У низу повода, почев од видљиве спремности власти да на самом почетку преда Косово и Метохију (јесен 2012), преко изманипулисаних редовних и још чешће ванредних избора, обиља тешких криминалних афера, енормног задуживања и завођења тишине на  општи хазард над државом и друштвом, нашао се и један (повод) који је прелио чашу. Једна надстрешница која је убила петнаест душа била је догађај који је ужижио све што је требало са сагори у нормалном деловању одговорне државе. У последња три месеца гледамо како народ долази себи и како власт бежи од стварности коју је преко једне деценије кувала све до врења.

            Ситауција је специфична у односу на све сличне појаве у последњих пола века, будући да режим држи све карике јавног живота у својим рукама, располаже државним буџетом као да је мафијашки плен, потпуно контролише ресоре сила  – војску, полицију (уз коју користи и групе капуљаша и прсташа), тужилаштво и судство. Не на последњем месту, режим ужива подршку тзв. колективног запада (САД, НАТО, и ЕУ) и неинтегрисаног истока (Русија, Кина), премда је страна подршка далеко израженија код западних учесника него код источних.

Овако описана, то је идеална ситуација за режимско одрицање од дела територије, за распродају странцима рудних резерви, плодне земље, шума и вода, за распискавање свега чиме земља и народ располажу а може послужити сврхама спољне заштите против могуће друштвене побуне. На тако ојађену стварност свеколиког хазарда, догодила се свеопшта побуна, готова да поништи велики рачуне у којем је ставка активе апсолутна власт, а ставка пасиве земља и народ. У том  рачуну није био предвиђен ризик побуне, тог вечито реметилачког чиниоца свих пажљиво обављених дилова – између белог имигрантског човека и домородачког поглавице, између Свете конгрегације и вођа перуанских индиоса или између владе САД и генерала Пиночеа итд.

Догодила се, дакле, побуна, крајње аутентична, спонтана, искрена и масовна, речју – озбиљна побуна. На њеном челу су студенти свих државних универзитета Србије, рачунајући и Универзитет у Северној Митровици. Нема шта, они владају јавном сценом Србије, постављајући услове – јасне, легитимне, па и ултимативне: нема прекида блокада без њиховог испуњавања. При том, шаљу сигнале доскорашњој свемоћној власти да одбијају све њихове познате преваре, неискрене понуде, лажи, одлагања и пренемагања. Челника  везују на уставне надлежности, ван којих је „небитан“ и слично. Изнад свега су занимљиви њихови писани услови, који се могу свести на два суштинска: предаја потпуне документације о реконструкцији железничке станице у Новом Саду, рачунајући и фаталну надстрешњицу, и ослобођење свих ухапшеника на протестима у пару са процесуирањем свих починиоца насиља над студентима. На први поглед, рекло би се, скромни и ралативно лако остварљиви захтеви. Суштински, захтеви који задиру у срж корумптивно-криминалне владавине. Да није тако, режим би се прихватањем захтева студената лако ратосиљао њихових протеста, па тиме и осталих побуњеничких подухвата. Проблем је, међутим, у томе што би то био само почетак парања чарапе њихових деструктивних радњи и убијања Србије.   

Студенти уживају подршку учесника и поборника побуне, дакле најширег друштвеног спектра. То се односи и на опозицију, дакле оне странке које имају посланике у Скупштини. Видљиво је, међутим, да на тој релацији – студенти-опозиција – постоји дистанца. Студенти су прилично критички оријентрисани према опозицији, премда њихова критика власти није мања, чак напротив, него опозициона. У  најмању руку, они су освојили јавни простор Србије у мери у којој опозиција о томе може само да сања. Али, рекло би се начелно, све је то кретање које иде у правцу озбиљног уздрмавања режима. Нема ничега природнијег до да се активност генералног опозивања режима држи као један заједнички фронт. Али, временски пресек садашњег стања не иде тој нормали у прилог. Побуна, коју предводе студенти, стоји на једној платформи, док опозициони фронт стоји на другој.

Реч је очигледно о два различита приступа, два политичка сензибилитета, два стила опозиционог деловања. Питање је: да ли је реч о два паралелна, значи недодирљива процеса и да ли је уопште замислив ток догађаја који би те две паралелне линије навео на трасу међусобног приближавања. Стога, ако смо укратко оцртали обележја студентског протеста, учинимо то и за опозицију.

У данашњој карактеризацији опозиције најпре се мора указати на чињницу да је реч о плуралном а не сингуларном феномену. Довољно је погледати њихове медијске наступе унутар скупштинских просторија или негде ван да се схвати да није реч о опозицији него о опозицијама. Тих монадских јединица је више од десет. То што у критици власти користе готово исти вокабулар не додирује њихову навику да у односу према јавности све оне подједнако солирају. У ситуацији великог друштвеног бунта, ово најпре делује као неслана шала, а у наредном рефлексу – као политичка недораслост тренутку. Као да не виде, или себи неће да признају, да је режим озбиљно заљуљан процесом који је настао као удар грома „кад му време није“. А кад се већ догодило, уместо природног сакупљања под једним именом, ма колико условним, бројне опозиције су понудиле једну исту магловиту шифру – „привремену владу“. Шта год мислили о тој синтагми, блиско је памети да је она требало да се појави тек пошто би био направљен корак акционог приближавања (под једним именом), а не у једном празном простору где нема убедљиво делујућег актера.

