Те 1909. директно питање о националној припадности није на попису ни постављано, тек оно којим језиком становништво говори. Ни у два наредна пописа у Краљевини Срба, Хрвата и Словенаца, касније Југославији, 1921. и 1931. године није било питања о националној припадности. Међутим, и 1921. године 92 посто становника Црне Горе изјаснило да говоре, како се то тада звало, српским и хрватским језиком, још око осам посто говорило је арнаутским језиком, 1931. тај проценат био је 94 одсто, док се те године 75,7 становника Црне Горе изјаснило као православци.

Попис 1948. године, три године после чувеног чланка Милована Ђиласа у „Борби“, показао је да је број Срба у Црној Гори „пао“ на 1,78 посто, тако се изјаснило само 6.707 грађана, док се на попису појавило 342.009 Црногораца, односно тако се национално изјаснило 90,67 посто грађана Црне Горе.

На следећим пописима, од 1953. до 1981, процена становника који су се изјаснили као Срби био је углавном сличан. На попису 1953. Срба је било 3,3 посто, 1961. 2,99, 1971. 7,46, да би 1981. број Срба поново пао на једва 3,3 посто, односно, те године, као Срби изјаснило се 19.407 становника Црне Горе.

Да ли су Срби у Црној Гори за последњих 120 година били жртве невероватних етничких, културних, верских инжињеринга, или су се на свим тим пописима, како данас неки тврде, слободно изјашњавали у верској и националној припадности, којим језиком говоре?

Историчар Александар Раковић у разговору за РТ Балкан истиче да је неспорна историјска чињеница да податак из пописа 1909. године о 95 посто становника који су се изјаснили да говоре српским језиком, у ствари, значи и да се исто толико становника пописало да су српске националности.

„У упутствима за пописиваче 1909. године стајало је да уколико неко не жели да се изјасни као Србин у складу са матерњим језиком, да му се уписује и националност. Дакле, када је реч о тим упутствима, онима који не желе да се изјасне као Срби несумњиво је дата могућност да се не изјасне као Срби и да попуне да имају другачију народност. Закључак је да се по српском матерњем језику одређивала и националност у складу са фактичким стањем у Црној Гори, а оно је да је она била национална држава српског народа и да су се сви Црногорци тада по националности изјашњавали као Срби“, каже Раковић.

Он посебно истиче чињеницу да тада нико није одабрао опцију да се другачије изјасни иако је имао ту могућност.

„Попис је, дакле, давао могућност сваком становнику да се не изјасни као Србин, да каже да је друге народности, онда би му се уписала та друга народност. Овако се по језику подразумевало да су сви који су одабрали српски матерњи језик по народности Срби. То је стајало и у уџбеницима у Краљевини Црној Гори, да су сви грађани Црне Горе Срби по народности, православне вере, било је нешто мало и мухамеданаца. У уџбенику о познавање закона стајало је изричито да су сви грађани Црне Горе српске народности и да црногорска народност не постоји. Ово су апсолутне чињенице“, каже Раковић.

Од 1909. године када се, по овим подацима 95 посто становника изјаснило да су Срби, 1948. године дошло се до ситуације да је у Црној Гори Срба тек 1,78 посто.

„Није било дозвољено грађанима да се изјашњавају као Срби осим што је то толерисано у деловима Црне Горе који су присаједињени у Балканским ратовима и у Боки која је Црној Гори присаједињена тек 1945. године. У другим деловима Црне Горе та могућност није постојала већ се уписивала црногорска националност која је политичком одлуком КП Југославије установљена 1. маја 1945. године. Претходно су исто покушали Италијани 1941, да установе тзв. црногорску нацију, чак је то објављено на Петровданском сабору, и то је генеза која се дуго кувала у кухињама Беча, Будимпеште, Загреба, Рима, Ватикана, комунистичке Москве“, наставља Раковић.

Овај историчар подсећа и да се већ од седамдесетих година, са упливом Маспока, и Матице хрватске у Црној Гори, деловањем римокатоличе цркве, тај идентитет преокреће ка хрватском, правашком идентитету и све више се појављују ти трагови.

„Већ 50-их година у Загребу су почели да доводе кадрове из Црне Горе, често испод просечне, давали су им титуле, и Далибор Брозовић је сам рекао да су они били свесни да су то кадрови који не ваљају, али да су им потребне титуле како би они имали привид научности, како би расрбљавали Црну Гору. Хрвати су од 50-их година са Аустријанцима и Мађарима радили на расрбљавању Црне Горе, 20 године касније почели су да преокрећу прилике. Не треба заборавити и да је Мило Ђукановић 2018. написао у једној честитки факултету за тзв. црногорски језик у Никшићу да треба ‘неговати црногорски домовински идентитет’. Какав други домовински идентитет може бити сем хрватског“, пита Раковић.

Од 1981. када је у Црној Гори 3,3 посто Срба, за 22 године тај проценат је нарастао на скоро 33 посто на попису 2003. године. Шта се у међувремену догодило?

„Највећи српски занос у Црној Гори био је 1991. године, тек касније у литијама догодило се нешто слично. Тада је у Црној Гори пао режим који није подржавао Србе на КиМ и тада се још увек подразумевало за већину грађана Црне Горе да бити Црногорац је исто као и бити Србин. Да је тада неко да опцију изјасните се као Срби они би се у највећем броју изјаснили као Срби“, вели Раковић.

Саговорник наводи да је у том историјском периоду дошло до извесног осећања слободе, све више грађана се изјашњавало као Срби, али не и до краја, јер се још подразумевало да Црногорац не значи да ниси и Србин.

„Тек од 1997. са Ђукановићем који преузима политику Либералног савеза ЦГ почиње да се преокреће тај идентитет од просрпског црногорског ка антисрпском црногорском. Ђукановић је ту кључан човек, он преузима идеологију ЛСЦГ која је ништа друго до хрватска правашка идеологија и води Црну Гору у том правцу. Што се тиче пописа 2003. тада је већини грађана постало јасно да Црногорац више није што и Србин и да ће све мање то и значити. Због тога се на попису скоро трећина грађана изјаснила да су српске националности, а изнад половине да говоре српским језиком. У том моменту људима је постало јасно – ако се изјасним као Црногорац, неко ће другачије тумачити мој идентитет, а не онако како ја желим“, објашњава Раковић.

