Федерација или апсолутна монархија?

 

До отвореног мешања Цариградске патријаршије у питање решавања статуса тада канонски непризнате расколничке тзв. Македонске православне цркве, те следствено томе и до неканонског упада фанариотске јерархије на канонску територију Српске православне цркве (тј. аутономне Православне охридске архиепископије СПЦ), дошло је 2018. године.

Исте године када је Цариградска патријаршија отворено и, по речима канона, „разбојнички“ упала на канонску територију Московске патријаршије (тј. аутономне Украјинске православне цркве МП), доношењем у септембру и октобру 2018. године читавог низа противканонских аката који су омогућили да се од две раколничке групације – тзв. Украјинске православне цркве Кијевског патријархата и тзв. Украјинске аутокефалне православне цркве – формира тзв. Православне цркве Украјине, којој је Фанар на Божић 2019. године доделио и томос о „аутокефалности“ (овде).

Своје претензије да решава питања из надлежности две аутокефалне помесне Цркве – РПЦ и СПЦ,  Фанар је у и украјинском и македонском случаја засновао на искривљеном тумачењу деветог и 17. правила Четвртог васељенског халкидонског сабора. Реч је о канонима који регулишу питање надлежног суда у споровима између клирика.

Тако, ови канони у случају, између осталог, тужбе епископа или другог клирика против митрополита, предвиђају првостепену надлежност „егзарха велике области“ и као алтернативну апелациону надлежност Цариградске патријаршије. Поистовећујући у коментарима наведених канона „егзархе великих области“ са патријарсима аутокефалних цркава, поједини фанариотски каноничари су покушали да таквим тумачењем накнадно правно заснују апелациону власт цариградске патријаршијске катедре над свим аутокефалним црквама.

Међутим, овакво тумачење супротно је суштини аутокефалије, јер према канонима и догматском учењу Православне цркве све аутокефалне цркве, по речима Сергија Троицког, „сматрају се потпуно равноправним“, а „међусобно се разликују само по привилегијама части, на основу извесног постојећег и признатог реда од стране свих цркава“ (овде).

Ова равноправност и пуноћа власти аутокефалних цркава, која се изражава у томе што су оне самовластне и самосудне (summa potestas), само је последица тога што свака аутокефална црква, речју Троицког, „не добија своју власт од друге цркве, већ од Оснивача цркве – Исуса Христа, преко хиротоније свог поглавара и других епископа, и то од стране својих епископа“.

 

 

Суштина аутокефалије се управо и састоји у томе што се епископи аутокефалне цркве постављају од сабора свих епископа аутокефалне цркве по сопственом праву (suo jure), а не по праву које је на њих пренела (jure delegationis) нека виша црквена власт.

Следствено томе, у васељенској Православној цркви, као небо-земној установи, у земаљским оквирима не постоји субјект власти коме би била подређена аутокефална помесна црква. Речју Троицког, „једини субјект црквене власти је Исус Христос“,  а Њему је „дата сва власт на небу као и на земљи“ и Он „предаје ту власт цркви“. „Земаљска подела Цркве није противречна њеном јединству. Као што се сви радијуси круга сједињују у његовом центру, тако се и поједине аутокефалне цркве сједињују у једној Глави цркве – Исусу Христу“, закључује Троицки.

Васељенски сабори Цркве, који утврђују основе хришћанског учења (догмате) и устројства (каноне) Цркве, нису хијерархијски надређени субјект власти који стоји ван и изнад аутокефалних цркава, пошто Васељенске саборе чине јерарси свих (у идеалном, нормативном смислу) аутокефалних цркава. На васељенском нивоу јерарси аутокефалних цркава саборно одлучују о догматско-канонским питањима која се тичу целе васељенске Цркве, а у свему другом сабори епископа помесних аутокефалних цркава имају сву пуноћу власти, која, ако истиче Троицки, подсећа на сувереност државе у цивилном праву.

Управо због чињенице да у Православној цркви, за разлику од Римокатоличке, не постоји у земаљским оквирима субјект власти који би био надређен сабору свих епископа једне аутокефалне Цркве, Троицки је васељенску Православну цркву упоредио са федерацијом, а Римокатоличку са апсолутном монархијом.

 

Надлежности Цариграда

 

Не само да суштина појма аутокефалије говори у прилог томе да се из 9. и 17. правила Четвртог васељенског сабора не може извући основ за успостављање апелационе надлежности Цариградског патријарха над свим аутокефалним цркавама, него на то упућује и анализа историјског контекста у коме су ова правила донета (историјско тумчење норме), као и тумачење навдених канона у светлу других канона који су донети на Четвртом васељенском сабору (системтско тумачење норме).

Наиме, на Четрвтом васељенском сабору јурисдикција Цариградске патријаршије проширена је 28. правилом и на црквене егзархате провинција Понта, Азије (Мале) и Тракије (овде). Стога, како истиче један од највећих савремених каноничара Владислав Ципин, проширена је и апелациона надлежност цариградског патријарха на клирике и епископе ових црквених езархата, па су они деветог и 17. правилом стекли право да тужбе против својих митрополита упућују цариградском патријарху (овде).

Да је цариградски патријарх имао судску власт само над митрополитима своје патријаршије, а не и над митрополитима других патријархата, потврдио је и један од најауторитативнијих византијски каноничар из 12. века Јован Зонара:

„Али не над свим митрополитима без изнимке поставља се судијом цариградски патријарх, него над онима који су њему потчињени, јер он не може пред свој суд позвати митрополите Сирије, или Палестине и Финикије, или Египта противу њихове воље; него митрополити Сирије подлежу суду антиохијског патријарха, палестински суду јерусалимског, а египатски морају се судити пред патријархом александријским, – од којих они добивају хиротонију и којима су на име потчињени“ (овде).

Да се у основу кривог тумачења деветог и 17. правила Четвртог васељенског сабора и покушаја оправдања тобожње апелационе надлежности цариградског патријарха над целом васељенском Црквом, налази папистичка јерес и папистичке амбиције Фанара, јасно је показао у чувеном Пидалиону (један од најауторитативнијих и најкомплетнијих канонских зборника у историји Цркве с краја 18. века), његов састављач преподобни Никодим Светогорац.

 

 

У коментару уз девето правило Четвртог васељенског сабора преп. Никодим, између осталог, вели:

Као пчеле саће, тако су различита мишљења окружила тај део овог правила. Наши, противећи се врховној власти папе и желећи да укажу част Цариграду, отишли су у другу крајност, па тако Макарије Анкирски у егзарсима дијецеза види друге патријархе, даје цариградском (патријарху) право опште апелационе надлежности, желећи да он буде први и виши суд над свим патријарсима…

Паписти, са своје стране, желећи да успоставе јединствену власт папе, иду за нашим и слажу се са тим да је цариградски (патријарх) био судија над свима, али с циљем да би тако показали, да ако је цариградски судија над свима, а онда је римски (папа), као владајући по канонима и над цариградским, последњи и општи судија над свим патријарсима и над самим цариградским, јер њему припада право последњег апелационог суда над четири патријарха васељене.

Таква тумачења су, по преп. Никодиму, „далеко од истине“ и у прилог томе наводи примере у којима су Васељенски сабори поништавали одлуке цариградских патријараха који су покушали да своју власт прошире на друге патријархате, али и бројне каноне који забрањују епископима и патријарсима да протежу власт ван својих области.

 

Према канонима и догматском учењу Православне цркве све аутокефалне цркве, по речима Сергија Троицког, „сматрају се потпуно равноправним“

 

Имајући то у виду, преп. Никодим Светогорац закључује: „Цариградски (патријарх) је једини први и последњи судија над њему потчињеним митрополитима, али не над онима који су подчињени другим патријарсима“.

Састављач чувеног Пидалиона указује и на својеврсно лицемерје главних носилаца западног и источног папизма: „Ако је цариградски (патријарх) добио такву привилегију (да буде апелациона инстанца над свим патријаршијама, прим. аут), зашто онда у споровима са папама не говоре да им она припада, него само (говоре) да су једнаки у привилегијама?“

Носиоци источног и западног папизма служили су се истим методама да би оправдали своју тежњу да приграбе апелациону судску власт над целом васељенском Црквом Христовом. Наиме, Римокатоличка црква примила је поменуто девето правило Четвртог васељенског сабора и уврстила га у свој Corpus juris canonici. Пошто у самом тексту канона нису могли наћи упориште за папистичке претензије у судској сфери, посегли су, као и цариградски паписти, за „креативни“ тумачењем овог правила.

У томе се нарочито „прославио“ папа Никола I. Коментришући његово бескрупулозно извртање текста деветог правила, еп. Никодим (Милаш), закључује: „Он показује (такав поступак папе Николе I, прим. аут) оно, што је свакоме одавна познато, на име показује неуморно настојање Рима, да свим начинима оправда теорију о апсолутној власти римскога првосвештеника над цијелом васељеном, а доказује уједно, колико је слаба по себи та теорија, када се ваља служити и таквим средствима да се она оправда“ (овде).

 

Два раскола, исто решење

 

Ове речи најпознатијег српског каноничара могу се применити на цариградског патријарха Вартоломеја, пошто се он у случајевима украјинских и македонских расколника, позвао на иста папистичка тумачења текста деветог и 17. правила Четвртог васељенског сабора, како би на темељу таквих тумачењских кривотворина канонски оправдао наводну апелациону власт цариградске катедре над целом Православном црквом, како би се са тог основа умешао у унтрашње ствари Руске и Српске цркве.

Притом се патријарх Вартоломеј својски потрудио да лично допринесе развитку папистичког учења, јер је у појединим изјавама понудио еклисиолошко оправдање за присвајање апелационе судске власти над васељенском Православном црквом.  Тако је, између осталог, тврдио:

„Православље не може постојати без Васељенске патријаршије“; „За Православље Васељенска патријаршија је квасац који ‚ускисне цело тесто’“; „Васељенска патријаршија располаже канонском јурисдикцијом и свим апостолским привилегијама у својој одговорности, не само за очување јединства и узајамног општења помесних цркава, већ и за свеукупно ширење Православља у савременом свету и у историјској перспективи“; „Васељенска патријаршија носи одговорност за довођење ствари у црквени и канонски ред, јер само она располаже канонском привилегијом, а такође молитвом и благословом Цркве и Васељенских сабора да испуни тај врховни и јединствени дуг, као брижна Мајка и родитељка Цркве“; „Ако би се Васељенска патријаршија одрекла те обавезе и напустила међуправославну сцену, помесне цркве биле би ‚као овце без пастира’“ (овде).

Ове Вартоломејеве изјаве белодано показују, да између источног и западног папизма нема никаквих суштинских разлика. Јер, и за Вартоломеја, као и за римске папе, глава Цркве није Христос већ цариградски првојерарх, чија апсолутна власт, а не Дух Свети, руководи Црквом.

Полазећи од таквог папистичког схватања своје позиције у васељенском православљу, Цариградска патријаршија се у октобру 2018. године (овде) огласила надлежном, да као апелациона судска инстанца разматра жалбу „првојерарха“ УПЦ КП Филарета Денисенка, као и жалбу челника УАПЦ Макарија Малетича, на одлуку Светог Архијерејског Сабора Московске патријаршије о рашчињењу, а потом и анатемисању вође украјинских расколника Филарета Денисенка.

 

 

Као што примећује каноничар протојереј Ципин, таква одлука Синода Цариградске патријаршије је неканонска, не само због чињенице да се њеним доношењем цариградска патријаршија умешала у јурисдикцију друге аутокефалне помесне цркве – РПЦ, него и због тога што је према 29 (38). правилу Картагенског сабора забрањена црквеносудска рехабилитација рашчињеног јерарха који је наставио да служи после рашчињења, па је након тога предат и анатеми. А управо је такав случај био са Денисенком (овде).

Занемарујући бројне каноне, Синод Цариградске патријаршије је по убрзаном поступку усвојио жалбе и примио у канонско општење Филарета Денисенка и целокупну расколничку јерархију у Украјини.

Под утиском оног што се догађало на релацији украјински расколници-Цариградска патријаршија и расколничка јерархија тада канонски непризнате Македонске православне цркве, поднела је 2018. године апелацију Цариградској патријаршији да ова, као тобожња свеправославна апелациона судска инстанца, реши њихов статус. Одмах по подношењу апелације, у активности око придобијања Цариградске патријаршије за идеју додељивање аутокефалности МПЦ укључили су се и челници македонске државе, а пре свих тадашњи премијер Зоран Заев (овде).

Као што је у Украјини 2018. године шеф државе Петро Порошенко преузео контакте са Фанаром и посао око формирања и признања аутокефалности тзв. Православне цркве Украјине (овде, овде). С том разликом што је питање канонског статуса, али и званичног имена под којим би Цариградска патријаршија признала МПЦ, решавано у оквиру ширег питања имена Републике Македоније, као кључног у дугогодишњем грчко-македонском спору (овде, овде).

 

Нерешено питање

 

Догодило се, међутим, да питање статуса тзв. МПЦ остане нерешено и након потписивања Преспанског споразума у лето 2018. године, па су стога македонски званичници наставили са лобирањем код Цариградске патријаршије, не би ли ова у што краћем року доделила аутокефалност МПЦ. Тако је у јуну 2021. у Истанбулу дошло до сусрета председник Северне Македоније Стева Пендаровског и патријарха Вартоломејома (овде).

Већ се на основу појединих изјава патријарха Вартоломеја из 2018. године могло са великом сигурношћу закључити, да ће се и у апелацији македонских расколника Фанар огласити надлежним (овде). У том смислу је симптоматичан био став једног од двојице егзарха, које је Цариградска патријаршија 2018. године неканонски именовала за територију Украјине, архиепископа Данила (Зелинског).

Он је, наиме, у опширном интервјуу БиБиСи-ју у јануару 2019. године рекао, да „подржава тезу о томе, да сваки народ који жели да има своју православну цркву, мора имати право на њено формирање и њено признање од других православних цркава. Међу њима, ако о томе већ говоримо, Македонија и Црна Гора“ (овде).

Коментаришући апелацију коју су Цариградској патријаршији поднели македонски расколници, архиепископ аутономне Православне охридске архиепископије СПЦ Јован (Вранишковски) истакао је у једном интервјуу 2019. године, да је Цариградска патријаршија „ненадлежни суд“ за решавање статуса македонских расколника, зато што је „територија Северне Македоније под јурисдикцијом СПЦ“ (овде). У новонасталој ситуацији ни Српска црква није остала пасивна, па је на мајском Сабору 2019. године донела одлуку да обнови преговоре о решавању статуса непризнате МПЦ (овде).