Начин како је идеја о „привременој влади“ пуштена у политички етар, утицао је  на њену произвољну интерпретацију великог броја самозваних учесника, али и на њену  банализацију на страни режима. Да је неким бољим случајем ово била идеја обједињене (а не овако разасуте) опозиције, она би била референтна за свако јавно тумачење, свеједно – афирмативно или негативно. У сваком случају, не би се догодило да се данас та идеја баш у редовима плуралне опозиције тумачи онако сведено, а заправо крајње тривијално. Наводно, задатак „привремене владе“ јесте да обезбеди амбијент за слободне изборе, што подразумева испуњавање услова најширег спектра с обзиром на режимску праксу свеколике манипулације изборима. Надаље, наводно, та „влада“ би потрајала бар шест месеци, од  оснивања до испуњења њених овако постављених циљева.

Овакво сведено тумачење „привремене владе“, које је нажалост потекло од рутинираних политичара, охрабрило је многе политичке лаике да слободно паразитирају на тако, у старту, ојађеној теми. За ову категорију учесника није било питање да ли је идеја одржива него ко би требало да буде члан те „владе“ и како би њу ваљало извикати. И тако је дошло до несвакидашње освете слободних јавномњенских стрелаца усмерене на креаторе идеје – страначке лидере и активисте. Наводно, не би они требало да буду актери „привремене владе“ него људи од знања и угледа, попут чланова Про-гласа. Управо такве требало би да делегирају нови легитимни конституенси – студентски пленуми и њихови професори. После успешно обављеног посла, у аранжману „привремене владе“ како су га формулисали страначки људи, ови волшебни креативци би се часно повукли из историјски задате нужности, остављајући за собом посао од национално епохалног значаја. Та благодат пала би у руке опозиционим странкама, које би тек после слободних избора (њихова победа се подразумева) ступиле у дејтво на новом државном задатку.

Где се крије илузија оваквог сценарија. (Ово ипак није филм!). Појава „привремене владе“, без обзира на име, није непозната у савременој унутрашњој политици. Тај феномен био је на делу у време обарања комунистичких влада у земљама средње-источне Европе крајем осамдесетих година прошлог века. Слична ситуација забележена је у Србији после октобарских промена 2000-те године. Реч је мирном кретању из комунистичког режима (у Србији режима Слободана Милошевића) у прелазно стање, дакле у привремену форму симбиотичке владе између нових и старих политичких снага. Друштвени контекст новонастале политичке ситуације био је свугде сличан данашњем у Србији. Стари режим био је знатно уздрман и трпео је јак притисак друштвено организоване силе, због чега је био приморан на привремени компромис који је гарантовао будућу дефинитивну победу политизованог друштва и његових предстваника. А дојучерашња апсолутна власт пак била је принуђена на компромис који се није тицао њене политичке будућности, али јесте опстанка поражених снага без револуционарног реванша. После неког протока времена, како где, систем се стабилозовао у руху нових институција. У Србији такав процес трајао је нешто више од два и по месеца и завршио се слободним изборима крајем децембра 2000. године.

За нашу тему битно је да је у том међувремену деловала влада која није само припремала фер изборе, него је водила државу у њеном пуном управљачком капацитету. Наиме, постојећим министарствима руководиле су формације од по три министра делегирана од стране губитника и добитника октобарских догађаја. Та форма привела је Србију слободним изборима, а они су исходили новим поретком власти.

Зашто ово подсећање, и страно и домаће, може да помогне да се разуме шта је заправо тзв. привремена влада и какве би задатке она морала да обави. Укратко, она би морала да води земљу у свим њеним животним управљачким областима као и свака друга влада, уз оправдане специфичности њеног техничког карактера. Када је реч о том специфичном аспекту њеног деловања, отвара се, у погледу формирања владе, питање о њеном министарском саставу. Ако та влада делује у скраћеном капацитету својих надлежности, што значи да не може да предлаже законе нити да закључује међународне уговоре и слично, не значи да она губи свој политички карактер. Свака влада је политичка влада и сваки њен министар је политичар, чиме се скида са дневног реда питање о тзв. влади стручњака. Наиме, за сваку владу (па и „привремену“) пожељно је и корисно да јој ресоре воде стручни људи. Али они у својству министара нису првенствено стручњаци него политичари. И то из два јединствена разлога: прво, они располажу јаком одликом политичке репрезентативности у смислу парламентарне владе, као и у смислу масовне подршке друштва у ситуацијама легитимне побуне; друго, они, самим тим, носе политичку одговорност (а последично и сваку другу) за свој рад. Та чврста одлика демократске, која важи и за тзв. привремену владу, противречи данашњем олаком лицитирању за владу која би се саставила на темељу новонасталих конституенси – студентских пленума у сарадњи са јавно некомпромитованим професорима, стручњацима за поједине области, или пак за владу коју би извикало некакво надрикомпетентно мњење са својим критеријумима политичке подобности и стручне квалификованости. То би нужно била влада сумњиве репрезентативности и суштински неодговорна влада.

