Крвав је рат који су светски сатанисти покренули на Украјини. И у том рату гину, авај, једнокрвна браћа православна, која се истим крстом крсте и која су, с обе стране фронта, потомци Светог кнеза Владимира, Сунца Јарког. Русија ће, ако Бог да, победити, али има један пораз који је свеправославни – лије се крв оних који примају, из истог Путира, Тело и Крв Христову. Овај рат на Донбасу је као када би, не дај Боже, заратиле Србија и Црна Гора, па би прве битке биле на северу Црне Горе, тамо где су Пљевља, Бијело Поље, Беране, и где се људи углавном изјашњавају као Срби. Зато немам никакве радости кад кажу – погинуло толико и толико Украјинаца Јер су то православни људи, као и Руси. Томе се само непријатељи Христови радују. Понављам: Русија је приморана да ратује, и мора да победи ако жели да опстане. Али је за плакање, тешко, и нарицање, непрестано, оно што се збива. Имајмо то на уму.

И небо плаче над нама, а нарочито Пресвета Богородица, чији Покров данас славимо.

О ПРАЗНИКУ

Пре више од хиљаду година, два подвижника – блажени Андреј и његов ученик Епифаније – видели су у Влахернском храму у Цариграду за време богослужења Пречисту Богородицу, која је осенила сијањем Свога омофора сав народ у храму.

Нико сем те двојице подвижника није се удостојио тога страшног и радосног виђења. У богатој Византији св. Андреј био је убог, мали човек, ретко коме познат. Он је намерно скривао од људи своју духовност и благодатну премудрост тиме што се правио луд (јуродиви). Једино се зна да је био пореклом Словен. Још у младости био је продан у ропство једноме богатом Грку. Овај, увидевши његове велике способности, школовао га је и поставио за свога писара. Али, покоривши се унутарњем зову Божјем, Андреј је напустио удобно писарско место и узео на себе крст добротворног исмејавања, крст оних светаца који су намерно хтели да буду луди Христа ради (јуродиви).

Под ритама тога сиромашка скривала се духовна лепота непрестанога поста, добровољног сиромаштва и непрестане молитве. Ето таквога, безумнога у очима људи, изабрала је Царица Небеска за свога сарадника у Влахернском храму. Богородица није изабрала ни патријарха, ни архијереје или богаташе и племиће, него баш убогог Андреја који је себе унизио више од свих.

Свети Андреј је већ и пре тога био удостојен да види Царство Божје у вечности, али тада још није видео Свету Богородицу. Тада му је било речено да је Она отишла у многонапаћени свет да теши оне који плачу и помаже страдалнике. Сада, пред крај свога живота, он је на бденију видео како Богомати улази у храм кроз западна врата окружена небеским војскама и многим светитељима, коју придржавају рукама св. Јован Крститељ и св. Јован Богослов. Она се приближила амвону. Тада је св. Андреј запитао свога ученика Епифанија: „Видиш ли ти Госпођу и Царицу света?” Епифаније је одговорио: „Видим, оче, и обузима ме трепет!”

Богомајка, преклонивши своја колена, дуго се молила сва у сузама. Завршив Своју молитву на амвону, Она се приближила олтару и овде се поново молила за сав народ. По завршетку молитве она је скинула са Своје главе блистави омофор и прострла га над народом. Оба светитеља видела су ово блистање Славе Божје све док је Богородица остала у храму. После Њеног одласка сијање омофора (покрова) је престало.

ЉУБАВ МАЈКЕ БОЖЈЕ ПРЕМА НАМА

Света православна Црква празнује то велико и радосно откровење велике љубави Богомајке према роду човечанском у виду Њеног покрова над Црквом и над целим светом, јер се Она није молила само у Влахеренском храму пре неких хиљаду година, него се Она моли и сада, свуда и до краја века. Њен покров не простире се једино над Влахеренским храмом него над целим светом, иако ми грешни нисмо достојни да то и видимо. Као Посредница између неба и земље, Она је је Заступница рода људскога за који се Она моли пред Престолом Славе Божије. Она је свељубав, милосрђе и праштање, Она не суди свету него све сажаљева. Она не тражи суд и правду, него материнску милост. И на Страшном суду Свога Сина Она ће молити Праведнога Судију за опроштај. Она плаче над гресима човечанства и смело се заузима за спасење грешника. И на нашим иконама ми налазимо ту Њену блискост као наше Богомајке, Која дрхти над судбином свију нас, Њене деце. Ина камена људска срца, пуна злобе Она излива благослов, на хулу опроштај. И тако ће Она чинити до Страшнога суда, што је утеха човеку који страда да он у своме страдању није сам, јер Пресвета Владичица Богородица матерински саучествује у страдању свих.