У 2023. години, проценат Срба у Црној Гори опет се вратио на трећину становништва, на 32,98 посто. Шта будући процеси доносе Црној Гори, колико ће у овој држави Срба бити на следећем попису?

„У Црној Гори је 10 посто дуалиста. То су они који су Црногорци по националности, а српски језик им је матерњи. Ти дуалисти су углавном Срби, с тим што, из мени необјашњивих разлога то оклевају да кажу. Они ће, обзиром на ове резултате и јасне поделе на две нације, два идентитета, одабрати страну и логично је да се изјасне да су српске националности. У том случају Срби ће на следећем попису у Црној Гори и по националности бити већина као што су сада већина по језику. На другој страни, видимо да је тзв. црногорска нација у великом паду. Када и неки муслимани престану да се изјашњавају као Црногорци, а то ће се на крају и догодити, њих ће бити испод 200.000 и то је пораз идеја Мила Ђукановића. Црна Гора ће наставити да иде путем обнове свог српског идентитета. То не иде лако, било би лакше да се повољније завршио процес након избора 2020, да није било постизборне преваре, да су српске странке преузеле власт будући да су победиле на изборима“, закључује Раковић.

Чланак Од 95 до 1,78 и назад до 33 посто: Како су Срби нестали па васкрсли у Црној Гори? се појављује прво на Покрет за одбрану Косова и Метохије.

Црна Гора је европски преседан – у овој земљи службени језик није онај којим говори највећи проценат њених становника. Члан 13 Устава Црне Горе језик којим говори већина, држећи га у фусноти, изједначава с, рецимо, хрватским којим се служи тек 0,4% грађана ове земље. Цјелокупна администрација, образовни систем, медијска и јавна сфера функционишу на дискриминаторним модалитетима који не заобилазе само већински став и самоопредјељење грађана Црне Горе, лингвистику као науку, већ и Универзалну декларацију о људским правима. Истовремено, Црна Гора је и регионални примјер недемократских образаца и пракси – у сусједној Републици Сјеверној Македонији албански језик (којим се служи 24,3% грађана ове земље), тамошњим Законом о језицима, прихваћен је као службени.

Поштовање демократских принципа и људских права претпоставка је одговорног грађанског друштва. У том смислу, апелујемо на организације, групе грађана, политичке партије, цивилни сектор, представништва српског народа у Црној Гори, али и институције система који, начелно, тежи ЕУ интеграцијама и поштовању једнакости да, у односу на демократско опредјељење грађана, најдоминантнијем језику вратимо статус који он и заслужује, а држави дигнитет који је деценијама нарушаван аутократском самовољом и еклатантним обесправљивањем највећег дијела црногорске популације.

Чланак Ми знамо ко смо: У ЦГ службени није језик већине становник се појављује прво на Покрет за одбрану Косова и Метохије.

Овај текст, написан тек што су резултати пописа у Црној Гори о идентитетским питањима обнародовани, не претендује да буде свестрана анализа тих података. Ово је само један кратак осврт на те податке, уз изношење неколико теза за које се, по мом суду, може наћи упориште у резултатима пописа

Попис становништва, домаћинства и станова у Црној Гори спровден је од трећег до 28. децембра прошле године, а добијени подаци у вези са националном, језичком и верском структуром Црне Горе постали су тек јуче доступни јавности.

 

Страх од пописа

 

Одлагање објављивања резултата пописа становништва, Управа за статистику Црне Горе (Монстат) је у међувремену објашњавала компликованом процедуром јавног тендера за набавку софтвера помоћу којег ће грађани моћи да контролишу личне податке које су дали пописивачима (ОВДЕ).

Да би показао апсурд у коме се нашла Црна Гора са шесто и нешто хиљада становника, због тога што њена јавност месецима чека резултате пописа становништва, Милан Кнежевић је објашњење Монстата својевременом прокоментарисао речима: „Да смо организовали попис у Индији и Пакистану до сада би се ручно избројали, а ево у Црној Гори никако да се избројимо“ (ОВДЕ).

Да су разлози за одлагање објављивања резултата пописа политички, а не „софтверски“ веровали су многи у Црној Гори. Политиколог Владмир Павићевић је такву доцњу објашњавао не само очигледном неозбиљношћу људи из Монстата, већ и процедуралним компромисима око пописа које је Милојко Спајић, као тек изабрани премијер, направио како би избегао бојкот пописа у режији Ђукановићевог ДПС (ОВДЕ).

 

 

Вишемесечно одлагање објављивања резултата пописа становништва морало је, у национално и језички подељеној савременој Црној Гори, изазвати сумње да се ради о политички мотивисаној доцњи. Посебно када се узме у обзир чињеница да је реч о првом попису становништва који је спроведен након величанствених литија и пада Ђукановићевог режима, који је почивао на криминализацији државе и злоупотреби национално-идентитетских питања.

Стога се освајање политичке слободе у Црној Гори након пада једног у суштини једнопартијског режима, сасвим разумљиво доводило у везу, како са почетком суђења за државни криминал, тако и спровођењем кредибилног пописа становништва.

Начин на који је Ђукановић владао, довео је неминовно до тога да те две ствари након његовог пада имају једнаку вредност, пошто једнаку правну заштиту морају уживати вредности владавине права (независно судство, подела власти, легитимност власти, слобода привреде), као и идентитетска права (националност, матерњи језик, вероисповест).

Притом су пописи становништва, уз саобраћајну инфраструктуру, једна од кључних манифестација нововековне суверене државе, које је разликују од средњовековне мозаик-државе, јер суверена држава преко ових инструмената потврђује своју контролу над људима и територијом. Следствено томе, страх од пописа и објављивања његових резултата код носилаца старог режима у Црној Гори, најјасније показује какво је заправо њихово државотворство.

 

Како оценити резултате?

