Покрет за одбрану Косова и Метохије

Оснивање покрета за одбрану КиМ

Видео

Милош Ковић: Амерички модел - Дођу, убију, опљачкају и онда траже да се ''помирите са реалношћу''

Мим коментар
Мим коментар
Видео

Милош Ковић: Амерички модел - Дођу, убију, опљачкају и онда траже да се ''помирите са реалношћу''

Пројекат реинтеграције КиМ

Пројекат реинтеграције Косова и Метохије у уставноправни поредак Републике Србије: Концепт посебног (уставног) закона о суштинској аутономији Косова и Метохије

I Полазне претпоставке Тринаест година после једностраног проглашења независности „Косова“ Србија нема осмишљену стратегију решавања статуса своје јужне покрајине. Уставни оквир положаја Косова и Метохије усвојен је са новим Уставом Републике Србије 2006. године (чл. 182, стр. 2), али тај оквир никада није испуњен посебним законом о суштинској аутономији Покрајине, што је била уставна обавеза носилаца власти. Ако је доношење Устава коинцидирало са преговорима о статусу Косова и Метохије (2006-2007), те поменута уставна обавеза тада није могла да се изврши, после прекида преговора од стране западних посредника (децембар 2007), а посебно после једностраног проглашења независности (фебруар 2008), носиоци власти били су дужни да обаве овај уставни задатак. То ни до данас није учињено. Не улазећи овде у шире разматрање тока догађаја, може се у најкраћем рећи да политичке власти Србије од 2008. године до данас нису ни приступиле овом послу. Разлог неизвршења обавезе лежи у прећутном скретању са пута уставног решења и опортунистичком прихватању налога западних сила о постепеном повлачењу права и обавеза државе из Покрајине. Овај правац деловања државних органа Србије нарочито је био убрзан потписивањем Првог бриселског споразума о нормализацији односа (април 2013). На основу тог споразума, из Покрајине је противуставно повучен већи број установа и служби и предате су кључне инфраструктурне ефективе, свe оно што је Република Србија у Покрајини поседовала и чиме је управљала. Убрзо потом, званична Србија је прихватила један документ Европске уније (Преговарачки оквир ЕУ за приступне преговоре са Србијом, јануар 2014), у чијој се тачци 23 захтева да Србија и „Косово“ у једној фази преговора потпишу обавезујући правни споразум о свеобухватној нормализацији односа.* Процес постепеног прихватања „независног Косова“ текао је споро, али без циљног колебања, да би се у последње време сасвим приближио свом претпостављеном крају. Имајући у виду овакав ток догађаја, могао би се стећи утисак да је процес о којем говоримо незаустављив и да је нереално свако настојање да се он закочи и преусмери на неку другу страну. Ако се пак проблем сагледа са више страна и из дуже временске перспективе, лако се могу уочити слабе тачке овог пројекта. Те слабе тачке, уз другачији приступ и политику Србије, разголићују свеколику неодрживост једне насилне творевине на државном простору Републике Србије. Штавише, садашње противправно стање на Косову и Метохији ставља на дневни ред тему о реинтеграцији Покрајине у државни поредак Србије уз потребу стратешког и на Уставу Србије заснованог решавања сукоба између државе и сепаратистичког покрета који је извршио насилну сецесију, користећи се агресијом треће стране на СРЈ и Републику Србију. Двадесет и две године после успостављања међународног протектората на Косову и Метохији и тринаест година од једностране сецесије, уз помоћ опште медијске манипулације у свету и у Србији, створен је утисак да је одвајање Покрајине од Србије неповратан процес. Штавише, у статичком пресеку стања на терену готово све делује као да је тај процес приведен крају. Да наведемо само неке показатеље овакве перцепције: –     Покрајина се,  на основу Резолуције СБ УН 1244, двадесет и две године налази у режиму протектората Уједињених нација, што временски гледано није велики проблем, али главну реч у оперативном погледу водиле су и воде државе и организације западне политичке хемисфере (НАТО, САД, ЕУ) које су, кршећи правне оквире свог деловања, фактички припремале терен за једнострано проглашење независности. У следу тог противправног деловања, оне су биле главни чиниоци „изградње“ ове отпале политичке творевине замишљене у форми државе. Без обзира на противправни карактер деловања, привремене институције самоуправе, у којима су све време главну реч водили локални Албанци, прогласиле су независност „Косова“ у фебруару 2008. године. Овај једнострани чин подржале су најутицајније западне државе, а под њиховим јаким утицајем и велики број држава чланица УН-а. Иако се овај број постепено смањује, и сада је укупно испод 50% чланица УН-а, бројни билатерални односи између „Косова“ и земаља које су га признале стварају у међународној заједници привид „независне државе Косово“. Западни чиниоци, који у међународној заједници признају независност „Косова“, још увек представљају веома снажне актере у светским размерама. Са такве позиције, они интензивно делују у правцу нормализације статуса „Косова“ у глобалним оквирима, посебно у УН и другим међународним организацијама. Током више од две деценије међународног протектората и тринаест година самопрокламоване независности, у Покрајини је дошло до велике промене демографске, имовинске, безбедносне, привредне и опште статусне слике на штету Србије и косовскометохијских Срба. Од 2008. и, посебно од 2013. године до данас, на делу је опортунистичка политика власти у Србији према уставној обавези да води политику одбране интереса државе и народа у Покрајини. Ова политика огледа се у стратешком и континуираном деловању свих влада у правцу постепеног предавања Косова и Метохије и постепеног приступања остатка Србије Европској унији. У то име, потписани су тзв. бриселски споразуми на основи којих је званична Србија повукла своје функционишуће установе и службе из Покрајине. Такође, данас смо у одмаклој фази припрема за потписивање споразума о међусобном признању.   На сву срећу, динамички пресек положаја Косова и Метохије даје прилично другачију слику: Без обзира на противправне промене извршене у Покрајини, и данас су на снази међународноправни акти засновани на темељним документима, као што су Повеља УН и Хелсиншки завршни акт, којима се гарантује сувереност и територијални интегритет држава. На овим документима базира се Резолуција СБ УН 1244, али и низ претходних резолуција истог тела (бр. 1160, 1199, 1203 из 1998. и бр. 1239 из 1999. године) којима се изричито гарантује суверенитет и територијални интегритет СР Југославије и државе наследнице, Републике Србије.

Прочитај више»