 

 

Из различитих изјава које су  након подношења апелације давали поједини јераси тада канонски непризнате МПЦ, јасно се могло видети да њен епископат није јединствен у поимању улоге Цариградске патријаршије у спору македонских расколника са СПЦ. Тако је 2020. године у изјави македонском Вечеру кумановско-осоговски миторполит Григорије изјавио да се МПЦ није обратила Цариградској патријаршији са молбом за добијање аутокефалности, као и да „МПЦ има потребу за посредовање, а не за судску одлуку“.

Митрополит Григорије је посебно нагласио, да „смо дужни да се према Цариградској патријаршији односимо са великим уважавање, али антиауторитарно, истичући законодавну и врховну функцију Васељенског сабора“ (овде). Међутим, само након пет дана викарни епископ и игуман Бигорског манастира Партеније у опширном интервјуу украјинској Релігійна правда, изјавио је, да се МПЦ обратила Цариградској патријаршији са молбом да јој Фанар додели томос о аутокефалности.

Такав постопак оправдао је речима, да је „Васељенска патријаршија највиша инстанца у православном свету и једина која има право да разрешава спорове, а такође и право да додељује аутокефалију“. Притом, овај викарни епископ тада канонски непризнате МПЦ није у интервјуу украјинском порталу скривао своју отворену србофобију, као и русофобију (овде).

 

Мук несвојствен балканским конфликтима

 

Решавајући по апелацији коју је 2018. поднела расколничка МПЦ, али истовремено имајући у виду „више пута поновљене молбе државе Северне Македоније“, Синод Цариградске патријаршије је након четири године, 9. маја 2022. године, донео акт којим је Цариградска патријаршија примила у литургијско општење, те самим тим признала као канонску, Цркву у Северној Македонији.

Тиме је, зкључује се у овом акту, Цариградска патријаршија „исцелила рану раскола“. Ово признање Фанара било је ограничено, како у погледу имена, тако и у погледу територије новопризнате цркве. Цариградска патријаршија је нову цркву признала само под именом које упућује на старо архиепископско седиште у граду Охриду и истовремено је ставила до знања да је неприхватљиво било какво помињање Македоније у имену нове цркве.

Такође, Цариградска патријаршија  је признала канонску јурисдикцију МПЦ само у оквирима државне територије Северне Македоније, изузимајући тако испод њене власти епархије МПЦ у дијаспори. Најзад, у акту се наводило и да се:  „Оставља на најсветијој Цркви Србије да уреди административна питања која постоје између ње и цркве у Северној Македонији, у складу са светим канонима и црквеним предањем” (овде).

 

Архиепископ Јован (Вранишковски) истакао је да је Цариградска патријаршија „ненадлежни суд“ за решавање статуса македонских расколника

 

Овим је Фанар сугерисао да потенцијални томос о аутокефалности, који би након тога СПЦ  доделила МПЦ, не би био то по својој суштини, већ један другоразредни правни акт којим се, с обзиром на акт Синода Цариградска патријарија од деветог маја који је створио ново стање у Православној цркви, уређују међусобни односи две граничне помесне цркве.

Једном речју, Цариградска патријаршија је актом од деветог маја 2022. поручивала, да је у садашњим историјским околностима код додељивања аутокефалије новој цркви воља Цариградска патријаршије – све, а воља мајке-цркве из које је проистекла нова црква – ништа.

Овим је Цариградска патријаршија слала поруку МПЦ, да једино њен томос о аутокефалности МПЦ имати канонску снагу. Тако је Цариградска патријаршија својом једностраном вољом садржаном у неканонском акту од 9. маја само успоставила литургијско општење са МПЦ, али је пуно признање њене независности (=аутокефалности) из неких, тада непознатих разлога оставила за касније (овде).

Уместо директне конфронтације са Фанаром, у виду јавног протеста против неканонског, разбојничког упада Цариградске патријаршије на територију под јурисдикцијом СПЦ и прекида богослужбеног општења, СПЦ се одлучила да далеко од очију јавности финализује преговоре са МПЦ, које је обновила у мају 2019. За доброг познаваоца балканских прилика, руског историчара Георгија Енгелгардта, такво држање СПЦ одскакало је од уобичајене балканске реакције у сличним конфликтним ситуацијама.

 

 

„Обично у таквим случајевима цркве увучене у конфликт реагују брзо и врло прецизним и јасним констатацијама и изјавама. Таква рекација је у првим данима (након доношења неканонског акта Цариградске патријаршије, прим. аут) изостала. Могуће да је то било изазвано притисцима Запада, који недвосмислено подржава Васељенску патријаршију. Цариград се ослања на снажну политичку и дипломатску подршку САД и њених партнера, а руководство Српске цркве је највероватније узело у обзир све те чиниоце“ (овде).

За потпредседника руског Центра политичких технологија Алексеја Макаркина, тадашње ћутање СПЦ на очигледно неканонске акте Цариградске патријаршије, било је заправо доказ да се у том тренутку одвијао „интензивни преговарачки процес са Македонском црквом“ (овде).

Уместо СПЦ, која је била заузета тражењем решења за избегавање понављања украјинског сценарија у Македонији, на неканонски акт Цариградска патријаршије од деветог маја 2024. године, одмах је реаговала Руска црква. Већ сутрадан је заменик председника Одељења за међународне црквене везе, протојереј Николај Балашов, у јавном саопштењу истакао, да је „Цариградска патријаршија, као и у случају Украјине, поново решила да иступи као једини и самозвани судија целог православног света, једини и неприкосновени арбитар у свим црквеним питањима, извршивши неканонски и политички мотивисани упад на територију под јурисдикцијом СПЦ“.

Протојереј Балашов је истовремено нагласио, да „пуноважну одлуку о статусу Православне цркве у Републици Северној Македонији може да донесе само Архијерејски сабор Српске патријаршије (овде).

Седам дана након доношења неканонског акта Цариградске патријаршије, СА Сабор Српске цркве је донео одлуку да прихвати акт Синода МПЦ-ОА, којим ова обавештава СПЦ да прихвата аутономни статус који јој је СА Сабор СПЦ доделио 1959. године. Тиме је СПЦ успоставила пуно литургијско и канонско општење са Македонском православном црквом – Охридске архиепископије (овде, овде, овде). А онда је петог јуна 2022. године патријарх Порофирије у име СПЦ у београдској Саборној цркви уручио архиепископу Стефану томос о аутокефалности МПЦ – ОА (овде).

Само два дана касније МПЦ-ОА је издала саопштење у коме се захваљивала СПЦ „на снисходљивости и исказаној љубави према помирењу и на благовременом и брзом решавању међусобних односа и административних аспеката“. Међутим, МПЦ-ОА је у истом саопштењу, одлуку СА Сабора СПЦ од 16. маја 2022. о успостављању литургијског и канонској општења са до тада расколничком МПЦ-ОА, оценила као секундарни акт који је изведен из примарног акта Синода Цариградске патријаршије од 9. маја 2002.

А томос о аутокефалности добијен од Српске цркве у саопштењу МПЦ-ОА квалификовао се искључиво као „препорука“ да је МПЦ-ОА „спремна и достојна аутокефалности“, коју је, према овом саопштењу, требало тек да добије током званичне посете архиепископа Стефана Фанару на празник Св. Тројице 12. јуна 2022. године (овде). Тако је и ово саопштење благодарности МПЦ-ОА полазило од погрешног источнопапистичког гледишта, да је данас једини чинилац који твори канонску аутокефалију у Православној цркви воља Цариградске патријаршије, а не воља мајке-цркве.

 

Чекајући фанариотски томос

 

Прошле су две и по године од овог саопштења МПЦ-ОА а она још увек није добила жељени цариградски томос о аутокефалности. Уместо тога МПЦ-ОА трпи константне и све жешће уцене и претење од стране Цариградске патријаршије, које су нарочито кулминирале током 2024. године.

Тако је митрополит Цариградске патријаршије Кирил, иначе близак сарадник патријарха Вартоломеја, приликом посете МПЦ у пролеће 2024. године, у интервјуу једном локалном медију оценио, да је томос о аутокефалности који је МПЦ добила од СПЦ,  ни мање ни више, него „лажан“. Из сваке речи, само на први поглед смиреног цариградског архијереја, избијала је фанариотска гордост и презир према Србима и Русима:

То је провокација, то је, да се тако изразим, срамота за Цркву. Све старе патријаршије, старе аутокефалне цркве – и новије – никада тако нешто нису урадиле, а сада једна од нових патријаршија, а Порфирије српски је вероватно најмањи у реду патријарха, прави овај велики преступ, даје аутокефалност. Коме?

Црква која је, нажалост, држана у изолацији преко 50-60 година, мучена, оптуживана, клеветана, оговарана најгорим речима, основали су другу цркву у оквиру ове цркве, како би могли да контролишу ситуацију и сл. А када су видели да ствари почињу да се окрећу – ставом Руске Цркве, нажалост, Срби су приступили Руској Цркви, постали орган Руске Цркве и по налогу Руске Цркве извршили су овај велики преступ: дати тај лажни папир – он нема суштину, то је лажни томос, нико га није признао, апсолутно нико, осим Русије која је то учинила из конкретних разлога. И нажалост – то нас жалости – неке владике овде нису разумеле игру коју Руси играју са Србима.

 

 

Фанариотски митрополит је том приликом рекао, да се без томоса из Цариграда „Црква од Охрида“ налази у својеврсној изолацији у односу према другим помесним црквама, те да због канонске „ништавости“ томоса добијеног од СПЦ, „Охридска црква“ није ништа друго него „митрополија Српске цркве“, подједнако потчињена Српској и Руској цркви (овде, овде).

Незваничне приче да Цариградска патријаршија условљава додељивање томоса МПЦ-ОА претходним испуњењем читавог низа услова, потврдио је у мају прошле године сам предстојатељ МПЦ-ОА архиепископ Стефан. По његовим речима, Цариград захтева од МПЦ-ОА да се одрекне назива „Македонска“, да препусти Цариградској патријаршији дијаспору и да канонски призна Вартоломејеву и Порошенкову парацрквену творевину тзв. Православну цркву Украјине (овде).

Поред ових захтева, у македонској јавности се чује, да Царградска патријаршија захтева да има, као што је случај у Украјини, свог егзарха у Северној Македонији, као и поједине најпознатије манастире, као ставропигије цариградског патријарха (овде).

Иначе, Синод МПЦ-ОА је још у марту 2023. године донео врло јасну одлуку, да њени архијереји неће саслуживати са неканонском „јерархијом“ тзв. ПЦУ. Таква одлука је изазвала реакцију прозападних медија у Северној Македонији, који су оптужили један део МПЦ да следи диктате из Москве (овде, овде). У септембру ове године Синод МПЦ-ОА издао је саопштењем којим је осуђен прогон канонске УПЦ МП од стране режима Владимира Зеленског (овде).

 

Искушење нејединства

 

Супротни ставови појединих македонских архијереја о канонској природи и црквеноправним последицама томоса о аутокефалности који је МПЦ-ОА уручила СПЦ, као и о условима које је пред Македонску цркву истакла Цариградска патријаршија, сведоче да македонски епископат није јединствен око ових питања, иако до сада у јавности није било видљивијих знакова размимоилажења.

Тако је, само неколико дана након што је архиепископ Стефан у мају 2024. упозорио да су захтеви Цариградске патријаршије неприхватљиви за Македонску цркву (овде), западноевропски митрополит МПЦ-ОА Пимен изнео мишљење да захтеви Фанара не само да нису канонски гледано нарочито спорни, него и да их је могуће лако испунити, а да не буду повређени витални интереси МПЦ-ОА.

 

Слобода независних (=аутокефалних) помесних цркава, окупљених око Христа као главе Цркве, највећа је препрека папистичком пројекту преуређења Цркве

 

Притом је занимљиво, да је митрополит Пимен непризнавање тзв. ПЦУ од стране МПЦ-ОА означио као политичко питање и стога лако решиво, а не као канонско. Исти архијереј је био мишљења, да томос о аутокефалности МПЦ-ОА добијен од СПЦ нема пуноћу коју може једино да обезбеди томос о аутокефалности добијен од Цариградске патријаршије (овде).

За разлику од митрополита Пимена, митрополит повардарски Агантангел у опширном ауторском тексту објављеном у Новој Македонији из марта прошле године, убедљиво је разобличио папистичке претензије Цариграда према Македонској цркви, истичући да не постоји ниједан канон који даје право цариградској катедри да једина одлучује о аутокефалности или о подобности имена нове аутокефалне цркве.

„Нека једно буде јасно, Цариград није на Истоку оно што је папа на Западу. Никада у канонима није категорички казано и навдено да су они ‚све и свја’ и да имају ексклузивно право на давање аутокефалије. То им је давнашња жеља и тежња“.

Митрполит повардарски открива православим хришћанима у чему је суштина папистичке јереси: „Наша Света црква има једну главу, то је Христос. Не може да постоји земаљски центар око кога ће гравитирати све цркве и коме ће бити потчињене. Такав западни дуализам не постоји на Истоку, из простог разлога што је то јерес, накрадана духовност“.

 

 

У истом интервјуу митрполит Агантангел исказује пуну братску љубав и разумевање за Српску цркву и њеног патријарха, а томос о аутокефалности добијен од ње сматра потпуним и канонски пуноважним. Речју митрополита Агатангела, „ми имамо све ове карактеристике (својствене аутокефалној цркви, прим. аут), али нисмо уписани у Диптих Цариграда (списак помињања предстојатеља појединих помесних аутокефалних цркава по одређеном реду, прим. аут), који помпезно, али неосновано називају јединим валидним томосом у православном свету.

А шта ако томос Цариграда није у сагласности са Диптихом Москве, Јерусалима или Букурешта, као што сада имамо пример новопризнате цркве у Украјини. Ми као МПЦ-ОА служимо са свима, а новопризната Украјинска црква уписана је у Диптих Цариграда, али не служи са свима, па које у овом моменту више аутокефалан, ми или они?“

Осврћући се на оптужбе о наводном доминантном утицају Руске цркве на МПЦ-ОА, митрополит повардарски између осталог истиче: „Прво у  Македонској православној цркви – Охридској архиепископији не постоји некакав ‚руски утицај’, како што неки замишљају. Ми не негирамо да су поједини Руси наши духовни учитељи, једнако као и поједини Грци. Али по њиховом схватању грчки утицај је политички подобан, за разлику од руског, који је уздигнут на ниво бласфемије“ (овде).

