Између 240.000 и 250.000 Срба покрштено је у НДХ – то је бројка коју је патријарх Иринеј навео у писму папи Франциску из 2014. године тражећи да се “непогрешивом суду Божјем” препусти одлука о канонизацији надбискупа загребачког из времена Другог светског рата Алојзија Степинца. 

Ова процена најчешће се наводи и у највећем броју историјских извора, а неретко се цитира и писмо Степинца упућено папи Пију Дванаестом 18. маја 1943. у којем он наводи да губитком “младе Хрватске државе… не би били само изгубљени око 240.000 Срба – православаца, него би био уништен сав католички живаљ тих крајева са свим црквама и самостанима”.  

Историчари се слажу да је данас немогуће проценити колико је Срба који су преживели Други светски рат у НДХ избрисано из корпуса српског народа, што због акције насилног покатоличавања, што због удомљавања у хрватске породице српске деце која никада нису сазнала своје порекло.

Према подацима са последњег предратног пописа бивше Краљевине Југославије на подручју које је захватила НДХ живело је око 1,9 милиона православних Срба, наводи у својој књизи “Положај и страдање српског народа и Српске православне цркве у Независној држави Хрватској” протојереј-ставрофор Велибор Џомић. 

Тај број сведочи о масовности акције превођења Срба у католицизам, чији обим и чудовишност нису могле да пренебрегну чак ни комунистичке власти. Нимало наклоњене Српској православној цркви и православљу уопште, комунистичке власти масовно и насилно покрштавање Срба ставиле су у оптужницу против Алојзија Степинца у процесу који се водио против њега 1946, а који данас део историчара описује као монтирани процес.

Оно што није монтирано јесу конкретни подаци, цитати Степинчевих говора, изводи из докумената, изјаве сведока наведене и када је у питању покрштавање Срба у НДХ. 

“Насилно прекрштавање је морално одобравање усташких насиља над Србима у Хрватској, Босни и Херцеговини, што је подстрекавајући деловало на усташе-свештенике и остале усташке крвнике да масовна прекрштавања претворе више пута у масовну клаоницу”, наводи се у оптужници против Степинца и додаје да је “десетине хиљада” Срба убијено приликом масовних “прекрштавања”.

Алојзије Степинац, надбискуп загребачки, писао је још у јануару 1940. да би најидеалније било да се Срби “врате вери својих отаца”, каже у разговору за РТ Балкан историчар Горан Латиновић, професор Филозофског факултета Универзитета у Бањалуци.

“У великохрватској идеологији, чије је једно од главних упоришта Римокатоличка црква, постоји уверење да су православни Срби отпадници од римокатоличке вере. При хрватској влади је у октобру 1941. основан Верски одсек, који је издавао упутства о покатоличавању Срба. У настојању да избегну убиства и прогон, Срби су почели да се јављају за прелаз на римокатолицизам, у нади да ће им прекрштавање спасити живот”, каже Латиновић.

Он напомиње да никада није тачно утврђен ни број прекрштених Срба, али се процењује да је до маја 1943. око 240.000 Срба било приморано да пређе на римокатолицизам, с тим да је установљено да су многи покатоличени Срби накнадно убијани, уз образложење да им је прекрштавањем спасена душа, али не и тело.

“Не постоје чак ни процене колико се покатоличених Срба, који су преживели геноцид, вратило у православно хришћанство. Главни разлог због којег није било озбиљних научних истраживања јесте идеологија и политика Комунистичке партије Југославије од 1945. до 1990, која је била свесна да би изношење на видело потпуног обима геноцида над Србима у НДХ могло да угрози постојање Југославије”, истиче Латиновић.

Латиновић каже да је међу бискупима највећу ревност и велики успех у броју присилно покатоличених православних Срба имао бискуп ђаковачки Антун Акшамовић, дугогодишњи предавач хришћанског морала, који је већ априла 1941. положио завет поглавнику Анти Павелићу и дао му благослов. 

“Док је геноцид над Србима у НДХ спровођен драстично, римокатолички клер настојао је да присилно покатоличавање добије, бар привидно, ‘канонску’ форму, да се стекне утисак ‘слободне воље прелазника’ “, указује Латиновић. 

Католичка црква у Хрватској делом је била укључена и у акцију спасавања српске деце из логора у НДХ коју је организовала Диана Будисављевић. Тачније, део деце извучене из логора смештени су у објектима Католичке цркве. Такође, сама Будисављевић у својим дневницима описује своје сусрете са Степинцем и молбе да помогне у спасавању Срба.