Да се овде не ради о илузији филмског типа, говори тек површно набројани спектар јавних питања са којима би се у свом мандату, поред већ пословичног питања о изборним условима, сусрела та наша „привремена влада“: Косово и Метохија – наставак, прекид или привремена суспензија преговора, (не)спровођење бриселско-охридског налога; енергетска ситуација у сенци америчког ултиматума према Гаспрому; текући захтеви наставника, пољопривредника и других погођених категорија који се тичу државног буџета; акутни изазови еколошке деструкције земље; заштита синдикалних права у великом броју предузећа са страним капиталом; сервирање доспелих дугова; наставак или конзервирање припрема за Експо 2027; захтеви Рио Тинта да се спроводе преузете државне обавезе; припреме за туристичку сезону…Обрни-окрени, „привремена влада“ би се за тих шест месеци нарадила до те мере да би је, ако јој се посрећи, требало задржати и без избора.

Тим поводом, да се вратимо слабашној српској опозицији, тј. њеном садашњем профилу. Као што је поменуто, у перцепцији актера велике побуне, она је мање-више отписана као политички чинилац. У оквиру колајуће идеје о „привременој влади“ она је маргинализована, иако је то примарно њена идеја. Њен највећи проблем није режим него њено унутрашње стање, које заправо не допушта да се о њој говори у једнини. То је прости низ странака које држе главу изнад воде само захваљујући чињеници што имају парламентарне посланике. Што се обједињавања тиче, макар и симбиотичког, на то није могао да их натера ни најгори режим, овај који влада. Њихов једини заједнички именилац је посна идеја о „привременој влади“, коју су им други одузели, али још више опостили.

Већи део опозиције је и поред рђавог искуства оријентисан ка Европској унији, што представља његову додатну трагику. Збиља је дирљива чињеница да је А. Вучић једини и незаменљиви европски и амерички фаворит у земљи, а да прозападна групација странака и даље негује своју стару љубав. То не могу да поремете ни експлицитне изјаве америчких и европских гласноговорника. И у том погледу проевропска страначка групација пала је на ниске гране, јер јој се обраћају све нижи званичници било ЕУ или САД. Тако је извесни Герт Јан Копман, директор генералног директората за суседство и преговоре о проширењу ЕУ пре неколико дана (20. јануара) у својој симултанки са председницима државе, владе, парламнта и, на крају, са парламентарном проевропском опозиције, лепо рекао: „ЕУ неће прихватити ни подржати насилну промену власти у Србији“. Највиши представници државе могли су бити задовољни изјавом овог ЕУ-званичника средњег ранга, јер је у датом контексту упозорење о „насилној промени власти“ могло да се односи само на велику друштвену побуну, а у том оквиру и на опозицију. Тако су се изједначила становишта ЕУ и режима о догађајима којима све опозиционе фракције у Скупштини не само да дају подршку него и настоје да учествују у њима. Није прошло ни пар дана када је Трампов специјалац и велики пријатељ председника Србије, Ричард Гренел, поводом протеста у Србији изјавио да „САД не подржавају оне који насилно преизимају владине зграде“. Још један мукли ударац са западне стране проевропским странкама. Али та љубав, као и свака, нема очи.

Мањи део опозиционе парламентане сцене, колоквијално звани – национална, представља остатак могуће веће групације странака са сличним програмима пре последњих избора. Ово напомињем стога што је сада готово немогуће очекивати да ће ова смањена парламентарна формација склопити неки прагматичан споразум са већом проевропском групацијом, који би деловао у правцу политичког притиска за преговоре поводом „привремене владе“.

Када је о притиску на режим реч, ту главни играчи нису опозиционе странке него велики студентски покрет и његово свеколико појачање из ширих друштвених сфера. Стално јачање тог притиска значајно смањује стабилност и сигурност режима, који је такорећи до јуче био убеђен у своју политичку свемоћ. Један трагичан догаћај направио је пукотину на том свевладајућем монолиту и он је наставио да пуца сваким својим насилним чином, сваком својом преваром, сваким марифетлуком у напору да прикрије своју улогу у последњем злочину. Као што рекосмо, та чарапа се пара.

У овом колоплету одлучујућих догађаја недостаје актер који ће бити природни додатак великој антирежимској побуни у послу обнове политичког поретка у земљи дугогодишњег беспоретка. Недостаје политички чинилац који ће одиграти потребну политичку ролу тако да се режим уклони а не падне ни кап крви. Ово можда делује утопистички у околностима које карактерише владајући политички менталитет са опаком одликом – наша власт је наш живот и обрнуто. Такви не попуштају осим под притиском који има снагу ерупције. Ми смо већ сведоци нечега што можемо назвати тактичко повлачење режима, видљиво у попуштању затега репресије и обарању сопствене владе. Ако се овај тренд настави, могуће је доћи до стадијума спремности на преговарање о „привременој влади“. За тако нешто морао би да буде припремљен политички актер који би у том чину (могућим преговорима) репрезентовао вољу масовног покрета. Морамо га пронаћи у реалном политичком капацитету који друштво поседује.