Однос Цариградске патријашије према МПЦ-ОА показује да су црквени спорови и расколи идеалне ситуације да садашњи цариградски првојерарх, али и други фанариотски јерарси, потврде своје папистичке претензије у Цркви од Истока. Између стања сукоба и хаоса, која раздиру Цркву као Тело Христово, и папистичке тежње да се васељенска Црква устроји по моделу, речју С. Троицког, „апсолутне монархије“, постоји суштинска веза.

Слобода независних (=аутокефалних) помесних цркава, окупљених око Христа као главе Цркве, највећа је препрека папистичком пројекту преуређења Цркве по моделу апсолутне монархије. А да би по римском обрасцу Христа прогнали из Његове Цркве, а себе прогласили за Његове намеснике (vicarius Christi), фанариотски патријарси мора претходно да обесмисле установу аутокефалности.

Да су папизам и аутокефалност супротстављени појмови, види се у накарадној „аутокефалности“ коју је Цариград дао тзв. ПЦУ, али, чини се, још више из односа Цариградске патријаршије према православним Македонцима и њиховој Цркви. Уосталом, може ли бити слободе под Великим инквизитором?

 

Зоран Чворовић је професор Правног факултета у Крагујевцу. Ексклузивно за Нови Стандард.

 

(Нови Стандард, 23.02.2025)

Члан 1. Закона о државним и другим празницима у Републици Србији садржи објашњење због чега је баш Сретење изабрано за Дан државности Србије: „..спомен на дан када је на збору у Орашцу 1804. године дигнут Први српски устанак и дан када је у Крагујевцу 1835. године издан и потврђен први Устав Књажевства Сербије“ (овде).

 

Устанак и државност

 

Имајући у виду законско образложење, оваквом избору Дана државности може се приговорити много штошта. Као прво, државност је својство заједнице која је конституисана као држава, па је стога неприкладно да се нововековно образовање државности Србије везује за избијање једног устанка, ма како он славан био.

Одређивањем устанка као родног места нововековне српске државности иде се на руку тези о милитаристичком карактеру српске државности, као општем месту западне србофобије.

С тим у вези, довољно је сетити се „пророчке“ претење коју је Винстон Черчил изрекао председнику југословенске владе у избеглиштву Божидару Пурићу у децембру 1943. године: „У Европи – рекао је Черчил – постоје два милитаризма, пруски и српски. Пруски ће бити срушен у овом рату, а српски милитаризам такође мора отићи!“ (Марко Павловић, Прикривена денацификација у Уставу Србије од 2006, овде).

И у колонијалном и аутошовинстичком дискурсу „другосрбијанаца“ историја српске државности по правилу се дифамира указивањем на њено динарско-хајдучко и устаничко-револуционарно порекло (овде).

Еманциповање српске државности од устаничке димензије, у светлу одређивања датума њеног празновања, не значи и прихватање навдених србофобних ставова. Такво еманциповање је нужно због увођења категоријално-појмовног реда у српску културу сећања, којој по предмету регулисања припада и Закон о државним и другим празницима у Републици Србије.

 

 

Следствено томе, обележавање празника српске државности треба везати за догађаје у којима врхуни српска државно-правна мисао, а српску слободарску и војничку традицију за историјске догађаје у којима врхуни епски и хришћанским заветом осмишљени и оплемењени колективни етос српског народа. Стога би било нужно раздвојити и посебно славити Дан српске државности и Дан српске војничке славе.

Оваквој критици избора Сретења за Дан државности Србије могао би се истаћи приговор да Закон о државним и другим празницима у Републици Србији везује прославу Дана државности не само за почетак Првог српског устанка, већ и за доношење Сретењског устава 1835. године. Ствари са овим приговором изгледају сасвим другачије када се узме у обзир чињеница, да Сретењски „устав“, речју најбољег савременог познаваоца уставног развитка Србије у 19. веку Марка Павловића, „није устав“, већ „уставотворни покушај“ (овде, овде), јер је га је кнез Милош укинуо већ 30. марта, а да пре тога није био ни примењен.

Тако је Закон о државним и другим празницима у Републици Србији из хиљадугодишње историје српске државности издвојио као њену жижну тачку један уставотворни покушај. Зашто је то учињено и чиме се такав избор правда?

 

Како је донет важећи Закон?

 

Текст важећег Закона о државним и другим празницима у Републици Србији дело је Владе Зорана Ђинђића, а Народна скупштина Републике Србије усвојила је овај Закон 2001. године. Сведочење о томе како је дошло до избора Сретења за Дан државности Србије оставио је Радош Љушић, као члан Комисије која је писала нацрт овог Закона.

Љушић вели следеће:

Министар Владан Батић основао је комисију за израду Нацрта закона о држaвним знамењима, која је брзо донела одлуку о застави, грбу и химни, а устручавала се да се изјасни о државном празнику. Сећам се тог мука, који сам прекинуо предлогом да Сретење Господње из 1804. године, почетак Српске револуције, буде државни празник Републике Србије.

Предлог је одмах прихваћен, без иједне примедбе, али из неког необјашњивог страха да нам не замере друге државе и наше националне мањине што смо узели за празник устанак на Турке, покушали смо да ублажимо ову исправну одлуку. Неко је дошао на идеју да предложимо влади и скупштини да уведу и празник за националне мањине, али нас је Антал Хегедиш убедио да одустанемо од тог бесмисла:

‘Ја сам Мађар и као припадник националне мањине, ако бих бирао дан за свој празник, одабрао бих Светог Иштвана, а то је немогуће… Али ја сам и грађанин Србије и желим да и мој празник буде онај празник који смо одабрали’. Хегедиш нас је окуражио да одбацимо идеју о празнику за националне мањине. Зашто смо изабрали устанак на Турке било је теже оправдати, па смо дошли на идеју да у образложењу Нацрта закона напишемо да је на Сретење Господње 1835. године донет и Сретењски устав. (овде).

Ако изоставимо Љушићу већ пословично својствену „накнадну памет“, те задоценеле доказе „храбрости“, његово сведочење о начину на који је изабран Дан државности Србије показује да су петооктобарске власти избором овог државног празника хтеле пре свега да пошаљу поруку страном фактору, чија је подршка била пресудна за успех државног преврата.

Наиме, да би додатно ојачали спољну подршку својој власти (тј. обрнути, недемократски легитимитет = ауторитет), носиоци петооктобарског преврата су својим правним актима слали јасну поруку иностраном адресату, да је са „петим октобром“ на делу територије Србије, који је формално и даље био слободан, конституисана нова политичка заједница (societas) и нови поредак (novus ordo). Тиме је овај преврат стицао и одлике револуционарног догађаја.

 

 

Управо је револуционарно обележје потпуног дисконтинуитета, као кључно својство петооктобарског режима, дошло до изражаја у симболички врло значајном избору новог Дана државности, а додатно га потврђује и наведено Љушићево сведочење. Наиме, пре доношње Закона о државним и другим празницима у Републици Србији од 2001. године, као Дан Републике Србије обележаван је, почев од 1990. године, 28. март, „дан Републике Србије када је успостављен државно-правни суверенитет“ (Службени гласник СР Србије 13/90).

Тог дана су 1989. године сва три већа Скупштине СР Србије скоро једногласно усвојила амандмане на Устав СР Србије, на које су претходно дале сагласност Скупштина САП Војводине и Скупштина САП Косова (овде). Овим амандманима покрајине су изгубиле она обележја која су својствена федералним јединицама у федерацији и сведене су у оквире класичне територијалне аутономије.

Ове уставне промене изгледају још значајније када се узме у обзир, да су, речју Ратка Марковића, „под Уставом Југославије од 1974. републике су системски биле припремане, економски, политички и војно за чин који ће у погодном моменту уследити – за отцепљење од Југославије“, а Србија је тек тог 28. марта 1989. „први пут после дуже времена постала суверена држава (у границама републичке надлежности) на целој републичкој територији (овде).

Глумећи „очеве осниваче“ (Founding Fathers) новоконститусане политичке заједнице, носиоци превратничког петооктобарског режима одбацивали су целокупно Милошевићево наслеђе, па је с њим у историју морао да оде и 28. март као Дан Републике Србије.

 

Управо је револуционарно обележје потпуног дисконтинуитета, као кључно својство петооктобарског режима, дошло до изражаја у избору новог Дана државности

 

Одбацивање 28. марта нарочито је било важно из угла пристајања петооктобарског режима на октроисану историју југословенске кризе 90-тих, у којој је Колективни запад прогласио Србију за главног кривца, а уставну реформу из марта 1989. означио за први практични чин у реализацији наводног пројекта „Велике Србије“.

Најгласнији захтеви за укидање 28. марта као Дана Републике Србије долазили су, сасвим очекивано, из редова војвођанских сепаратиста у првој Влади ДОС-а, Миодрага Милета Исакова (потпредседник Владе) и Драгана Веселинова (министар пољопривреде).

Тако је Драган Веселинов у марту 2001. године изјавио: „Овај датум је за нас у Војводини споран, наше заставе су на пола копља, јер је овај закон означио пљачку Војводине, перверзну централизацију власти и отимање власти од оних којима она по природи припада, а посебно право да се управља економијом“.

Слично се о 28. марту пре Веселинова изјаснио и Исаков: „Не славимо тај датум, ми из Војводине, посебно, јер је то датум када је Војводина заправо укинута и то је датум који желимо што пре да заборавимо“ (овде). Уставноправно гледано тврдње Веселинова и Исакова су биле нетачне – они нису прижељкивали после петооктобарског преврата никакву обнову територијалне аутономије Војводине, већ повратак елемента државности, потпуно несвојственим територијалним аутономијама, које је покрајинама, као својеврсни уставноправни уникум, даровао Броз.

 

Љушићева „накнадна памет“

 

У поменутом сведочанству Љушић закључује, да је „Влада Зорана Ђинђића допунила Нацрт закона текстом из образложења, а парламент прихватио (2001), и тако смо добили два Сретења, а један празник“. Љушић не налази оправдање за овакву „празничну дихотомију“, него вели да смо по њој „уникатни у свестској повести“.

Додуше, ова критика је израз „накнадне памети“, пошто се из његовог сведочења јасно може закључити да се током рада Комисије није противио повезивању Дана државности Србије и са Сретењем 1835, односно са доношењем Сретењског „устава“.

Било како било, Љушић после осамнаест година закључује: „Између Сретења 1804. и Сретења 1835. године огромна је разлика у значају догађаја у српској историји 19. века. Сретење 1804. године само по себи може да буде државни празник, док Сретење 1835. то већ не би могло да буде, из простог разлога што је Сретењски устав, и поред свег свог значаја у уставној повести Србије и њеном настојању да се еманципује од Турске, био на снази де факто 14, а де јуре 55 дана“ (овде).

Љушићева накнадна одбрана избора Сретења од 1804. године за Дан државности Србије апсолутно је неубедљива и то, не само из напред навденог разлога о некомпатибилности устанка и државности, већ и због саме чињенице да се између Орашачког устаничког збора и момента нововековне обнове српске државности налази читав низ преломних, узроично-последично повезаних историјских догађаја, који су тек у збир довели до нововековне обнове српске државности.

Тако, да није било српског Устанка не би било ни прве међународноправне гарантије српске аутономије на простору некадашњег Београдског пашалука, предвиђене у члану осам руско-турског Букурешког мировног уговора од 1812. године. С друге стране, да није било овог Уговора ништа од резултата Устанка не би било сачувано након његовог краха 1813. године (овде).

После слома Првог српског устанка уговорне гарантије из Букурешког уговора, не би политички значиле много на терену да није било Друго српског устанка, који је поново отворио српско питање. Ни овај Устанак сам по себи није био довољан да натера Порту да испуни обавезу давања аутономије Србима из чл. осам Букурешког уговора, да није било руског ултиматума од 1826. године, преточеног у члан пет руско-турске Акерманске конвенција, према коме је Порта била дужна да споразумно са српским првацима уреди унутрашњу управу Србије у складу са чл. осам Букурешког уговора.

 

 

Показало се, међутим, да ни ово није било довољно да се у форми међународно загарантоване аутономије обнови српска државност на подручју од Саве до Западне Мораве и од Дрине до Тимока. Била је потребна још и војна победа Русије над Отоманском империјом 1829., оверена Једренским мировним уговором, чијим се чл. шест Порта обавезала пред руским царем, да ће „без икаква одлагања и са најсавеснијом тачношћу“ извршити одредбе Акерманске конвенције које су се односиле на Србију (овде).

Тако се најзад дошло до тога да султан у септембру 1830. године изда Хатишериф и дарује Србима аутономију предвиђену Букурешким уговором.

Овај последњи султанов акт, строго формално гледано, родни је лист обновљене српске државности, али њега не би било да није било свих оних преломних догађаја који су му у низу претходили. Питање који је од тих догађаја важнији за обнову државности Србије, једнако је питању „шта је старије кокош или јаје“.

У правном смислу то је свакако руско-турски Букурешки уговора, али право без потпоре фактицитета, оличнеог у Првом и Другом српском устанку, не значи много. С друге стране, устанака Срба против турске власти било је небројено пре 19. века, али пре 1812. године и руско-турског Букурешког уговора није било међународно признате српске аутономије, као извиискре из које је васкрсла нововековна државност Србије.

 

Између Орашачког устаничког збора и момента нововековне обнове српске државности налази читав низ преломних историјских догађаја

 

Иако је накнадно покушао да оправда и присвоји себи у заслугу избор Сретења 1804. за Дан државности Србије, Радош Љушић у поменутом сведочењу није ни покушао да објасни, као некадашњи члан Комисија за писање Закона о празницима, зашто је баш Орашачки збор, а не неки од каснијих поменутих преломних догађаја био пресудан за нововековну обнову српске државности.

Суштина Љушићева критике везивања Дана државности Србије за доношење Сретењског „устава“ садржана је у његовој итекако убедљивој трвдњи, да због кратког важења „тај ’бисер српске правне историје’ доживео је крах и сасвим оправдано можемо се упитати зашто прослављамо поразе и неуспехе?“

Проблем са овим тачним Љушићевим закључком, није само у томе што је он плод „накнадне памети“ овог некадашњег ДОС-овог члана законодавне Комисије, него што је тај закључак у опреци и са његовим научним погледом на уставни развитак Србије. Не схватајући да је уставотворство кључно обележје државне суверености, а, сходно томе, устав акт суверене власти, Љушић је у својој „Српској државности 19. века“ (овде) навео чак 12 аката уставног карактера у Србији у 19. веку.

