Дан пре Београда, председница Европске комисије Урсула фон дер Лајен у Приштини је „позвала“ Србију „да прихвати de facto признање Косова“. У Београду је дочекана цвећем из руку председника Александра Вучића. После разговора, на новинарско питање шта значи de facto признање „Косова“, одговорила је да спровођење Бриселско-охридског споразума „предвиђа различите кораке који укључују признање косовских докумената и институција од стране Србије“.
Чињеница је, међутим, да је државно руководство Србије на челу са Александром Вучићем ту врсту признања „Косова“ извршило већ потписивањем Првог бриселског споразума априла 2013. године. Тада је званична Србија повукла своје државне институције, јавна предузећа и службе из своје јужне покрајине у замену за тзв. Заједницу српских општина. У том документу, држава Србија нигде се не помиње. Од тада па доскора, ни високи званичници Србије ни европејска опозиција тобоже нису препознали стварни садржај тог документа – de facto признање. После десет година толерасања ћутања о природи посредовања ЕУ, председница Европске комисије морала је лично да српској јавности саопшти ову oдавно познату истину, кривотворену Вучићевом обмањивачком пропагандном.
Очекујући неизбежни час истине, председник Србије је уочи тог догађаја јавности изложио своје пословичне „црвене линије“. То су: непризнавање „Косова“ и противљење уласку ове творевине у Уједињене нације. Имајући у виду садржај Бриселско-охридског споразума, реч је о последњој линији лажи Александра Вучића. Наиме, у првом члану Охридског анекса стоји да свака одредба претходећег Бриселског споразума има да се примени. С тим у вези, у другом члану Споразума стоји да „Косово и Србија“ треба да заснују своје односе на начелима Повеље УН“ – тј. на међусобном поштовању суверености, територијалног интегритета и независности држава; у четвртом члану стоји да Србија не треба да омета „Косово“ у његовом уласку у међународне организације (УН нису изузете); у шестом члану Споразума стоји да по његовој примени Србија и Косово треба да потпишу „правно обавезујући документ о свеобухватној нормализацији односа“ (читај: о de iure признању). Узгред, као што је починила de facto признање „Косова“ преко Првог бриселског споразума, влада Србије прихватила је још јануара 2014. године обавезу потписивања оваквог документа који има међународноправну снагу.
Све ово председник Србије прихватио је као своју обавезу према онима који су пуних једанаест година чували леђа његове неприкосновене, диктаторске власти, (иначе, диктаторске) власти над Србијом. У тај пакет разумне срачунате толеранције ЕУ и Америке, сада иде и ћутање Урсуле фон дер Лајен на Вучићево понављање своје бајке о (његовим) црвеним линијама. Јер, на послу обмањивања српске јавности они раде заједнички. На то су принуђени, јер грађани Србије постојано и у великом проценту (око 80%) – укључујући и гласаче СНС – одбијају могућност признања своје јужне покрајине. Тако ће бити све до тренутка док Вучић, казано речима Фон дер Лајенове, не „испоручи“ пуно и неопозиво признање „Косова“, тј. док не спроведе до краја све одредбе француско-немачког ултиматума, који је још од маја почео да примењује као Бриселско-охридски споразум. Уколико се српска јавност не тргне из Вучићеве пропаганде наркозе, у најкраћем времену могли бисмо се пробудити у Србији која се заувек одрекла Косова и Метохије.
02.11.2023
Покрет за одбрану Косова и Метохије