Ако смо у оном што је претходило скицирали стварни предмет деловања могуће „привремене владе“, требало би да је јасно да људи без политичког искуства не могу видити један деликатан процес општег опоравка. Ту је неопходна смеса знања и искуства, коју не поседују ни стручњаци ни виђени учесници јавних трибина попут групе Про-глас. Не би било корисно да се било једни било други обучавају у политичкој  вештини током деловања једног одлучујућег политичког процеса.

Преостају још само опозиционе странке. Њихов досадашњи неуспех у политичком миљеу једне диктатуре на неки начин је компензован великом друштвеном побуном те стварањем маневарског простора за политичко деловање који саме нису могле. У новонасталим условима од странака се тражи политичка мудрост, која превазилази њихове навике парцијалног деловања, обједињавањем у једну политичку снагу достојну великог друштвеног покрета. Ако би таква обједињена опозициона формација изнела свој план решавања политичке кризе, модел преговарања и стварања „привремене владе“, студентски бунт би добио своје осмишљено политичко уобличење. Круг промена био би уписан око режима и он би морао да сарађује под условима које би диктирали други.

Данашњи студентски захтеви не поседују никакав каталог специфично политичких питања. Као да су свесно овај простор оставили политичким актерима. Али пошто је њихов покрет обавио најтежи део посла – озбиљно уздрмавање режима – студенти задржавају право надзора над опозиционим актерима, а ови имају обавезу да им подносе редовне извештаје о својим активностима. У тој релацији настајао би корен нових институција, легитимних и способних да се ухвате у коштац са тешким наслеђем вишегодишњег диктаторског режима.          

Чланак Слободан Самарџић: Друштво против режима и дилема „прелазне  владе“ се појављује прво на Покрет за одбрану Косова и Метохије.

Чланак Подкаст Покрета за одбрану КиМ: Милош Ковић и Слободан Самарџић, поводом пада Владе се појављује прво на Покрет за одбрану Косова и Метохије.

Чланак Подкаст Покрета за одбрану КиМ: Слободан Самарџић и Часлав Копривица се појављује прво на Покрет за одбрану Косова и Метохије.

Као да наша Црква постаје верни поборник доктрине и праксе радикалног секуларизма, по којем нема право да се бави јавним питањима, те да унутарњим прихватањем тог становишта своју мисију вечно ограничена на тзв. приватну сферу живота. Када је реч о Српској православној цркви, њеном историјски стеченом угледу и ауторитету, ништа од тога није даље до њено данашње дистанцирање од стварности. Њен став да нема става о реалним збивањима може се поредити само са првим деценијама домаћег комунизма, премда у том поређењу данашње понашање Цркве не би добро прошло. У време комунизма, конфесије, а посебно и најрадикалније православна, биле су  претњом и силом натеране на ћутање о свему што се збивало под пипцима власти, а то је био сав јавни и добар део приватног живота становнишва. СПЦ је од времена поново осигуране слободе деловања, а томе има готово четири деценије, располагала правом на јавно иступање и то право користила када би сама проценила да је њен глас важан. Она, дакле, нема никакво политичко или законско ограничење на јавно наступање. И свако такво иступање, када га је било, било је одмерено одговарајућим поводом и увек  у складу са њеном верском мисијом.

Сећања на такве ситуације остаће вечито. Великом патријарху Павлу није било страно да у јеку мартовских догађаја 1991. године дође код Милошеве чесме и обрати се маси студената. Није се крио иза бајатих гласова да Црква не треба да се бави „политичким питањима“. Тај фетишки или само пропагандни забран стари патријарх уклонио је с неколико реченица којима је повезао начелну тежњу за истином са разлозима студентске побуне. Исти чин поновио је на Светога Саву 1997. године, када је црквено-народном литијом пробио, заправо поништио, полицијски кордон који је недељама спречавао протестне шетње студената и грађана поводом једне нечувене изборне крађе. Његовим стопама ишао је и митрополит Амфилохије ставши (2019. на 2020. годину) на чело славних литија широм Црне Горе у одбрану не само верских светиња него и достојанства људског. Било би тога још за набрајање, али није то пресудно.

Шта се то у међувремену збило да нашу Цркву данас у јавном простору тешко препознајемо. Не зато што она не би обављала своје редовне црквене обреде, него зато што она ћути поводом свега што људима избија поглед и свест. Што је најтеже поднети, јесте коинциденција између праксе унутрашњег политичког зла од 2012. и постепеног повлачења црквених великодостојника из тешких питања која обележавају живот народа и државе.

