Употреба синтагме „корисни идиот” мени лично запарала је уши када сам добио питање у једном интервјуу у коме сам упитан да ли сам ја можда Путинов корисни идиот. Било да се говори о корисним идиотима Запада, Русије или неке треће стране, заједничка претпоставка је да онај коме се налепљује таква етикета не поседује субјективност. Ако пристанемо на овакву поставку самим тим пристали смо на подвалу власти да ни народ који протестује на улици није субјекат политичког процеса и самим тим није више носилац суверености. Овакву поставку треба одбацити са презиром јер је погрешна, често и злонамерна, и скреће пажњу са основне чињенице – сазрело је народно незадовољство компрадорском колонијалном влашћу и нарасла је воља народа да се побуни против такве власти.

Данашња употреба ове синтагме произилази из стеченог искуства недавне политичке историје и састоји се у питању: „Шта ако наше незадовољство искористе наши непријатељи?” Питање, међутим, није добро постављено. Право питање гласи: „Како се поставити према неумитном паду компрадорског колонијалног режима у Србији?”

Страх, дакле, јесте оправдан јер што народ каже: „Ко се на млеко опече, и у јогурт дува”, али та врста страха је паралишућа и још важније бескорисна пред неумитном чињеницом да нам у сваком случају следе велике политичке промене. Јасни су разлози страхова, почев од уплива странаца (Запада), до искустава са прелазним „експертским” владама пуним белосветских чудотвораца и сличних трикова којих смо се нагледали и овде и у осталим постјугословенским банана републикама.

Да ли је и пред Први српски устанак било тако? Да је тада победила опрезна школа мишљења, никада не би имали Карађорђа. Можда је и тада неко могао мудро да приговори да је Црни Ђорђе био фрајкор и да је као такав радио за Аустрију, па није скроз халал да буде вожд српске револуције. А и народ је пред Српску револуцију 1804. могао да мирно седети и каже себи да „увек може горе”. И било је горе са пропашћу устанка док опет није постало боље.

Падом режима Александра Вучића, само једног у низу клинтонистичких режима на Балкану, десиће се оно што Англосаксонци називају power grab, или на српском борба за власт. Погрешна је, међутим, основна премиса која узима у обзир постојећу бинарну парадигму, или Вучић или Ђилас (са привесцима). Јер, падом власти почиње сасвим нова игра у којој ће се поред постојећих сигурно појавити нови актери, изван уиграних шаблона. А према колективној дресури којој смо изложени, у којој доминира вечита прича о свемогућим западним службама, навикнути смо на помисао да и сви нови актери нужно морају бити НАТО у неком новом паковању. Овде се заборавља да је свет 2025. много друкчији у односу на свет 2012, а поготово је различит у поређењу са светом из 2000. године.

Данас се заиста чини да у Србији постоје само две НАТО колонијалне и добро организоване политичке структуре. Једна је ова са криминалним шмеком која нам влада и коју је Брисел довео на власт 2012. године, док је друга НАТО машина са такозваним „грађанским” партијама, НВО сектором, прогласима, уједињеним медијима и сл.

Ово, наравно, не значи да су народ и студенти корисни идиоти друге НАТО кохорте, нити да друга од две НАТО опције задовољава њихове политичке укусе. Овој другој НАТО опцији испоставило се теже је него што су многи очекивали да наметне студентске или политичке лидере који би могли да незадовољство каналишу у смеру који би одговарао НАТО-у, да Србија после смене власти ипак остане у НАТО парадигми, која се код нас и у целој источној Европи и на Кавказу брендира као „европски пут”.

Извор: Друштвене мреже

Сетимо се како су НАТО колонизатори заћутали када су Црном Гором пролазиле литије. И да ли је ту народ испао корисни идиот или не? Истина, Црна Гора се није ослободила НАТО окупације, али јесте притиска мафије у свакодневном животу. Дугорочније гледано, и још важније, одбрањена је Српска православна црква. Не заборавимо колико су у то време Вучићеви таблоиди и аналитичари помагали Миловом режиму. Колико су клеветали поједине свештенике као и директно митрополита Амфилохија и владику Јоаникија и како су распредали бајке о умешаности западних служби у послове Митрополије црногорско-приморске СПЦ, као да те исте службе баш њих, који тако клевећу, нису инсталирале на власт у Црној Гори да и тај део српског простора увуку у НАТО, а у Србији да демонтирају државу, почевши од демонтаже Србије на Косову. Српске земље ће се, не сумњам, ослободити НАТО окупације, али тренутно је важно да се ослободе мафије. Скупови на Славији, затим на Мостарској петљи а и скупови који следе, сигуран сам, јасно показују да је за тако нешто сазрело време.  А ја лично као учесник скупа нисам био окружен ни корисним ни бескорисним идиотима него својим Србима, својом браћом и сестрама.

Ову енергију младих на читавом српском простору, како је ја видим, добро описују речи песме реп групе ТХФЦ посвећене баш НАТО окупацији Косова и Метохије: „Млад сам Србин и због тога разна срања трпим, али кад полудим нека чувају се луди људи”. А међу овим младим људима које данас видимо на улици и у студентским блокадама сигурно има и оних који су као средњошколци својим костима и крвљу изборили слободу за све нас од влашћу наметнутог ковид логора и вратили нам уставом загарантовану слободу кретања. Већ једном су доказали да се за слободу може изборити! Сетимо се, тада су Вучићеви таблоиди оптуживали Русију да стоји иза протеста.

Установили смо, дакле, да марионетска НАТО власт попушта под притиском. А Валтазар Богишић нас је занавек подучио: „Што се грбо роди, вријеме не исправи”. Тако се ни ова накарадна власт неће никад поправити. Епоха јој је прошла и само је питање како ћемо се према томе поставити. Чињеница је да је митинг на Славији показао да се заједно са влашћу попут оне несрећне настрешнице срушио читав бинарни систем на коме је почивала Србија Вучића и Кристофера Хила коју сам више пута јавно поредио са предреволуционарном Кубом из филма „Кум 2”. Вучића волим да поредим са председником Фулхенсиом Батистом а Хила са главним америчким мафијашем на острву Хајманом Ротом. И предреволуционарна Хавана била је препуна коцкарница и лепих хотела као и данашњи Београд, али је за народ смрад колонијалног ропства био неподношљив.

Сарадник окупатора у таквим систему је сваки криминалац, лопов и паразит на грбачи народа, ваљда су то ти чувени лојалисти о којима председник говори, стварајући утисак да нема поверење у легални апарат силе, али ни у сопствену партију и коалиционе партнере. Прича са заклетвом у цркви, била истинита или фантазија, треба да подсети на мафијашку или комитску заклетву. Проблем је што овај режим нема идеологију и једино што може да повеже такозване лојалисте је материјални интерес, дакле суштински ништа. Такви људи ових година јесу били инфорсери НАТО окупације али они никоме нису истински лојални, тако да не могу ни да буду прави лојалисти. Посебно у светлу чињенице да су у судском процесу заглавили неки од претходних „лојалиста” које је режим користио за спровођење своје власти у оквиру који му је НАТО дозволио. И Ел Чапо Гузман је имао лојалисте па је свеједно завршио у америчком затвору. Још важнија ствар је да је моменат ослобађања већ неповратно наступио, не само на демонстрацијама 2020. већ и у овим данашњим блокадама када су у више прилика такозвани лојалисти, то јест батинаши, добили батине. Даља употреба овакве неформалне силе само ће погоршати стање за режим.

Оно што се сада чини логичним је чињеница да је потребно попунити политички простор који зјапи празан, и прве назнаке тога већ видимо. Већина Срба је у исто време и против НАТО и против Вучића. Проблем је што се народу намеће лажна дихотомија између естетике условно речено позиције Пинк НАТО-а и с друге стране Н1 НАТО-а. Народ се вештачки гура у један од два тора, док објективно већина не припада ни једном ни другом. То је свакако био случај са огромном већином народа којим сам био окружен на скупу на Славији.

Уосталом, није случајно што су са митинга протерани провокатори који су дошли са заставама Европске уније, имајући у виду да је управо та застава симбол напредњачке владавине. Сетимо се да се застава ЕУ на Николићевој инаугурацији први пут појавила у Председништву, да не помињемо срамно обраћање тадашњег комесара за проширење Штефана Филеа, и то пре новог шефа државе. После тога, логично, Канцеларија за Европске интеграције постаје министарство а Министарство за Косово и Метохију постаје канцеларија. И креће корак по корак потпуна разградња институција и предаја државе Србије на Косову. Толико о резултатима обојене револуције из 2012. коју из неког разлога нико тако не назива.

Надстрешница није само срушила Вучићево Потемкиново село већ читаву политичку сцену Србије. Епоха је прошла, и зато није чудо што пропагандна машина режима панично покушава да направи спин како је Доналд Трамп веома близак Вучићу, толико близак да за Вучића није било места на церемонији отварања обновљене катедрале Нотр Дам у Паризу. Режим у исто време покушава да се умили НАТО/ЕУ структурама, као и Трампу, који је на потпуно другим идеолошким позицијама.

Режим се НАТО/ЕУ глобалистима умиљава у нади да ће добити заштиту коју ужива режим Маје Санду у Молдавији; умиљава се убрзаним завршетком гашења трагова државе Србије на Косову, гашењем динара, поштанске штедионице, пореске управе и Дунав осигурања. Укратко, сваки пут кад се делегације Београда и Приштине наводно ништа „не договоре” у Бриселу гаси се најмање једна српска институција. Ово је почело још 2013, од првих „лојалистичких” фантомки и ломљења гласачких кутија у Косовској Митровици. Поред тога, Вучић мисли да ће му претварање Србије у рударску колонију ЕУ за експлоатацију литијума, и свих других минерала којих би се странци дочепали, бити још јачи штих за опстанак на власти, као да се ни ту народ не пита. Овде му једна друга реп група, Београдски синдикат, лепо сублимирала поруку народа бившем немачком окупатору, који би сада да окопава, стиховима „Марш из моје авлије”. Треба се питати да ли и Савски мост руше по налогу окупатора. Немци нису успели 1944. да га сруше силом када су их Руси гонили из Београда, јер га је под пушчаном паљбом разминирао један стари ратник Солунац, омиљени учитељ Миладин Зарић, поп Мишо како су звали овог бившег свештеника. Да ли рушењем моста и покривањем споменика логору на Старом Сајмишту треба и ове примере отпора и страдања избрисати из колективног сећања Срба? Како можемо да знамо да ни ово није део неке тајне конвенције?