 

У оцени најновијих података о националној и језичкој структури Црне Горе мора се избећи максимализам, који је најчешћи кривац за појаву колективног песимизма, и који иде руку под руку са појавом неке врсте националног фатализма. Наиме, међу патриотски орјентисаним грађанима Србије није ретка појава да се све осим убедљиве победе сматра националним неуспехом. А у случају Црне Горе убедљива национална победа јесте само ситуација у којој Срби имају макар релативну већину у укупном броју становника.

Такава нерална оцена само додатно потхрањује колективни песимизам и фатализам, који се акумулирају у српском народу још од национални неуспеха, пораза и издаја из 90-тих година прошлог века. Припадницима генерација које носе националне ожиљке из 90-тих, а који се и сами налазе у старој или зрелој животној доби, као да је углавном непозната она историјска истина о којој је својеврмено писао Стојан Новаковић:

„У новом, за живот подобном и на живот створеном народу, никакво питање не може бити сасвим затворено и свршено, и све су одлуке само подлога новим, будућим одлукама. Данашња, Европом створена ситуација, у којој се налази српски народ, може бити само полазна тачка новим еволуцијама. Да клонути не треба, да се нема рашта и да нико нема разлога да буде злослутан пророк, доказ нам је свеколика прошлост наша. У њој смо ми не једанпут, имали положаје сто пута горе од данашњега, и како народ није онда пропао, него је нашао начина да се подигне на ново, тако ће и садашњи положај створити оно што му родољубље, вредноћа, прегнуће и устрајност народа омогуће“ (ОВДЕ).

Због пораста Срба у укупном броју становника у односу на попис из 2011. године (32,93 одсто према некадашњих 28, 72 одсто или у апсолутној вредност за 27 260), као и због пораста броја грађана Црне Горе којима је српски матерњи језик (43,18 одсто на према некадашњих 42,88 одсто), резултати пописа у Црној Гори могу се већ на први поглед оценити као добра материјална основа за осигурање будћности српског народа као политичког субјекта у Црној Гори (ОВДЕ, ОВДЕ, ОВДЕ).

 

 

Ово само под условом да цифре из пописа, речју Новаковића, „родољубље, вредноћа, прегнуће и устрајност“ претворе у конкретне политичке и правне мере. А да би до тога дошло неопходно је претходно направити анализу чинилаца, који су деловали у дужем временском оквиру, и који су дали садашњу идентитетску слику Црне Горе.

Чини се да се већ сада са великом поузданошћу може закључити да постојећа идентитетска слика Црне Горе показује, да Ђукановићева репресивна идентитетска политика према српском народу није дала резултате. Број Срба према овом попису је за око један одсто већи у односу на број Срба према попису од 2003. године, који је спроведен у стању националне мобилизације у покушају спречавања разбијања СРЈ (усвајање Уставне повеље 2003. године која је омогућила чланицама државне заједнице да организују референдуме о одвајању).

Пошто се број Срба по садашњем и попису из 2003. године разликује само у један одсто, може се закључити да је садашња идентитетска слика Црне Горе прилично стабилан производ друштвених и политичких процеса у црногорском друштву у последњих тридесетпет година.

С друге стране, извесне промене које се у овом попису уочавају у односу на раније пописе у категорији националности и језика, као и у промењеним националним и језичким структурама појединих општина, показују да она није „цементирана“, а нарочито када се посматра из историјског оквира који је знатно шири од последње три и по деценије.

 

Држава и нација

 

Та тренутно стабилизована етничка слика Црне Горе, судећи по резултатима актуелног, али и два претходна пописа (2011. и 2003.), потврђује тезу да је у новом веку држава постала „калуп за формирање нације“ и да то искушење морају озбиљно узети у обзир у својим националним програмима оне нације чији је национални идентитет претежно формиран као заветни (ОВДЕ).

Наиме, Срби су према попису из 2023. године потврдили ранији тренд да су већина (апсолутна или релативна) у оним деловима Црне Горе који су јој присаједињени после Првог балканског рата 1912. године, односно шест година пре добровољног укидања независне Црне Горе одлукама Подгоричке скупштине: Беране – апсолутна, Бијело Поље – релативна, Пљевља – апсолутна.

Као и да су већина у приморским општинама које су присаједињене комунистичкој НР Црној Гори тек 1945. године: Херцег-Нови – апсолутна, Тиват – релативна, Будва – релативна. У односу на претходни попис Срби су постали већина у етнички мешовитој општини Тиват и општини Будва.

Од правила да је српски идентитет најснажнији у крајевима који су последњи присаједињени Краљевини Црној Гори или су тек присаједињени комунистичкој НР Црној Гори, одступа општина Котор у којој Црногорци имају релативну већину, али и бројчано патуљасте општине Плужине/историјска Пива (у свим пописима), Андријевица (у свим пописима) и општина Жабљак (први пут од овог пописа) у којима Срби имају апсолутну већину, а чије су територије присаједињене Кнежевини Црној Гори 1878. године (ОВДЕ, ОВДЕ).

 

 

Територије бројчано великих општина Подгорице и Никшића, а уз њих и малих општина Мојковац, Колашин, Шавник (историјски Дробњак) и Зета, највећим својим делом припале су Црној Гори 1878. године, а само мањим 1858. године (са изутеком дела данашње општине Мојковац на десној обали Таре која је присаједињена Црној Гори 1912. г).

А резултат последњег пописа становништва управо у овим општинама бележи апсолутну већину етничких Црногораца, али и апсолутну (Мојковац, Колашин, Шавиник, Зета) и релативну (Никшић 49,48 одсто и Подгорица 44,81 одсто) већину грађана чији је матерњи језик српски.

Притом, најзначајнија новина коју је донео попис од 2023. године у језичкој структури појединих општина, јесте чињеница да је српски језик као матерњи на овом попису добио релативну већину у општини Подгорица.

Два су изузетка од правила да су на територијама присаједињеним Црној Гори 1878. године, истовремено у већини етнички Црногорци и српски језик. Први је општина Котор, која није прикључена Кнежевини Црној Гори 1878. године, већ НР Црној Гори 1945. године, а у њој релативну већину имају етнички Црногорци и српски језик.

Други изузетак је етнички мешовита општина Бар, која је највећим делом прикључена Црној Гори 1878. године (само мали део је припадао четворонахијској Старој Црној Гори), и у којој релативну већину имају и етнички Црногорци и црногорски језик.