Ако се повукла пред погубном политиком власти поводом Косова и Метохије, литијумског зла, борбе људи угрожених територија за свој опстанак, из побуне поводом смрти петнаесторо људи због грађевинског немара, коначно, из зјапеће чињенице да у земљи влада амалгам корупције и криминала, виши црквени чинови нису се повукли из сарадње са највишим представницима власти на челу са уставно неподобним владарем. То дакако није политика радикалног секуларизма у односима цркве и „државе“ и одговарајућег уздржавања наше Цркве од сваке јавне делатности. Напротив, то је политка дубоког међусобног разумевања поводом свих поменутих и иних активности власти. Срдачност у односима, која се најупадљивије огледа у штедром дељењу највиших црквених одликовања виновницима државног суноврата, с једне стране и још штедрија материјална подршка режима растућим потребама црквене јавне репрезентације, са друге, указује на висок степен међусобне наклоности у данашњем невремену.

Иако постоји већи број тема које су легитимно заокупиле јавну бригу и подразумевале јасан одговор наше Цркве, највише се истиче питање Косова и Метохије.  Можемо бити сигурни да сваки локални парох, сваки црквени старешина, сваки игуман са својим монасима, сваки владика сваке епархије, све до самог патријарха, добро разумевају и дубоко преживљавају ову свеколику српску трагедију. Али, тим поводом недостаје јасан став Цркве као целине. Насупрот простом збиру забринутих мишљења њених свештеника и великодостојника, вапијуће недостаје оно што би се профано назвало „црквеном политиком“ поводом овог кључног питања. Она би била очекивана и када би држава водила јасну, стратешки одређену своју политику очувања Покрајине. Сигуран сам да би у том случају становиште Цркве и становиште државе било у најмању руку блиско. Данас,  свако ко рачуна да је два и два четири, види да је држава у лику текућег режима пустила Покрајину низ воду и да немо (крајње неделатно) посматра насиље и терор који се свакодневно врши над Србима. У таквој ситуацији, незамислива је некаква уска сарадња Цркве и режима, а она ипак постоји у овој као и у свим другима јавним стварима.

Овај проблем је, ипак, потребно посматрати нијансирано. У датој ситуацији, када представници режима прихватају сваку уговорну обавезу одрицања од Покрајине, што подразумева посвећено кретање путоказом који води de iure признању “Косова“, Рашко-призренска епархија није кадра да томе пружи било какав отпор. Она и њени верници већ дуго живе живот у окупацији са снагом коју им даје сећање на вековни отпор Турцима. Али, тај историјски удес одликује отпор наше Цркве генерално током сваке окупације. Данас, она свугде осим на Косову и Метохији има слободу деловања и стога је њен првостепени задатак да ту слободу у највећој мери посвети косметској несрећи.

У релацијама чак и неког видљивог и досежног решења тешко да у Покрајини Црква  може  било шта да промени. Пошто тамошња околност није предмет духовног  решавања већ световног, а заправо државног, управо је држава дужна да штити свој уставни поредак. То се односи и на простор окупације, разуме се на специфичан начин. Ако она то не чини, Цркви не преостаје ништа друго него да се јавно дистанцира од такве политике и делује у јавности као инстанца са ауторитетом, тим јаким али и ултимативним оруђем одбране. Црквени ауторитет је у историји СПЦ вековима био највиши чинилац народног континуитета. Видели смо да је и у скорије време тај ауторитет манифестовао своју духовну снагу способну да покрене сваки световни покрет, онај који се тиче суштинских димензија егзистенције народа и државе.

Али, и сам ауторитет подложан је јачању као и слабљењу. Он је само у доктринарном погледу стална категорија. У искуственом и практичном смислу ауторитет који поседује нека особа, институција или морални кодекс, стално је на испиту својих високих задатака. Конкретно, сведоци смо чудне ситуације да СПЦ сама крњи свој  ауторитет уском и срдачном сарадњом са режимом који разара државу. Што се Цркве тиче, поред вишеструких јавних грехова, највећи режимски грех јесте његово недостојно коришћења Косова и Метогије као средства своје власти, а не као државног циља. Ако би та власт довршила свој пут ка дефинитвној (de iure) предаји Покрајине, Црква не би у том случају избегла одговорност историјских размера. Она би остала верска институција православног становништа у свим својим епархијама, али би њен вековни ауторитет заједно за срамотом режима био неизбрисиво уписан у књигу српских историјских пораза.    

Чланак Слободан Самарџић: Опасно поигравање сопственим ауторитетом се појављује прво на Покрет за одбрану Косова и Метохије.

Наслов: Покрет за одбрану Косова и Метохије

Чланак Слободан Самарџић Миловану Дрецуну: Предали сте Косово се појављује прво на Покрет за одбрану Косова и Метохије.

Чланак Слободан Самарџић о ситуацији на северу Косова после низа једностраних мера Приштине се појављује прво на Покрет за одбрану Косова и Метохије.

Цела Вучићева политика, на само према Косову и Метохијији, слика је а не стварност, каже у разговору за Данас Слободан Самарџић, професор Факултета политичких наука и некадашњи министар за КиМ.

