Клешта око града су се све више стезала захваљујући “ударима са бокова”, објаснили су у Министарству.

Према речима војника који су упали у град, милитанти Оружаних снага Украјине пружали су отпор до последњег, скривајући се од руске артиљеријске ватре у рудницима и подрумима. Али руска војска је показала да ће град неизбежно бити опкољен, па су украјинске јединице напустиле Угледар, а више од 40 непријатељских војника се предало.

“Руски јуришници су у ослобођеном граду пронашли немали број ‘трофеја’ – остављено оружје и муницију Оружаних снага Украјине, међу којима је и оно произведено у НАТО земљама попут пољских тихих минобацача, турских и америчких аутоматских бацача граната, малокалибарског оружја и друго”, навели су у Министарству.

Како је руско Министарство одбране саопштило, Угледар је ослобођен 3. октобра, а био је последње велико упориште украјинских оружаних снага на јужнодоњецком правцу.

Његовим ослобађањем се руским трупама отворио пут за напредовање ка Великој Новоселки на граници са Запорошком облашћу и ка Курагову где је непријатељ изградио моћну одбрамбену линију.

Заузимање Угледара омогућило је руским трупама да добију стратешки важну предност, рекао је портпарол и официр 72. одвојене механизоване бригаде Оружаних снага Украјине Арсениј Прилипка, који је побегао са Угледара.

“Они не планирају да станју. Освојили су тврђаву, вис, што је за њих постала још једна предност. Одатле ће моћи да ударају”, рекао је Прилипка за лавовску телевизију “НТА”.

Како је признао, руске јединице су ослободили град због потпуне надмоћности над украјинским оружаним снагама, украјинске трупе нису могле да издрже свакодневни притисак руске стране.

“Било је шанси да задржимо Угледар, али за то нам је био потребан барем паритет у средствима. Већ више од шест месеци траје овај стални свакодневни притисак, сваки дан, почевши од артиљерије, а са дроновима камиказама на крају. Њихови извиђачки авиони су стално надлетали, кориговали ватру. Имају моћна средства за електронско ратовање којима је тешко одолети”, пожалио се украјински официр.

Руска војска је научила да се добро прилагоди “еволуцији борбених операција на стварном бојном пољу”, признао је он и додао: “Оружје које се појављује на бојном пољу диктира промене. Кад год смо смислини нешто, они су смислили противмере”.

(РИА Новост/РТ Балкан, 05.10.2024)

Чланак Министарство одбране Русије: Како смо ослободили Угледар се појављује прво на Покрет за одбрану Косова и Метохије.

Ако казна за непромишљене, погрешне и веома рђаве поступке не стигне већ сјутрадан, него, рецимо, тек за двије-три године, људи најчешће нису у стању да повежу узрок и последицу. И страшно се зачуде кад их сустигне невоља: откуд сад то? Шта смо ми Богу скривили?

Понекад, нажалост, то важи и за читаве народе. Ево једног тужног примјера.

Прилично дуго и пажљиво пратим украјинске медије, портале и телеграм канале. Занима ме шта мисле њихови креатори јавног мњења, политичари и аналитичари, па и у коментарима обичних грађана многе ствари су веома занимљиве. Узгред, тако можете да пратите фантастичну еволуцију њихових интелектуалних, етичких и политичких ставова.

Општи закључак је следећи: што су руске трупе ближе Дњепру, то је украјнска аналитичка рефлексија све изоштренија. Што је стварна опасност ближа њиховим ТВ-студијима и удобним кабинетима, то су украјински господари јавног мњења све објективнији и мирољубивији. И лица су им све забринутија.

За разлику од вишегодишње жустре ратоборности и најављивања сигурне побједе над злом Русијом, која само што се није распала, ових дана је тренд сасвим друкчији. Сад су одједном сви почели да позивају на разум и хитне мировне преговоре. А поруке су заиста племените: „Ништа није важније од живота људи“, „Границе из 1991. у ствари никоме нису потребне“, „И лош мир је бољи од рата“…

Човјек који и даље глуми предсједника, који је раније на сваком ћошку трубио о немогућности било каквих преговора са руским агресорима, у недавном „обраћању нацији“, не трепнувши оком, каже да је „главна потреба“ земље да се борбе окончају „што брже и поштеније“. Гдје је нестала обећана брза побједа уз једногласну подршку уједињеног Запада и како водити преговоре с Русијом, кад је он лично донио указ о њиховој забрани, то је мудро прећутао.

Углавном, кад слушате данашње Украјинце, стичете утисак да су сви они њихови Мајдани, све антитерористичке операције на Донбасу, сва изигравања и рушења могућих споразума (Минск 1, Минск 2, Истанбул) – да су све то организовали и у дјело спроводили људи из неке сасвим друге земље, а да ове добричине желе само мир. Читава држава чезне за миром – по сваку цијену.

И онда, наравно, у ваздуху виси веома незгодно реторичко питање: драги Украјинци и Украјинке, а оно што смо гледали претходних 10 (!) и више година – шта је то било? Зашто сте ви тако упорно, тако немилосрдно и неразумно нарушавали мир који данас призивате? Чему сте се надали? Кад је ратна техника ТЕ ИСТЕ ДРЖАВЕ кренула да „пацификује“ СВОЈ Донбас, гдје је била та ваша новостечена мирољубивост? Кад сте припаднике ваших сопствених снага безбједности бацали на кољена и убијали по трговима, зар нико од вас није помислио да је то почетак краја мирног живота у вашој лијепој држави? Па усвајање закона о прогону руског језика којим говори огромна већина становништва, зар то није била најава грађанског рата у било којој земљи са сличном историјом?

Али не – кад их данас слушате, имате утисак да се ничега „јучерашњег“ уопште не сјећају. Као да је све то била невина игра, некакав глупи инцидент, ружан сан. Као да се читава држава у једном тренутку претворила у друштво тинејџера девијантног понашања који су одлучили да организују „празник непослушности“, а у близини није било одраслих да их смире и поуче – и „празник“ је измакао контроли. И сад би да све то поправе, да се са свима помире, али тако да не буду кажњени, и још да им притом не страда национални понос… То никако…

Тешко, тешко… Требало је на вријеме укључити мозак и присјетити се да у људској историји вјероватно нема суровијег (и логичнијег) призора он оног кад се глупи узрок суочи са својом трагичном последицом.

(Искра, 01.10.2024)

Чланак Желидраг Никчевић: Мир – Што брже и што поштеније? се појављује прво на Покрет за одбрану Косова и Метохије.