РЕЧ СВЕЦА ИЗ КРОНШТАТА

Свети Јован Кронштатски каже:„Љубљена браћо и сестре, који сте присутни и молите се у овом храму! Замишљате ли ви, верујете ли, осећате ли, да је и сада с нама у Цркви невидљиво присутна Мајка Божија са зборовима светих анђела и светих угодника Божијих и да се моли Богу за све нас? Уистину тако и јесте и бива, посебно кад постоји усрдна заједничка молитва… Љубљена браћо и сестре! У сваком православном храму пред вашим очима појављују се превасходно иконе Христа Спаситеља, Главе Цркве; затим на иконостасу видите лик Мајке Божије, Началнице духовног црквеног здања; на северним и јужним дверима видите арханђеле Михаила и Гаврила; на иконостасу и на царским дверима свете апостоле и јеванђелисте, а затим пророке, мученике, светитеље, преподобне и праведне и све свете… Ви у храму видите васцелу Небеску Цркву. Црква је небо на земљи, у њој је, у молитвама и славословљима, непрестана заједница са Господом, Богородицом и свима светима; нигде нам тако очигледно и брзо не долази небеска помоћ и спасење, као у Цркви…“

Пресвета Богородица је и данас са нама.

ВЛАДИКА НИКОЛАЈ О ПОШТОВАЊУ ПРЕСВЕТЕ БОГОРОДИЦЕ КОД СРБА И РУСА

Иако није црвено слово у календару, и нема га као посебног празника код Грка, православни Словени, нарочито Руси и Срби, много славе и поштују празник Покрова Мајке Божје. Владика Николај једној жени, која пита зашто Руси толико поштују Богородицу, одговара:» А зар је Срби не славе? и Грци, и Бугари, и Румуни? Највећи број наших царских задужбина посвећен је имену Свете Богородице. Хиландар, узор многих задужбина и драгоцени бисер међу овима, слави Ваведење. Свети Сава је, дакле, посветио Хиландар имену Мајке Божије. Да ли си била у Савини на Приморју и видела икону Пресвете Деве, сву покривену ђерданима, и златом и драгуљима и медаљама? Све попрсје покривено одликовањима као ниједног војводе! То је народно признање, да она војује против зла и побеђује зло у свету. То су поморци китили њу, своју заштитницу на неверној пучини. Па, да ли си била, кћери српска, у Чајничу, ни по чему чувеном осим по Мајци Божијој? Чудотворна икона њена у Чајничу знана је свој Босни и Херцеговини и даљним странама. Још да видиш оно поштовање и дивљење и покајно уздисање и благодарно величање од хиљаде поклоника пред Чајничком Богомајком! Па да чујеш пречудне повести о њеним милостима и даровима, којима је обасипала и обасипа људе! Но сличне повести можеш чути и у Пећи, и у Охриду, и у Прилепу, и широм Балкана од сињега до црнога мора. Од свих молитава на устима Срба није ли најчешћа молитва: помоз’ Боже и Богородице? Поштовање Богородице укорењено је и у души најбоље интелигенције народне. Кад је наш највећи народни песник Владика Раде умирао, он је потражио икону Свете Богородице из Цетињског манастира. Заплакао се над њом, целивао и узвикнуо: Пресвета Богородице, спаси ме!
А што наша браћа Руси тако изванредно штују Богородицу, мислим, има и један нарочити разлог поред свих оних које и ми имамо. Наиме: Руси су осетили много пута њену помоћ у судбоносним државним и црквеним догађајима. Тако кад су незнабожни руски кнежеви Асколд и Дир кренули у пљачку на Цариград, пљачку нису извршили а крштење су примили. Кад су они на лађама изненадно стигли под Цариград, хришћани се веома устраше, и потеку у цркве на призивање Божије помоћи. Тада патријарх Фотије изнесе икону Богородичину, донесе је у литији до мора, и стави је у море. Наједном се море тако узбурка, да се руске лађе потопише. Асколд и Дир једва се дограбише обале. Па сазнавши, од кога је дошла изненадна бура на мору и спасење царском граду, обојица се крстише, и као крштени повратише у Русију. – Када је стројена Кијевопечерска лавра, огњиште руског хришћанства, Богородица је јасно показала своју чудесну помоћ како при том стројењу тако и при изради икона за манастир. – Владимирска икона Мајке Божије слави се у Русији три пута у години. Три славе због три велике победе, које су Руси однели над Татарима носећи ту икону као заставу. При коначном ослобођењу Русије од Татара пошао је цар Јован Трећи с том иконом на угњетаче руског народа. На реци Угри стајале су две војске једна према другој на две обале више месеци. Само су стајале, без борбе. Најзад кад су Руси дигли у вис икону и запевали химну Богородици, Татари брзо окрену леђа и побегну. И тако: битка и слобода буде добијена за Русе без капи крви, све помоћу Свете Богородице. – Ови и други знаменити догађаји, у којима је Богомајка пресудно учествовала, дубоко су урезани у душу руског народа. И осећање благодарности преноси се са колена на колено.
Мир ти и милост од Господа.“