* Како видите мере Београда које је најавио Вучић? Да ли се слажете са неком од њих?

– Тих пет тачака су претворене у „мере“ које влада Србије треба да спроведе. Како да их спроведе када се званична Србија повукла из свих институција и служби којима је располагала до успостављања Вучићеве власти 2012. године. Свака од тих тачака (мера) сведочи да се српска власт најпре лишила њиховог садржаја а сада хоће мали део тога да врати. Будући да је Вучић дванаест година бацао народу прашину у очи када је о Косову реч, он то чини и сада и чиниће све док на заврши преузету обавезу предавања Покрајине тамочњим Албанцима и њиховим западним заштитиницима.

* Да ли је требало прогласити окупацију Косова?

– Ту стоји питање – ко је окупатор? Иако КФОР и ЕУЛЕКС, некада и УНМИК, значајно доприносе току и довршењу нелегалне творевине “Косово“, њих је политички гледано тешко прогласити окупатором будући да су КФОР и УНМИК везани одредбама Резолуције СБ УН 1244 које их, бар формално, држе у обавези према том документу. Што се мене тиче, окупатором би требало прогласити албанску страну будући да она на том простору противно поменутој Резолуцији нелегално располаже институцијама и оружаним снагама које делују као окупатор. То не значи да би “Косово”проглашењем окупације волшебно постало државом, већ само значи да је у једној покрајини која је под протекторатом УН извшена насилна узурпација власти и заведен терор над делом становништва.

* Да ли је могуће враћање на статус ‘кво анте’ односно уклањање кључних последица једностраних и некоординисаних акције Куртијевог режима?

– То се мора учинити, али то не може Вучићев режим који је својом концилијантном политиком према западном чиниоцу у косметској ствари допринео садашњем стању. То може да учини само државна политика која ће обављати свој редовни посао заштите националних интереса ма какве реалне околности постојале. Вучић је наследио Покрајину са многим пословима које је Србија на добром делу тог простора обављала својим средствима. Он је то распискао а за узврат добио цхарте бланцхе западних учесника да у држави ради шта хоће.

 

Слика а не стварност

 

* Шта ви видите као решење за насталу ситуацију, а да има подршку ЕУ и САД, или Београд на подршку Запада не може да рачуна када је реч о Косову?

– То је један проблемски лавиринт. У садашњим околностима западне силе су једини играч на терену и то онај који делује у правцу потпуне независности тзв. Косова. На другој страни, та се игра не може завршити без де иуре признања “Косова” од стране Србије, па последично и укидања Резолуције 1244 у Савету безбедности. То су иглене уши кроз које треба да прође српска политика. Шта се реално може учинити а да и Србија почне да игра у своју корист? Треба хитно прекинути тзв. преговоре који законито воде де иуре признању. Србија има све разлоге да то учини, посебно у садашњој ситуацији када и западни ментори виде да није Србија виновник одуговлачења него „Косово“ под Куртијевим лидерством. Упоредо са тим треба изаћи из Првог бриселског спорзума пошто албанска обевеза о заједници српских општина није испуњена целих једанаест година. Правни основ за овај чин јесте Бечка конвенција о уговорном праву (1969) која предвиђа такву могућност. Ни за такву меру западни чиниоцу не би могли да нађу никакву лошу намеру српске стране. Они би свакако негодовали и уцењивали, али не би могли због тога за заведу санкције или слично. Тиме бисмо се ослободили притиска ЕУ, јер би послато јасно да не страхујемо од њене празне пушке у политици приступања. Истина је да и када бисмо признали независност „Косова“ не бисмо се померили са мртве тачке, јер већ дуго разлози за застој проширења првенствено постоје у самој Унији. Потом би следиле многи активни поступци и на самом терену Космета који би започели другачији однос између Србије и западних чинилаца без штете за било коју страну.

* Вучић каже да су га са запада све време лагали, да ли је он наиван и лаковеран или је циљ његове политике према Косову управо и био да је води тако да грађани Србије и севера Косова неприметно и готово мирно прихватају постепено напредовање косовске државности на северу?

– Цела Вучићева политика, на само према Косову и Метохијији, слика је а не стварност. Он је успео да у таквој ствари од националног интереса као што је Покрајина хибернира и опозицију и најширу јавност. Разуме се то је учинио крање прљавим средствима, али он према томе нема однос, напротив, свака нова превара даје му додатно на снази и самопоуздању. Где га само нађоше? Косметска тема у том погледу само је најтрагичнија.

* Како бисте оценили улогу амбасадора Хила у Вучићевој косовској политици, а како амбасадора Боцан Харченка?

– И један и други добро служе својим владама. Први, да подшком Вућићу допринесе крајњем циљу, дефинитивном признању “Косова”, а други да подршком Вучићу спасе конац о коме се држи веза између Србије и Русије.

* Да ли је Вучић, како неки тумаче, прешао на страну Запада и удаљио се од Москве или је Вулин његов алтерего?

– Вучић је одавно на другој обали, а Вулина је оставио на месту одакле је кренуо да му тамо шири илузију не да ли ће са вратити, него да није ни пошао.