Игноришући ставове уставноправне терорије о вези устава и државне суверености, Љушић је за устав Србије прогласио и Хатишериф, који је 1838. за провинцију Србију даровао турски султан Махмуд II, али и Сретењски уставотворни покушај од 1835. године. Следствено томе, Љушић је у накнадном тумачењу постојеће „празничне дихотомије“ погодио када је рекао, као је неоправдано да се Дан државности Србије везује за један пропали акт, али такву тврдњу није могао даље да образложи због потпуног непознавања уставноправне теорије.

 

Зашто је пропао Сретењски „устав“?

 

Зашто Сретењски „устав“ није устав објаснио је у низу радова најугледнији савремени српски правни историчар Марко Павловић. Речју Павловића, „накнадно се показало да се Србија на Сретењској скупштини протегла преко своје реалне политичке снаге“, јер је самосталним објављивањем устава „из статуса турске вазалије искорачила у статус самосталне европске кнежевине, али се као таква није одржала“.

Следствено томе, „покушај заснивања новог правног поретка Сретењским уставом није успео“, па је тај „устав“ „завршио као акт донет од ненадлежног органа, односно од органа који није имао капацитет да га донесе“. Сретењски „устав“, прецизира Павловић, „имао је судбину противправног акта – непостојећег са становишта Хатишерифа од 1830.“

Држећи се пре свега становишта уставноправне науке – да је устав акт суверене власти, овај аутор закључује: „Сретењски уставотворни покушај показао је да је за вршење уставотворне власти потребна одређена фактичка снага. Ту снагу, која је срж суверености, обновљена Србија у четвртој деценији 19. века није имала. Србија, фигуративно речено, није имла снагу да у рукама одржи текст Сретењског устава, пред ветровима великих сила“ (овде).

Једном речју, Сретењски покушај самосталног уставног уређења Кнежевине није уродио плодом, због тога што је Србија прекорачила обим аутономије гарантован чл. осам руско-турског Букурешког уговора и дарован султановим Хатишерифом од 1830. године, а није ни имала фактичке политичке снаге (=суверености) да такву прерану, речју Павловића, „декларацију независности“ одржи у животу.

 

 

Да су српске власти Сретењским уставотворним покушајем изашле из међународних оквира тешко извојеваних кроз руско-турске скоро дводеценијске преговоре, те да је Србија „својим Уставом узурпирала себи право политичког самоопредељења“, без дозволе Порте као сизерена и Русије као заштитнице, видело се из критика које је руски дипломата Бутењев упутио Милошевом изасланику Михаилу Герману. Бутењев је, измеђун осталог, приговарао: „Нашто Кнезу Попечитељство Иностраних Дела, с ким он има уговоре?“ (овде).

Сретењска уставна радња српских власти не само да је била противна одредбама Букурешког уговора и Хатишерифа од 1830. године, на којима се заснивала међународно призната аутономија Србије, већ и геополитичким интересима Русије, као ондашње међународноправно признате заштитнице Србије, а следствено томе и интересима саме Србије.

Наиме, од почетка 30-тих година 19. века британска дипломатија под руководством лорда Палмерстона почиње активно да ради у Турској на истискивању Русије, која је закључењем Ункјар-Искелесијског споразума 1833. постала заправо протектор Отоманске империје. Са истим циљем Британија отвара и свој конзулат у Србији 1837. године.

Имајући то у виду, званични Петроград још од 1829. године стаје на становиште, да интересима Русије у том тренутку више погодује опстанак ослабљене Отоманске империје (теорија „слабог суседа“), него њен распсад и формирање малих и нејаких словенских држава, које би се  услед своје слабости брзо нашле под контролом западних држава.

Из угла такве политике Русије под царем Николајем I сасвим је разумљив и очекиван жестоки протест ове државе против акта који је у члану један прогласио Србију за „нераздејелно и у управленију свом независимо књажество“.

 

Природа устава

 

Други разлог за противљење Русије Сретењском уставу требало би тражити у његовим одредбама о Државном савету, које су биле супротне одредби Хатишерифа од 1830. године о непокретним совјетницима и вишегодишњем упорном залагању званичног Петрограда за увођење ограничене монархије у Србији, кроз успостављање својеврсног бланса моћи између Кнеза и Совјета.

Јер, по речима Марка Павловића, „саветничка непокретност у текст Сретењског устава се не помиње“. Супротно интенцији Хатишерифа од 1830. године, Сретењски устав је омогућио Кнезу да буде „господар Државног савета“. Пре свега због чињенице што број саветника није био одређен у Уставу (чл. 6), па је Кнез (чл. 16) „именовањем нових саветника увек могао да обезбеди већину за своје мишљење“. Осим тога, било је предвиђено (чл. 55) да Кнез суди саветнику кога би оптужила саветска већина, да је „што скривио, или против овог Устава, или против царства Султанова, или против лица Књаза Србскога, или вопште противу користи народа Српскога“.

И Народна скупштина, с којом је Милош „иначе умео да управља“, имала је право (чл. 90) „тужити се Књазу на државни Совјет, ако би членови његови или друге власти нарушиле Устав и права, утврђена уставом, и нарушиле права кога год Србина“.

Кнез је по Сретењском уставу био не само „господар Државног савета“, већ и „господар законодавне и извршне власти“. Прве гране власти, јер је, сходно члану 14., „могао да развлачи законодавни поступак до употребе вета равног апсолутном“, а друге, јер је (чл. 16) именовао ресроне попечитеље и „све власти и све чиновнике србске“.

 

 

Ако се одбаци реторски либерални орнат Сретењског устава, у виду, примера ради, поглавља „Обштенародна права Србина“, који је био дело руку „великог љубитеља француских конституција“ Димитрија Давидовића, па се уместо тога погледа његова садржина, односно одредбе о организацији централне власти, онда се неминовно намеће закључак да је садржина у Сретењском уставу увелико испала по мери Милошевих захтева.

 

Други разлог за противљење Русије Сретењском уставу требало би тражити у његовим одредбама о Државном савету, које су биле супротне одредби Хатишерифа од 1830.

 

Стога је Драгољуб Поповић био у праву када је рекао, да је „судбину Устава одредила је  управо његова садржина“ (овде). Међутим, не идеолошка „садржина“ Сретењског устава која је носила печат Француске револуција, како то често тврде српски истраживачи, већ она у чијем је епицентру био однос Кнеза и Државног савета.

А њихов однос у Сретењском уставу био је уређен не само супротно Хатишерифу од 1830., него и супротно званичном руском виђењу организације централне власти у аутономној Србији, које је јасно конципирано још 1820. године од стране руског Министарства иностраних послова и његовог посланика у Цариграду Строганова.

 

Либерални русофобски мит

 

За разлику од Слободана Јовановић, који је тврдио да је Русија била главни противник Милошевог апсолутизма и да се стога трудила да једним саветом састављеним од непокретних чланова ограничи српског кнеза (овде), други познати српски историчари и правници исплели су око Сретењског „устава“ и односа Русије према овом документ, читав један либерални, у суштини русофобски мит, који и данас влада у српској науци и јавности, иако је „посвађан“ са историјским чињеницама.

Тако је о Сретењском „уставу“ који је испао по мери Милошевих деспотски амбиција, у правом идеолошком заносу, а у опреци са фактима, Стојан Новаковић писао:

Али хатишериф (од 1830., прим. аут.) је у унутрашњем уређењу само постављао основе, и на скоро, у почетку 1835, једним великим устанком, дође до првог озбиљног унутрашњег уставног уређења (из пера Димитрија Давидовића). Донекле би то био и последњи таласић онога либералног покрета, који је Европом провејавао од 1830 унапредак.

Кнез Милош није био задовољан, јер је устав тај био концесија, којом је он утишао врло озбиљан унутрашњи покрет, и тога ради се кнез Милош држао устава, само да би сачувао задану реч. Осим кнеза Милоша, тим уставомније била задовољна ни гарантна сила Русија (по мистично-конзервативним погледима цара Николе I), уз коју у томе пристане и Турска као сизерен сила. Налазило се, да је устав Давидовићев од 1835. сувише слободњачки, по угледу ондашњих западно-европских устава, и да сувише излази из границе хатишерифа, који је тадашњој Србији био органски закон (овде).

Михаило Гавриловић је истицао, да се разлози за протест Русије против Сретњског „устава“ налазе у томе што је он „био јеретички документ за легитимистичну Русију“ (овде). Миодраг Јовичић је разлоге за протест званичног Петрограда против Сретењског „устава“ проналазио у томе, што „режим апсолутне монархије није допуштао ни примисао на доношење устава, увођење парламента или прокламовање права грађана“ (овде).

 

 

А Драгаш Денковић је тврдио, да је  укидање Сретењског „устава“ било „последица заинтересованих великих сила тог времена, које су и саме страховале од демократских реформи и стога подржавале олигархијску владавину у Србији и захтевале укидање Устава“, а у томе се нарочито истицала царска Русија (овде).

Овакви закључци познатих српских историчара и правника о некаквом демократској организацији власти не само да немају упоришта у одредбама Сретењског „устава“, већ ни у званичним руским дипломатским документима оног доба.

Званично руско гледиште о уређењу организације власти у Србији било је конципирано 1820. године, па се касније провлачило као црвени конац кроз низ аката све до Хатишерифа од 1838. године. А то гледиште је неодвојиво од политике „конституционалне дипломатије“, коју је цар Александар I формулисао и водио током прве две деценије своје владавине.

Тада су под покровитељство царске Русије донета два устава Републике седам уједињених (јонских) острва и Устав Царства Пољског у саставу Руске Империје, а захваљујући пресудној улози руског цару Александр I донета је 1814. године и позната француска Уставна повеља од 1814.

Када је Строганов сачинио 1820. године коначни пројекат руског виђења организације власти у Србији у форми ограничене монархије, главни носиоци политике „конституционалне дипломатије“ у руском Министарству иностраних послова још увек су водили главну реч у балканским политици Руске Империје.

 

Русија и устав

 

Следствено томе, идеја ограничене монархије, а са њом и идеја устава, у Србију су најпре доспеле залагањем руске дипломатије, а не, као што је уврежено мишљење у српској науци, директним угледањем Срба на државе Западне Европе.

Међу Србима је свакако било оних који су били присталице западног либерализма, али у то време у Србији није било организоване друштве снаге која би била кадра да заступа идеју ограничене монархије.

Таквом реалном снагом, али и дводеценијским успешним искуством употребе идеја ограничене монархије и устава у спољнополитичке сврхе, располагала је једино ондашња покровитељка Србије – Руска Империја. (Више о овоме у научном раду који ће ускоро бити објављен на тему „Допринос Русије успостављању ограничене монархије у Србији 1808-1838“.)

Тако је либерални мит исплетен око Сретењског „устава“ постао опште место за идеолошко гојење српске митоманије, која је замућивала видике српских политичара и научника, како некада, тако и данас. Жалостан пример идеолошког слепила и потпуног одсуства научног и политичког трезвеноумља пружа Стојан Новаковић.

 

 

Довољно је на овом месту осврнути се на пар редака којима Новаковић на прагу својих седамдесет година (1909. године) приказује нововековни „српски национални биланс“: „Кад све једно с другим саставимо, ми смо од првог почетка новога живота били свагда уза све напредне идеје: у књижевности, у просвети, у вери, у држави. Ако у томе нисмо по каткад прегонили, изостајали нисмо“, вели Новаковић.

Даље закључује: „Узалуд смо, изгледа, били одани истини, правди и напретку. Узалуд смо очекивали да ће време бити за нас. У самом почетку 20. века над нама Србима (ако не над осталим светом) коло води феудална груба сила, отмичарство и неправда“.

Независно од Новаковићевог великог научног опуса, ове његове речи показују потпуно неразумевање политике и међународних односа, за које је пре свега заслужно његово либерално доктринарство, које је кад-кад штетило и његовим научним закључцима.

Либерални мит створен око Сретењског уставотворног покушаја постао је опште место русофобије код Срба. Теза да су све велике силе, а међу њима и Русија, као представнице политичке реакције, биле против ограничења Милошеве власти и самим тим против либералног Сретењског „устава“, нарочито погодује блажим облицима русофобије која је неретко присутна код српских патриота, а испољава се кроз истицање лажне симетрије о подједнако штетном утицају на Србију званичног Беча и званичног Петрограда.

И данас неретко одјекује ехо, чак и међу српским патриотама, оне историјски нетачне стереотипне тезе Стојана Новаковића, да „једно су народи руски и српски, а друго је, како изгледа, висока дипломатија руска“ (овде).

 

Државни празници и сувереност

 

Одржавање у српској историјској и правној науци, као и уопште у јавности, либералног мита о разлозима пропасти Сретењског „устава“, озбиљан је показатељ високе идеолошке затрованости колективне свести и историјског сећања српског народа. А идеолошка затрованост је највећа препрека за изградњу зреле политичке и правне свести нашег народа.

Тиме што се српска уставна историја искључиво посмтра кроз оптику либералне идеологије и западног политичког искуства, насилно се потиру бројне специфичности нашег историјског развитка, па се на основу тако добијене поједностављене и лажне слике прошлости гради и лажна слика наше националне и политичке збиље.

Наиме, потпуно другачије закључке наводи тезе о либерално-демократском карактеру Сретењског „устава“, као разлогу његове пропасти, од закључака који се могу извући из тезе, да је реална несувереност српских власти била разлог за пропаст Сретењског уставотворног покушаја.

Уставни развитак Србије, све до наших дана, потпуно другачије изгледа када се осмотри из угла историјског увида Јована Ристића. Осврћући се на оно у чему се „уобште запад од истока разликује“, Ристић закључује: „Тамо је борба друштвеног развитка, а овде борба за одржањем и развитком народности. Тамо је борба противу племства, повластица и стање феудалнога до 1789. год., а овде борба противу иноплеменога господарства“.

Надовезујући се на Ристића, Марко Павловић вели: „..док је на Западу устав био резултат борбе за укидање феудалних привилегија и ограничења владаоца, на Истоку, коме и Србија припада, устав је у првом реду представљао израз ослобођења од „иноплеменога господарства. Ту се прво морала утврдити државна сувереност, па тек онда народна“ (овде).