Зато данас, док гледамо братоубилачки рат између једноверне и једнокрвне браће, помолимо се Мајци Божјој за победу која ће православнима вратити мир и љубав. Пресвета Богородице, спаси нас!

(Искра, 14.10.2024)

Чланак Владимир Димитријевић: Спаси нас, Мајко Божја, од братоубиства – На Покров Пресвете Богородице 2024. године се појављује прво на Покрет за одбрану Косова и Метохије.

Свети владика Николај је, 1953, у Америци подсетио свој народ:“Руси су одавно назвали своју земљу „Света Русија“. И то називање примљено је у свету. И оправдано. Но, питамо се, зашто не и Света Србија?

Сама по себи ниједна земља као таква није света. Напротив, сва је земља због греха Адамова проклета. Јер у Светој Књизи пише, како Бог рече Адаму: „Земља нека је проклета с тебе“ /Књ. Постања, 3, 17/. Али је сва земља освећена пречистом крвљу Христовом на Голготи. Ипак не безусловно но условно, уколико народ једне земље следује Христу, и својом крвљу за Христа натапа своју земљу.

Сви хришћански народи дали су многе жртве за Христа, источни много више него западни, а српски народ сразмерно своме броју више него и много већи народи хришћанског Истока.
Света Србија. Она је заиста света. Освећена је постом и молитвом и причешћем целог народа кроз сву своју крштену историју. Освећена је многобројним олтарима, задужбинама, гробљима и даћама, које везују земаљске са небесним, крсним прослављањем богоугодника сузама покајника, заветинама и крстоношама, светим моштима, крстовима и иконама. Али поврх свега тога посвећена је милионима страдалника и мученика за Крст часни и Веру хришћанску. То је врховно освећење једне земље: крв мученика за Христа. И то колика крв! Они Срби, који су сада стари само 40 година сведоци су преко два милиона српских мученика. А ко ће избројати све милионе српских мученика од Косова до краја четрдесет година. Кроз пуних пет столећа! Колика крв! И освећена водица, којом свештеник кропи босиљком човека или дом или њиву или виноград или пчеле или стадо – и та водица освећује. А камо ли крв словесних Божијих људи. А камо ли крв! И то толика крв, уз сузе и вапаје к Богу! Зато Срби могу слободно и оправдано звати своју земљу светом. Света Србија.

И треба да знају, и својој деци да казују, да нема ништа јаче од светиње. Светој земљи не може одолети ни безбоштво, ни лаж, ни насиље, ни вулгарност, ни бруталност завојевача, нити икакава несвета привремена сила. Свету земљу држи сам Бог својом моћи и својим благословом. Њој се не може одолети. И штогод више мучеништва, то је она чвршћа.

Нека се радује сваки Србин, сада више него икада, што је његова отаџбина света земља. Света Србија! И нека пази, да се не огреши о ту светињу; да јој дода а не одузме.“

Због оваквих речи титоистичка другосрбијанштина не подноси Владику Николаја. Њима он смета јер сведочи да је светиња срж Српства, и да се, као светиња, Косово и Метохија не могу предати, као што се и његов и наш ваљевски крај, само срце Србије, не смеју давати литијумским сатанистима.