У ретроспективи гледано, овај режим је заиста био мера мржње коју НАТО демонстрира над нама. Тражење подршке од НАТО-а и од лидера ЕУ је свакако промашена стратегија за режим јер европске елите оличене у личностима Урсуле фон дер Лајен, Емануела Макрона, Клауса Шваба или Олафа Шолца не могу ни самима себи да помогну после Трампове победе и ратне агоније у коју су се уплели и са којом не знају шта ће. После промена у Вашингтону режими по Европи који су подржавали ратне напоре НАТО у Украјини падају као домине, па како да тренд не захвати и Србију која је толике милионе евра ван сваке процедуре предала у буџет Кијева, да не говоримо о оружју које је тамо завршило.

Са друге стране, постоји још промашенији покушај. Режим се умиљава Трампу измишљањем или изазивањем санкција САД и покушајем да некако на силу отме НИС од Руса и преда га Западу, друга понуда која је дошла до јавности је незаконито отуђење зграде Генералштаба. Тешко да ће му ишта ту помоћи да опстане, јер ово је агонија у којој је режим који, шта год да уради, свакако пада.

Главно питање је шта ћемо ми. Чини се да су многи у народу, па и у политичкој и свакој другој елити навикли на Вучићеву верзију пакла. Овај врло специфичан пакао постао је многима зона комфора јер мисле да је неизвесно шта ће бити после, а ово зло барем познајемо. Многи су подлегли колективној хипнози. Ипак неумитно је дошло време буђења. Србин јесте у стању много да трпи, али није идиот. Пуна истина је да политичка борба тек почиње са падом режима, као што се то догодило и у Црној Гори и траје до данас, јер ипак нико није успео да заузме монопол ДПС нити је то друштву више прихватљива опција.

Мења се епоха у читавом свету и већ извесно време падају балкански клинтонисти. После пада Хашима Тачија, Мила Ђукановића и Бојка Борисова, логично је да падну режими Едија Раме и Вучића. И ту не помажу насиље над народом, издаја Косова и Метохије, нити закулисне игре око санкција и непријатељског преузимања НИС-а у замену за опстанак на власти. Епоха је једноставно прошла, и једино питање је како се поставити према тој чињеници.

Др Стеван Гајић
Научни сарадник Института за европске студије у Београду
Професор по позиву Московског државног универзитета за међународне односе МГИМО

Чланак Стеван Гајић: Србин није идиот се појављује прво на Покрет за одбрану Косова и Метохије.

На најнепосреднији начин, Дарја Дугина (Дарья Александровна Дугина), попут младе Гојковице, уградила је свој живот у бољу Русију и бољи свет који је сањала. Да ли ће Русија до краја бити Катехон, дакле носилац мисије спречавања тријумфа зла у историји који ће одложити долазак Антихриста, после чега ће коначно уследити други Христов долазак, или можда сведочимо крају који је много ближи него што мислимо, како је говорио свети Серафим Роуз (Seraphim Rose)? Није на нама да то знамо. И у Светом писму нам је јасно казано да стражимо, али да није наше да знамо када ће доћи тај час.

Дарја је име које ће у вечности остати записано као име уграђено у темеље добра. Њен читав живот био је такав. Она је особа коју приликом наших разговора никада нисам видео тужну. Живела је јеванђеље кроз заповест: „Радујте се и веселите се, јер је велика плата ваша на небесима.“ Управо је то она и говорила својим речима, а заправо библијским: „Где је, смрти, жалац твој.“

Дарја Дугина (Извор: Фонд стратешке културе)

Одлично је говорила француски језик, као што је добро познавала и француску културу, што је некако и логично за некога ко је, као Дарја, цео свој живот живео за слободу. Јер, иако је француски неспорно био језик колонизатора, на том језику су одзвањали најупечатљивији гласови против колонијализма и написана најважнија дела антиколонијалног покрета. Француски је говорио и на том језику писао један Еме Сезер (Aimé Fernand David Césaire), такође Франц Фанон (Frantz Omar Fanon), Албер Меми (Albert Memmi) и први председник независног Сенегала Леополд Седар Сенгор (Leopold Sedar Sengor). У њиховим делима француски је језик побуне, крик поробљених за слободом коју је Дарја живела.

Управо тај живот за слободу Дарја је доказивала и после ескалације рата на истоку Европе тиме што је неустрашиво улазила у ратне зоне, где је уз свој карактеристични осмех заправо сведочила како Русија у крви брани светску већину од потпуно озверене хегемоније која је, наравно, као свог главног непријатеља препознала Русе и Русију.

Дарја је у буквалном смислу провела живот на фронту за слободу против глобалистичке хегемоније, односно за последњу и коначну деколонизацију. Зато није ни најмање чудно нити неприродно што је Дарја, попут њеног оца Александра Дугина (Александр Гельевич Дугин), увек имала посебно топао однос према српском народу и посебно разумела смисао српске жртве – како је ни Срби понекад до краја не могу да појме.

 

Александар Дугин са ћерком Дарјом, убијеном у терористичком нападу (Извор: ФБ Желидрага Никчевића)

А управо су Срби на неки начин барометар, један лакмус папир који увек непогрешиво указује на долазак промена. Судбина је тако хтела, односно Господ нас је поставио тачно на место између Западног и Источног Римског Царства, на границу која је касније, почев од 1054. године, поделила дотадашњу цркву Христову. Део српског народа остао је под римокатолицизмом и дуго је, чак и у тој вери, успевао не само да сачува свој српски идентитет већ и да се за њега и те како бори. Довољно је поменути једног Матију Змајевића (Матвей Кристифорович Змаевич), Србина римокатолика, који је, као велики пријатељ Петра Великог (Пётр Великий), одиграо кључну улогу у изградњи руске флоте и у победи над Швеђанима 1714. године у поморској бици код Гантунга, што су били крупни кораци који су од Русије учинили империју.

Пад Цариграда 1453. године, а недуго потом и пад Србије, означили су нов идентитетски удар. Још један део Срба тада је потпао под туђу веру. Данас многи Срби римокатолици сматрају себе делом другог народа, а многи који су примили ислам такође себе не сматрају више Србима. Мада то не важи за све и обично су најбољи међу њима били и те како свесни свог идентитета и као такви велики и међу осталим Србима. Довољно је, између осталих, поменути Иву Андрића, Мешу Селимовића, или у наше време Емира Кустурицу.

Срби су и у освит новог века били непогрешиви барометар. Исте године у којој је Наполеон (Napoléon I Bonaparte) 1804. једним потезом окончао средњи век тиме што је отео круну из руку папе Пија VII (Pius Septimus) и сам се крунисао, догодила се Српска револуција. Карађорђе је тада запалио бакљу слободе која је на крају ослободила готово читав српски народ и по окончању Првог светског рата 1918. га ујединила у једну државу. Подељени између Османске и Хабсбуршке монархије и разбацани на све стране света, Срби су поново спојени, али затим су и 1941. и 1991. године уследиле нове поделе и нови удари на српски народ.

Срби су као авангарда онога што Константин Леонтјев (Константин Николаевич Леонтьев) у својој истоименој књизи зове Византизам и словенство, авангарда споја православне и словенске цивилизације на најзападнијој тачки где се те две цивилизације спајају. Убрзо после пада Берлинског зида крајем 1989. Срби су потпали под удар западне хегемоније. А када је мало ко и знао за појам Евроазија, тада тек у наслућивању, Срби су били њена крвава караула.

Стеван Гајић говори на трибини „Теорија Европе – мултиполарна визија Дарије Дугине“

Дарја је знала да није тек тако место српског народа важно у свету који настаје. Уколико заиста Русија успе да као Катехон одложи смак света, моменат тријумфа биће и коначан када се промени статус српског народа. Наше понижење, али и борба, били су симбол доминације либерализма и ми смо као пример и опомена свима морали да будемо згажени. Председник Владимир Путин (Владимир Владимирович Путин) добро је, међутим, рекао: „Можете их уништити, али Србе не можете сломити и потчинити.“

Будућност српског народа у новом мултиполарном поретку мораће се решавати другачије и његов статус биће потпуно различит од садашњег, од подељености у више ентитета или државоликих творевина и држава и под различитим степенима унутрашње и спољне окупације. Када се ово промени биће јасно да живимо у новом мултиполарном свету, у свету какав је сањала и Дарја. Наравно, с обзиром да као хришћани знамо да је „земаљско за малена царство“, како је то рекао српски кнез Лазар на Косову пољу 1389. године, ни тај свет неће бити коначан, али ће показати да су она пророчанства која су одредили Русији да буде последњи бедем одбране човечанства била тачна. Као и пророчанства која говоре о српској обнови и српском успону који ће се догодити ипак пре коначног краја и славног другог Христовог доласка.

(Стање ствари, 07.12.2024)

Чланак Стеван Гајић: Дарја Дугина, попут младе Гојковице, уградила свој живот у бољу Русију и бољи свет се појављује прво на Покрет за одбрану Косова и Метохије.

Стеван Гајић, познати српски политички стручњак, научни сарадник Института за европске студије (Београд), гостујући професор на Московском државном универзитету за међународне односе (МГИМО), коментарише најновија политичка дешавања у Србији и руско-српске односе. Конкретно, наш разговор се дотакао потписивања декларације против Русије председника Србије Александра Вучића.

Говори се о захлађењу српско-руских односа. Шта мислите о томе?

Желео бих да одмах разјасним ваше питање. Једно су српско-руски односи, друго су односи наше колонијалне власти према Русији. Прво, треба да знате да Србија није независна држава. Поготово појавом пројекта Александар Вучић и Српска напредна странка 2012. године. Запад је направио веома добар корак: довели су тобожње „националисте“ који су у интересу Запада завршили сав посао који нису урадили њихови претходници. Вучић је систематски, у процесу такозваних „Бриселских споразума“, предавао пуномоћја српске државе на Косову и Метохији. Тамо је пре његовог доласка на власт постојала наша полиција, електропривреда и телекомуникације, као и наше катастарске књиге, и још много тога. Вучић је Албанцима дао међународни телефонски број. Све је то урађено у замену за Заједницу српских општина. На крају, он заузврат чак није добио ни ту невладину организацију.