Као доказ своје колективне самолустарције пред Колективним западом Србија данас слави као Дан државности један уставотворни покушај. На симболичком плану избор Дана државности је доказ несуверености данашње Србије. И данас, као и у 19. веку, морамо се најпре изборити за државну сувереност, изгубљену после петооктобарског преврата, да би након тога донели устав који ће бити по нашој мери.

 

 

Пре доношења устава мора се увек поставити питање уставног капацитета, а његова мера је сувереност једне политичке заједнице која се представља као држава. Следствено томе, данас је, као и у 19. веку, борба за државну сувереност је преча и важнија од борбе за народну сувереност. То се не види једино ако се превиди основна чињеница, да ми данас не живимо у слободи, већ у криптоокупацији, а у таквом стању приотритети и правила понашања различита су од оних која су својствена редовним приликама.

Симболика државних празника важно је поље борбе за поновно стицање изгубљене државне суверености. Следствено томе, Срби, као народ хиљадугодишње традиције државности, требало би за Дан српске државности да узму Спасовдан. Јер, на Спасовдан 1220. Свети Сава је на знаменитом Жичком сабору обнародовао славно Законоправило, а на исти празник 1349. године на Сабору у Скопљу донет је Душанов законик (првих 135 чланова), који, како се наводило у Енциклопедији Британици 1911. године, „доказује да Србија није много заостајала иза најцивилизованијих европских држава“ (овде).

Видовдан би требало да буде проглашен за Дан српске војничке славе, Сретење 1804. за Дан националне слободе, а 25., 26. и 27. новембра за Дане српског уједињења, у знак сећања на одлуке о непосредном присаједњињењу Краљевини Србији Велике народне скупштине у Новом Саду, Велике скупштине српског народа у Црној Гори у Подгорици и бањалучког Народног вијећа (као и народних вијећа 4/5 босанскохерцеговачких срезова).

Чини се да би овако изабрани државни празници истовремено сведочили о древности, духовности и јединству српског народа. Био би то добар сигнал да је Србија са пута колективне самолустрације и десувренизације ступила на пут ресувренизације и деконтаминације од историјски мртве либералне идеологије.

 

Зоран Чворовић је професор Правног факултета у Крагујевцу. Ексклузивно за Нови Стандард.

 

(Нови Стандард, 15.02.2025)

00:00:00 – Увод и најава емисије
00:01:14 – Троугао Пекинг-Москва-Вашингтон
00:19:22 – Како је рат променио Русију
00:24:23 – Неспоразуми унутар Православне цркве
00:33:42 – Стање у СПЦ
00:39:20 – Даљи развој догађаја на КиМ
00:53:57 – Милорад Додик и Трампова победа
00:57:55 – Српска стратегија у Црној Гори

У 246. епизоди емисије Дијалог говорио је професор Зоран Чворовић. Емисија је снимљена 12. новембра у нашем студију у Београду.

(Нови Стандард, 16.11.2024)

Овај текст, написан тек што су резултати пописа у Црној Гори о идентитетским питањима обнародовани, не претендује да буде свестрана анализа тих података. Ово је само један кратак осврт на те податке, уз изношење неколико теза за које се, по мом суду, може наћи упориште у резултатима пописа

Попис становништва, домаћинства и станова у Црној Гори спровден је од трећег до 28. децембра прошле године, а добијени подаци у вези са националном, језичком и верском структуром Црне Горе постали су тек јуче доступни јавности.

 

Страх од пописа

 

Одлагање објављивања резултата пописа становништва, Управа за статистику Црне Горе (Монстат) је у међувремену објашњавала компликованом процедуром јавног тендера за набавку софтвера помоћу којег ће грађани моћи да контролишу личне податке које су дали пописивачима (ОВДЕ).

Да би показао апсурд у коме се нашла Црна Гора са шесто и нешто хиљада становника, због тога што њена јавност месецима чека резултате пописа становништва, Милан Кнежевић је објашњење Монстата својевременом прокоментарисао речима: „Да смо организовали попис у Индији и Пакистану до сада би се ручно избројали, а ево у Црној Гори никако да се избројимо“ (ОВДЕ).

Да су разлози за одлагање објављивања резултата пописа политички, а не „софтверски“ веровали су многи у Црној Гори. Политиколог Владмир Павићевић је такву доцњу објашњавао не само очигледном неозбиљношћу људи из Монстата, већ и процедуралним компромисима око пописа које је Милојко Спајић, као тек изабрани премијер, направио како би избегао бојкот пописа у режији Ђукановићевог ДПС (ОВДЕ).

 

 

Вишемесечно одлагање објављивања резултата пописа становништва морало је, у национално и језички подељеној савременој Црној Гори, изазвати сумње да се ради о политички мотивисаној доцњи. Посебно када се узме у обзир чињеница да је реч о првом попису становништва који је спроведен након величанствених литија и пада Ђукановићевог режима, који је почивао на криминализацији државе и злоупотреби национално-идентитетских питања.

Стога се освајање политичке слободе у Црној Гори након пада једног у суштини једнопартијског режима, сасвим разумљиво доводило у везу, како са почетком суђења за државни криминал, тако и спровођењем кредибилног пописа становништва.

Начин на који је Ђукановић владао, довео је неминовно до тога да те две ствари након његовог пада имају једнаку вредност, пошто једнаку правну заштиту морају уживати вредности владавине права (независно судство, подела власти, легитимност власти, слобода привреде), као и идентитетска права (националност, матерњи језик, вероисповест).

Притом су пописи становништва, уз саобраћајну инфраструктуру, једна од кључних манифестација нововековне суверене државе, које је разликују од средњовековне мозаик-државе, јер суверена држава преко ових инструмената потврђује своју контролу над људима и територијом. Следствено томе, страх од пописа и објављивања његових резултата код носилаца старог режима у Црној Гори, најјасније показује какво је заправо њихово државотворство.

 

Како оценити резултате?

 

У оцени најновијих података о националној и језичкој структури Црне Горе мора се избећи максимализам, који је најчешћи кривац за појаву колективног песимизма, и који иде руку под руку са појавом неке врсте националног фатализма. Наиме, међу патриотски орјентисаним грађанима Србије није ретка појава да се све осим убедљиве победе сматра националним неуспехом. А у случају Црне Горе убедљива национална победа јесте само ситуација у којој Срби имају макар релативну већину у укупном броју становника.

Такава нерална оцена само додатно потхрањује колективни песимизам и фатализам, који се акумулирају у српском народу још од национални неуспеха, пораза и издаја из 90-тих година прошлог века. Припадницима генерација које носе националне ожиљке из 90-тих, а који се и сами налазе у старој или зрелој животној доби, као да је углавном непозната она историјска истина о којој је својеврмено писао Стојан Новаковић:

„У новом, за живот подобном и на живот створеном народу, никакво питање не може бити сасвим затворено и свршено, и све су одлуке само подлога новим, будућим одлукама. Данашња, Европом створена ситуација, у којој се налази српски народ, може бити само полазна тачка новим еволуцијама. Да клонути не треба, да се нема рашта и да нико нема разлога да буде злослутан пророк, доказ нам је свеколика прошлост наша. У њој смо ми не једанпут, имали положаје сто пута горе од данашњега, и како народ није онда пропао, него је нашао начина да се подигне на ново, тако ће и садашњи положај створити оно што му родољубље, вредноћа, прегнуће и устрајност народа омогуће“ (ОВДЕ).

Због пораста Срба у укупном броју становника у односу на попис из 2011. године (32,93 одсто према некадашњих 28, 72 одсто или у апсолутној вредност за 27 260), као и због пораста броја грађана Црне Горе којима је српски матерњи језик (43,18 одсто на према некадашњих 42,88 одсто), резултати пописа у Црној Гори могу се већ на први поглед оценити као добра материјална основа за осигурање будћности српског народа као политичког субјекта у Црној Гори (ОВДЕ, ОВДЕ, ОВДЕ).

 

 

Ово само под условом да цифре из пописа, речју Новаковића, „родољубље, вредноћа, прегнуће и устрајност“ претворе у конкретне политичке и правне мере. А да би до тога дошло неопходно је претходно направити анализу чинилаца, који су деловали у дужем временском оквиру, и који су дали садашњу идентитетску слику Црне Горе.

Чини се да се већ сада са великом поузданошћу може закључити да постојећа идентитетска слика Црне Горе показује, да Ђукановићева репресивна идентитетска политика према српском народу није дала резултате. Број Срба према овом попису је за око један одсто већи у односу на број Срба према попису од 2003. године, који је спроведен у стању националне мобилизације у покушају спречавања разбијања СРЈ (усвајање Уставне повеље 2003. године која је омогућила чланицама државне заједнице да организују референдуме о одвајању).

Пошто се број Срба по садашњем и попису из 2003. године разликује само у један одсто, може се закључити да је садашња идентитетска слика Црне Горе прилично стабилан производ друштвених и политичких процеса у црногорском друштву у последњих тридесетпет година.

С друге стране, извесне промене које се у овом попису уочавају у односу на раније пописе у категорији националности и језика, као и у промењеним националним и језичким структурама појединих општина, показују да она није „цементирана“, а нарочито када се посматра из историјског оквира који је знатно шири од последње три и по деценије.

 

Држава и нација

 

Та тренутно стабилизована етничка слика Црне Горе, судећи по резултатима актуелног, али и два претходна пописа (2011. и 2003.), потврђује тезу да је у новом веку држава постала „калуп за формирање нације“ и да то искушење морају озбиљно узети у обзир у својим националним програмима оне нације чији је национални идентитет претежно формиран као заветни (ОВДЕ).

Наиме, Срби су према попису из 2023. године потврдили ранији тренд да су већина (апсолутна или релативна) у оним деловима Црне Горе који су јој присаједињени после Првог балканског рата 1912. године, односно шест година пре добровољног укидања независне Црне Горе одлукама Подгоричке скупштине: Беране – апсолутна, Бијело Поље – релативна, Пљевља – апсолутна.

Као и да су већина у приморским општинама које су присаједињене комунистичкој НР Црној Гори тек 1945. године: Херцег-Нови – апсолутна, Тиват – релативна, Будва – релативна. У односу на претходни попис Срби су постали већина у етнички мешовитој општини Тиват и општини Будва.

Од правила да је српски идентитет најснажнији у крајевима који су последњи присаједињени Краљевини Црној Гори или су тек присаједињени комунистичкој НР Црној Гори, одступа општина Котор у којој Црногорци имају релативну већину, али и бројчано патуљасте општине Плужине/историјска Пива (у свим пописима), Андријевица (у свим пописима) и општина Жабљак (први пут од овог пописа) у којима Срби имају апсолутну већину, а чије су територије присаједињене Кнежевини Црној Гори 1878. године (ОВДЕ, ОВДЕ).

 

 

Територије бројчано великих општина Подгорице и Никшића, а уз њих и малих општина Мојковац, Колашин, Шавник (историјски Дробњак) и Зета, највећим својим делом припале су Црној Гори 1878. године, а само мањим 1858. године (са изутеком дела данашње општине Мојковац на десној обали Таре која је присаједињена Црној Гори 1912. г).

А резултат последњег пописа становништва управо у овим општинама бележи апсолутну већину етничких Црногораца, али и апсолутну (Мојковац, Колашин, Шавиник, Зета) и релативну (Никшић 49,48 одсто и Подгорица 44,81 одсто) већину грађана чији је матерњи језик српски.

Притом, најзначајнија новина коју је донео попис од 2023. године у језичкој структури појединих општина, јесте чињеница да је српски језик као матерњи на овом попису добио релативну већину у општини Подгорица.

Два су изузетка од правила да су на територијама присаједињеним Црној Гори 1878. године, истовремено у већини етнички Црногорци и српски језик. Први је општина Котор, која није прикључена Кнежевини Црној Гори 1878. године, већ НР Црној Гори 1945. године, а у њој релативну већину имају етнички Црногорци и српски језик.

Други изузетак је етнички мешовита општина Бар, која је највећим делом прикључена Црној Гори 1878. године (само мали део је припадао четворонахијској Старој Црној Гори), и у којој релативну већину имају и етнички Црногорци и црногорски језик.

Подаци о општинама у којима етничку већину представљају Црногорци, а већински језик је српски, а чије су територије ушле у састав Црне Горе 1878. године, када се тумаче у светлу тезе о држави као „калупу за формирање нације“ упућују на следећи закључак: на територијама које су присаједињене неких осамдесет година од настанка самосталне Црне Горе (доношење правног акта Стеге као темеља државне заједнице Црногораца и Брђана од 1796), етнички идентитет већине становника налази на нивоу који поистовећује црногорску државну припадност са националношћу, али подаци о матерњем језику сведоче да није дошло до потпуног етничког „раскорењивања“ тог становништва, пошто оно свој језички, тј. културни идентитет одређује као српски.

А још је Стојан Новаковић указао на појаву да Срби неретко поистовећују националност и са држављанством. Анализирајући извештај о ђацима  једног америчког колеџа из Цариграда за 1908-1909. године, Новаковић је приметио да се један Србин „записао као Аустријанац, један као Белгијанац, а један као Црногорац“. „И само су се Срби нашли да узму грађанство и државу одакле су као народност, а то не учини ни Грк, ни Бугарин, ни Јерменин ниједан!“, закључује свој осврт Стојан Новаковић (ОВДЕ).

Највећи део територије данашње општине Даниловград званично је ушао у састав Црне Горе 1858. године. И овој општини, као и у оним које су у састав Црне Горе ушле после Берлинског конгреса 1878. године, апсолутну већину грађана чине етнички Црногорци, али, такође, апсолутну већину чине и грађани чији је матерњи језик српски.

 

 

И најзад, на територији општине Цетиње, које се углавном поклапа са територијом четири нахије на којима је формирано језгро самосталне државе Црне Горе и где је држава најдуже била „калуп за стварање нације“, у убедљивој апсолутној већини су, из пописа у попис, грађани који се сматрају етничким Црногорцима (91,07 одсто) и којима је уз то матерњи језик црногорски (85,77 одсто).

Податак о језику говори о томе да је „раскорењивање“, односно конверзија 12.431 становника Цетиња из српског етничког корпуса и српске културе – процес који је већ далеко одмакао.

Када се као чинилац у стварању новог етничког идентитета у Црној Гори узима време присаједињења појединих територија Кнежевини и Краљевини Црној Гори, не превиђа се чињеница да садашњи несрпски национални иденитет Црногораца, нарочито оних 31 одсто чији је матерњи језик црногорски (ако се од 34, 52 одсто укупуно изјашњених одузму Бошњаци и Хрвати који су се изјаснили да им је матерњи језик црногорски), није формиран у Краљевини Црној Гори, чији је етнички идентитет био неспорно српски, већ након револуционарног терора и Брозове и Ђукановићеве националне политике.