 

Жуто-црвена коалиција и ови данашњи

 

* Шта је важније политичко питање за Србију, Косово или експлоатација литијума?

– Косово и Метохија је старије питање од литијума и дословно и стварно. Литијум, тј. његова забрана, је такође животно питање за Србију. Његово значење шире је од питања “копања” и последичне свеколике катастрофе на конкретном подручју. То је ситуација од које зависи да ли ће Србија постати европски Конго или ће се развијати као поштована држава на том континенту.

 

 

* Осећате ли личну одговорност да је нешто током вашег бављења Косовом могло боље да се уради и шта?

– То је релативна ствар. Ако бих сада почео о грешкама на страни политике у којој сам учествовао, деловало би као да у околностима земљотреса од девет степени тражим да попијем мој омиљени коктел. Моја странка и ја смо били очајни косметском политиком наших настављача из жуто-црвене коалиције и то с правом, јер они су започели с немогућим експериментом “И Косово и ЕУ”. Али, гледајући из садашње перспективе, они су били мала деца у поређењу са овим данашњим. Они све дадоше не трепнувши…

* Марта Кос је нова комесарка за проширење. Шта се може очекивати од ње, али од Борута Пахора који би могао да преузме Лајчаково место?

– Добро је што сте поменули Лајчака. Он је прототип новоевропског високог чиновника са неизмерном амбицијом да тамо постане и неки функционер. Не бих коментарисао било кога ко формално није засео у ту транзитну фотељу Уније. Када је о комесарки за проширење реч, о њој не знам готово ништа. Али знам довољно о њеном ресору. Већ деценију и по, тај ресор служи за очување илузије чланства у реалним околностима Уније. У односу на остатак просперитетног света она тапка у месту и трпи улогу коју јој је одредио двојац САД-НАТО, и због тога знатно оскудева у негдашњој виталности. У таквој ситуацији ни нова комесарка не може да учини ништа ново у односу на њене претходнике бар у три мандата.

L. Valtner

(Данас, 21.09.2024)

Чланак Слободан Самарџић: Жуто-црвена коалиција су „мала деца“ у поређењу са овим данашњим, они све дадоше не трепнувши се појављује прво на Покрет за одбрану Косова и Метохије.

Коментаришући недавне изјаве председника и најаве важних саопштења, Самарџић истиче да Вучић „важна саопштења даје мање-више сваки дан“.

„Међутим, с обзиром да иза њега стоји једно тешко недело – јер он је део државе предао другима – тешко да он може да окрене нови лист. Ова политика је довела до овог стања на Косову и Метохији, она не може ништа да уради, не треба очекивати да ћемо у 72 часа да чути неку ствар. Проблем код председника је што он прича, а не ради. Он води једну изразито реактивну, пасивну политику Косова и Метохије„, наводи Слободан Самарџић.

Александар Вучић, оцењује, следи оно што му се налаже из Брисела и Вашингтона.

„Ти преговори су сваки пут померали позицију косметских Албанаца, тако да се увек говорило о неком проблему који Аљбин Курти направио, ширећи свој утицај и према северу Косова, и онда се говори о томе“, наводи он.

Када су, на наговор Београда, полицајци изашли из институција, Курти је довео некакву квази администрацију и запечатио оно што је Вучић започео, подсећа.

На питање зашто је амбасадор Србије у Подгорици отишао председнику Скупштине Црне Горе са шест захтева (избори, повратак полицајаца, тужиоца и судија у службу привремених институција, формирање ЗСО, ослобађање свих Срба који су из политичких разлога ухапшени, питање блокаде увоза робе из централне Србије), Самарџић каже да су ти захтеви – са овом политиком – мртво слово на папиру.

„И међународно присуство на Косову и албанска влада имају доброг саговорника у Вучићу. Он овде има драматичну причу, али не пружа никакав отпор. Овде се не ради о захтевима, већ како ће се Србија сад поставити према одређеним проблемима. Те захтеве неће нико прихватити, амбасадори ће причати како ће се то решити дијалогом. Тај дијалог не само да нема никакве користи за Србе и за Србију, него како која рунда преговора – то Србима на Косову горе“, додаје.

Преговори, саветује, не треба да теку, већ да се прекину док се не врати стање од пре нпр. годину дана које је Курти мењао својим агресивним акцијама.

„Други могући потез јесте да Србија реципрочним мерама не допусти албанским камионима да иду из Косова кроз Србију. Наредни корак може бити једнострани излазак из првог Брисевског споразума. Бечка конвенција о угорном праву каже ако се не спроводе одлуке, норме и одредбе из међународних уговора, не постоји ситуација као када се уговарало и свака страна може да се повуче. Видите, Заједница српских општина 11 година није остварена. Нема државе у свету која такав уговор не би прекинула једнострано“, истиче он. 

Србија мора активно да игра, да би остале стране почеле да је поштују, наводи.

На питање да ли би то угрозило косовске Србе, он наводи да су косовски Срби су у рукама косовских Албанаца и међународних страна. 

