Покрет за одбрану Косова и Метохије

Покрет за одбрану Косова и Метохије: Признање „Косова“ ради продужења квислиншке управе

Док је јавност у Србији још увелико заокупљена разабирањем резултата скупштинских избора, тј. у тренутку док изборни процес у правном смислу још није окончан, званични Београд нас је, у лику шефа Владине Канцеларије за Косово и Метохију, обавестио како је дозволио несметани саобраћај по територији Србије („минус“ подручје окупиране јужне покрајине) возила с регистарским таблицама тзв. „Републике Косово“. Дакле, док је у јеку неконтролисано насиље илегалних приштинских институција над косовскометохијским Србима и њиховом имовином, Србија, без сумње срамно и кукавички, „узвраћа“ признавањем једног од важних атрибута  лажне државе која се ствара на њеној територији.

Уз симболичку шокантност још једног у низу далекосежних корака Вучићеве пузајуће капитулације пред приштинским насилницима, подједнако је запањујуће „објашњење“ које је понудио пословично некомпетентни Петар Петковић. Према њему, ово понижење пред Аљбином Куртијем има за сврху олакшавање кретања Србима с КиМ по територији остатка Србије. Поред тога што је у последњих годину дана, као директна последица Вучићевог пузања пред приштинским терористима, број преосталих Срба на КиМ драстично опао и наставља да опада, Вучић и његово особље упорно крију од јавности: да грађани Србије на КиМ више не могу/ не смеју да користе легалне таблице Републике Србије. Сетимо се да су их релативно донедавно сви ови „уверавали“, заправо свесно лагали, како су српске таблице на КиМ „одбрањене“. Прави смисао овог потеза је, наравно, омогућавање косовскометохијским Албанцима да се слободно крећу по неокупираном остатку Србије уз демонстрирање „косовске државности“, што је још један важан корак саучесништва Вучићевих власти у суверенизовању „Косова“.

Осим тога, злосрећни Петковић је јавност упознао да овај потез тобоже проистиче из договора потсигнутог 2011, који је својевремено у име тадашњих српских власти потписао Борко Стефановић. Ако је то заиста тачно, зашто се чекало 12 година да се та одредба примени, поред осталога, непосредно после избора уочи којих је председник СНС и Србије бестидно понављао како се неће одрећи КиМ? Надаље, ако је овај чин капитулације наводно запечаћен још пре 12 година, поставља се питање шта је још све Вучић изобећавао Западу када је реч о КиМ – и путем Бриселског споразума из 2013, али и незванично? Надаље, да ли сада, после обезбеђене још четири године његовог (и Хиловог) самовлашћа, можемо очекивати упознавање грађана Србије и српског народа и са низом других, такође крајње непријатних обавеза које је Вучиће све ове године, нелегално и нелигитимно преузимао у име Србије, а најпосле и изнад свега – суочавање са правом суштином Бриселско-охридског споразума с почетка ове године о признању „Косова“ од стране Србије? У сваком случају, Мирослав Лајчак је одмах након завршетка последњих избора изјавио да би целокупни процес „нормализације“ односа између (крње) Србије и (привремено отетог) Косова и Метохије, требало да буде завршен до краја наредног месеца. Вучић је, као и обично, очигледно крајње озбиљно схватио и овај налог.

Београд, 26. XII 2023. 

Покрет за одбрану КиМ