Дакле, Вучић је пре свега натовски пројекат. У Русији то не разумеју, јер је у њој дуго спровођена провучићевска пропаганда. Поједини Срби су Русима указивали на то, али нису хтели да их слушају, чак су их називали провокаторима. Ради се о томе да је Запад схватио да само преко бивших патриота могу доскочити Србима. Дакле, ово што се сада дешава је само врхунац једне политике. Вучић је 2016. практично подржао Мила Ђукановића, тадашњег диктатора Црне Горе, који је такође наводно био „велики руски пријатељ“; Ђукановића, који је измислио државни удар у тобожњој организацији Русије. Вучић је 2019. рекао да немамо новца да купимо С-400, а сада одједном има шест пута више новца за западно оружје. Односно, није било пола милијарде евра за руске системе, а сада су се појавиле безмало три милијарде евра за куповину застарелих француских авиона „рафал“, које Французи сваког тренутка могу да искључе из Париза и који ће Бог зна када стићи.

Медији под контролом Вучића оптуживали су 2020. године Русију да стоји иза антиковид протеста у Београду. А годину дана пре тога ти медији су исфабриковали шпијунску аферу иза које наводно стоји Русија. Дакле, ово се припрема већ дуго времена. Вучић је човек који иде стопама Јосипа Броза Тита, диктатора Југославије, који се такође суштински показао као човек Запада који је 1948. срушио односе Југославије и Совјетског Савеза. Ово последње се завршило чињеницом да су многи српски партизани који су се борили за ослобођење земље завршили на Голом отоку због „стаљинизма“, заправо због љубави према Русији и привржености Русији.

Дакле, ви у Русији морате разликовати народ и власт, то су у Србији два различита појма. Овде је, према свим истраживањима јавног мњења, готово 90 одсто становништва категорички против увођења антируских санкција. Оквирно исти проценат подржавао је и подржава Русију. То што Београд није увео санкције Москви није заслуга српских власти, већ последица њиховог страха од српског народа. И ово је веома, веома, веома важна тачка која се мора узети у обзир. Срби су таоци НАТО-а, а колонијални посредник између НАТО-а и нас је Александар Вучић и читав систем власти који под њим имамо. Колонијални статус Србије значајно је убрзан доласком на власт Томислава Николића 2012. године. Његовом победом устоличени су Вучић и Српска напредна странка.

Има ли нагле промене у Вучићевој тактици према Москви (због тога што је потписао Дубровачку декларацију – прим. СтСт)?

Вучић није мењао тактику. Урадио би све исто као и раније да су му дозволили господари са Запада. У Москви то или нису хтели да виде или су заборавили да су први Вучићеви саветници, одмах по његовом доласку на власт, били момци који су бомбардовали Србију – Тони Блер, чије су услуге дебело плаћене, бивши британски премијер, један од главних архитеката бомбардовања Југославије – Србије и Црне Горе. Затим Герхард Шредер, први немачки канцелар после Адолфа Хитлера који је бомбардовао Србију. Затим Алекс Сорос, син Џорџа Сороса, којег Вучић назива пријатељем, и тако даље.

Током 2016. године, многи медији су објавили да је Вучић дао новац Клинтон фондацији, а сам председник то никада није демантовао. Тамо се извињавао за „српске злочине” и своју личну улогу у деведесетим годинама док га је Бил Клинтон тешио, о чему сведоче и снимци са тог догађаја.

С друге стране, Вучић је, одлично знајући како функционишу медији у Русији и добро проучивши тај систем, тамо успоставио мрежу својих лобиста. Наравно, ти људи ће се сада правити луди, а управо су они главни кривци (за криву перцепцију о Вучићу у Москви – прим. СтСт). Ти лобисти добро су зарађивали, истовремено називајући „издајницима“ људе попут мене зато што су им кварили идиличну слику.

Дакле, Вучић није мењао тактику, био је принуђен да открије суштину става званичног Београда. Србија никада није уводила санкције Русији на државном нивоу, али је то чинила индиректно, смањујући трговински промет и на друге начине. Чак је и Путин на последњем састанку с министром Александром Вулином на то благо скренуо пажњу (текст је објављен пре састанка у Казању – прим. СтСт). Тако да промена тактике представља промену приступа Запада Вучићу. Он је сада њихов роб кога очигледно озбиљно уцењују због чега могу да раде шта пожеле.

Да подсетим, француске службе су – према јавно доступним изворима – пре три године послале Београду транскрипте разговора са апликације „скај“ коју су користили трговци дрогом широм света, посебно на Балкану. Наше тужилаштво примило је те транскрипте, али ништа није урадило јер је под контролом Вучића. Занимљива коинциденција је да Француска добија тендер за изградњу метроа у Србији, право на изградњу нуклеарних електрана, концесију на управљање београдским аеродромом и да склапа добре уговоре за продају свог наоружања нама. Врхунац су борбени авиони „рафал“, који коштају невероватних готово три  милијарде евра.

Дакле, Вучић ради оно што се Западу свиђа. Он сам можда није желео да оде у Дубровник где је намеравао да пошаље министра спољних послова Марка Ђурића, такође крпу и слугу Запада, али Запад је тражио да управо Вучић дође. Зашто? Требало је јавно понизити Србију јер је она њихов непријатељ тако што ће јавно бити понижени највиши представници Србије. А најважније је да у новој подели света останемо са њихове стране нове „гвоздене завесе“ како бисмо остали таоци наших најгорих непријатеља. Разумете ли о чему је реч?

Ми 30 година ратујемо са НАТО-ом. Прво директно, а затим хибридно. Хибридно нам намећу законе и трансформишу друштво до непрепознатљивости. Сада желе да останемо заробљени на њиховој страни са циљем да нас до краја сломе.

Мислим да о прекиду односа Србије и Русије не треба говорити. Поготово не о јазу између Срба и Руса, јер је српски народ талац компрадорске, колонијалне, криминалне власти Александра Вучића и његове клике  коју је Запад овде инсталирао.

Да подсетим да је 2012. године, када је на председничким изборима победио оснивач Српске напредне странке Томислав Николић, њему победу честитала Европска унија три сата пре затварања биралишта. Брисел је предвидео исход избора, а када је Николић инаугурисан први пут се појавила застава ЕУ у кабинету председника. Поврх свега, на самој церемонији први говорник није био Николић већ тадашњи комесар за проширење ЕУ Штефан Филе. Ни Николића ни Филеа више нема у политици, али су нам у наследство оставили колонијални статус земље.

На леђима Николића Вучић преузима власт, прво као први потпредседник владе, и од тог момента постаје најмоћнији човек у земљи. Био је то почетак потпуне капитулације и колонизације Србије.

Данас НАТО колонизатор, преко компаније Рио Тинто, покушава да отвори рудник литијума. Вучић је потписао низ споразума према којима би ЕУ, а суштински НАТО, односно корпорација „Блек рок“ и породица Ротшилд, требало да у Србији експлоатишу литијум и друге минерале. Овакав сценарио би потпуно уништио природу Србије и ако би им то успело, овде уопште не би могло да се живи због загађења земље, воде и ваздуха.

Наша министарка рударства и енергетике Дубравка Ђедовић била је до 2021. године директорка регионалног представништва Европске инвестиционе банке. Она се због каријере одрекла српског држављанства у корист француског. А када је послата да буде министар који би требало да реализује пројекат Рио Тинто, поново је напречац постала српска држављанка. Суштина ових процеса је да се налазимо у власти директних агената НАТО-а.

Какву је резолуцију потписао Вучић и зашто?

Резолуција коју је Вучић потписао је пронатовски, проукрајински комад папира: признат је територијални интегритет Украјине, а врхунац ироније је да поред његовог потписа стоји потпис представника Косова, наше покрајине, чију независност наше власти наводно не признају. Србија потписује клаузулу да је за поштовање повеље УН и за територијални интегритет Украјине, практично негирајући сопствени територијални интегритет јер такав документ потписује с представником својег отцепљеног дела. То је суштина оног што нам Запад ради, јавно понижава српски народ како наши савезници не би замрзели само Вучића него све нас као народ.

Важно је знати да се стотине Срба, ако не и више, сада боре у редовима руске војске. Јер ми на рат у источној Европи гледамо као на наш ослободилачки рат. Али у исто време, наше власти су апсолутне слуге НАТО-а. И зато западни војни блок преко њих жели да нас потпуно понизи, посвађа и учини омраженим у Русији.

Видим да је главни проблем руских медија у томе што они стално идентификују вођу и народ. Вучић се тешко може назвати вођом јер питање је да ли су иједни избори на којима су он и његова странка убедљиво победили уопште били регуларни, али то је посебно питање. Ово изједначавање народа и вође је стално понављано, што је велики системски проблем ваших медија. Суштина свега је да Запад помоћу Вучића жели да нас, као последње робове, задржи са своје стране „гвоздене завесе“.

Последње што се сада дешава, док причамо, је коначно „решење“ питања Косова и Метохије, уништавају се последњи остаци српске државе, у току је још једно исељавање Срба са Косова и Метохије, али наше власти ћуте и не раде ништа. Они чак и не ћуте, већ заједно са сепаратистима, представницима окупираног Косова – који убијају, уништавају и протерују Србе – потписују декларацију у Дубровнику.

Са чиме је то повезано и како ће се развијати догађаји?

