• “стотинак млађих људи и студената”; “у холу Филозофског факултета заправо је најмање студената овог здања, а добар део окупљених уопште нису студенти, него младићи повезани са десничарким организацијама и владајућим режимом” (“Данас“). Блокада истог факултета, само девет месеци доцније, одједном је описана потпуно другом лексиком.
• “Студенти Филозофског факултета у Новом Саду, који су данас почели блокаду” (“Данас“); 
• “Студенти трећи дан заредом блокирају Филозофски факултет у Новом Саду” (поднаслов; 021).
• “студенте је једногласно подржао Одсек за медијске студије”;”студенти захтевају оставке и кривичну одговорност…”; “студенти траже и отварање све документације…” (N1);
• “одржани су преговори студената који блокирају Филозофски факултет у Новом Саду…”; “студенти ће на пленуму одлучити да ли ће дозволити административним радницима да обрачунају плате запослених за новембар” (N1).

Блокадери, онда и данас, у персоналном смислу нису исти, али у структуралном јесу. Већина су студенти али, као и увек, има студената с других факултета, као и падобранаца са стране.

Пре девет месеци се, међутим, пажљиво гледао полни састав, процењивале политичке склоности, загледале су се мајице, терминолошки диференцирали студенти од не-студената…

Данас пак свега тога нема, већ постоји само јединствена и апстрактна маса студената, која исто мисли, исто осећа и исто хоће, која све обухвата, и која ужива високи и неупитни друштвени/политички статус…

Наравно, ако би се и ови студенти данас једнако пажљиво загледали, и ту би се сасвим природно откриле разлике – не само између учесника и неучесника, већ и међу онима који блокирају зграду.   

Мој колега с факултета, Чедомир Антић, држао је час када је почела блокада у Београду. “Ушла је непозната девојка”, каже он, “са њом и нека млада жена, па још девојака. Сместа су почеле да дувају у звиждаљке, трубе и узвикују: ‘Блокада’!”

Антић говори о “групи од седамдесетак младића и девојка, међу којима су студенти Филозофског факултета били мањина“, а која је “дошла да избаци своје колеге из учионица и амфитеатара”. “Они који воде блокаду се крију. То је мали покрет анархиста који не поштује ниједну установу државе, па ни универзитет”, оцењује он.

Овај професор је одмах нападнут у саопштењу Анархосиндикалистичке иницијативе, организације која подржава студентску блокаду, као “лажни вођа лажних студентских протеста деведесетих”, као “режимски човек” и “британски шпијун“, а који, ето, “поново помаља своју ружну главу”.

Мање је важно, за ово о чему пишем, какво је стварно расположење на универзитету и какав је стварни састав студената који учествују у блокадама. Битно је да медији не могу имати два аршина.

Не могу се једном студенти који протестују стављати под микроскоп и бројати им се свака (политичка) длака, а други пут да их се гледа из небеске перспективе, те да се третирају као (политички) бестелесна, етарска бића, романтични јунаци што узвишено левитирају ходницима факултета…  

Медији ваљда треба доследно истраживачки (аналитички) да нам представљају стварност, остављајући нама да извлачимо закључке. Али, очигледно, не ови.

Уосталом, лицемерство њихових двоструких мерила одавно не изненађује. Сећате се случаја са спомеником Немањи и с Балашевићем, пред крај короне?

Када је отваран споменик Стефану Немањи, иако се све дешавало на отвореном, дигнута је паника епских размера. “Плес смрти око Стефана Немање”, гласио је наслов на Новој.рс. “Већина окупљених била је без маске, а није поштована ни дистанца. Многи су носили заставе Србије”, био је ужаснут Данас.

Коментатор Novе.rs користио је изразе као “денс макабр“, “каприциозна оргија” и “јесу ли ови људи нормални?”, а Миодраг Мајић је прокоментарисао: “Први корак у превазилажењу оваквог стања била би едукација о томе колико је ово штетно и колико нам је несреће већ донело.”

 Само месец дана раније, међутим, када је на вест о смрти Ђорђа Балашевића публика масовно изашла напоље да ода пошту, наслови су били сасвим другачији.

“Какав опроштај од Ђолета, препуне улице и мостови Новог Сада”, гласио је наслов на одушевљеној Новој.рс. “Како је НС испратио свог панонског морнара“, блистао је поносни Н1. “На новосадском кеју вечерас ‘Ноћ кад је Ђоле препливао Дунав'”, читали смо као наслов у листу Данас – све са описом како се “хиљаде грађана, у миру, са сузама у очима, упаљених свећа и са белим ружама у рукама, опраштају од свог Панонског морнара”.

Исто понашање – са (анти)епидемијског становишта, иначе, у оба случаја готово потпуно безопасно, исти медији и исти људи оцењивали су као “катастрофу” и као “предивно” – зависно само од њихове сопствене политичке агенде.

Обратите пажњу да у свим овим случајевима није реч о лажи, већ о систематској манипулацији, коју није тако лако препознати. Али, ма како наизглед неупадљива била, ова технологија “информисања”, практикована годинама, у ситно меље наш мозак.

Ако смо преморени, деконцентрисани, изнервирани или збуњени – а ко није – немојмо седати пред телевизор. Превариће нас, чак и прекодирати, а да то и не приметимо.

Верујмо првенствено оном што смо видели и чега се јасно сећамо, поуздајмо се у свој разум, а ако нам се и у њега роди сумња, држимо се оних елементарних вредности којима су нас родитељи учили.  

Само тако ћемо моћи да преживимо ова тешка времена, и све ове људе који нам или  раде о глави, или који хоће да од нас направе само још једног магарца…

(РТ Балкан, 10.12.2024)

Чланак Слободан Антонић: Да нас ситно не самељу се појављује прво на Покрет за одбрану Косова и Метохије.