Међутим, процес формирања црногорске државе током 19. и почетком 20. века, развио је у свести народа у Црној Гори, у неким крајевима више, а у неким мање, локал-патриотизам и свест о државној посебности, који су у условима Брозовог и Ђукановићевог режима послужили као корисна сировина за обликовање новог идентитета.

 

Регионализација и уставне промене

 

Када је у питању садашња територијална етничка и језичка слика Црне Горе, историјским чиниоцима ваља додати и савремена миграциона кретања повезана са економским факторима. Попис из 2023. године потврђује ранији тренд демографског „пражњења“ севера Црне Горе у коме већину имају Срби и истовремено повећање економски најснажнијих приморских општина Будве и Тивта, а у нешто мањем проценту и Херецг-Новог у којима је све изразитија српска већина (ОВДЕ).

Поред приморских општина стални раст становништва бележи и Подгорица, као и већински албанске и бошњачке општине. Прилив становништва у приморским општинама и Подгорици великим делом долази са севера Црне Горе, као и из Никшића и територија општина присаједињених 1878. године.

Ову важну чињеницу морају узети у обзир носиоци српске политике у Црној Гори. Притом, како економско јачање приморских општина, тако и девастација севера Црне Горе и никшићког краја, чине оправданим залагање за неки модел регионализације државе.

Регионализација би помогла не само економској заштити приморских општина и економском опоравку никшићког краја и севера Црне Горе, већ би кроз јачање локалних и племенских индвидуалитета, још увек снажних у Црној Гори, зауставила процес коначног претварања државног идентитета у национално-културни идентитет нове несрпске нације.

Резултати најновијег пописа становништва у Црној Гори, који су, по мом суду, врло охрабрујући и који показују да је у њој српска национална свест итекако жива и жилава, морају бити материјализовани кроз нове уставне норме о крактеру државе, грбу, застави, химни, држављанству, језику и писму.

Насилна идентитетска конверзија становништва Црне Горе коју је покушавао да спроводе Ђукановићев режим, пре свега кроз образовну, културну и медијску политику, као и општа дискриминација Срба, показали су тачним упозорење Марка Павловића, које дао током расправе о доношењу устава независне Црне Горе 2006. године, да је Црна Гора само наизглед дефинисана као грађанска држава.

 

 

Речју Павловића, „за одређивање карактера државе начелно дефинисање је од споредног или никаквог значаја“, јер „карактер државе (национални или анационални) одређују њен назив, службени језик и писмо, и државни симболи“. А с обзиром на ове елементе, Црна Гора је „дефинисана као национална држава црногорског народа“ (ОВДЕ).

Пошто се показало претходних скоро две деценије да је „грађански карактер“ државе Црне Горе био идеална „маскировка“ за спровођење политике насилне идентитетске конверзије грађана Црне Горе и промене њеног историјског бића и културног образца, не чуди што су из ДПС-а након објављивања резултата пописа пожурили да кажу да је попис наводно потврдио „грађански карактер Црне Горе“ (ОВДЕ).

Када је у питању неопходна промена уставних норми, политичка мудрост налаже да се најпре јавно отвори питање неодрживости, из угла резултата пописа, члана 13. важећег Устава Црне Горе, који једино црногорском језику признаје статус службеног језика. Најмање што 43,18 одсто грађана Црне Горе чији је матерњи језик српски морају да добију у смислу уставноправног признања и заштите, јесте проглашење српског језика, уз црногорски, за службени језик државе.

Решењем уставног статуса српског језика, аутоматски би се отворило питање неодрживости грађанског карактера Црне Горе. Јер, држава која има два службена језика, који су изрази два различита национална идентитета и од којих ни један нема апсолутну већину, не може бити грађанска држава. Она по својој етничкој и језичкој структури, како је истицао Павловић, заправо опомиње на савремену Белгију, као федерацију састављену од две доминантне националне заједнице – валонске и фламанске (ОВДЕ).

Када промена одредбе Устава о службеном језику доведе у питање грађански карактер Црне Горе, онда ће се неминовно отворити и питање неодрживости постојећег грба, заставе и химне Црне Горе.

Јер, Црна Гора као држава две доминантне националне заједнице са два службена језика, мора имати такве државне симболе који су изражавају двонационални карактер државе Црне Горе. И најзад, постојећи плеонастички и отуда бесмислен ст. 1. чл. 12. Устава Црне Горе, по коме „у Црној Гори постоји црногорско држављанству“ требало би брисати (ОВДЕ), јер је искључиво у служби асимилације Срба, а противан је двонационалном карактеру Црне Горе, који потврђују подаци најновијег пописа становништва.

Поставља се питање како извести промену важећег Устава Црне Горе, када је према чл. 157. Устава за промену његових најпроблематичнијих напред навдених чланова потребна референдумска већина од три петине свих бирача.

Овај уставни пропис, који је у потпуној опреци са резултатима пописа и са стварношћу Црне Горе, а који је настао како би се по сваку цену заштитио нови синтетички антисрпски црногорски национални идентитет у формирању, има све изгледе да у наредном периоду постане највећи извор политичке нестабилности у Црној Гори.

Устав који не може да обезбеди стабилност државе и постаје препрека њеном мирном развитку, морао би бити уклоњен игнорисањем његових ревизионих одредби, вољом грађана Црне Горе као носилаца суверености. Следствено томе, нови устав који би изражавао стварну етничку, језичку и верску слику Црне Горе могао би бити донет од стране уставотворне скупштине.

За успех тог подухвата нужан је компромис међу странакама које су срушиле Ђукановићев режим, али које су у идентитетском смислу потпуно различите. До компромиса се може доћи само ако српски народ у Црној Гори успе у наредном периоду да јасно и одлучно формулише став, да је алтернатива компромису (=друштвеном уговору) око нове конституционализације Црне Горе распад државе, јер је њен садашњи уставни идентитет октроисан супротно, не само историјском бићу Црне Горе, већ и постојећој етничкој и језичкој стварности црногорског друштва.

 

Зоран Чворовић је професор Правног факултета у Крагујевцу. Ексклузивно за Нови Стандард.

 

(Нови Стандард, 16.10.2024)

 

Имајући у виду доношење Резолуције о дану сећања на тзв. геноцид у Сребреници у Генералној скупштини УН, познати руски политички аналитичар средње генерације и предавач на Историјском факултету Универзитета Ломоносов Алексеј Пиљко (овде) закључује како се „стиче утисак да док Русија решава своје питање у Украјини, Европска унија покушава да почисти Западни Балкан, јер не жели ни да остави хипотетичку могућност да се Русија врати у овај регион“ (овде).

Такво геполитичко тумачење ефеката навдене резолуције једино и има смисла, пошто се ради о акту који нема правно обавезујући карактер. Јер, за разлику од резолуција Савета безбедности које су правно обавезујуће за све државе чланице УН, па и за оне државе које се не слажу са садржајем појединих резолуција, резолуције Генералне скупштине УН, осим у питањима финансирања УН, имају искључиво политички карактер и не стварају никакве правне обавезе за државе чланице УН. Следствено томе, Република Србија, али ни Република Српска, нису ни на који начин међународноправно обавезне да поштују и примењују ставове из Резолуције о тзв. геноциду у Сребреници.

 

Подељен свет

 

У међународноправној литератури се по правилу срећу тезе да препоруке (резолуције) Генералне скупштине „нису правно обавезне, али имају велики политички и морални значај“ (овде). Међутим, поступак доношења Резолуције о тзв. геноциду у Сребреници, укључујући и резултат гласања у Генералној скупштини УН, понајбоље показују колико и овакво тумачење ефеката (политички и морални) резолуција Генералне скупштине увелико припада историји међународних односа, јер му се не може пронаћи оправдање у новом начину рада Генералне скупштине.

Какав политички и морални ауторитет може имати резолуција за коју је гласало само 43 одсто држава чланица УН, односно 84 државе које представљају тек једну трећину укупне светске популације. Другачије речено, може ли имати икакав политички и морални ауторитет резолуција коју није подржало чак 107 држава чланица УН (овде, овде). Притом, да би била донета ова резолуција, државама колективног Запада, као њеним главним предлагачима и заговорницима, нису биле довољне политичке претње и финансијске уцене према малим државама чланицама УН о којима су ових дана сведочили бројни светски званичници, него су морали да измене и устаљену праксу одлучивања у Генералној скупштини. Уместо да се о резолуцији одлучује консензусом или двотрећинском већином (овде), предлагачи резолуције су се прегласавањем у питањима процедуре изборили да се овог пута одлучује већином гласова присутних делегација држава чланица. Тако су сами предлагачи Резолуције о Сребреници на посредан начин деградирали своју резолуцију, јер се према чл. 18. Повеље УН простом већином не може одлучивати у „важним питањима“ (овде).

Тако се целокупан поступак доношења Резолуције о Сребреници разликовао од начина доношења, примера ради, Резолуције о геноциду у Руанди. Тада је нацрт резолуције уочи разматрања у Генералној скупштини био усаглашен унутар земље, а затим и у регионалној групи – Афричкој унији. Овог пута, како је у расправи приметио представник Русије у УН Василиј Небензја, „нисмо видели било какав покушај да се договоре заједнички приступи“, већ је, уместо тога, „поменута ’група пријатеља‘ припремила и изнела на разматрање нацрт као готов производ по принципу ‘узми или остави’, прикривајући се са неколико рунди формалних консултација“ (овде).

Усвајање Резолуције о Сребреници показало је, речју овог руског дипломате, „колико је подељена светска заједница и око Сребренице и око навдених одлука“ (Хашког трибунала и Међународног суда правде, које се односе на ратне догађаје у Сребреници почетком јула 1995. године), па из тог разлога ова резолуција не може ни имати било какав универзални политички и морални ауторитет (овде).

 

 

Када је у питању однос држава чланица УН према злочину геноцида, Резолуција о дану сећања на тзв. геноцид у Сребреници ће, како примећује Небензја, као својеврсна „Пандорина кутија“, „укинути постојећи статус кво“ (овде), који је достигнут 2015. године једногласним усвајањем Резолуције Генералне скупштине 69/323 о проглашењу 9. децембра за Међународни дан свих геноцида (овде). Истовремено, представник Русије у УН је у дану гласања за Резолуцију о Сребреници подсетио њене предлагаче и спонзоре „да одлуке Генералне скупштине УН о геноциду и другим злочинима нацистичке Немачке против народа Совјетског Савеза током Другог светског рата 1941-1945. нису биле усвојене“, а да су „ти злочини нацистичког режима однели животе 27 милиона совјетских грађана“ (овде).

Једном речју, од доношења Резолуције о Сребреници на нивоу УН не постоји више јединствен однос према злочину геноцида. Захваљујући иницијаторима и спонзорима Резолуције о Сребреници, од сада ће се приликом квалификовања злочина геноцида свака држава и блок држава (В. Небензја истиче како је Резолуција о Сребреници усвојена од стране „добро знане групе која гласа по блоковској дисциплини“) руководити партикуларним политичким, уместо универзалним међународноправним критеријумима, који су били израз политичког консензуса чланица светске заједнице, на темељу којег је 1948. године и донета Конвенција о спречавању и кажњавању злочина геноцида. Тако су западни глобалисти, у тежњи да очувају хегемонију своје псеудоимперије на заласку, довели у питање још један важан међународни кривични институт настао у оквиру послератног јалтско-потсдамског поретка.

Суверенисти би због тога требало понајмање да жале. Исход гласања о Резолуцији о Сребреници у Генералној скупштини УН показао је да западни глобалисти данас више не могу да чине оно што су могли 90-их година прошлог века – да међународноправне институте који су у време Хладног рата формирани на уговорној основи, сагласношћу воља суверених држава, реинтерпретирају и реконфигуришу у наднационална „међународна правила“, као инструмент политичке, војне, економске и културне глобалне превласти западне псеудоимперије.

 

Борба тек предстоји

 

Ако у светским оквирима Резолуција о Сребреници Генералне скупштине УН не може да прозиведе било какве правне последице, онакве какве је у ери униполарности производила противправна Резолуција Савета безбедности бр. 808 од 22. фебруара 1993. године, којом је основан Хашки трибунал, јер Запад више није кадар да свима намеће акте који су плод „голе силе“, то још увек не значи да Резолуција о Сребреници неће производити политичке и правне последице у оном делу света који се налази под влашћу западних глобалистичких „елита“.

Имајући управо то у виду, Слободан Антонић с правом упозорава да „после Резолуције о Сребреници у УН мало је сумње да наши ’европски партнери‘ неће појачати притисак на Србију како бисмо коначно и ми признали ‘геноцид’ у Сребреници“. Јер, „за ову резолуцију гласале су све велике земље ЕУ – Немачка, Француска, Шпанија и Италија, као и све средње државе ЕУ – Шведска, Пољска, Румунија, Ирска, Финска и Португалија“, па чак „и Шпанија и Румунија које не признају Косово“. Усвајањем Резолуције о тзв. геноциду у Сребреници је, према Антонићевој оцени, „дугогодишње стремљење наших западних пријатеља да у Србији свака изјава н-б-г-у-с (није било геноцида у Сребреници) постане кривично дело ушло у своју завршну фазу“. Стога нам у Србији у наредном периоду, по Антонићу, на унутрашњеполитичком плану „предстоји велика и тешка борба с онима који би да нас убеде ’да лепо признамо геноцид‘“. Због свега тога се, упозорава он, не можемо правити да се у четвртак у УН „ништа важно није десило“ (овде).

Због геополитичке позиције у којој се српски народ нашао након што је усамљен пружио војни отпор западним глобалистима на врхунцу њихове моћи 90-их година прошлог века, данас се као народ налазимо у позицији да један у глобалним оквирима правно и политички безвредан папир може још увек у српским државама произвести не само политичке, већ и озбиљне правне последице. Потписник ових редова је уочи гласања о Резолуцији о Сребреници у Генералној скупштини УН упозорио да се то може учинити посредством аката који регулишу приступне преговоре Босне и Херцеговине и Србије Европској унији (овде).