Управо сам вам рекао. Нико још не зна како ће се догађаји даље развијати. Можда је и рат бољи од ове срамоте. Могао бих садашњу ситуацију да упоредим са оном из 1941. године. У то време, Хитлер је имао потпуно исти проблем као сада НАТО – проблем сектора Југоисток. Србија се налази југоисточно како од Брисела тако и од Берлина. Трочлано намесништво у краљевини Југославији, формирано после убиства краља Александра 1934. године у француском граду Марсеј јер је краљев син био малолетан, потписало је 1941. Тројни пакт са Хитлером. Овај потпис изазвао је страшно негодовање и војни пуч – народ је изашао на улице да подржи малолетног краља и успротиви се пакту са Рајхом. Десет дана касније, Хитлер је бомбардовао Београд, чиме је почео рат у коме су нас Немци убрзо окупирали. Током окупације догодио се страшан геноцид у такозваној „Независној држави Хрватској“ коју су створили Немци и Италијани. Спроведен је стравичан геноцид над Србима, који се не може ни са чим поредити: са посебним логорима за децу и многе другим страхотама. У том рату је убијено око милион и по Срба. Сада, као и 1941. године, поново представљамо проблем, овај пут за НАТО – опет смо сектор Југоисток. Поново имају кооперативне власти, чак и више него 1941. И опет је народ у страшној ситуацији, нема на кога да се ослони. Али најалармантније је то што западњаци желе да покажу савезницима, Русији, Кини и свима осталима, да српски народ није на вашој, већ на другој страни завесе.

Рат против нас, који је почео 1991. и пре тога, није окончан сломом социјалистичке Југославије. Запад хоће да потпуно уништи Србе. Зато је Црна Гора, апсолутно српска држава, у којој је становништво српско, издвојена 2006. године. Тада је посредник из Европе био веома интересантан тип – бивши министар спољних и европских послова Словачке Мирослав Лајчак, иначе дипломац МГИМО. Лајчак одлично говори руски и српски, а мрзи и Русе и Србе, тешко је рећи кога више. Увек га шаљу са посебним задатком за даље етапно уништавање Срба.

Обратите пажњу, он је сада „посредник” у преговорима Београда и Приштине. Иако тамо нема никаквих преговора, то је позориште са једним актером – НАТО-ом. У том  театру играју марионете – Вучић с једне стране, с друге стране – представници Приштине, косовско-албанских сепаратиста, а са треће стране – представник Европске уније. Тренутно је то Лајчак. Дозволите ми да још једном подвучем: све ово нису били преговори већ представа у режији НАТО.

И морате разумети, ми имамо колонијалну, компрадорску власт и српски народ је талац те власти. Зато, молим вас, немојте од Вучића правити ентитет који персонификује Србију, нити изједначавати српски народ са оним што Вучић ради, кога су Запад и НАТО поставили да нама влада.

У Србији је, према свим анкетама, народ проруски оријентисан, велика већина се противи санкцијама и подржава Специјалну војну операцију. Овде су, одмах на почетку СВО, биле једине демонстрације у Европи којима је подржана Русија и њих нису организовале власти. Десетине хиљада Срба изашле су на улице са руским заставама: заставама Христа Спаситеља, империјалним царским заставама, руским и српским заставама. Остатак Европе у то време хистерисао је против Русије. Мислим да то треба узети у обзир. Ми смо данас таоци наших непријатеља – то морате разумети.

Ања Шершнева

С руског посрбио: С. Г.

(Стање ствари, 29.10.2024)

Чланак Стеван Гајић: Народ Србије талац колонијалне, компрадорске власти коју је наметнуо Запад се појављује прво на Покрет за одбрану Косова и Метохије.

Чланак Стеван Гајић: Тренутно гледамо затишје пред буру| Дијалог 2024 се појављује прво на Покрет за одбрану Косова и Метохије.

У временима великих геополитичких померања и промена, у једном здравом друштву политиколози морају да имају значајну улогу. Њих никако не смемо да посматрамо као пророке, али њихово мишљење морамо посебно да уважавамо јер су најпозванији да говоре о темама рата и мира, узроцима и последицама неког догађаја.

О актуелним друштвено-политичким догађањима, имали смо част да разговарамо са др Стеваном Гајићем, политикологом и научним сарадником Института за европске студије.

Нешто што је тренутно најактуелније и од чега ће зависити геополитички токови у наредним годинама, свакако јесу избори за председника САД-а. Како коментаришете тренутно стање у тој „трци“ и целокупну атмосферу створену у америчком друштву, посебно после уласка Камале Харис у борбу за највишу функцију?

Америчко друштво запало је 2016. године у стање психозе, у ментално стање грађанског рата од када је Доналд Трамп практично уништио стару Републиканску партију и разбио монопол на парадигму мишљења која је постојала у обе партије.

Наравно, Трамп је у свом првом мандату далеко подбацио у односу на обећања која је дао и очекивања која је пробудио. Показало се да је оно што је он назвао „мочвара“, много дубље и чвршће, а видело се да је и он у доброј мери део те исте мочваре, с обзиром да су људи у његовом најближем окружењу управо носиоци неоконовске политике, против које се он бори и у овој кампањи, барем на речима.

Занимљиво је да су промешане карте. Практично у Америци имамо ситуацију да је Демократска странка од радничке странке постала странка богаташа, а да су републиканци постали партија са којом се идентификују радници и огроман део Америке. Уколико победи Камала Харис, мислим да ћемо само присуствовати још грчевитијем покушају Сједињених Држава да задрже хегемонију коју су изгубиле. Америка ће у том случају изнутра наставити да трули, само ће даље нарастати епидемија употребе фентанила, бескућништво, опадање просечног животног века грађана… Споља, Америка остаје консолидована касарна, Камалина политика била би политика Хилари Клинтон на „стероидима“.

Уколико победи Трамп, очекујем проблеме на евроатлантској линији комуникације, као и у прошлом његовом мандату. Дакле, негодовање елита из Европске комисије, из Брисела, НАТО-а, а с друге стране очекујем да Демократска странка мобилише још више унутрашњих снага за непрестане нереде. Америка ће бити забављена својим јадом, али опет то не значи да ће спољна политика бити значајно промењена. Не можемо се кладити на то. Ипак, ово су пројекције које видим у једном, односно другом сценарију. Трамп у првом мандату није испунио обећања, а видећемо да ли ће додатном снагом, коју му даје Роберт Кенеди Млађи, моћи да победи неоконе и да ли то уопште жели.

У исто време видимо да је највећи живи ратни злочинац Дик Чејни, перјаница и потпредседник САД у мандату Џорџа Буша Млађег, креатор блискоисточне политике у то време, подржао Камалу Харис. То доста говори о  стању ствари у САД.

Надовезаћу се на прво питање. Да ли је атентат на бившег председника, а сада кандидата републиканаца Доналда Трампа, један од оних историјских тренутака који ће означавати једну епоху?

Атентат, односно за сада два покушаја атентата на Трампа, свакако су врло индикативни. Треба размишљати и у правцу атентата на браћу Кенеди, јер је сам Трамп обећао Кенедију Млађем, уколико постане поново председник, отварање докумената о убиствима његовог оца и стрица, Роберта и Џона Кенедија.

На експлицитан захтев Мајка Помпеа, директора ЦИА и потом државног секретара током првог Трамповог мандата, то није учињено и то је једно од неостварених очекивања. Видећемо, ако Трамп добије поверење, односно уколико успе да одбрани победу, јер је очигледна поука из избора 2020. да је важније бројање од гласања, очекујем да ће ЦИА овог пута отворити документа о убиствима Кенедијевих (услов је, наравно, да и Трамп преживи).

У том случају имаћемо заиста једну епохалну промену, јер ће се разоткрити оно што је већ Џефри Сакс назвао пучем ЦИА-е, који је значио тренутак од кога САД престају да буду република. „Рес публица“ (општа ствар), а од тог тренутка, према Саксу, САД постају држава која је талац олигархије.

Знамо да имате блиску сарадњу са руским медијима и званичницима. Према Вашим изворима, какво је тренутно стање у Курској области и да ли се назире крај СВО коју је Русија покренула 2022. године?

Са медијима свакако блиско сарађујем, поједине званичнике познајем, али мислим да је сарадња прејака реч. Што се тиче рата на територији Источне Европе, Русија јасно побеђује. Сада говоримо о нечему што је много озбиљније, о опасности ескалације овог рата ка нуклеарном сукобу.

Напад на Курску област је сулуда авантура украјинске војске, у којој је она потрошила резерве и најбоље преостале војнике, као и огромну количину оружја и технике. То је убрзало украјинско-НАТО слом широм Донбаског фронта. Пао је Угљедар, пашће ускоро и Часов Јар, као и још неколико тих „тврђава“ којима Украјина, то јест НАТО, држе Донбаски фронт. Ипак, мислим да су улози далеко већи од самих борби које видимо на истоку Европе.

Да ли мислите да је у питању сукоб цивилизација тренутно у Украјини, јер је јасно да се не ратује само против Украјине, већ и против плаћеника и оружја НАТО пакта?

Ово свакако прети да прерасте у највећи сукоб који је планета икада видела до сада и свакако јесте егзистенционални сукоб. Запад то види као сукоб за опстанак своје доминације. Запад брани „крај историје“, који се очигледно није догодило.

Та јефтина крађа Френсиса Фукујаме, односно поједностављивање Хегелове теорије о крају историје, сада се врло трагично расплиће и завршава.

Остатак човечанства се зато бори за право да не живи под хегемонијом Запада.

Сада ћемо прећи на локалне теме. Како коментаришете стање Срба на КиМ и шта би из неког политичког, дипломатског аспекта држава Србија морала да уради по том питању?

Нажалост, држава Србија је, из статуса вазалне земље под влашћу пројекта по имену „Александар Вучић и Српска напредна странка“, прешла у статус колоније Запада. То видимо прво на симболичком нивоу. На инаугурацији Томислава Николића, сада већ далеке 2012. године, први говорник био је Штефан Филе, тадашњи комесар за проширење ЕУ. Тада се и први пут у Председништву Србије, поред застава Републике Србије (државне, народне и председничке) појавила и застава Европске уније.

Од тог тренутка Србија убрзано процесом преговора у Бриселу, криминализацијом и отуђењем имовине, постаје колонија НАТО-а. Сада нам прети још и статус рударске колоније.

Српски војно-индустријски комплекс служи потребама НАТО-а, а режим је прибегао и плаћању директног рекета, који је очигледно последица озбиљних уцена. То се огледа у куповини бескорисних и прескупих „рафала“ који ће доћи ко зна кад и да ли ће уопште, и у слању оружја и помоћи ратним напорима НАТО-а на Источном фронту, то јест на територији бивше СР Украјине, али и на друга ратишта у служби глобалног НАТО.