Подаци о општинама у којима етничку већину представљају Црногорци, а већински језик је српски, а чије су територије ушле у састав Црне Горе 1878. године, када се тумаче у светлу тезе о држави као „калупу за формирање нације“ упућују на следећи закључак: на територијама које су присаједињене неких осамдесет година од настанка самосталне Црне Горе (доношење правног акта Стеге као темеља државне заједнице Црногораца и Брђана од 1796), етнички идентитет већине становника налази на нивоу који поистовећује црногорску државну припадност са националношћу, али подаци о матерњем језику сведоче да није дошло до потпуног етничког „раскорењивања“ тог становништва, пошто оно свој језички, тј. културни идентитет одређује као српски.

А још је Стојан Новаковић указао на појаву да Срби неретко поистовећују националност и са држављанством. Анализирајући извештај о ђацима  једног америчког колеџа из Цариграда за 1908-1909. године, Новаковић је приметио да се један Србин „записао као Аустријанац, један као Белгијанац, а један као Црногорац“. „И само су се Срби нашли да узму грађанство и државу одакле су као народност, а то не учини ни Грк, ни Бугарин, ни Јерменин ниједан!“, закључује свој осврт Стојан Новаковић (ОВДЕ).

Највећи део територије данашње општине Даниловград званично је ушао у састав Црне Горе 1858. године. И овој општини, као и у оним које су у састав Црне Горе ушле после Берлинског конгреса 1878. године, апсолутну већину грађана чине етнички Црногорци, али, такође, апсолутну већину чине и грађани чији је матерњи језик српски.

 

 

И најзад, на територији општине Цетиње, које се углавном поклапа са територијом четири нахије на којима је формирано језгро самосталне државе Црне Горе и где је држава најдуже била „калуп за стварање нације“, у убедљивој апсолутној већини су, из пописа у попис, грађани који се сматрају етничким Црногорцима (91,07 одсто) и којима је уз то матерњи језик црногорски (85,77 одсто).

Податак о језику говори о томе да је „раскорењивање“, односно конверзија 12.431 становника Цетиња из српског етничког корпуса и српске културе – процес који је већ далеко одмакао.

Када се као чинилац у стварању новог етничког идентитета у Црној Гори узима време присаједињења појединих територија Кнежевини и Краљевини Црној Гори, не превиђа се чињеница да садашњи несрпски национални иденитет Црногораца, нарочито оних 31 одсто чији је матерњи језик црногорски (ако се од 34, 52 одсто укупуно изјашњених одузму Бошњаци и Хрвати који су се изјаснили да им је матерњи језик црногорски), није формиран у Краљевини Црној Гори, чији је етнички идентитет био неспорно српски, већ након револуционарног терора и Брозове и Ђукановићеве националне политике.

Међутим, процес формирања црногорске државе током 19. и почетком 20. века, развио је у свести народа у Црној Гори, у неким крајевима више, а у неким мање, локал-патриотизам и свест о државној посебности, који су у условима Брозовог и Ђукановићевог режима послужили као корисна сировина за обликовање новог идентитета.

 

Регионализација и уставне промене

 

Када је у питању садашња територијална етничка и језичка слика Црне Горе, историјским чиниоцима ваља додати и савремена миграциона кретања повезана са економским факторима. Попис из 2023. године потврђује ранији тренд демографског „пражњења“ севера Црне Горе у коме већину имају Срби и истовремено повећање економски најснажнијих приморских општина Будве и Тивта, а у нешто мањем проценту и Херецг-Новог у којима је све изразитија српска већина (ОВДЕ).

Поред приморских општина стални раст становништва бележи и Подгорица, као и већински албанске и бошњачке општине. Прилив становништва у приморским општинама и Подгорици великим делом долази са севера Црне Горе, као и из Никшића и територија општина присаједињених 1878. године.

Ову важну чињеницу морају узети у обзир носиоци српске политике у Црној Гори. Притом, како економско јачање приморских општина, тако и девастација севера Црне Горе и никшићког краја, чине оправданим залагање за неки модел регионализације државе.

Регионализација би помогла не само економској заштити приморских општина и економском опоравку никшићког краја и севера Црне Горе, већ би кроз јачање локалних и племенских индвидуалитета, још увек снажних у Црној Гори, зауставила процес коначног претварања државног идентитета у национално-културни идентитет нове несрпске нације.

Резултати најновијег пописа становништва у Црној Гори, који су, по мом суду, врло охрабрујући и који показују да је у њој српска национална свест итекако жива и жилава, морају бити материјализовани кроз нове уставне норме о крактеру државе, грбу, застави, химни, држављанству, језику и писму.

Насилна идентитетска конверзија становништва Црне Горе коју је покушавао да спроводе Ђукановићев режим, пре свега кроз образовну, културну и медијску политику, као и општа дискриминација Срба, показали су тачним упозорење Марка Павловића, које дао током расправе о доношењу устава независне Црне Горе 2006. године, да је Црна Гора само наизглед дефинисана као грађанска држава.

 

 

Речју Павловића, „за одређивање карактера државе начелно дефинисање је од споредног или никаквог значаја“, јер „карактер државе (национални или анационални) одређују њен назив, службени језик и писмо, и државни симболи“. А с обзиром на ове елементе, Црна Гора је „дефинисана као национална држава црногорског народа“ (ОВДЕ).

Пошто се показало претходних скоро две деценије да је „грађански карактер“ државе Црне Горе био идеална „маскировка“ за спровођење политике насилне идентитетске конверзије грађана Црне Горе и промене њеног историјског бића и културног образца, не чуди што су из ДПС-а након објављивања резултата пописа пожурили да кажу да је попис наводно потврдио „грађански карактер Црне Горе“ (ОВДЕ).

Када је у питању неопходна промена уставних норми, политичка мудрост налаже да се најпре јавно отвори питање неодрживости, из угла резултата пописа, члана 13. важећег Устава Црне Горе, који једино црногорском језику признаје статус службеног језика. Најмање што 43,18 одсто грађана Црне Горе чији је матерњи језик српски морају да добију у смислу уставноправног признања и заштите, јесте проглашење српског језика, уз црногорски, за службени језик државе.