 

 

Следствено томе, на исти начин на који је прошлогодишњи Француско-немачки план о нормализацији односа са тзв. Косовом и његов Охридски анекс укључен у Поглавље 35 приступних преговора Србије и ЕУ, тако и примена правно необавезујуће Резолуције о Сребреници може постати обавеза за Републику Србију њеним укључивањем у Поглавље 22 које се тиче регионалне сарадње. А регионална сарадња, према Споразуму о стабилизацији и придруживању (овде), кључна је обавеза Србије у политичком дијалогу са Европском унијом у процесу придруживања, која укључује и испуњавање међународних обавеза које се односе на Хашки трибунал (чл. 4, 6, 10).

Небројено пута се показало да процес придруживања Србије, Босне и Херцеговине и Црне Горе, колективни Запад користи као најефикаснији инструмент уцене и очувања неколонијалног поретка на српском националном простору, који је током 90-их година прошлог века успостављен помоћу НАТО агресија (1995. на РС и 1999. на СРЈ) и „наранџастих револуција“ и партијских пучева у Републици Српској, Црној Гори и Србији.

 

ЕУ као Empire Lite

 

Како су се евроинтеграције до сада показле као најефикасније средство за онемогућавање српских интеграција (овде), не треба ни најмање сумњати у спремност Запада да кроз процес придруживања Европској унији БиХ и Србије имплементира у њихове правне системе Резолуцију о тзв. геноциду Сребреници. То би за последицу имало не само формирање у свести младих српских нараштаја колективне стигме геноцидности и октроисане историјске представе о ратовима из 90-их година, већ и стварање правних претпоставки за радикално преиспитивање дејтонске уставне позиције Републике Српске (прекомпозицију БиХ, у име тзв. функционалности, из дејтонске реалне уније у регионалну државу вишенационално безличних региона, те коначну изградњу посебних политичких нација у БиХ, Србији и Црној Гори – босанске, србијанске и црногорске).

За процес изградње таквих нових политичких нација од посебне је важности пружање кривичноправне заштите оним „вредностима“ и „истинама“ које колективни Запад користи као инструмент за разбијање историјских нација и њихових традиционалних вредности. Таква је, у српском случају, окторисана „истина“ о сребреничком геноциду над локалним босанскохерцеговачким муслиманима. С тим у вези, у врло инструктивном тексту Горан Ђорђевић и Страхиња Давидов примећују како „људска права и самоодређење не допуштају дугу окупацију неуспешних држава и зона“, па стога Запад тежи да успостави оно што Мајкл Игњатијев назива Empire Lite – хегемонистички центар без колонија, односно глобалну сферу утицаја без одговорности за непосредно администрирање и ризике дневне политике. Успех овог концепта директно зависи од успешности „новог облика туторства под називом изградња нација“, која подразумева формирање нових локалних „елита“, а у оквиру тог процеса и имплементацију и кривичноправну заштиту „вредности“ и „истина“ које обезбеђују на локалном простору soft хегемонију Empire Lite (овде).

Пошто Резолуција Генералне скупштине УН о тзв. геноциду у Сребреници може накнадно стећи политички и правни значај само у оквиру уцењивачког механизма евроинтеграција, Србија и Република Српска се могу заштитити од негативних последица ове резолуције само напуштањем садашњег званичног курса евроинтеграција. Притом, Република Српска не може то учинити у оквиру БиХ пре Србије, а да витално не угрози своје интересе.

Ради анулирања потенцијалних негативних политичких последица Резолуције о Сребреници, а пре свега као јасна порука свету да се Србија и српски народ у целини не мире са ставовима изнетим у овој резолуцији, Влада Србије би морала у најкраћем року да упути дипломатске ноте свим државама са информацијом да је резолуција за Србију правно необавезујућа, те да почива на погрешној квалификацији чињеница. Пошто од прошлог четвртка више не постоји заједнички став држава света у односу на злочин геноцида, Србија би морала у најкраћем року да донесе Резолуцију Народне скупштине о геноциду над Србима, Јеврејима и Ромима у НДХ, те да и кривичноправно заштити сећање на жртве геноцида у НДХ.

Како је доношење ове резолуције још једном показало сву штетност политички мотивисаних одлука Хашког трибунала, на шта је нарочито указао представник Русије у УН у свом иступању (овде), Србија би у циљу еманципације из неколонијалне позиције у којој се нашла након 2000. године морала да у консултацијама са Русијом, макар и накнадно, заједнички званично одбаци као правно ништаве све одлуке овог трибунала, па и оне у којима су ратни злочини над муслиманима у Сребреници у лето 1995. године квалификовани као геноцид.

 

 

Пошто је оснивање Хашког трибунала имало за циљ да на српском примеру пошаље поруку другим државама да у ери униполарности једино војска западне псеудоимперије – НАТО пакт – задржава право на вођење рата, док коришћење овог права, као класичног израза спољне суврености државе, у случају других држава постаје кривично дело, накнадно званично одбацивање свих одлука Хашког трибунала као правно ништавих посебно је значајно из угла заштите права Русије да војно интервенише у бившој совјетској републици Украјини.

 

Зоран Чворовић је професор Правног факултета у Крагујевцу. Ексклузивно за Нови Стандард.

 

(Нови Стандард, 29.05.2024)

Када је слика и прилика грчке компрадорске „елите” – Дора Бакојани (девојачко Мицотакис, ОВДЕ) – испред Политичког комитета Парламентарне скупштине Савета Европе (СЕ) препоручила да тзв. Република Косово буде примљена у Савет Европе (ОВДЕ), Александар Вучић је тада нaјавио могућност изласка Србије из ове међународне организације, уколико у њу буде примљено тзв. Косово (ОВДЕ). Ову Вучићеву изјаву одмах је прокоментарисала известилац Европског парламента за тзв. Косово, Виола фон Крамон, рекавши: „Србија, наравно, неће отићи. Та изјава не треба никог да импресионира. Чланице Савета Европе ће саме одлучити кога ће прихватити.” (ОВДЕ)

Убрзо се показало да је, нажалост, Виола фон Крамон била у праву када је закључила да Вучић само „блефира” када прети изласком Србије из Савета Европе, јер након прве реакције такву могућност ни он, нити било ко други из врха власти у Београду није више ниједном поменуо. Није се, међутим, све завршило само на блефу председника Србије. По ко зна који пут се догодило да Вучић само неколико дана након прве оштре, и на први поглед суверенистичке, реакције ретерира за 180 степени. Притом, овај медијски блеф је својеврсни вентил кроз који се испушта и истовремено строго каналише и амортизује афективна реакција нације повређене још једним хибрисом Колективног запада.

Александар Вучић је, наиме, на ванредној седници Владе од 4. априла најпре констатовао, да су нам „минималне шансе” да спречимо пријем тзв. Косова у Савет Европе, али да Србија „не треба да дигне руке” и да би, пре свега, требало да „промени приступ”. Иако према Уставу политику уопште – па и спољну – утврђује и води Влада Србије (чл. 123), председник Републике је пред камерама члановима Владе издиктирао садржај новог приступа, који би новоформирани стручни тим Владе Србије требало да примени у дипломатској борби против пријема тзв. Косова у Савет Европе. А у тој борби – сходно Вучићевој инструкцији – не треба се позивати на аргумент да тзв. Република Косово није држава, те да јој из тог разлога није место у Савету Европе, већ на чињеници да приштинске власти врше „противправну експропријацију” земљишта на северу Косова и Метохије, те да нису извршиле обавезу конституисања Заједнице српских општина (ОВДЕ).

Председник Србије је такву промену аргументације објаснио разлогом који се већ на први поглед чини прагматичним и који је притом лако разумљив просечном српском бирачу – што свакако није неважно за политику којој је демагогија главни метод деловања.  Речју Вучића, „ако говорите само аргумент – они нису држава, они ће Вам рећи да за нас 27 из Европске уније јесу држава” (ОВДЕ). Зато би државе чланице Савета Европе требало убедити да, сходно стандардима Савета Европе, тзв. Косову – због протиправне експропријације земљишта на северу Косова и Метохије и због неформирања Заједнице српских општина (ЗСО) – још увек није место у овој међународној организацији.

 

Прагматизам или обавезе?

 

У овом случају се, међутим, не ради ни о каквом о политичком прагматизму и дипломатској мудрости председника Србије – у шта он покушава да убеди домаћу јавност – већ о међународноправној обавези коју је он, у име Републике Србије, противуставно преузео 27. фебруара прошле године у Бриселу (ОВДЕ), а потом и потврдио 18. марта исте године у Охриду. Наиме, према члану четири става један Споразума о путу нормализације односа између Србије и тзв. Косова, од  27. фебруара 2023. године, ниједна од уговорних страна „не може представљати другу у међународној сфери или деловати у њено име” (ОВДЕ). У ставу два истог члана изричито је прописано, да се „Србија неће противити чланству Косова у било којој међународној организацији” (ОВДЕ). Да је овим уговорним клаузулама председник Србије признао тзв. Републици Косово међународноправни субјективитет – који укључује и право на чланство у међународним организацијама – морало је већ тог тренутка бити јасно макар сваком правнику (ОВДЕ, ОВДЕ).

Ту чињеницу је након недавног разговора са Емануелом Макроном признао и сам Вучић, мада је изнова у својој логоманији покушао да је релативизује указивањем на нека само њему позната ограничења међународног субјективитета тзв. Косова. Према његовим речима, „Француска је, не заборавите, и пре неколико дана подсетила на обавезу формирања Заједнице српских општина да би се уопште разговарало о чланству у неким међународним организацијама, а он зна добро (Макрон, прим. аутора), и на веома фер начин је то синоћ поновио, да сам му од почетка рекао да не долази никако у обзир разговор о Уједињеним нацијама и агенцијама УН”. Из овог се недвосмислено може закључити, да је и Александру Вучићу јасно да је питање уласка тзв. Косова у међународне организације већ договорена ствар. С том разликом што он такво чланство условљава претходним формирањем Заједнице српских општина у независној „држави” Косово, као што из круга међународних организација у које тзв. Косово може да уђе искључује УН.

 

 

Услови и изузеци које помиње Александар Вучић код чланства тзв. Косова у међународним организацијама немају, међутим, упориште у споразумима које је он закључио са тзв. Косовом у оквиру бриселског преговарачког процеса. Чланство тзв. Косова у међународним организацијама – па ни у Савету Европе – Србија не може условљавати формирањем Заједнице српских општина (ЗСО) – како то налаже Вучићев „промењени приступ” у дипломатској борби – јер је он сам прихватио охридски Анекс о имплементацији Споразума о нормализацији односа, у којем јасно стоји да су „Косово и Србија сагласни да ће сви чланови бити примењени независно један од другог” и да су „Косово и Србија сагласни да не блокирају примену било ког члана” (ОВДЕ).

Слично стоји ствар и са „црвеном линијом” о изузимању УН из списка међународних организација у које тзв. Косово може да ступи уз сагласност Србије. Наиме, ни у једном од споразума (=уговора) на које је Александар Вучић пристао у бриселском преговарачком процесу нормализације односа са тзв. Косовом не налази се међународноправно ваљана „резерва” Србије о изузимању УН из круга међународних организација чији члан може постати тзв. Косово.

 

Одбацивање крунског доказа

 

Збир Вучићевог „промењеног приступа” у дипломатској борби за спречавање уласка тзв. Косова у Савет Европе изгледа овако: иако чланице Савета Европе могу бити само државе (чл. четири Статута Савета Европе, ОВДЕ), Александар Вучић је Влади Србије наложио да одустане од крунског доказа против чланства тзв. Косово у Савет Европе – да тзв. Косово није држава. Уместо тога, Влада Србије ће наредних дана у дипломатској комуникацији истицати аргумент неизвршене обавезе конститусања ЗСО као главног разлога због којег тзв. Косово не може још увек бити члан Савета Европе, иако према прошлогодишњем охридском Анексу Србија нема права на такво условњавање.

Очигледно је да иза Вучићеве нове „дипломатске тактике” – у којој се крунски доказ мења доказима који су са становишта државног суверенитета и територијалног интегритета Србије на Косову и Метохији ирелевантни – а које, притом, Србија и не може истицати у бриселском преговарачком процесу, не стоји никаква дипломатска и државничка мудрост. Оно што није тако очигледно јесте да иза „промењеног приступа” који је Александар Вучић наложио Влади у предвечерје пријема тзв. Косова у Савет Европе стоји, заправо, једна обавеза коју је председник Србије преузео Споразумом о нормализацији односа од 27. фебруара 2023. године. Наиме, према члановима један и два овог Споразума, Србија се изричито обавезала да тзв. Републику Косово третира као државу, па да сходно томе са њом уређује односе на основу Повеље УН и на основу принципа „суверене једнакости држава”, „поштовања њихове независности, аутономије и територијалног интегритета” (ОВДЕ, ОВДЕ).

 

 

Третирајући у клаузулама Споразума о нормализацији односа од 27. фебруара 2023. тзв. Косово као државу, званична Србија је послала јасну поруку другим државама да се званично одриче (derelictio) својих правно итекако основаних претензија према територији Косова и Метохије, односно права да ову територију реинтегрише у уставноправни поредак Републике Србије, у оквирима који су предвиђени Резолуцијом 1244 Савета безбедности УН. Неких двадесетак дана пре закључења прошлогодишњег Споразума о нормализацији односа са тзв. Косовом потписник овог текста скренуо је пажњу на то, да је колективном Западу у том тренутку био преко потребан споразум којим би Србија признала тзв. Косову све атрибуте државне суверености. Такво признање би потом послужило Бриселу и Вашингтону да убеде оне чланице ЕУ и НАТО које до сада нису признале тзв. Косово да ревидирају свој став и да за почетак омогуће чланство тзв. Косова у појединим, из угла геополитичких интереса Колективног запада, важним међународним организацијама (ОВДЕ).

С тим у вези, када је Александар Вучић 4. априла на ванредној седници Владе упозорио да је за „двадест седам држава Европске уније тзв. ‘Косово’ држава” и да ће оне сходно томе подржати чланство тзв. Косова у Савету Европе (ОВДЕ), он тада није направио лапсус, нити је пет држава ЕУ преко ноћи и по сопственом нахођењу променило став о правном карактеру албанске сецесије на Косову и Метохији. Он је, заправо, само казао оно чега је дубоко свестан: да је прошлогодишњим Споразумом о нормализацији односа и његовим Анексом о инплементацији Србија признала тзв. Косову све кључне атрибуте државне суверености, па и право на међународноправни субјективитет.