Дакле, Србија није самостална земља. Бриселски преговори нису били преговори јер смо имали само једну страну, а то је НАТО страна. Практично смо имали само позоришну представу у којој су постојали Београд, Приштина и некакав Брисел. Свеједно да ли су „преговарали“ Роберт Купер, Кетрин Ештон, Федерика Могерини или Мирослав Лајчак, све време имамо иста три глумца (Београд, Приштина, Брисел), а заправо представу све време режира НАТО.

Та представа служи да се испред очију анестезираног српског народа практично одвија ликвидација државе Србије, кроз ликвидацију српског суверенитета на Косову и Метохији.

Још једно питање које ће одлучивати судбину наше земље у наредним деценијама, јесте ископавање литијума. У најкраћем, какав је Ваш став поводом целог овог пројекта Рио Тинта?

Рио Тинто је, како је лепо рекао Емир Кустурица, пројекат Ротшилдових, односно Блек Рока и других повезаних акционара,…  Наша власт, која је у потпуности у њиховим шакама, извршава наређења. Она се налази између чекића НАТО-а и наковња обесправљеног српског народа. Чак и пре Рио Тинта ми сведочимо једном преструктуирирању, то јест прерасподели богатства која латиноамериканизује српско друштво.

Тимоти Снајдер у једном предавању[1] назива Српску револуцију круцијалним примером деколонизације унутар саме Европе. Српско друштво, оно које су направили Карађорђе и Милош, било је друштво слободних наоружаних сељака, који су имали своју земљу. Сада то више није егалитарно друштво. Ми смо имали егалитаризам далеко пре било које увезене идеологије. Мало после Француске и Хаићанске дешавала се Српска револуција, по последицама значајна барем колико и поменуте две. Свестан сам тежине речи, зато их бирано и користим.

Владавином СНС-а НАТО покушава да поништи тековине Српске револуције (1804–1815), а последица је стварање слоја богатих и свемоћних и класе сиромашних обесправљених људи. То је нешто што можемо видети у Латинској Америци где се фавеле очајно сиромашних граниче са комплексима велелепних вила пребогатих.

Симбол дехристијанизације Србије, симбол тог програма, рекао бих чак и сатанистичког програма, било је отварање виле Жељка Митровића, својеврсног анти-храма, који се поклапа са промоцијом његове сатанистичке представе „Луцифер“.

Оно што симболишу Митровић и „Пинк“ заправо је политика власти Вучића и СНС-а, а то је напор у смеру поништавања тековина Српске револуције, поништавања нашег достојанства, пре свега поништавања српског, светосавског, православног идентитета. Постоје различите манифестације тог НАТО програма. Једна је окултистичка, а друга је прерасподела богатства која је на делу. То је тренутно стање у коме се наше друштво налази.

Ако не замерате, открићу један детаљ из Вашег приватног живота, а то је да сте недавно били у руској области Алтај. Како Вам се свиђа та другачија, дивља, природнија Русија и да ли се култура једне земље најбоље изучава „бежањем“ од њене престонице?

Сама чињеница да се до те области из Москве лети пет или шест сати и да сте, када дођете на југ Сибира, тек на пола географске мапе Русије, говори сама за себе. У том тренутку пала ми је на памет мисао колико је сулудо да нека Летонија или Париз и Берлин мисле да могу да победе Русију.

Ово није први пут да одем у дубину Русије. Оно што вас одмах запрепасти јесте огромно богатство те земље. Водно богатство, богатство у шумама, минералима, чистој природи, људском потенцијалу. У области Алтај можете у пуном смислу видети рађање Евроазије. Тај крај, за који је код нас ретко ко и чуо, а прапостојбина је свих туранских народа, сада је у епицентру евроазијског развоја, с обзиром да се Алтај граничи са Кином, Монголијом и Казахстаном. То је раскрсница путева. Могао сам да видим стотине нових кинеских камиона како шпартају новим путевима Алтаја и учествују у мноштву градитељских подухвата.

Када би некакав ванземаљац дошао у овом тренутку у Русију, а да не зна о контексту рата, вероватно би мислио да је ово време највећег просперитета, с обзиром да је толико очигледна убрзана економска активност. Јасно је да у срцу Евроазије настаје нови свет.

Кинески брендови, као и руска обновљена аутомобилска индустрија нам говоре о рађању једног новог незападног света. То је можда највећи утисак који носим са Алтаја. Једна непатворена нова снага Евроазије која се сада рађа и као политичка заједница.

Стални сте гост подкаста „ПопСтандард“ који води и уређује Александар Вујовић. Како је настала идеја о једној таквој форми где свакодневне политичке и друштвене теме представљате на један нови, другачији начин?

Идеја за ПопСтандард није била моја, већ Вујовићева и он ми је предложио да будем део тог пројекта. Приметио је да знам да се послужим метафорама које долазе из популарне културе када говорим о друштвено-политичким темама.

Питао ме је да ли сам заинтересован да учествујем у емисији која се бави феноменима поп културе, али с обзиром да је све политика, из једног политичког или чак политичко-филозофског угла. Прихватио сам, и засад ми заиста прија разговор на озбиљне теме у неформалнијој атмосфери, где можемо нашу реалност да посматрамо из угла филма, театра, књига и уметности уопште.

И за крај… Често сами не препознајемо значај и лепоту свога града. Ми смо Вас угостили априла ове године у нашем граду, и као неко ко није са овог подручја, како Вам се свидео Лесковац у целости и да ли би опет били наш гост?

Први пут сам у Лесковцу био као ваш гост поводом промоције зборника о историји музичке групе Јужни ветар, под насловом „Пристајем на све“, заједно са др Мишом Ђурковићем и Огњеном Лопушином.

Први утисак је да тај један излет свакако није довољан. Импресиониран сам обновљеним лесковачким музејом, посебно када сам открио да је у томе учествовао и мој пријатељ Марко Алексић, један врло скроман човек, али човек који оставља велики траг. Ја сам препознао његов потпис када сам видео оклоп Николе Скобаљића у музеју и српски мач „скјавоне“, о коме је Марко написао капитално дело.

Био сам импресиониран и историјом Лесковца која није довољно промовисана, као што бих рекао да генерално није довољно промовисана историја и значај тог дела Србије. Наравно, прва асоцијација на име Лесковац јесте храна, али мислим да она долази тек као трешња на врху торте, с обзиром да Лесковац има много тога да понуди а има још много већи потенцијал.

Оно што је мене највише одушевило и дало наду, јесте што сам видео да је град жив, да има пуно младих људи. Прича која нам се сервира и стварност, тај дух који Срби собом носе, посебно ван престонице, јесу две различите ствари.

Животност Лесковца, односно дух, и отпор стању кроз које пролази наша земља и човечанство јесу најјачи утисак. Заиста ме то радује.

Кроз градове као што је Лесковац, може да се види прави српски дух. То је град који је прошао неслућено страдање у Другом светском рату, страдање од „савезничке“ америчко-британске руке, деценијама скривано од наше јавности, страдање којег као да се стидимо.

А, опет видимо да је то поново рођен град, и дан-данас својим постојањем и духом својих грађана, пружа отпор и злу које нас окружује споља и ономе које нам се намеће изнутра.

Вук Цонић

Наслов: Покрет за одбрану Косова и Метохије

(ЛЕСКОВАЧКЕПРИЧЕ, 29.09.2024)

Чланак Стеван Гајић: НАТО преко СНС-а поништава тековине Српске револуције се појављује прво на Покрет за одбрану Косова и Метохије.

Протеклих неколико година стекао је статус једног од најкредибилнијих познавалаца геополитичких питања – поготово оних која се тичу сталних трвења Истока и Запада – с посебним освртом на анализу положаја и стања Руске Федерације. Такође, један је од предводника генерације младих и освешћених интелектуалаца који, пре идеологије и истрошених идеолошких матрица, као звезду водиљу имају идеју о апсолутној демократији и слободи, али и идеју о успеху свог народа.

Ако права и корисна политика, како је говорио покојни академик Милорад Екмечић, не може бити она која се намеће одозго, вољом туђина и елите, већ је искључиво она која долази одоздо – као израз народне воље и бића једног народа – онда је он апсолутно на трагу и у складу с таквом премисом о политици. Саговорник Печата био је др Стеван Гајић, политиколог, научни сарадник Института за европске студије и професор по позиву на Катедри за упоредну политикологију Московског државног универзитета међународних односа МГИМО.

Рођен је у Београду 1984. године. Дипломирао је 2008. на Факултету политичких наука Универзитета у Београду, где је осам година касније и докторирао. Аутор је књига Од роба до грађанина (2020) и Ми смо из будућности – српски поглед на руски простор од евромајдана до СВО, објављеној у Москви 2023.

У разговору с Гајићем тема је било много, од Европе, Србије, региона, Русије, Украјине и Америке, све у контексту тоталног обрачуна Истока и Запада. Општи утисак разговора: над светски мир надвили су се тмурни облаци, и у овом тренутку олуја и невреме су много реалнији од брзог разведравања.

Рат у Украјини траје већ више од две године. Да ли је крај близу и да ли се руска победа доводи у питање?
– Овај рат за Русију одавно није рат против Украјине и украјинске војске. Делимично може да буде и то, јер има и карактер грађанског рата. Али на Украјину треба гледати као на западну руску територију, која је данас бојно поље на коме се, како то Американци кажу, одвија театар ратних дејстава, у овом случају између Запада и Русије, или боље речено између Запада и доброг дела остатка света који се бори за окончање западне хегемоније. Због тога је питање „колико ће рат трајати, односно да ли је крај близу?” врло незгодно у овом тренутку.

 

 

То делимично зависи од Русије, али пре свега од Запада и његове жеље за даљом ескалацијом. С тим у вези, указао бих и на једну грешку Русије. Москва је до сада доста благо реаговала на многобројне провокације – вероватно надајући се да ће здрав разум у једном тренутку преовладати – пре свега у Вашингтону, у вери да тамо ипак постоје довољно рационални политичари. Очигледно, то није случај. Уместо разума, тамо имамо политичке коцкаре – покераше који само подижу улог – мислећи, како је недавно Џефри Сакс рекао код Такера Карлсона, да ће блефом постићи жељени циљ.

