Браћо и сестре,
Окупили смо се због наших сународника изложених терору шиптарске парадржаве на Косову и Метохији, којем се у овом тренуту не назиру ни границе нит’ крај. Више од девет мјесеци произвољних иживљавања нових зулумћара на КиМ само се појачавају, Запад ту ескалацију најотвореније подржава, поред осталог и уз циничне позиве на тзв. «дезескалацију». А најгоре од свега је што се српске власти томе супротстављају само вербално и крајње неувјерљиво. Све ово не чине неоправданим најгоре зебње од нове „Олује“, којом би Шиптари и НАТО збрисали српско постојање на нашој историјској прапостојбини.
Знајући какво нам је стање у земљи, могли смо се окупити и због неоколонијалне привреде у рукама странаца, због системске негативне друштвене селекције и корупције у Србији, због необуздане инфлације, због тога што овом земљом заправо влада Кристофер Хил, због окупираних медија који емитују лажи и бахатост, а ћуте о КиМ, због уништавања ЕПС, због много тога другога. Вјерујем да смо и ми овдје, као и сваки пристојан грађанин ове земље, одлучно против свега тога. Али сада нас је овдје сабрало оно што је у у Србији овом тренутку далеко и неупоредиво то су свети Видовдан и у сваком погледу посрнула српска власт, која саучествује у ономе што је најозбиљнија опасност укупном опстанку Срба и Србије на Косову и Метохији.
Када, с Божјом помоћи, спасемо КиМ, а то би, само засад, значило: не допустити предсједнику Србије да заврши у фебруару, прихватањем њемачко-француског ултиматума, започели процес предаје јужне српске покрајине – када дакле то будемо спријечили, све друго ћемо у својој земљи много лакше поставити на своје мјесто. А ако, далеко било, «проспемо» Светињу косовску, тешко да би икакав други бољитак у таквој самоосакаћеној Србији био могућ. Србија чији би грађани допустили велеииздајничкој власти да је лиши Косова и Метохије постала би напросто неодржива.
Све вријеме разобрученог терора на КиМ НАТО-окупатори Србе и Србију позивају на мир и уздржаност, што је само миг терористима за наставак погрома. Ипак, власт у Београду се том нечувеном безобразлуку кукавички одазвала – с НАТО-окупаторима је одржала војне маневре на простору централне Србије, а ухапшене Куртијеве бојовнике пустила је из притвора, без икаквог предуслова, чак и не помињући неопходност хитног ослобађања мноштва на Космету похапшених Срба, чији се број по шиптарским апсанама свакодневно увећава. И НАТО и НАТО-ов Вучић позивају нас на окупациони «мир» – да би у језивој тишини опустошене земље Лазареве предали КиМ Великој Албанији.
Али зато ми овдје захтијевамо да се наши невини сународници пусте на слободу, захтијевамо од српских власти – ако су српске још и по чему, осим по саучесништву у окупацији Србије – да обуставе било какве договоре с нато-шиптарском дружином док из терористичких притвора и затвора не буду ослобођени СВИ Срби. Најпослије, тражимо и од свих Срба изван Косова и Метохије, да се дјелатно прикључе одбрани тренутно најугроженијега и најважнијега у Срба. Равнодушност сада значи одмагање нашој паћеничкој браћи и сестрама на КиМ, значи помоћ непријатељу. А ко пак није равнодушан, тај не смије то држати само у себи, нити је довољно у својој околини или по мрежама само нешто рећи или написати против овог зла.
Наша активна неравнодушност према патњи наших сународника на КиМ, према окупацији КиМ, према велеиздаји Србије од стране званичног Београда, мора бити стално претварана у протест, у побуну, којим не изражавамо само несагласност већ на дјелу спријечавамо да се колаборација с непријатељем доврши у лику таквог Косова и Метохије на којем би Срби, Србија и српство преостали још само у траговима. Ако нас буде довољно неравнодушних, несаучествујућих у злочину над Косовом и Метохијом – тада ни бешчасна коалиција Хил-Курти-Вучић неће побиједити.
Уједно, то је и одговор свима истомишљеницима који су нас много пута, нарочито посљедњих мјесеци, питали: Шта сада, шта послије, шта сте наумили? То је питање које свако од нас треба да постави најприје самоме себи и онима око себе. Ми који стојимо овдје само смо дио свих нас који осјећају исто, покушавајући да то и артикулишу. А сви ми ћемо јако добро осјетити шта ваља радити да не би побиједило зло – онога тренутка када наша заједничка дјелатна брига надјача инерцију пасивног неслагања са злом, или чак мирења са њиме. Дотад, највиша не само национална, него и људска дужност је: отпор, повезивање и усредсређивање ка јединству – док не довршимо свето дјело, чинећи притом све што можемо да наши сународници на КиМ издрже.
Или ћемо се заклињати, а на концу остварити оно Догодине у Призрену – или ћемо довијека бивати у презрењу! Тај завјетни избор је пред сваким од нас и пред свима нама.