Истовремено му је јасно, да пет држава чланица ЕУ које до сада нису признале тзв. Косово, у таквом уговорном признању Србије виде, заправо, накнадну конвалидацију једностране и противправне косовске независности. Закључујући, под менторством ЕУ, читав низ споразума о нормализацији односа, Србија је под Вучићевим руководством дала пресудан допринос да самопроглашена косовска независност пређе из сфере противправне сецесије у сферу легалне конзумације права нације на самоопредељење. Управо то је и најважније за државе суочене са сепаратизмом на својој територији када оцењују да ли ће подржати пријем тзв. Косова у неку од међународних организација. Тако Шпанија, примера ради, неће дати признање политичком ентитету који је производ насилне сецесије, али нема разлога да такво признање ускрати ентитету коме је кључне државне атрибуте накнадно признала матична држава, чије виталне интересе таква сецесија далеко више тангира него далеку Шпанију.

 

Има ли Србија избора?

 

Све што се до сада чуло од председника републике – ако изузмемо прву реакцију на извештај компрадорке Бакојани – говори у прилог томе да Србија у поступку пријема тзв. Косова у Савет Европе неће истаћи ниједан валидан аргумент у прилог одбране суверених права државе Србије на територији Косова и Метохије. Тиме ће спољнополитичка реакција Србије остати у оквирима заједничке спољнополитичке позиције ЕУ према тзв. Косову – а у њој тзв. Косово фигурира као држава (да није тако не би ЕУ са тзв. Косовом закључила ССП). Уосталом Вучић се чланом пет Споразума о нормализацији односа од 27. фебруара прошле године у име Србије и обавезао да следи спољну и безбедоносну политику ЕУ (ОВДЕ). Када уместо аргумента државног суверенитета и територијалног интегритета – загарантованог Резолуцијом 1244 УН – Србија истиче захтева за формирање ЗСО као услов за пријем тзв. Косова у Савет Европе, она још једном, заправо, додатно афирмише независност тзв. Косова, јер је Заједница српских општина (ЗСО) само један институт правног поретка независног „Косова”.

Притом, Александру Вучићу је Заједница српских општина (ЗСО) преко потребна да би под пропагандним утиском овог „добитка” могао удобније са Колективним западом да договара главну политичку размену – коначно одрицње од Косова и Метохије, у форми свеобухватног правнообавезујућег споразума (који долази на ред након исцрпљивања листе задатака из Охридског анекса) у замену за гаранцију даљег останка на власти. Александру Вучићу је јасно да су шансе да добије „смоквин лист” ЗСО много веће код пријема тзв. Косова у Савет Европе, него у случају каснијег врло могућег пријема тзв. Косова у Парламентарну скупштину НАТО пакта (ОВДЕ) или чак у саму НАТО алијансу. Зато што би пријем тзв. Косова у Савет Европе имао својство преседана из угла оних чланица ЕУ и НАТО које су до сада избегавале да тзв. Косову признају међународноправни субјективитет који имају државе, тада и цена таквог пријема скаче из угла наведене политичке трампе са елементом иностраности.

Да ли, и поред свега наведеног, Србија заиста мора да се помири са даљом легализацијом сепаратистичке марионетске творевине тзв. Републике Косово? Да ли Србија и након могућег пријема тзв. Косова у Савет Европе на мајском заседању Комитета министара ове организације (потребна је двотрећинска већина – члан 20, став шест, тачка Ц, ОВДЕ) мора да остане заједно са отцепљеним делом своје територије члан ове међудржавне организације, као што то ових дана јавност Србије убеђују представници (ОВДЕ) прозападних „невладиних” организација Владимир Међак (Европски покрет) и Наим Лео Бешири (Институт за европске послове) упоредо са представницима прозападне опозиције (ОВДЕ) Борком Стефановићем и Дијаном Вукомановић? Да ли власти Србије имају било какву могућност избора с обзиром на горепоменуте међународноправне обавезе из бројних споразума о „нормализацији односа” које су, уз посредовање ЕУ, закључили са тзв. Косовом од 2010. године?

Други пут – који није безалтернативна странпутица на коју нас непрестано наводе агенти иностраног утицаја – и ка коме, као на солило, стреме зомбиране масе нашег света, мора постојати, првенствено јер је интерес опстанка државе „старији” од било каквих међународних обавеза, сходно римској максими: спас народа је врховни закон. Када су у питању обавезе које је преузела од 2010. године у процесу нормализације односа са тзв. Косовом, под покровитељством ЕУ, Србија их се може ослободити једноставним напуштањем тог процеса. Притом, тим поводом може навести два кључна разлога:

1. да је Европска унија, као посредник, очигледно изашла из правног оквира Резолуције 1244 (ОВДЕ), који гарантује државни суверенитет и територијалну целовитост Србије на Косову и Метохији и
2. да се Европска унија показала као пристрасни посредник, који према Србији примењује методе принуде и уцене.

 

 

Битно је нагласити да је напуштање процеса нормализације односа са тзв. Косовом, под покровитељством ЕУ – а који повлачи анулирање свих споразума до сада постигнутих у том процесу – олакшано чињеницом да се овај преговарачки процес не темељи ни на једном међународноправно обавезујућем акту. Наиме, преговори између Србије и приштинских сепаратистичких власти прешли су под окриље ЕУ на основу Резолуције 64/298 Генералне скупштине УН од 13. октобра 2010. године. Ова Резолуција је донета на предлог Републике Србије – а уз подршку Европске уније – и то након што је Србија пристала да се из текста Резолуције уклоне квалификације као што су сецесија, једнострано проглашена независност и сл. (ОВДЕ).

Ова врло кратка Резолуција садржи, поред преамбуле, само два става. У Резолуцији се, с једне стране, прима са уважавањем саветодавно мишљење Међународног суда правде о међународноправном карактеру одлуке о проглашењу косовске независности, док се, с друге стране, „поздравља спремност Европске уније да олакша процес дијалога између страна (Србије и тзв. Косова, прим. аутора)” (ОВДЕ). На основу последњег става установљена је посредничка улога ЕУ и покренут је бриселски процес нормализације односа између Републике Србије и тзв. Републике Косово. Резолуција 64/298 Генералне скупштине УН није правнообазујући акт, зато што је мандат цивилног и војног присуства УН на Косову и Метохији успостављен на основу главе VII Повеље УН која уређује питања очувања светског мира, а једини орган који је надлежан да својим правнообавезујућим одлукама (резолуцијама) регулише ова питања јесте Савет безбедности УН. Следствено томе, једини међународно-правно обавезујући акт који дефинише мандат УН на Косову и Метохији и – што је важније – који дефинише правни оквир будућег политичког решења за Космет – суштинска територијална аутономија – јесте Резолуција 1244 Савета безбедности УН (ОВДЕ).

Колективном западу је било најважније да преговарачки процес око статуса Косова и Метохије извуче из ефективног делокруга Савета безбедности УН, како би Републику Србију оставио без заштите пре свега руског, а онда и кинеског вета у тој институцији. Тај посао не би могао да се заврши да ондашњи – у овом питању руководећи двојац Тадић-Јеремић – није пристао на диктат ЕУ да се Србија појави у улози формалног предлагача Резолуције која апсолутно није у њеном интересу. И поред тога, Западу је било јасно да је тиме начињен само први, политички корак, пошто тако донета Резолуција није могла да има правнообавезујући карактер. Зато су прибегли методу „везане трговине”, па су процес нормализације односа Србије и тзв. Косова, уз посредништво ЕУ, одмах повезали са процесом „евроинтеграција Србије”, који је правно уређен Споразумом о стабилизацији и придруживању Србије и ЕУ. Стога, мада је ССП у Народној скупштини Србије ратификован 9. септембра 2008. године, он је ступио на снагу тек 1. септембра 2013. године, пошто је званични Брисел чекао да двојац Дачић-Вучић претходно у априлу исте године закључе уз посредовање ЕУ Први бриселски споразум и тиме учине пресудан корак у укидању најважнијих очуваних елемената државне суверености Србије на Косову и Метохији (ОВДЕ).

 

Ризици и добици

 

Пријем тзв. Републике Косово у Савет Европе био би идеалан моменат да Србија не само иступи из ове међународне организације за заштиту и ширење неолибералне идеологије на европском континенту, већ и да таквим иступањем пошаље најозбиљнију и коначну поруку да ће једнострано иступити из преговарачког процеса о Косову и Метохији, који се од 2010. године води под окриљем ЕУ на основу правно необавезне Резолуције 64/298 Генералне скупштине УН. Чини се да је последњи тренутак да Србија повуче такав радикалан суверенистички потез и изађе из свих процеса (пре свега, евроинтеграција које „немају алтернативу”, ОВДЕ) који искључиво служе заокруживању косовске независности уз помоћ добијања сагласности од Републике Србије, као државе чије највиталније интересе косовска независност тангира.

У супротном, Србија ризикује не само да трајно изгуби своју јужну покрајину Косово и Метохију, већ и последње остатке свог државног суверенитета, националне слободе и достојанства, који су преостали након две и по деценије колонијалне деструкције српске државе од стране Колективног запада. У поређењу са таквим државним и националним последицама, ризици изласка из Савета Европе и бриселског преговарачког процеса – чине се минималним. Свакако су ризици много већи на страни власти – пре свега, Александра Вучића – а знатно мањи на страни државе и народа, нарочито ако под народом подразумевамо органску заједницу садашњих поколења, као и њихових предака и потомака. Такви су ризици, наравно, данас мањи него што би то постали сутра.

Што се тиче непосредне штете од изласка из Савета Европе она је минимална. Нарочито када се узме у обзир да је напуштање ове међународне организације у случају пријема тзв. Косова неопходно, не само ради јасне одбране државног суверенитета на Косову и Метохији и националног достојанства, већ и за укупну ресуверенизацију државе Србије. А без резуверенизације државе Србије – српски народ у перспективи тешко да може да опстане, барем не са оним етосом и у оном територијалном оквиру који смо наследили од предака. Веза између ресуверенизације државе Србије и њеног иступања из Савета Европе најочигледнија је управо код најважнијих последица које аутоматски наступају након престанка чланства државе у овој организацији.

Реч је, пре свега, о губитку права на подношење представки Европском суду за људска права у Стразбуру од страна грађана Републике Србије на одлуке домаћих судова. Притом, мора се имати у виду да је управо овај суд главни промотер, између осталог, и антипородичне идеологије, због чије је судске праксе Русија 2020. године (пре изласка из Савета Европе) и донела нови уставни пропис (чл. 79) о неизвршавању одлука међународних органа успостављених међународним конвенцијама које је Русија ратификовала, уколико су такве одлуке противне одредбама руског Устава (ОВДЕ).

 

 

На приговоре (ОВДЕ) неких српских правника (који су, нажалост, у огромној већини усвојили неолибералноу идеологију и притом је уздигли у ранг научне истине) да би укидање надлежности суда из Стразбура, као последица иступања Србије из Савета Европе, аутоматски довело до угрожавања људских права у Србији, довољно је, чини се, одговорити закључком највећег српског правника свих времена – Слободана Јовановића. О томе шта је „старије” – људска права или држава, Јовановић у својој теорији државе вели: „Да би правила друштвеног живота добила правни карактер, први је услов да се организује тај виши ауторитет који ће их моћи натурити. То значи, да само она права могу имати правни карактер иза којих буде стајала државна власт, Али, ако право не може постојати без потпоре државне власти – онда је јасно да су немогућа и та природна права која би имала да постоје пре постанка државе и организовања њене власти” (ОВДЕ). Када Јовановићев закључак применимо на нашу тему, онда неминовно долазимо до закључка да десуверенизација државе Србије фундаментално угрожава људска права грађана Србије, а не укидање надлежности једног наднационалног идеолошки обојеног суда, какав је горепоменути из Стразбура.

Друга последица напуштања Савета Европе било би укидање надлежности тзв. Венецијанске комисије Савета Европе у пословима уставотворства (ОВДЕ). Управо кроз функцију уставотворства држава манифестује своју сувереност, јер суверенитет је – речју нашег првог уставног правника и радикалског министра иностраних дела Милована Миловановића – „исто што и право државе, да утврђује разна правила, по којима ће се регулисати правни односи између њених чланова, и да води бригу о извршењу тих правила, као и да казни сваког онога, који се на њеном земљишту огреши о правила, што их је она прописала” (ОВДЕ). Једном речју, укидање надзора тзв. Венецијанске комисије над уставотворством Србије је услов без чијег испуњења нема ресуверенизације државе.

Излазак Србије из Савета Европе може да произведе и неке директне економске последице, као што је могуће увођење визног режима од стране чланица ЕУ. Истицање аргумента овог ранга – у прилог останка Србије у Савету Европе – у друштву са делом насилно отцепљене територије, која ће се представљати као држава, само по себи сведочи о одсуству било какве државотворне и националне свести, али и хијерархије вредности код заступника таквих ставова. Зар треба трошити речи на објашњавање да су Косово, државна сувереност, национална слобода и достојанство пречи и вреднији од било каквог туристичког путовања или шопинга у иностранству?

Имајући у виду вишегодишњу политику напредњачког режима – која у суштинским стварима представља наставак политике „жутих”, као и кадровску структуру тог режима – потписнику ових редова чини се минимално могућ суверенистички заокрет какав је описан у редовима изнад. Нарочито после посете Александра Вучића Емануелу Макрону, која је по речима председника Србије имала стратешки значај. С тим у вези, не може се игнорисати чињеница да се његова стратешка посета председнику Француске догодила непосредно након што су британски и француски министар иностраних послова – Камерон и Сежурне – у коауторском тексту поводом 120. годишњице оснивања Антанте најавили стварање новог британско-француског савеза против Русије, неке врста нове Антанте под мотом – Ако Украјина изгуби, изгубили смо сви ми (ОВДЕ).

У таквом „друштву” Србија нема шта да тражи, јер јој западни лидери могу само гарантовати извесну даљу ерозију државне суверености, трајни губитак Косова и Метохије, укидање Републике Српске и асимилацију Срба у Црној Гори. У таквом „друштву” могу се можда једино добити гаранције за дужи опстанак на власти у замену за жртвовање државних и националних интереса. Међутим, историјско искуство гаранција које је Милан Обреновић добио од Аустроугарске, у форми Тајне конвенције, више него јасно потврђује да странци и нису неки нарочито сигурни гаранти за останак на власти у Србији. Гледано из тог угла, и уколико се водимо искуством, долази се до закључка да ресуверенизација делује као једини разуман избор за Србију.

 

Зоран Чворовић је професор Правног факултета у Крагујевцу. Ексклузивно за Нови Стандард.

 

(Нови Стандард, 15.04.2024)