Америка је недавно усвојила закон о новом пакету помоћи Украјини чија вредност премашује 60 милијарди долара. Очекивано или не, како то тумачите?
– Америчка помоћ је само симптом онога што сам већ рекао. Запад жели да продужи рат, али очигледно има намеру и да театар прошири на шири европски простор. Управо због тога је Кијеву удељена последња војна помоћ. Заједно с њом, нажалост, све више расте опасност директног сукоба Русије и НАТО-а, који Запад упорно провоцира и који постаје све извеснији.

Често се могу чути прогнозе да би ситуација у Украјини, заједно са све напетијим Блиским истоком, и приде Тајваном – као потенцијалним жариштем – у збиру могла да изазове Трећи светски рат и вероватно нуклеарни сукоб. Колико смо далеко, или колико смо близу таквом сценарију?
– Први светски рат све до краја нико није тако називао. Други светски рат је пак тек у свом јеку добио име. Исто тако и овај рат је одавно трећи светски по последицама, што политичким, што економским. Да ли ће и по разарању то бити, видећемо, али како сада ствари стоје, све иде ка даљој ескалацији. Поновио бих: Русија је у нади да ће на Западу превладати разум, више пута толерисала подстицање даље ескалације и тек касније је на те потезе одговарала.

Сада Запад упорно провоцира и подиже улоге. Видимо да су у Русији упаљени аларми за нуклеарно упозоравање, јасно је да је у току опипавање пулса и то је доказ да се налазимо у изузетно тешкој ситуацији, потенцијално много озбиљнијој од Кубанске кризе 1962. године. Та криза није ескалирала, надам се да неће ни ова, али бојим се да никада нисмо били ближи нуклеарном судару.

Изузетан сте познавалац прилика у Русији. Какво је опште стање у руском друштву и како коментаришете феномен руске економије, која уместо пада – како је предвидео Запад – бележи раст и прогрес?
– Тешко је коментарисати опште стање у руском друштву, с обзиром на то да је оно динамично. Од 24. фебруара 2022. до сада шест пута сам боравио у Русији и могао сам да видим да се атмосфера мењала у складу са степеном шока у друштву и догађајима на фронту. Најнижи морал, свакако, био је после пада дела фронта око Харкова у јесен 2022. што се поклопило са ограниченом мобилизацијом.

Ипак, Русија већ одавно живи у амбијенту где је рат у позадини, али становништво није ни у каквој паници. Напротив, што се тиче снабдевености, Москва и други градови Русије не само да су снабдевени него, да нема рата, можда бисмо могли да говоримо о једном од најпросперитетнијих периода развоја те земље. Руски градови пуни су нових луксузних кинеских аутомобила и све више се види рађање огромне заједничке евроазијске и БРИКС економије.

Не само да се није догодио слом руске економије, него је она направила одлучујући и нужан заокрет ка тржиштима где је Русија добродошла. Парадоксално или не, управо су западне санкције и ескалација рата пробудиле руску индустрију и привреду. Данашњи залет руске економије могао би се описати као најимпресивнији у њеној историји, с којим су, можда, упоредиви узлети у време Ивана IV Васиљевича, Петра Великог и Катарине Велике, Стаљина или краткотрајни динамични успон у време премијера Петра Столипина почетком 20. века.

Владимир Путин је недавно још једном победио на председничким изборима и то најубедљивије до сада. Будући да је на власти већ две и по деценије, како гледате у целини на његову појаву, личност и политику? Какав је Путинов значај за Русију, али и за цео свет?
– О Путиновој личности судиће искључиво његов успех у овом рату. Путин је добио историјску улогу да води отаџбину у још једном егзистенцијално-отаџбинском рату, а оно што Русија од њега захтева јесте да буде победник. Исход овог рата биће једино мерило његове историјске улоге.

Путин је недавно изјавио, парафразираћу, да је „сигуран да ће једном, без обзира на све, Руси и Украјинци поново бити браћа”. Питам вас као врсног познаваоца прилика у Русији, и уопште бића руског народа: да ли је ова изјава реална, или спада у домен утопије, чак и популизма, коме Путин није склон?
– На недавно одржаном форуму „Каква победа нам је потребна”, бивши министар образовања и науке Украјине Дмитриј Табанчик је рекао да то искључиво зависи од руског руководства, а он сматра да је потребна темељна деукрајинизација и рерусификација руских земаља које су деценијама под окупацијом. У вези с тим треба рећи: Украјинци и Руси нису браћа, већ Украјинци јесу Руси, односно – Малоруси.

Њима је после вишедеценијског националног инжењеринга наметнут лажни идентитет. Једина функција тог лажног идентитета је да се за рачун страног колонизатора који му је креатор, попут зомбија, носиоци таквог идентитета боре против оригиналног идентитета. Данашња Украјина, као анти-Русија, испрограмирана је да се бори против сопственог оригиналног идентитета до самоуништења.

Стране колонизаторе не интересују људи, осим у функцији топовског меса. На исти начин Запад је у лицу Кристијан Аманпур, Ричарда Холбрука, Бона Вокса, Мадлен Олбрајт, Вилијама Вокера, или касније Анџелине Џоли, попут малолетне деце деградирајуће тетошио Србима супротстављене народе у југословенском грађанским ратовима. Исто тако данас то раде са Украјинцима. Једни јуче а други данас за Запад су искључиво инструмент, потрошни материјал. То је нешто са чиме се и ми Срби скоро два века суочавамо.

Мустру за дерусификацију, као и за десрбизацију, односно мустру за национални инжењеринг и прављење нових нација на штету две историјске нације, измислила је и прва спровела Аустроугарска, а данас видимо последице тога. Све касније западне силе држале су се те мустре. Можемо да кажемо да је темеље ударио Ватикан, али квалитативну разлику направили су Хабзбурзи.

Видећемо шта ће бити са целим светом, али у наредним деценијама очекујем да ће милитантно политичко украјинство у националном смислу постојати једино у дијаспори. Оно ће бити извор западним службама за регрутацију ради саботаже Русије где год је то могуће у земљи и иностранству, на сличан начин на који је усташка емиграција саботирала Југославију. Уколико Русија правилно приступи овом идеолошком проблему – украјинство ће на територији саме Украјине, као делу руске територије, бити осуђено на историјски нестанак.

Каква су ваша очекивања од БРИКС-а, и у ближој и у даљој будућности?
– БРИКС је заправо савез светске већине коју, пре свега, повезује заједничка жеља да западна хегемонија буде окончана у свакој сфери. БРИКС Западу ставља до знања да је дошао крај његовој хегемонији и да је убудуће могуће функционисање само у мултиполарном свету. БРИКС не повезује ни идеологија ни заједничка религија.

 

 

Земље БРИКС-а повезао је заједнички интерес и заједничка жеља за ослобођењем од западног империјализма који дотиче сваку земљу на планети и који је постао непријатељ човека и човечанства. Западна хегемонија је непријатељ и сопственог становништва.

Крајем године очекују нас и избори у Сједињеним Државама, судбоносни или не?
– Што се америчких избора тиче, велико је питање шта ће се догодити. Доналда Трампа је 30. маја осудила порота њујоршког суда, али ће он, по свему судећи, бити кандидат републиканаца на председничким изборима. Доста је занимљиво да се недавно у Америци појавио филм Грађански рат. Иако тај филм представља субверзију на идеолошким позицијама демократа, сама чињеница да је снимљен говори нам да су САД одавно у психози грађанског рата.

Ствари стоје тако да је у интересу човечанства да се Америка забави својим јадом како би мање била у могућности да пројектује сопствено насиље над остатком света. Империја је у агонији, али је управо због тога сада најопаснија. Зато и говоримо о потенцијалном дистопичном сценарију светског нуклеарног рата. Џозеф Бајден и Демократска странка свакако значе континуитет досадашње политике. Колико би победа Трампа могла да промени ствари – тешко је рећи – јер он на месту председника САД може да постане талац затечене ситуације, тако да и с Трампом у Белој кући не треба бити превелики оптимиста.

Занимљиво да су се Трамп и Бајден, пре тога Трамп и Хилари Клинтон, међусобно разишли о свим питањима сем о подршци Израелу, која је, чини се, безусловна из угла Америке. Како то тумачите, поготово у контексту сукоба у Појасу Газе и новог заоштравања на релацији Израел-Иран? Једни мисле да Америка користи Израел у складу са својим империјалним тенденцијама, али има и оних који ситуацију тумаче обрнуто: да Тел Авив користи снагу Америке не би ли решио своје регионалне спорове… Постоји израз „клијент држава”. Ко је чији клијент у целој тој причи?
– Мислим да су САД с једне стране талац Израела, али је с друге стране Израел њихов бич на Блиском истоку. Бич којим шибају и дисциплинују читав тај регион. Ипак, Бењамин Нетанјаху јесте велики проблем Америке. Како је то у недавном предавању у Аустралији рекао Џон Миршајмер: „Израел нема много опција у Гази, они могу да буду или сила која ће наставити апартхејд или ће извршити етничко чишћење”.

„Да би било спроведено етничко чишћење – они појачавају геноцидне методе”, каже Миршајмер. Без обзира на толики број убијених Палестинаца, међутим, Израелци нису уништили Хамас, нити су натерали становништво на масовни одлазак из Појаса Газе. Миршајмер сматра да би, дугорочно гледано, Иран могао да буде највећи добитник, а Израел и САД највећи губитници овог рата.

 

 

Нетанјаху свакако жели даљу ескалацију, и увлачење САД у велики регионални рат. Мотив за то, поред теолошке компоненте, у доброј мери јесте чињеница да његова власт – чак и његова слобода – зависе од трајања рата. Треба имати у виду и дубоке идеолошке поделе у израелском друштву и нелагоду коју рат тамо изазива. У складу с тим намерама, није немогуће да Израел походом не само на Либан, него и на шири регион, покуша да увуче САД у велики рат.

