Документ је, за седамнаест незбринутих породица, потписао председник Комисије Сахит Мифтари. Формирала се заједница, смештена између Ректората, Радио Приштине, Филозофског и Филолошког факултета, Универзитетске библиотеке, од деведесетих година ту је православни Храм Христа Спаса, а од 1999. католичка црква посвећена Мајци Терези. Све ове институције гледају у јадне, запуштене зградице, у којима се још одржавају трагови живота некадашњег града. Ниједна од њих нема оно што чува, одржава и крије ова беда.
Косовски министар за заједнице и повратак Далибор Јевтић разговарао је с градоначелником Приштине Шпендом Ахметијем, некадашњим прваком покрета „Самоопредељење”, и закључио да су се „негде сложили и да нико неће бити принудно исељен док се не нађе трајно решење”. Да ли је тако и има ли уопште смисла раздвојити ове људе?
Звони звоно пустог, лепо окреченог и уређеног Храма Мајке Терезе. Црква Христа Спаса закључана је катанцима албанске Општине Приштина, а испред главних врата је смеће – у њу не може ни верник, ни свештеник. Улаз у Универзитетску библиотеку, која се некад звала „Иво Андрић”, а сада је „Петар Богдани”, покрио је портрет Скендербега. Испред факултета празно – на месту где је био споменик Вуку Караџићу грађевинска рупа, код срушеног Његоша израсло велико дрвеће. Испред Ректората, уместо Доситеја Обрадовића, стоји Хасан Приштина с маском против ковида 19 на бронзаном лицу. На Радио Приштини застава Републике Албаније.
Све што би требало да чувају поменуте институције налази се у овим баракама. У њима се чува град, у њима је претекло његово господство и потреба да човек чува човека, у њима су добри обзири и поштовање, у тој сиротињи живи последња Приштина.
Један од етнички најчистијих градова у Европи одлучио је да уклони живот који га је саградио. Прексиноћ је у Павиљону Е избио пожар. Помоћна просторија код стана Драгиње Стаменковић је изгорела, ватрогасци су интервенисали, дошла је полиција, звали су Општину – нико се није јављао. „Ово је усмерено или против нас или против Општине. Како се до сада никад ништа није запалило?”, каже Лепосава Стојановић.
„Дошао је један комшија и лупао по вратима: ’Запалили су нас, запалили су нас! Бежите!’ Она је стара жена, неће да отвори врата свакоме, треба да чује глас некога кога зна и коме верује”, каже Азра Латифи, која брине о баки Лепосави, и додаје: „Све у свему, ако не говорим о себи, хоћу да говорим о њој. Жао ми је што ово морам да кажем, али Лепосава нема годиште, да мисли да ће још пет година да живи.
Немаш речи…” Азра, као и већина станара ове зграде, зна само једно – да власти хоће да их избаце из сиротињских станова које су добили, зарадили и заслужили. Нема никаквих гаранција, нити сигурности да ће им имовина бити надокнађена. Речено је да ће им Општина плаћати кирију у наредних пет година и да сами нађу смештај. Азра је завршила психологију, млада је, савршено говори српски језик.
„Ја сам се с Иваном играла адвоката, тако смо училе језик – ја српски, а она албански. Кад се посвађам са својим братом, онда је Ивана адвокат, а кад она има свађу са својима – ја сам адвокат.”
Данас прави адвокати слежу раменима док им објашњавају шта се овде дешава и ко је у праву. На закључак да имају још три дана да се иселе, бака Лепосава готово виче: „Боже, не дај! Не идемо ни живи ни мртви одавде. Не тражимо њихово, а они нама траже наше станове. Кад ми тражи стан, нека ми обезбеди стан.”
Неки станари Павиљона Е овде су дошли после сукоба 1999. Међународне организације су их избацивале јер су се ту нелегално усељавали, док су се неки договорили с власницима и остали да ту живе. Азиз Пајазитовић доспео је у Павиљон из Медвеђе и уселио се у стан Руже Младеновић. У међувремену је чуо да је она умрла и сада моли њену ћерку, за коју не зна како се зове и где живи, да дође и да сачува своју имовину.
У вреви помешаних осећања, сиротињског стида и беде, испод креча на зидовима избијају неки стари графити. Траг о себи оставили су: Љуба, Вука, Тони, Даић. Данас ни та прошлост нема смисла. Систем је овим људима јасно поручио: Не можете више да се кријете, од вас је потребнија гаража за нову елиту, која друге не познаје и не жели да их види – раселићемо вас и даћемо вам новац за кирије. Овим се завршава један град и његов, двадесет година, тајни и одбачени живот. Где ће се обновити идеје које су овде преживеле?
Ту где се, у кућним папучама, без струје, по мрклом мраку тресе бака Лепосава ускоро ће бити скупоцени аутомобили оних који управљају овим установама и градом. Без обзира на њихову моћ, остаће сведочанство да су уништили последњи траг града, али – што рече Џони Штулић – „точак ’мерцедеса’ није точак историје”. Један обичан списак станара и њихових лепих имена: Ружа, Лепосава, Драгиња, Крстиња, Радмила, Азра, Севдија, Таиба, Мумин, Сами, Рамадан…, постао је документ и читуља убијеном граду.
Извор: Политика
Фото: Бака Лепосава јуче испред Павиљона „Е” (Ж.Р.)