Решењем уставног статуса српског језика, аутоматски би се отворило питање неодрживости грађанског карактера Црне Горе. Јер, држава која има два службена језика, који су изрази два различита национална идентитета и од којих ни један нема апсолутну већину, не може бити грађанска држава. Она по својој етничкој и језичкој структури, како је истицао Павловић, заправо опомиње на савремену Белгију, као федерацију састављену од две доминантне националне заједнице – валонске и фламанске (ОВДЕ).

Када промена одредбе Устава о службеном језику доведе у питање грађански карактер Црне Горе, онда ће се неминовно отворити и питање неодрживости постојећег грба, заставе и химне Црне Горе.

Јер, Црна Гора као држава две доминантне националне заједнице са два службена језика, мора имати такве државне симболе који су изражавају двонационални карактер државе Црне Горе. И најзад, постојећи плеонастички и отуда бесмислен ст. 1. чл. 12. Устава Црне Горе, по коме „у Црној Гори постоји црногорско држављанству“ требало би брисати (ОВДЕ), јер је искључиво у служби асимилације Срба, а противан је двонационалном карактеру Црне Горе, који потврђују подаци најновијег пописа становништва.

Поставља се питање како извести промену важећег Устава Црне Горе, када је према чл. 157. Устава за промену његових најпроблематичнијих напред навдених чланова потребна референдумска већина од три петине свих бирача.

Овај уставни пропис, који је у потпуној опреци са резултатима пописа и са стварношћу Црне Горе, а који је настао како би се по сваку цену заштитио нови синтетички антисрпски црногорски национални идентитет у формирању, има све изгледе да у наредном периоду постане највећи извор политичке нестабилности у Црној Гори.

Устав који не може да обезбеди стабилност државе и постаје препрека њеном мирном развитку, морао би бити уклоњен игнорисањем његових ревизионих одредби, вољом грађана Црне Горе као носилаца суверености. Следствено томе, нови устав који би изражавао стварну етничку, језичку и верску слику Црне Горе могао би бити донет од стране уставотворне скупштине.

За успех тог подухвата нужан је компромис међу странакама које су срушиле Ђукановићев режим, али које су у идентитетском смислу потпуно различите. До компромиса се може доћи само ако српски народ у Црној Гори успе у наредном периоду да јасно и одлучно формулише став, да је алтернатива компромису (=друштвеном уговору) око нове конституционализације Црне Горе распад државе, јер је њен садашњи уставни идентитет октроисан супротно, не само историјском бићу Црне Горе, већ и постојећој етничкој и језичкој стварности црногорског друштва.

 

Зоран Чворовић је професор Правног факултета у Крагујевцу. Ексклузивно за Нови Стандард.

 

(Нови Стандард, 16.10.2024)

 

Чланак Зоран Чворовић: Шта нам је показао попис у Црној Гори? се појављује прво на Покрет за одбрану Косова и Метохије.

Као православни су се изјаснили 443.394 лица (71 одсто), да су исламске вероисповести изјаснило се 124.668 њих (19 одсто), католичке вероисповести 20.408 лица (три одсто). Атеиста и оних који нису желели да се изјасне укупно је око четири одсто.

Такође, на попису се 269.307 изјаснило да говори српским језиком као матерњим или 43,18 одсто, док је црногорски матерњи за њих 34 одсто или 215.299.

Босански језик је матерњи за 43.470 лица или њих око шест одсто, албански је матерњи код 32.725 лица или пет одсто, док два одсто пописаних или 14.731 говори руски као матерњи. Српскохрватски је матерњи за 12.999 или два одсто пописаних.

Пописано је 623.633 лица са уобичајеним местом боравка у ЦГ и 44. 017 оних који имају држављанство Црне Горе а на раду су, боравку или школовању у иностранству, рекао је на конференцији за медије директор Управе за статистику Црне Горе (Монстат) Мирослав Пејовић.

Он је додао да је пописано укупно 667.650 лица.

“Држављанство Црне Горе има 565.804 лица или 90,7 одсто, држављанство ЦГ и неке друге државе има 10.691 лице (1,71 одсто), а страних држављана са уобичајеним местом боравка у Црној Гори има 46.878, или 7,52 одсто”, рекао је Пејовић.

Од оних који имају држављанство стране државе, најбројнији су држављани Руске федерације (13.550 лица), затим Републике Србије (13.031) и Босне и Херцеговине (5.050 лица). Одмах после држављана БиХ, долазе они са држављанством тзв. Косова којих има 3.053. 

Особа мушког пола према попису има 306. 807 или 49,2 одсто, а женског 316.826 или 50,8 одсто.

Просечна старост становништва је 39,7 година.

Ово је најтранспарентнији попис до сада, од припреме до завршне фазе са примењеним највећим нивоима контролних механизама, рекао је на представљању резултата пописа директор Монстата Мирослав Пејовић.

“Попис је поставио нове стандарде када је контрола и транспарентност у питању. Успешно смо одговорили свим изазовима који су пратили ову акцију у готово свим њеним фазама”, рекао је Пејовић.

Управа за статистику (Монстат) представила је део коначних резултата Пописа становништва, домаћинстава и станова у Црној Гори, који је спроведен крајем прошле године. 

Како је претходно најављено из Монстата, на конференцији за новинаре представљени су резултати становништва према полу и старости, држављанству, националној, односно етничкој припадности, вери, матерњем језику и језику који се уобичајено говори.

Директор Монстата Мирослав Пејовић, рекао је раније да ће наредних дана уследити сукцесивно објављивање података о другим карактеристикама становништва.

Грађани су имали право и могућност да од 1. до 7. октобра провере своје податке о етничко-културолошким карактеристикама прикупљених пописом становништва, домаћинстава и станова путем специјалног софтвера.

Попис у Црној Гори реализован је од 3. до 28. децембра, а део његових коначних резултата објављује се десет месеци касније.

(РТ Балкан, 14.10.2024)

Чланак Резултати пописа у Црној Гори: 205.370 Срба или 32 одсто, српским језиком говори 43 одсто становника се појављује прво на Покрет за одбрану Косова и Метохије.