Вратио бих се на рат у Украјини, али у контексту Европске уније. Да ли је сада свима јасно да ће ЕУ бити, односно да већ јесте, после Украјине, највећи губитник у том рату?
– О томе нема дилеме! Европска унија не само да је већ сада највећи губитник овог рата, већ је велико питање и да ли ће га преживети. Мислим да вероватно неће. Суштински ЕУ не постоји од 2016. године после одласка Велике Британије.

Од тада можемо говорити искључиво о крњој ЕУ, баш онако како су на Западу звали Југославију после сецесије Словеније. Последње велико проширење ЕУ било је њена „лабудова песма”. О Европској унији не можемо говорити у контексту будућности – она је дефинитивно завршена прича. Чак и ако преживи овај рат, биће преображена до непрепознатљивости.

За нас је свакако најважнија позиција Србије. Колико је она у овом тренутку тешка и неизвесна? Верујем да је непотребно почети питање са – да ли је.
– Србија има много проблема и изазова. Потребно је преиспитивање комплетне политике протеклих година према виталним националним интересима, поготово према Косову и Метохији. Мислим да су конкретно ту направљене највеће грешке. Велики је удар и на Републику Српску, мада треба рећи да комплетно питање Србије већ одавно није нешто што може да контролише само наша власт и хегемон у виду САД.

Наша власт јесте под највећим утицајем Вашингтона, али и других западних актера – попут Израела, Британије и Француске – који утичу на ситуацију на Балкану. Истовремено имамо ситуацију – за нас свакако повољну – да су све присутније Кина и Русија, чији се интереси поклапају са интересима наше државе и српског народа. Ту је и изузетно важна „осовина 4Б”: Београд – Будимпешта – Бањалука – Братислава коју називам „Нова мала Антанта”.

Политички, Република Српска јесте најхрабрија српска држава. Мислим да ће се врло брзо десити нове политичке, можда и не само политичке турбуленције на Балкану. Уопште не искључујем могућност да Запад поново покуша да војно окупира све српске државе, али то неће проћи без рата у који би, сасвим сигурно, овог пута биле укључене и Русија и Кина. Запад би одавно на Балкану изазвао озбиљнију војну ескалацију, да нема у виду и друге актере који би се у то аутоматски укључили.

 

 

Србија мора да штити своје интересе, а то у овом тренутку подразумева радикалан заокрет у косовској политици. Конкретно, Србија за почетак треба да суспендује Бриселски споразум и да га прогласи ништавним. Све више и све чешће се могу чути прогнозе да Запад спрема нови егзодус Срба, а држава Србија не да не сме доћи у ситуацију да буде саучесник у томе, већ мора заштити свој територијални интегритет и своје људе. Србија – ако претендује да буде суверена држава – мора да буде спремна на све опције. Сходно томе, потребно нам је много веће и обимније оспособљавање војске, заједно с хитним враћањем редовног војног рока.

У поређењу са Азијом и Африком, чак и са обе Америке, Европа је у принципу мали континент, просечно врло старог становништва, без нарочитих природних ресурса; уз то је изгубила доминацију на пољу економије, науке и технолошких иновација. Да ли је нека врста удруживања нужна и неопходна за Европу? И да ли је време за демонтажу овакве ЕУ и формирање неке нове политичко-економске организације која би поштовала суверене државе и нације, односно да ли је време за „Европу нација” коју промовише Марин ле Пен? Наравно, колико је та идеја могућа и реална, и да ли би она дугорочно за Србију била боље решење од директне интеграције у БРИКС, ако узмемо у обзир да би таква Европа према самом БРИКС-у врло вероватно гајила далеко позитивнији однос од актуелне ЕУ?
– Европски пут је лаж. Сада видимо кампању коју код нас води ЕУ под називом „Европа је наша кућа”. Могу само да кажем: далеко им лепа кућа! Будућност ЕУ данас изгледа веома мрачно, а чини се да исто важи и за будућност Европе. Не мислим да Марин ле Пен ту ишта може да промени. Свакако да резултати избора за ЕУ парламент изазивају политички потрес у чланицама ЕУ, о чему сведоче прве оставке после објављивања изборних резултата.

У ЕУ се вероватно, или готово извесно, а у вези с изборима за Европски парламент (ЕП), чак и ако после тога Ле Пенова освоји власт у Француској, ништа суштински неће променити јер је њена партија одавно на путу „мелонизације”, о чему сведочи и њихов сукоб са немачком Алтернативом за Немачку (АфД). Ово важи и за француску партију „Национално окупљање” и за готово све друге тзв. „суверенистичке снаге”.

 

 

„Мелонизација” је процес преображаја европских суверениста по угледу на Ђорђу Мелони, која је ушла у НАТО табор, и посећује Кијев као део НАТО ратних напора против Русије. Од суверениста – изузимајући Виктора Орбана и Роберта Фица – не очекујем ништа, јер је ЕУ политичко крило НАТО пакта. Како сада ствари стоје, можемо очекивати фашизацију Европе, искључиво у функцији рата против Русије.

Ми, како је рекао председник Кине Си Ђинпинг, имамо заједничку будућност с Кином, што подразумева заједничку будућност Србије с Русијом и земљама велике Евроазије и БРИКС-а. То искључује заједничку будућност са умирућом Европском унијом. Мислим да нам је то дар од Бога, пошто Европу очекују страшна времена.

 

Интервју за Печат водио Никола Трифић

 

Наслов и опрема текста: Нови Стандард

 

(Печат/Нови Стандард, 21.06.2024)

Чланак Стеван Гајић: Србија у новој Малој Антанти се појављује прво на Покрет за одбрану Косова и Метохије.

“Словачка пре свега жели да преживи. Питање је да ли ће, како то Американци зову, театар ратних дејстава да се шири даље на Европу, што је такође једна од опција, и две централно-европске земље, а то су Мађарска и сада Словачка, дакле две чланице Вишеградске четворке су против тога, односно они желе да избегну ратна разарања. У Нато земљама створена је таква атмосфера да уколико не шаљете људе у Украјину заједно с оружјем и свим, онда сте ви против мира и онда сте ‘Путинов агент’. У том смислу наравно да су то потпуно бесмислене оптужбе, Словачка просто жели да буде ван свега тога, односно да се искључи”, каже Гајић.

Он објашњава да је Словачка јако пуно војне помоћи већ послала у Украјину.

“Сетимо се колико је њених самоходних хаубица било послато, чак су слали и опрему произведену у Совјетском савезу, ‘мигове 29’, систем ‘с-300’ и ко зна шта јој, тако да су се Словаци већ у неком смислу поприлично разоружали пославши већи део опреме, али политички, оно значајније, она разбија јединство у оквиру Натоа и ојачава позицију Орбана, који је био усамљен у Вишеградској четворици”, додаје наш саговорник.

Како оцењује, циљ и Словачке и Мађарске је да стекну геополитичку независност и од Истока и од Запада.

“Вишеградска четворка се заснива на два принципа, један је на основу повезаности и заштити хришћанских вредности, а други је геополитика. Заправо то је покушај да те централно-европске земље на неки начин стекну геополитичку независност у односу и на Исток и на Запад. Проблем је што су се Пољаци окренули у потпуности својим геополитичким стереотипом конфронтације с Русима, а у међувремену су изгубили овај други стуб, а то је борба за вредности, с обзиром да је Партија правде и права изгубила изборе и да је заправо тај римокатолички курс пропао са геополитичком конфронтацијом са Русијом”, каже Гајић.

Наводи да је Орбан “разумео ту игру” и да је све учинио да не буде уплетен у рат на истоку Европе, а да му се Словачка сада прикључује.

Када је у питању непризнавање Косова, Гајић сматра да се став Словачке неће мењати јер им то није у интересу, али управо њено удаљавање од Натоа он види као проблем за Србију.

“Не свиђа ми се војно везивање Србије за Француску, прича се о производњи граната управо оних који фале Украјини и о свеобухватној војној сарадњи, практично с Нато земљом. Суштина је да ће Нато покушати да компензује губитак и мислим да смо ми ту на удару”, каже Гајић.

(Косово онлајн, 11.04.2024)

Чланак Гајић: Словачка уздрмала јединство унутар Натоа се појављује прво на Покрет за одбрану Косова и Метохије.

Само један дан после одласка Фон дер Лајен, испуњен је један од главних ултимативних захтева Запада. Директор БИА је смењен тако што је поднео оставку, али је барем написао шта су прави разлози таквог чина, а наша држава је још једном осрамоћена. Овим гестом је Александар Вучић послао сигнал Западу да Србија пристаје на све. Јасна је агенда ЕУ према којој будућа влада Србије треба да буде стечајни комитет за ликвидацију државе. Ту би се, поред тренутних носилаца власти, нашло место за све спремне да саучествују у НАТО-изацији Србије де факто признањем сецесије Косова и Метохије, гашењем Републике Српске и коначно увођењем санкција Русији, чиме би земља одустала од (војне) неутралности а пљувањем у лице главном савезнику у Савету безбедности УН уједно би запечатила издају КиМ.

Ову мапу пута је пре две године наговестио састанак Вучића и Драгана Ђиласа у Председништву Србије после кога је Ђилас изашао пред камере и славодобитно изјавио да је он за Запад. А Запад не губи време ни док траје предизборна кампања. Специјалац за растурање српских држава, НАТО херој референдума 2006. за отцепљење Црне Горе Мирослав Лајчак, био је у Београду где је са Вучићем и Петром Петковићем договарао даљи наставак такозваних преговора о ликвидацији Србије (на Космету). Паралелно, амерички вазали а наши француско-немачки окупатори, не само што нам предлажу тајну конвенцију о српском признању сецесије КиМ коју заједно са Вучићем крију од јавности, већ на самом Косову легализују фалсификовање прошлости скрнављењем српских споменика и културне баштине. Треба ли наглашавати да Вучић није захтевао извињење и враћање уклоњене табле на српском гробљу посвећене српским војницима палим за слободу Србије 1912–1918, ограничивши се само на опаску да је то „бесмисао“.

