Покрет за одбрану Косова и Метохије

Вести

Марко Радић: Сирене vs српски народ – коначни обрачун

             Враћајући се кући након Тројанског рата, Одисеј је наилазио на различита искушења, а једно од сигурно најизазовнијих, било је одупрети се песмама сирена. Упозорен од стране Кирке, он је и те како био упознат са тиме, колико је убитачна моћ тих мелодија, и колико је само морепловаца са својим посадама завршавало на литицама, стенама, одлазећи у смрт, занесени лепотом песама и самих сирена. Ипак, радознао и на ивици лудости храбар, какав је био, Одисеј је то схватао као још један изазов који је неопходно пребродити. Затражио је од своје посаде да га вежу за јарбол, док су они восак у уши стављали, и на тај начин, помало мазохистички, успео је, док је слушао песму сирена, да се одупре њиховој опојности и заводљивости. Легенда каже да је био једини који је заиста слушао њихове мелодије, и који је успео да преживи.

             Већ подоста дуго, српски народ окружен је сиренама, које покушавају да га својим само наизглед добронамерним саветима, одагнају од препуштања спознаји сопственог идентитета, и одбрани свог корена постојања, Косова и Метохије. За разлику од самог Одисеја, српски народ има ту несрећу да на сопственом броду, који не зна куда иде, већ лута по морима, попут неснађеног клинца у адолесценцији, има сирене, као и на силним острвима, камењима и стенама, које се налазе веома близу нашег брода. Иако смо донекле ускраћени за спознају које речи су саставни део песама сирена, ми знамо речи хитова, којима се жели наставити са колективном лоботомијом српског народа: ,,није све наше на Косову и Метохији“, ,,разграничење“, ,,морамо нешто изгубити да бисмо нешто добили“, ,,компромис“, ,,Косово је одавно самостална држава“, итд.

             Сирене, у нашем случају, долазе из различитих друштвених слојева. Режим, тобоже опозиционе политичке опције, НВО, браниоци људских права, ,,независни интелектуалци“, уједињени су у јавној реторици и делању, када је у питању издаја Косова и Метохије. Учинило би вам се, ако мало дуже посматрате њихове релације, да је заправо реч о љутим непријатељима, који се међусобно не могу ни погледати, а камоли разговарати о било чему, међутим, не смете нити једног тренутка изгубити из вида, да су њихове разлике само естетског типа, да је суштински реч заправо о истомишљеницима, који само зарад одржавања симулакрума у коме живимо, праве привид о међусобном непријатељству. Наравно, режисер ове трагедије коју живимо, на кастингу је веома брижно бирао, ко ће бити режим, ко опозиција, ко ,,апологета“ демократије и људских права, а ко псеудо-интелектуалац.

             У сваком случају, предводиоци наше јавне сфере уједињени су у замисли и делању да Косово и Метохију предају у руке Албанцима. Махатма Ганди, оснивач саврмене индијске државе, рекао је да ,,највећи непријатељ није колонизатор и окупатор, већ ваш сународник кога храни окупатор“, и тиме, у једној реченици, описао целокупно тренутно стање српског друштва. Српски народ, иако очевидно преуморан због силних историјских околности, мора веома брзо да се тргне из зимског сна, и одупре се издајничким елементима, који су окупирали целокупну нашу јавну сферу. Не смемо дозволити да они које окупатор храни у нашој отаџбини, спроведу своје издајничке замисли, које би подразумевале да Грачаница постане џамија а Пећка патријаршија обор за стоку. Сирене у континуитету раде свој посао, своје деструктивне песме по српски национални код оне пуштају и врте без престанка, ваљда чекајући да се жаба напокон скува.

             Да се то не би догодило, да не бисмо били скувани у лонцу, који се већ дуго загрева, морамо пронаћи сопствени јарбол, попут Одисеја, како бисмо песмама сирена одолели, и одбранили себе од самоуништења. Тај јарбол већ вековима постоји, вековима нас чува и брани од разних пошасти које су желеле да затру српско име. Зове се Српска православна црква.

             Наша браћа и сестре, диљем Српске Спарте, показују нам већ годину дана да само саборни, кроз нашу Свету Мајку Цркву, кроз светосавску и светоотачку литературу, заједно кроз религијске праксе, можемо као феникс из пепела подићи наш животни и народни дух, који би попут пеницилина, бранио наш имуни систем од разних болештина, које се оваплоћују кроз уста и делања различитих издајника. У ери неолибералног нихилизма, који се сходно својим сличностима, само надовезао на марксистички нихилизам, како је то писао отац Серафим Роуз, у којима се животињски материјализам велича у свакој прилици, док се одбија уопште постојање духовне стране човекове личности, враћање Цркви, враћање традицији, јесте последња побуна против модерног света. Тај исти модерни свет, чији главни протагониста свакако јесте Вашингтон, управо кроз инструменте своје глобалне владавине попут НАТО пакта, жели да одузме жилу куцавицу нашег рода, место на ком смо постали Срби у свом најбољем и најлепшем руху. У тој њиховој грозоморној замисли, они масовно користе надземне слуге Хада, препознате као сирене модерног света.

             Али, сходно нашем заједничком историјском искуству, морамо бити свесни чињенице, да се ,,Србин не постаје чином рођења, већ на испитима врлина“, како је то говорио Драгош Калајић. То значи да у временима садашњим, и онима која нам долазе, морамо бити храбри, саборни, одани сопству, часни и непоколебљиви у намери да се одбранимо од насртаја зла, морамо бити одани врлинама, које су тако дуго наше претке красиле. У тренутном непостојању било каквог унутрашњег или спољашњег политичког ослонца, у садашњим тренуцима када су нам културни, медијски, просветни и економски системи окупирани и загађени аутошовинистичким наративом, морамо се срчаније окренути сопству, дубље продрети у све нити нашег вишевековног постојања, одатле кроз садејство са нашом Црквом, напајати наш народни дух храброшћу и неустрашивошћу, образовати себе и будуће нараштаје о томе колики је значај Косова и Метохије за наше бивствовање. Само тако доћи ћемо у прилику да силе зла, попут наших сународника у Српској Спарти, савладамо једном за свагда. Они 30. августа, ми ако Бог да врло брзо након тога. Попут Одисеја, одлучно и смело.

Догодине у Призрену!

Фото: лична архива

Илустрација: Одисеј и сирене, римски мозаик, трећи век. Слободан извор.

Став