Упркос вишедеценијској дискриминацији, дугогодишњем стању друштвене, политичке, културне и, често, економске обесправљености и неједнакости, проценат Срба у Црној Гори је 32,93% (читавих 4%, тј. скоро 28.000, више него на претходном Попису из 2011. године) што представља трећину њене укупне популације. Истовремено, број говорника српског језика је 269.307, тј.  43.18%, што даље указује на, нажалост, наставак лоших, недемократских и дискриминаторних пракси у односу на српско-говореће грађане, а Црну Гору потврђује као јединствен европски и свјетски лингвистички примјер земље у којој језик далеко највећег броја становника није и њен службени.

У складу с цивилизацијским врлинама и демократским вриједностима 21. вијека, српски народ у Црној Гори, као и сви други народи у овој земљи, чува и задржава своје неотуђиво право на властити језик, свој идентитет, традицију, културу, историју па и на своје националне симболе. У том смислу, Србима у Црној Гори тек предстоје важни друштвено-политички изазови с циљем даљег остваривања потискиваних права, никако науштрб било које друге етничке или језичке заједнице, већ у правцу друштвене консолидације, демократске кохезије и осталих темељних претпоставки сваког зрелог и еманципованог грађанског друштва.

Телеграм канал ’’Ми знамо ко смо’’

Чланак Ми знамо ко смо: Стабилан пораст броја Срба се појављује прво на Покрет за одбрану Косова и Метохије.

Цијело јутро мислим: треба се свечано средити за Дочек. Нова година дође сваке године, а Резултати Пописа стижу једном у десет или више година, чоче! Говорим себи тако, а жена ће: ни на Нову годину ме не водиш, а измишљаш Дочек Пописа.

Лако је њој, мислим се, она је Брђанка, а и женско, не мора да се брије. А није згодно дочекати Резултате с брадом, а са друге стране, какав је то Црногорац без бркова? Како се обријати? Ријешим да бркове оставим.

Оперем и зубе, мада сам синоћ по прађедовској пракси изио јабуку, и сјетих се: језика. Ау, ту ће око Дочека Резултата бити највише невоља. Ваља да се ижљубимо, ајде може то и без језика, али како ћемо да пробјеседимо и наздравимо? Опрах руке од таквих помисли, но ни то ми није требало. Сјетих се за проклете руке како је Милена Живковић зборила завађеној браћи:“Одсјеци десну боли, одсјеци лијеву боли.“ И учини ми се да Резултате дочекујем без једне руке, смушена језика, без браде… Пљуните ме у брк ако за сљедећи Дочек не пуштим перчин, па да се избројимо, ако се дотле не истражимо.

(Журнал, 15.10.2024)

Чланак Александар Живковић: Свечани Дочек Резултата Пописа се појављује прво на Покрет за одбрану Косова и Метохије.

Овако дуго чекање резултата пописа упућује и на закључак да би они могли да изненаде многе у Црној Гори, међу њима свакако и оне који не остављају никакву могућност да се на Ловћену обнови стара, оригинална Његошева капела и у њој, коначно, поново сахрани највећи међу онима који су се на тим просторима родили и живели.

И док ће грађани Црне Горе одговор на дилему колико их говори српским а колико црногорским језиком, а то овде није више питање науке, лингвистике, већ првенствено политике, добити после десет месеци чекања, одговор на то исто питање, али, у вези са највећим међу њима, Његоша, некима остаје у магли већ век и по. И на њега и дан данас стижу различити одговори. У зависности од тога ко је на којој страни. За чињенице и оно што је неспорно ту остаје мало места.

Дакле, којим је језиком говорио и писао Његош?

За Милутина Мићовића, књижевника из Подгорице, само питање, којим је језиком говорио (писао) Његош, подразумева озбиљну кризу идентитета, кризу која се већ сама од себе ствара, као последица одступања од дубљих темеља.

“Његошево дело је кичма укупног српског културног и духовног идентитета. Те, ако смо дошли до тога да се питамо који је то језик, то је исто као да питамо – постојимо ли стварно, или нам се само чини да постојимо? Јесмо ли реални људи или сопствене утваре?”, каже Мићовић за РТ Балкан.

Он истиче да је Његош неко ко је о Српству најдубље мислио, и најснажније брижио.

“Разоткрио је човека и народ на многим слојевима постојања. Најлепшим стиховима изражавао је светлу, божанску страну човекову, као и ону тамну, богоодступничку и издајничку. Видео је ‘биће како ври у луче сјајне’, али и људску ничтожност (ништавило). Све је то изговорио на свом матерњем, српском језику. Језику свог племена, али и на богомудром језику српскословенског па и црквеноруског језика. За његову мисао, требали су сви ти слојеви”, речи су Мићовића.

Он подсећа да у првим издањима Луче и Горског вијенца, срећемо руска слова, руске говорне облике, лексику, литургијски језик – сво оно насљеђе које је наследио српски језик, као варијанта старословенског, а да је последњу своју књигу, Лажни цар Шћепан мали 1850, Његош штампао Вуковим језиком.

“Мајка Вука Караџића, Јегда, била је од Никшића (Херцеговина), а ђед Јоксим испод Дурмитора. Тај дијалект, источнохерцеговачки, Вук је узео као основу новог српског језика. Сви Црногорци за које се зна живели су и умирали на српском језику. Његош је многе од тих ставио у своје Огледало српско (1845). На срећу, и сам је експлицитно рекао: ‘Српски пишем и зборим, Свима громко говорим, Народност ми србинска, Душа ми је славјанска'”, каже Мићовић.

Његош у савременим читанкама у Црној Гори

На страницама читанке за други разред гимназије у Црној Гори, у издању Завода за уџбенике и наставна средства из Подгорице, која је штампана 2011. године, може се наћи одломак из Његошевог Горског вијенца који је “преведен” на црногорски језик додавањем слова која не постоје у оригиналном тексту, а која су коју годину раније “убачена” у нови правопис црногорског језика.

Када се појавио већ чувени превод Његоша на црногорски језик, Матија Бећковић констатовао је да је чињеница “да једна књига не постоји у оригиналу, јединствено откриће у писаној историји”.