У Црној Гори, пак, НАТО, ЕУ и сви други аватари Запада у облику њихових амбасада, са комплетном инфраструктуром партија које служе НАТО окупатору и такозваног невладиног сектора, желе да саботирају или до даљег одложе попис становништва који ће показати да су Црногорци већином –  гле чуда – Срби.

У БиХ је напад на Милорада Додика у пуном јеку, прети му се хапшењем и забраном политичког деловања, док се законом окупационог „високог представника” Кристијана Шмита – достојног наследника Бенјамина Калаја и Оскара Поћорека, Републици Српској прети одузимањем имовине. Републици Српској је према западној агенди намењено  укидање, чиме би „аждаја што Словене гута“, како кажу стихови десетерца о подвигу Гаврила Принципа, требало да понови хабсбуршку анексију Босне и Херцеговине 1908. године која већ тада умало није била окидач за почетак Првог светског рата.

Латинска пословица Nomen est omen заиста лепо пристаје „драгој Урсули“, како Вучић назива шефицу Европске комисије. За моју генерацију име Урсула је препознатљиво по злој вештици из „Мале сирене“, најпопуларнијег Дизнијевог цртаног филма мојих вршњака. С тим што ова „драга“ аждаја не гута сирене него Словене. Када се Урсула појави на сцени она, попут имењакиње, веома држи до сценског наступа. У Кијеву је у жуто-плавој комбинацији, подржавајући ратне напоре против Русије, у Приштини у црвено-црној подупире великоалбански национални пројекат, а у Београду у плаво-белој; док вређа читаву српску јавност, подсећа кога Србија треба да подржава у масакру над цивилима у Гази. И није она једини немачки, или западни, ратни јастреб који то ради. Београд је тако у марту прошле године шефица немачке дипломатије Аналена Бербок посетила у црвено-црној комбинацији, а Шан Меклеод, амбасадорка земље која је напустила ЕУ,  при сусрету са председником Србије почетком марта ове године носила је мараму са више него јасном поруком, исписаним стиховима украјинске химне „Згинуть наші вороженьки, як роса на сонці“ (Погинуће наши непријатељи као роса на сунцу).

Вештица Урсула из „Мале сирене“ (Извор: wannabemagazine.com)

Турски председник Реџеп Тајип Ердоган отворено је у контексту односа ЕУ према цивилним жртвама у Гази поручио шта мисли о тој организацији и њеним захтевима. Украјински рат је до краја оголио политичку импотенцију ЕУ. Питање је, међутим, како је могуће да званичницима ЕУ овако дрско понашање, тачније политичко иживљавање, пролази код нас? Ово већ јавно примећује и Сергеј Лавров који је у интервјуу каналу Русија 1 поредио разлику у понашању Турске и Србије и односу према ЕУ, назвавши понашање Уније према Београду геополитичком вежбом.

ЕУ је од политичког патуљка током сукоба на истоку Европе постала политичка амеба и време је да и код нас то неко примети. Примера ради, немачки представници ћутали су када су остварене најаве Џоа Бајдена и Викторије Нуланд о Северном току. Канцелар Олаф Шолц, министарка Бербок, а и Урсула, правили су се да нису приметили да се у Балтичком мору појавио „ђакузи”. Чак је у првој верзији „објашњено“ да су Руси дигли у ваздух сопствени гасовод. У верзију о украјинским диверзантима нико није поверовао, а када је добитник Пулицерове награде Симор Херш предочио доказе о америчкој диверзији, дочекан је завером ћутања.

Европске политичке елите су листом одустале од сопственог политичког идентитета и националних интереса када је у питању посреднички НАТО рат против Русије. Колико ли је само хаубица „Цезар“ послала Француска, а тенкова „Леопард“ Немачка, Холандија, Белгија и тако редом. Чак су и земље кандидати, попут несрећне Северне Македоније која је и своје уставно име уложиле у „европски пут“, дале оно мало оружја за америчке ратне напоре. Треба ли рећи да је француски председник Емануел Макрон изразио пуну подршку Израелу, а Урсула је искористила прилику да се, попут некада Колинде Грабар Китаровић која је волела да се шепури по окупираном Авганистану, и она мало прошета у панциру по светој земљи.

Овакво понашање америчких вазала у Европи, међутим, не дешава се тек тако. То треба упарити са не једном поновљеном изјавом стечајног управника Србије, америчког амбасадора Кристофера Хила, који резолутно понавља да је Србија одлучила да јој је место на Западу. Откуд сад то?

По среди је прекомпоновање безбедности у Европи. Максималистички циљ Запада, боље речено њихове пусте жеље, биле су распад Русије у крви после чега би квази државе настале на њеним остацима биле плен за класичну колонијалну експлоатацију и окупацију. Ово би се догодило или због протеста проузрокованих незадовољством ескалацијом рата после фебруара 2022. или као резултат неке оружане побуне. Било је незадовољстава на почетку специјалне војне операције, а догодила се и побуна Вагнера, али Русија не да се није распала него је данас и војно и политички, чак и економски, иако под јаким ударом, јача него 2022. Кад се већ ово није догодило, Запад је задовољан великом погибијом и разарањем. У крајњој линији Запад шаље новац и оружје, а што се погибије обе војске тиче, шта га брига? Све су то за њих Руси. Уосталом, све ратове на совјетском (руском) и југословенском (српском) простору међусобно су водиле војске настале од остатака армија непријатељских НАТО.

Западни план Б је изградња нове гвоздена завеса која са Шведском и Финском у НАТО почиње од Северног пола а завршава се у јужном Медитерану где је Сирија прва енклава у којој Русија има своју војску. Ограда померена за више од хиљаду километара на исток и није лош резултат за само 30 година од краја Хладног рата. Историјски гледано, само трен.

У овај план, међутим, не уклапају се Срби. Нисмо у НАТО, и заправо представљамо непријатељски елеменат, на исти начин на који смо то били за Адолфа Хитлера на сектору Југоисток. Запад је своју прилику да нас еутаназира изгубио 2008. Тако да сада може само силом. Порасле су генерације које мрзе НАТО и ЕУ као симболе колонизације и окупације и сада је толика већина народа против Запада да, што се Запада тиче, нема доброг решења за нас. Осим можда оног коначног који су покушале усташе у НДХ. Слугерањска власт, која је саучесник у демонтажи Србије на Косову, требало би да припомогне НАТО-изацији прво КиМ, следило би суштинско укидање Републике Српске што би одблокирало улазак БиХ у НАТО, да би онда могли да кажу да ни Србији не преостаје ништа друго до да и она уђе у НАТО.

Отуда Хилова хистерична потреба да понавља како је Србија одлучила да буде на Западу. Отуда и ничим изазване изјаве Владимира Зеленског да Русија спрема рат на Балкану. Кад год се раније причало о хибридном утицају Русије, то је најављивало нови круг НАТО-изације Балкана. Прво у Црној Гори са афером државни удар 2016. године, па и у Македонији 2018. са референдумом после Преспанског споразума коме је претходила паника о руском мешању. Резултат у оба случаја било је усисавање у НАТО после недемократског притиска. Ова метода се показала толиком успешном да је и једна Финска на исти начин увучена у НАТО.

Кључно питање је зашто носиоци власти у нашој држави дозвољавају унижавање достојанства своје земље, њених грађана и у крајњој линији свог личног достојанства? Зашто се понашају као да немамо савезнике у свету? И Русија и Кина су не једанпут јасно ставиле до знања да ће штитити наше интересе. А чињеница да се у Пекингу председник Русије Владимир Путин није састао са српским колегом, пред важне изборе у Србији, био је јасан сигнал Русије да више неће пристати на неискрен однос који им Вучић нуди. Ово је веома алармантан сигнал. Крајње је време да Србија покаже минимум инстинкта за самоодржање и угледа се на савезнике Мађарску и Словачку, или на старог знанца Турску, који не слушају диктат банкротиране ЕУ.

(Стање ствари, 18.11.2023)

Чланак Стеван Гајић: Ликвидација Срба на евроатлантском путу се појављује прво на Покрет за одбрану Косова и Метохије.

Новинарка: Каква је европска перспектива Турске?

Стеван Гајић: Велико је питање каква је европска перспектива Европске уније. Председник Ердоган је рекао, ево цитираћу га: „Запад ћути на смрт хиљада цивила у Гази, само јуче су проливали ’крокодилске сузе’ за убијене у украјинском рату. Данас ћуте, суочени са хиљадама убијене невине деце у Гази. Европа је изгубила тежину.“

То је суштина. Дакле, Ердоган, је суштински Европску унију означио као другоразредну силу. Европска унија очигледно једино може да се иживљава овде над нама. Јуче и прекјуче (разговор вођен 1. 11. 2023. – прим. СтСт) смо имали ове скандалозне изјаве Урсуле фон дер Лајен где практично захтева признање Косова и ћутање наших власти. Ево, и данас је ту, за објављивање избора – што је заиста понижавајуће за једну државу. Али, осим нас, они не могу своју силу нигде да показују. Турци су то јасно дали до знања. У суштини, украјински рат је тотално деградирао Европску унију, с обзиром да се показала као неко ко нема независну спољну политику и да извршава указе из Вашингтона. Оно што је Ердоган рекао за ЕУ значи да је „цар го“ и да је то бесперспективна организација. (…) Од Европске уније нема ништа ни за саму Европску унију, а камоли за турско чланство – које Турску више и не занима.

Новинарка: Господине Гајићу, можда је била јака ваша оцена евроинтеграционог пута Србије, ипак су то програми и предлози, а ми ћемо видети…

Реакција С. Гајића на излагање новинарке РТС-а др Јасминке Симић (Извор: РТС/Снимак екрана)

Стеван Гајић: Истине су увек тешке.

Наслов, препис и опрема: Стање ствари

Чланак Стеван Гајић на РТС: Европска унија може да се иживљава једино над нама се појављује прво на Покрет за одбрану Косова и Метохије.

БАЊАЛУКА – Након Финске, и вјероватно Шведске, да ли треба очекивати да се интензивира процес и “натоизације” Балкана, односно БиХ, која је поред Молдавије и Грузије, означена као стратешка у НАТО документима?

Чланак Стеван Гајић: Српска се данас брани на Косову се појављује прво на Покрет за одбрану Косова и Метохије.