Недавно објављена књига Жељка Перовића говори нам зашто мрзе Владику Николаја, а зашто ми морамо да га волимо. ( https://znamenje-pirot.blogspot.com/2024/09/10-2024.html)

Преузмите ПДФ књиге “Српски понос и НАТО прајд”

БОРБА ЗА СВЕТИЊУ И ТРЕЋИ СВЕТСКИ РАТ

Тако је Владика Николај о Светој Србији писао 1953, а сада, када почиње Трећи светски рат, и када се руше светови, Срби су дужни да се боре за светост живота, за породицу, за будућност која је људска, а не роботска ( о томе говори и књига потписника ових редова, дата у прилогу, да се не заборави 2022. година и смело и одлучно суочавање са НАТО провокацијом у Београду –свенародно сведочење хришћанске истине о браку и породичном животу, у одбрану православне вере и крста часног, без кога нема слободе златне ).
Ратови у култури су се, по закону који заувек важи, сада претворили у праве ратове.

И ми их, у стрепњи, гледамо пред собом.

И питамо се шта ће бити.

Али, док гледамо погибију на руско – украјинском фронту и страшне пожаре на Блиском Истоку, не заборавимо – молимо се Богу за све страдалне људе и народе.

Преузмите ПДФ књиге “Српски понос и НАТО прајд”

ПОМОЗИ, БОЖЕ, СВИМА, ПА И НАМА

Опет како нас је учио Свети владика Николај:“Помози, Боже, свима па и нама. Ово је стара и обична молитва српског народа. У садашње време свеопштег страдања људског рода народ изговара ову молитву чешће и срдачније него икад. Ни краће ни племенитије молитве! Потпуно у духу Јеванђеља. И сам Господ Христос пред крсно страдање прво се молио за ученике своје: Оче свети, сачувај их, па после за себе: Оче, ако је могуће нека ме мимоиђа чаша ова! Тако из душе српске лију се уздаси и речи: Помози, Боже, свима па и нама. Или: Спаси, Боже, сву браћу па и мене! Или: Опрости, Боже, свима па и мени грешном! Истицати друге испред себе, то је јеванђелски закон. Понизити се пред Величанством Божјим до прашине, то и јесте права сразмера између грешног човека и безгрешног Творца.

Но та кратка молитва народна нарочито је значајна за ово тешко време које обремењава све народе света било телесним, било душевним, било обојим патњама. Ми чујемо данас људе од утицаја како говоре: ја гледам само себе! Или како саветују друге: гледај само себе! И државнике који изјављују – ми се руководимо само интересима свога народа! У оваквом времену пада као мелем на рану молитвена реч нашега сељака: помози, Боже, свима па и нама. Колика универзалност, и каква красота душевна! Сав Достојевски изречен је у овој једној реченици. Наш мали народ моли се Богу за све народе Божје на свету, велике и мале, и за сва људска бића на овој планети, па тек онда за себе. Са овог крвавог и страшног ограшја на које га је Судба поставила, наш народ упућује поздраве и добре жеље преко Свевидећег свима народима и племенима које је Он саздао, целој фамилији човечанства. Страдалник разуме страдалнике.

Паћеник уме да саосећа патњу. Само са оваквом широкогрудошћу може се човечанство извести са распућа на прави пут и повести светлијој и достојанственијој будућности. Остане ли се при садашњој тесногрудости, себичности и охолости, личној или колективној, онда неће бити задржавања у срљању ка пропасти. И смех сатане над родом људским, сада потајен, постаће гласан. Али ће се у том случају и ускорити онај дан, Дан Гнева, када ће се сва земља затрести, сунце помрачити и силе небесне покренути да затрубе крај и објаве суд.“
Томе нас је учио велики Златоуст српски и свечовечански.

Преузмите ПДФ књиге “Српски понос и НАТО прајд”

ПРВО ДУША, ПА ТЕЛО

Молећи се Богу за све, па и за себе, надамо се да ћемо у доба које долази сачувати и душу и тело. Само да не заборавимо – јеромонах Сава Вазнесењски ( упокојио се 2004. године ) говорио је да наступи доба кад се мора рећи:“Спасавај, Боже, душу, однесе ђаво тело“.

Душа прво, па тело.

Не одрецимо се душе ( вере ), па ћемо сачувати тело ( државу ). То је благослов Светог кнеза Лазара и Косовских Мученика.

Јер душа је претежнија од тела, а Свету Србију су саздале свете душе.

А то нам је, као и увек, мера и провера.

Преузмите ПДФ књиге “Српски понос и НАТО прајд”

(Правда/Искра, 02.10.2024)

Чланак Владимир Димитријевић: Света Србија и потоњи рат се појављује прво на Покрет за одбрану Косова и Метохије.