“Кажем да сам дошла да тражим да спаси један народ, а он ми прича о неком стану… Кажем му да се немачки бискупи јако заузимају за своје вернике и супротстављају Хитлеру. Многи од овде прогоњених су прешли на католичку веру и његова је дужност заузети се за њих”, наводи се у једном од записа Диане Будисављевић о сусрету са Степинцем крајем 1941. године.

Аустријанка Диана Будисављевић организовала је највећу хуманитарну акцију за време Другог светског рата, спасивши из хрватских логора око 12.000 српске деце, која су удомљена у хрватским породицама, подсећа професор Латиновић.

“Деци која су трајно остала у хрватским породицама, промењен је идентитет и само је један део враћен својим правим породицама или рођацима. Они који су остали у хрватским породицама, а не знамо ни приближно колико их је било, одрасли су као Хрвати, потпуно несвесни свог српског порекла. Може се претпоставити да су неки од њих или њихови потомци учествовали у злочинима над Србима и њиховом протеривању из Хрватске у грађанском рату од 1991. до 1995”, напомиње Латиновић.

Наш саговорник додаје и да су у геноциду над Србима у НДХ  од 1941. до 1945. учешће узела, као организатори, 133 свештеника Римокатоличке цркве, 27 их је лично учествовало у злочинима, док их је 128 вршило покатоличавање Срба.

“Анте Павелић одликовао је 219 римокатоличких свештеника. Кад се ове чињенице имају у виду, јасно је да није постојала намера Римокатоличке цркве да удомљену српску децу врати њиховим породицама или сродницима, већ да од њих направи Хрвате и римокатолике”, истиче Латиновић. 

Католичка црква у Хрватској и дан-данас, као један од аргумената у прилог Степинчеве светости потеже ова покрштавања, истичући да је то био чин спасавања Срба од усташа, као и да је наредба загребачког надбискупа чак била да се они касније могу слободно вратити својој вери.

Све и да је тако, колико њих је то и учинило, готово је немогуће проценити. Вероватно се ради о занемарљивом броју оних који су преживели покрштавање, а затим се у комунистичкој Југославији одлучили да се врате Српској православној цркви чија су петорица епископа, од укупно осам са територије НДХ, страдала од усташа, као и око 200 свештеника.

Колико је СПЦ изгубила предратне пастве, ни то се с поузданошћу не може утврдити. Комунистичке власти одузеле су јој 1946. матичне књиге “ради преписивања”, а њихово постепено враћање Цркви почело је тек 60 година након тога.

Чланак Павелићев паклени план: Колико је некадашњих Срба међу данашњим Хрватима се појављује прво на Покрет за одбрану Косова и Метохије.

“Косову је такође обец́ана европска перспектива и на томе намеравам да предано радим у сарадњи са мојим колегама из Европског парламента и Скупштине Републике Косово. Мир, безбедност, дијалог и нормализација односа са Србијом, заштита права мањина и свих грађана Косова и примена уставног поретка на целој територији Републике Косово биц́е приоритетна питања”, рекао је Штир.

Како наводи Клиx.ба, ХДЗ је интензивно лобирао да на ово место стави члана своје странке, а према изворима портала, ова идеја се није допала већини чланова ЕПП-а и других странака које с овом групацијом чине већину у Европском парламенту.

Отворите врата Косову

Штир је прошле године, као хрватски представник у Парламентарној скупштини Савета Европе позвао на пријем Косова у ту организацију и УН, али и на “отварање врата” Србији за чланство у ЕУ.

“Отворите врата да Косово постане део Савета Европе и УН, али отворите врата Србији да постане чланица ЕУ. И Косово и Србија су окружени ЕУ и Натоом. Зато сматрам да су Србија и Косово са Западом и на Западу. Наравно, на властима у Београду је да се сврстају на страну Запада, да постану чланица ЕУ, а на властима у Приштини је да спроведу неопходне реформе како би прво постале земља кандидат, а затим чланица ЕУ”, поручио је хрватски посланик.

Он је казао да је “европско решење, којем се радује, да Србија и Косово поново буду уједињени, али овај пут као две државе чланице уједињене Европе, као две државе чланице ЕУ”.