„Ако међународне снаге њих не штите, постоји још један начин како би српска страна морала да реагоје. Она би морала да им предложи помоћ, асистенцију у послу коју они не раде, у заштити Срба. То би могли да раде српски полицајци… То је нешто да би померило ствар са мртве тачке. Ми идемо смером ка потпуном поразу. Треба још неколико ствари да се ураде по француско-немачком споразуму и да се доведе ствар до краја. Да се потпише тзв. обавезујући правилни документ о нормализацији односа. То је де јуре признање. Ако се то уради, Косово је де јуре независно, Срби су у потпуности у рукама Албанаца, међународна заједница или западни актери ће се повући одатле“, предвиђа Самарџић. 

Циљ Албанаца, посебно Куртија, јесте избацивање Срба са тог простора, наводи Самарџић.

„Кад имате такав сценарио, ви не требате да се бојите. Није битно да ли би Албанци то схватили као претњу, јер ви сте држава. Вучић је играо за своју страну. Он је све дао, ништа није добио. Тај хазард он не би чинио према својој приватној својини и према својој породици, али  је то радио према држави. Али свеједно, стоји на папиру да заједница Српских општина треба да се организује. Ако то није осварено, ви знате да потпуно идете у амби са тиме. Срби ће за пет, 10 година сви изаћи са Косова“, каже професор ФПН у пензији. 

Питање је да ли је Куртиу довољно и то, истиче. 

„Курти има неку другу идеју у својој глави. Он је великоалбанац, хоџиста по идеолошком профилу и себе види као будућег вођу албанске нације као целине, без обзира на границе. Тако да није немогуће да би и после тог де јуре признања ствар била доста проблематична, пре свега имајући у виду да он стано подсреткује Албанце у две општине на југу Србије, да стално захтевају нешто што иначе имају или нешто што не могу да имају зато што су мањина“, каже он. 

Док Курти има маневарски простор, српски маневарски простор се сужава и могу се избројити дани када ће се ствар завршити до краја.

„Ово што ја говорим је нешто што би то спречило, без обзира што би гунђали и у Бриселу, и у Вашинтуну, али ви са пуним правом то радите, не кршећи ни споразуме који су потписани, а посебно не Резолуцију 1244 и многе међународне акте који дају гаранције за много тога када су у питању и заштита мањина, и људска права. Ми смо овде навикли на ту пасивност и нико не размишља да се мора водити на врло активна политика у овом случају сад према Бриселу и Вашингтону“, казао је он. 

Самарџић додаје да је из ове приче Вучић искључио Русију и пре рата у Украјини.

„Он никад није тражио да у тим преговорима постоји да је и руска страна, због неке светске равнотеже тог питања које није локално. Мислим да Вучић нема не капацитета, него нема простора да то учини, јер он је иза себе порушио све мостове и ушао је дубоко у обећања и обавезе према Западу, а они то не праштају“, закључио је Самарџић.

(Н1, 13.09.2024)

Чланак Самарџић: Вучић 12 година пуштао Србе низ воду и одрицао се Косова и Метохије се појављује прво на Покрет за одбрану Косова и Метохије.

Наслове дневних новина и актуалне теме у јутарњем програму “Пробуди се” коментарисао је професор Факултета политичких наука, Слободан Самарџић.

Срби на Косову и Метохији су давно препуштени сами себи, држава их последњих шест година не штити ни на који начин, сматра Самарџић.

„Србија и њени председници преговарају о Косову али онако како им се каже. То је једна пасивна политика која је показала недостатак воље да се тај проблем реши у корист Србије, са неким добицима, а да се тај народ држи у комуникацији са институцијама и владом. То би било нормално, али нажалост, то је блокирано јер ту ствар води један човек, у своју корист“, оценио је он.

Према његовим речима када је формирана  Српска листа није представљала народ већ владу Србије, а све веће странке које су имале централе у Београду биле су укинуте.

„СЛ је манипулисала онолико колико је наређивао Београд, некада више, некада мање. Они су партиципирали у албанској званичној политици на Косову, уласком у Владу, гласањем за неке законе који нису ишли у корист српске заједнице. Тај народ је препуштен сам себи и они се сналазе како знају и умеју. Наравно да греше, они немају неку странку или организацију која би осмишљавала њихове акције,то је спонтаност из стомака. То је резултат политике ове владе према Косову“, указао је Самарџић.

На питање шта би сада председник и Влада могли да ураде како би помогли Србима на Косову он је нагласио да не могу ништа будући да годинама ништа нису желели ни хтели да раде.

„Они су радили оно што им се каже из Брисела или Вашингтона, то су били центри косовске политике ове владе“, закључио је Слободан Самарџић.

(ТВ Нова, 07.09.2024)

Чланак Слободан Самарџић: Србима нема живота на албанском Косову се појављује прво на Покрет за одбрану Косова и Метохије.

Чланак Слободан Самарџић: Србима нема живота на албанском Косову се појављује прво на Покрет за одбрану Косова и Метохије.