“А, то је утврђено за Горски вијенац, упркос сачуваном факсимилу оригиналног рукописа. И то сто шездесет и три године пошто је објављен. И у међувремену штампан у безброј издања. И преведен на готово све важније светске језике. И пошто су стотине хиљада читалаца, не знајући да није права, ту верзију научиле напамет. Захваљујући том открићу, у наше дане десило се нешто што се у прошлим временима није могло ни замислити. Наиме, тек после превода на јапански Горски вијенац се појавио на црногорском и на велика врата ушао у Гинисову књигу светских чуда”, изјавио је тада Бећковић.

Са друге стране, Факултет за црногорски језик и књижевност (ФЦЈК) и Црногорски ПЕН центар осудили су пре коју годину наводе из образложења локалног никшићког парламента поводом подизања споменика Петру Другом Петровићу Његошу у коме су његова дела третирана као “део српске књижевности”.

“Његош није српски песник нити се за живота сврставао у српске писце. Његош је црногорски владар и писац, те је као такав део црногорске књижевне и културне баштине. Захваљујући свом значају у 19. веку, на јужнословенскоме простору од Његошеве смрти до данас његов лик и дело често су били предмет отимања и реинтерпретација, но његово књижевно дело дубоко утемељено у црногорској култури надживело је све идеологије и великодржавне програме”, саопштено је тада из ФЦЈК и црногорског ПЕН центра.

Стефан Синановић, професор српске и докторанд опште књижевности, млади национални активиста из Црне Горе, уверен је да је “говорити о томе како је владика Петар II Петровић Његош српски писац – који припада српској традицији и књижевности српског језика – исто као и доказивати да је Пушкин руски или Шекспир енглески национални књижевник”.

“Не само да је владичино дело неизоставни сегмент српске културе него је и један од њених најчистијих симбола. И ако бисте, којим случајем, из Његошевог опуса истргли све оно што представља национални нуклеус српског народа, на првом месту видовданску етику и косовски завет, шта би од тог дела остало?”, истиче он.

“То је космогонијско дело. И за то нису потребни ни увиди највећих могућих ауторитета, почев од оних Андрићевих, у Његошев опус, него то савршено добро виде и знају и ови што тенденциозно покушавају да заобиђу суштинске и најпрепознатљивије особености Његошевог књижевног и националног профила, а све то на крају неминовно води у комични егзибиционизам и псеудонаучну гимнастику своје врсте”, каже за РТ Балкан Синановић.

Саговорник РТ Балкан додаје и да, наравно, на исти начин и у истом смислу доживљава и тзв. средњу линију “академског, политичког и друштвеног, рекао бих, прећуткујућег па и кукавичког приступа Његошевој литератури, која се често узима за најбезболнију, а која је такође својеврсно насиље над истином и то о највећем међу нама, о највећем кога смо имали”.

“Дакле, Његош је, без сваке сумње, и по властитом опредељењу, писац српског језика, а тој су истој трансверзали припадали у бројни други драгоцени и признати аутори из Црне Горе, такође по своме сопственом опредељењу – Брана Шћепановић, Борислав Пекић, Миодраг Булатовић итд. И свима им је било стало до свога идентитета. Потребно је, у том смислу, разбити сенку самонаметнуте кривице, безразложне бојазни или стигме – нема ништа лоше или анахроно у томе што говоримо истину”, каже Синановић.

Његошев језик је наслеђен од предака

Подсећајући да је “Његошев матерњи говор, идиолект Рада Томова, припадао источнохерцеговачком дијалекту, који се још чувао у Његушима, где је будући песник рођен 1. новембра 1811. године, на Свете Враче, професор др Радмило Н. Маројевић са Катедре за славистику Филолошког Универзитета у Београду констатује да су “тај говор донели Његошеви преци с обронака планине Његош, као и презиме Петровићи и племенско име Његоши”.

“Оба досељеничка племена, Ераковићи (којима су припадали Петровићи) и Раичевићи, досељена су из Херцеговине, а источнохерцеговачком типу припадало је југозападно окружење Његуша, од Ораховца, Пераста и Рисна до Кривошија и Грахова. На тај говор мало су могли утицати Пророковићи, Његошева ујчевина, досељени из места Света Врача, између Љуте и Котора, где су почињали зетски говори, с двоакценатским системом”, наводи за РТ Балкан професор Маројевић.

Саговорник РТ Балкан истиче да је Његош своја књижевна дела писао на српском књижевном језику, који се тада налазио више пред формирањем него у формирању (Радосав Бошковић). “Кад се каже: писао, не мисли се само на оно кад би узео ‘перо и мастило’ или мастиљаву оловку, него и кад би стварао, певао и приповедао.”

“У неким случајевима користи српске архаизме а изворне словенске облике, свакако и под утицајем руског језика; таква је не само именица свобода (и глагол свободити) него и речи с кореном ǀострǀ, који употребљава не само у топониму, у оним дивним стиховима кад су се две муње укрстиле и крст од огња жива направиле: једна сину од Кóмā к Ловћену, / друга сину од Скадра к Острогу – [ГВ 173–174], него и у придеву остри, прилогу остро и глаголу острити. За Комове користи, као и његови савременици, облик двојинског поријекла, у номинативу Кòма, у генитиву (од) Кóмā (као Пòда, Пóдā), а то значи да има у виду оба Кома, и васојевићки и кучки”, каже професор Маројевић.

Наш саговорник констатује и да реформисану графију и ортографију Вука Караџића Његош није у потпуности примењивао (Љубомиру протином Ненадовићу вели да је она добра, али да неће да у томе предњачи).

“Песму Србин Србима на части захваљује одштампао је по новом правопису (са ј, љ и њ), али речи с кореном ǀсрбǀ пише етимолошки (тачније би било рећи: фонолошки тачно). То ће чинити у свим својим текстовима (све остале текстове писао је по старом правопису): србски, Србкиња, Србство. Његош се држао, као и Иван Мажуранић, старије Вукове норме за стилски неутралне речи типа ђеца и ћерати”, наводи професор.

Будимир Дубак, књижевник из Подгорице, одговарајући на питање којим је језиком говорио и писао Његош, подсећа да се “свако чудо догодило Његошу за земаљског живота, а нарочито после његовог одласка са овог света”.