Деда – пуковник усташке војске

Штир је рођен 1972. у Аргентини, у Буенос Ајресу, а како се наводи на Википедији, потомак је политичких емиграната који су у Аргентину дошли после Другог светског рата.

“Његов деда Иван Штир био је пуковник усташке војске и помоћник Вјекослава (Макса) Лубурића, а деда по мајци Милорад Лукач био је један од водећих емигрантских политичара Хрватске сељачке странке”, пише на овом сајту.

Председник Хрватске Зоран Милановић је 2021. у Вуковару споменуо Ивана Штира, називајући га “чепинским убицом и ратним злочинцем”.

То унуку, ипак, није сметало у политичкој и дипломатској каријери. 

Опасност од сепаратизма, али само у БиХ

Једна од константи на његовом политичком путу је подршка Косову. 

Тако је још 2017. године као хрватски министар спољних и европских послова, након састанка с косовским шефом дипломатије Енвером Хоџајем изјавио да Хрватска кроз европско партнерство жели да допринесе јачању косовских институција, те помогне у спровођењу Споразума о стабилизацији и придруживању.

“Хрватска снажно подржава независност и интегритет Косова”, рекао је Штир на конференцији за новинаре.

Али када је у питању БиХ, Штир је више пута упозоравао на “опасност од централистичких и сепаратистичких снага у БиХ” и агитовао за јачање федерализма у тој држави.

“Постоји, наравно, ентитет који носи име Федерација, али он не функционише на тај начин и зато сам говорио да се мора федерализовати та федерација”, изјавио је за РСЕ.

Оставку на функцију шефа дипломатије је поднео 2017. године, а медији су писали да Штир припада ултраконзервативној струји у ХДЗ и да му је била неприхватљива коалиција с либералним ХНС, странком која је била један од највећих критичара ХДЗ-а.

Да већина не постане мањина 

Штиру је интересантна и суседна Црна Гора, иако му не спада “у нови ресор”.

Недавно је са још четири европарламентарца дигао глас да се заустави иницијатива о измени Закона о двојном држављанству у Црној Гори, јер би те измене “могле да доведу до тога да Црногорци у својој земљи постану мањина”.

“То је пројекат који отвара многа питања, првенствено што се у најавама могло ишчитати да би огроман број људи који данас не живе у Црној Гори добили држављанство чиме би се могао променити идентитет Црне Горе, тј. да Црногорци, у крајњој линији, буду чак и мањина у властитој држави”, рекао је Штир за РСЕ.

Измишљени непријатељ

Полемику је имао и са председником Србије, након што је пре неколико година писао о Вучићу у својим текстовима.

“Гадости које сам прочитао у хрватским медијима само вам показују колика је заинтересованост и координисаност у акцијама и у нападима на нашу земљу”, рекао је Вучић, док је Штир одговорио на Фејсбуку, поручивши му да се бави својим народом “а не измишљеним непријатељима из Хрватске”.

Но, са таквим непријатељима изгледа и сам бије битке, па је још 2018. упозоравао на “покушај Србије да се позиционира као водећа сила у региону”, прецизирајући да није посреди намера да се обнови Југославија, него стварање инструмената за доминантан утицај “југосфером”. 

“Бик”

Давор Штир је дипломирао политичке науке и међународне односе на Католичком универзитету у Буенос Ајресу, касније и новинарство, а политичку и дипломатску каријеру градио је након повратка у Хрватску у другој половини 1990-их година. 

У младости је славио 10. април, дан када је 1941. године успостављена Независна држава хрватска, али се касније јавно одрекао величања те творевине.

Радио је у хрватским амбасадама у Вашингтону и Бриселу, а до 2009. био је саветник премијера Иве Санадера за спољну политику. Члан је ХДЗ-а. 

На парламентарним изборима 2011. године изабран је за посланика у Хрватском сабору, а био је један од најближих сарадника Јадранке Косор. У априлу 2013. Штир је изабран за хрватског представника у Европском парламенту, где је био до 2016. када је постављен на место шефа хрватске дипломатије.

Од 2024. године је поново постао члан Европског парламента.

Медији га описују као десничара и конзервативца, блиског католичким круговима.

Његово немачко презиме Штир (Стиер) у преводу значи “бик”.

Ожењен је и отац троје деце. 

(Косово онлајн, 09.10.2024)

Чланак Давор Иво Штир: Европосланик, унук усташког пуковника и тврдо крило ХДЗ-а се појављује прво на Покрет за одбрану Косова и Метохије.