“Једно од највећих је што му несрећни отпадници од његовог рода поричу језик којим је говорио и писао. Kао да је то и слутио Ловћенски Тајновидац. На календару “Даница”, уз посвету епископу ужичком, Никифору Максимовићу, о Ђурђевдану, на Ловћену, написао је, 1833. године, стихове: “Српски пишем и зборим, Сваком громко говорим: Народност ми Србинска, Ум и душа славјанска”.

Али, они који су погазили Његошев аманет, срушили заветну цркву Св. Петра Цетињског и Његошев гроб, зашто не би заратили и против његовог српског језика, каже Дубак.

Формирање “црногорског” језика политичка одлука

Професор Филозофског факултета у Никшићу Јелица Стојановић у разговору за Спутњик пре неколико година осврнула се и на одлуку Конгресне библиотеке у Вашингтону да прогласи црногорски језик засебним језиком, констатујући како је јасно да се суштински ради о “политичкој одлуци”. 

“Енглески језик је званични или један од званичних језика у 45 земаља света. Замислите сада да у 45 земаља света сви енглески језик назову именом своје земље. Или немачки језик, при чему се много више разликује немачки језик у Немачкој од немачког у Аустрији, него све ове варијанте српског језика и то је ексклузивитет само ових простора и нема нигде у цивилизацијској пракси да се један исти језик зове различитим именима него на овим просторима, где се радило на расрбљавању српског језика”, рекла је тада Стојановићева.

Професорка Стојановић подсетила је тада да у Црној Гори до последњих 10-15 година “никако другачије није именован језик којим се говори, осим као “српски”, при чему се ради о “народном именовању”, што упућује да су и сви језички облици који се користе у Црној Гори опет облици српског језика.

Зоран Шапоњић

(РТ Балкан, 12.10.2024)

Чланак Чекајући резултате пописа: Којим језиком је говорио Његош? се појављује прво на Покрет за одбрану Косова и Метохије.

Име: 26. 12. 2020. бр. 69. Косметска кандила Милош Ковић;
Опис: Проф. др Милош Ковић
Тип: аудио/мпег

Проф. др Милош Ковић: “Обнова коју је у Црној Гори покренуо Митрополит Амфилохије водиће ка духовном али и политичком ослобођењу српског народа“

“Ослободивши нас Митрополит Амфилохије нам је дао да осјетимо укус побједе који је најава нашег пута у будућности, а наш пут је да не дамо Светиње. И поред много наших непокајаних гријехова, велики гријех је управо онај зигурат на Ловћену на мјесту срушене Његошеве капеле.

Иако је то било прије него што сам се ја родио ипак смо ћутали када се није смјело ћутати. Пристали смо на ћутање а тиме на издају, у оном титоистичком режиму који је дубоко у својој основи и дјелима био антисрпски а што се види на маузолеју на Ловћену, и изразито националистички хрватски. То су традиције Аустроугарске на које смо ми пристали. Е, Сада је вријеме покајања.

То је наш пут. Иако је за многе, који су мислили да је Црна Гора дубински атеизирана, то било неочекивано, покајање је, ипак, почело у Црној Гори и ако се овако настави сигуран сам да ће се вратити Његошева капела на Ловћен. Оно што је у Црној Гори почело литијама а настављено изборимо могао би да буде знак свеопште обнове српског народа.

Дај Боже да та обнова, која је започела у малој али симболички огромној, за српски народ, Црној Гори буде знак једне шире и дубље обнове цијелог српског народа, која ће почевши покајањем, кроз једну одлучност, водити ка прије свега духовном али и политичком ослобођењу српског народа“-казао је историчар проф. др Милош Ковић ванредни професор на Филозофском факултету Универзитета у Београду.

Наша Света Црква испратила у наручје Господње двојицу духовних стубова наше Цркве, наше духовне оце: Митрополита Амфилохија и Патријарха Иринеја док је на духовном плану наш народ добио и двојицу усрдних молитвеника пред престолом Божијим. Говорећи о овој двојици архијереја, који су постали монаси у вријеме када је јако тешко било носити мантију, и у вријеме тешких искушења, више од пола вијека, носити тежак крст Светосавске цркве, историчар Милош Ковић каже да је одласком, најприје, оца Момчила Кривокапића почео завршетак једне епохе која је коначно завршена одласком чврстих карика у осам вијекова дугом ланцу Српске цркве Митрополита Амфилохија и Патријарха Иринеја.

Као средњошколац професор Ковић, памти Митрополита Амфилохија и онај духовни огањ који је покренуо на трибинама у Београду 80-их година прошлог вијека када је за собом покренуо читав талас младих интелектуалаца и људи жељних ријечи Божије у оно вријеме духовне пустоши коју је оставио комунизам. Тај благодатни талас, сјећа се др Ковић, изродио је велики број данашњих владика, игумана, монаштва, свештенства и вјерника.

“На првом мјесту монах Митрополит Амфилохије, као човјек предања очувао је традицију Преподобног аве Јустина Ћелијског, Светог Владике Николаја и Његоша. Егзарх Светог Трона Пећког Митрополит Амфилохије био је чувар Косовског завјета“- каже проф. др Милош Ковић, истичући Митрополитову подршку Апелу за одбрану Косова и Метохије.

“Та подршка и тај апел покренули су буђење јавног мњења у Београду које нас је учврстило у ставу да нема напуштања Косова и Метохије ни по коју цијену што се није допало нашим медијима, који очигледно нису наши, који су тада нападали нашег Митрополита који је био кључни стуб одбране Косова у нашој Цркви“- каже проф. др Ковић.

Васкрснувши Црну Гору, својим 30-огодишњим трудом на Трону црногорско-приморских митрополита, Митрополит Амфилохије је ослободио народ Црне Горе оним величанственим литијама за одбрану вјере православне, оставивши нам у аманет јачање братске љубаве и слоге.

Слободанка Грдинић

Извор: Светигора

Чланак Милош Ковић: “Обнова коју је у Црној Гори покренуо Митрополит Амфилохије водиће ка духовном али и политичком ослобођењу српског народа“ се појављује прво на Покрет за одбрану Косова и Метохије.