Покрет за одбрану Косова и Метохије

Небојша Човић: Инвеститори и извођачи радова

Фото: AP photo/Bojan Slavkovic
Да Квинта није здушно подржала изборе са одзивом од пар посто уписаних бирача, и да резултате није експлицитно прогласила легалним – до ове ескалације не би дошло.
 

И поред бомбастичних, најчешће нереалних, наслова у нашим медијима, наслађивању што је љубимац запада у магарећој клупи, догађаји претходних недеља показали су још једном да је наивно мислити да вук, поред длаке, може да промени и ћуд.

Док су западни званичници глумили строгоћу и уводили Аљбину Куртију санкције, готово сваки од њих се трудио да нагласи да су те санкције привремене, како би му што мање повредили нежна осећања, као и да и Србија може да буде изложена санкцијама (без привремене одреднице) ако не покаже конструктивност у деескалацији ситуације на северу КиМ. И тако смо дошли до тога да је деескалација за Београд безусловна, а да су оправдани разлози дубоког, егзистенцијалног незадовољства и осећаја угрожености српског живља на КиМ – који су директна последица перфидног неспровођења свега оног што је договорено, потписано, оверено на највишим могућим међународним инстанцама – релативизовани од стране западних земаља предвођених Квинтом и гурнути у страну у замену за бесмислене „уступке” приштинске стране.

Но, да кренемо од почетка.

 

Нема Срба – нема проблема

 

Један од главних разлога незадовољства Срба на северу КиМ и њиховог изласка из привремених приштинских институција је неовлашћено и противзаконито присуство специјалних снага тзв. приштинске полиције на северу покрајине, којим се застрашује српско становништво и угрожава његов опстанак, а које је у апсолутној супротности са свим до сада потписаним међународним споразумима, чији су гаранти земље колективног запада.

 

Сукоб Срба из Звечана са припадницима КФОР-а и НАТО-а (Фото: Georgi Licovcki/EPA-EFE/TASS)

 

Осим локалне полиције, чији састав мора да буде у складу са саставом локалног становништва, на северу КиМ не би смело да буде ниједног другог албанског полицајца, а посебно не оних, наоружаних до зуба параполицијских снага, уколико то не одобре локалне самоуправе и КФОР. Притом, и КФОР и западне администрације већ више година систематски и свесно не само да затварају очи, већ охрабрују приштинске структуре да крше договорено и, под изговором наводне владавине права, арбитрарним хапшењима и малтретирањем сеју страх и несигурност међу Србима – и северно и јужно од Ибра.

Начини хапшења, склепане оптужнице и фингирање непристрасног процеса, необјашњиво дуги притвори у предистражном поступку, моноетнички састав судских већа – опет у супротности са оним што је дефинисано обавезујућим споразумима чије спровођење они гарантују – доказ су систематског приступа западних амбасада и њихових администрација који има за циљ слабљење српског корпуса на КиМ и подстицање њиховог трајног одласка из покрајине. Јер, ако нема Срба – нема ни проблема.

 

Доказана методологија

 

О неоснивању Заједнице српских општина тешко је рећи нешто ново. Када је потписан Бриселски споразум, као и много пута до тада, верујући у искрене намере и гаранције западних партнера за одрживу стабилност и очување српске заједнице на КиМ, дали смо голуба у руци за врапца на грани – функционалне институције Републике Србије на северу и у осталим самоуправама у покрајини у којима су Срби већина у замену за неки наводно виши ниво српске самоуправе.

Поучен сопственим искуством, упркос жељи да верујем да су намере Запада часне, неретко сам указивао на опасност да ће, иако је све договорено, потписано и гарантовано – Приштина и њени ментори покушати да ЗСО додатно разводне и представе као наводни компромис Приштине у даљем току преговора. Београд се сада упозорава да деескалација и учешће Срба на изборима, тj. њихов повратак у институције које су напустили из оправданих разлога, морају да буду безусловни, значи без решавања проблема који су довели до њиховог изласка из тих институција.

 

Српски полицајци са севера КиМ враћају униформе тзв. косовске полиције, 5. новембар 2022. (Фото: Танјуг/Канцеларија за КиМ)

 

Са друге стране, илузионистичким маневрима, одлагањем и причама о неопходности накнадног прилагођавања Бриселским споразумом већ дефинисаних овлашћења уставу тзв. Косова се даље обесмишљава оснивање ЗСО која је, и када би се основала у пуном капацитету који предвиђа овај споразум, недовољна и неадекватна замена за оно што је са наше стране дато Приштини и њеним западним менторима у замену за њу.

А да не помињем сада већ доказану методологију да се међународни споразуми потписују без икакве намере да се спроведу, са циљем да се превари друга страна у преговорима, да се купи време и да се на мала врата, политиком свршеног чина, успостави нова реалност и остваре циљеви Запада без икакве жеље за компромисом. Већ сада више нико на Западу не говори о Бриселском споразуму, већ о неком новом, „Охридском”, чак и ако на том састанку – ако је веровати изјавама које су уследили непосредно након њега – ништа није потписано.

 

Скретање пажње

 

Чињеница је да је излазак Срба из приштинских институција представљао велики проблем за западне менторе, јер је угрозио ту виртуелну слику о „најдемократскијој земљи у Европи” и успешном „државном пројекту” – чиме би требало да се оправда брутално кршење међународног права – агресија на суверену европску земљу, ратни злочини против њеног становништва и отимање дела територије чланици УН на коме се сада, уз њихову подршку, креира апартхејд против српске заједнице уместо инклузивног мултиетничког друштва, што је још једна западна лажна мантра када је у питању тзв. Косово.

Све се сада вратило као бумеранг у Украјини. И то није једини разлог овог интензивираног притиска. Упоредо са, иако спорим, али неповратним геополитичким променама у свету, због унутрашње политичке динамике у САД и у кључним земљама у Европи, ова тема ће бити актуелна само до краја године и – ако се њихов пројекат не заокружи сада – тешко је да ће се икада заокружити на начин како су његови творци то замислили. Поред тога, постало је јасно да овај пројекат не може да се трајно заокружи ако Србија настави да одбија да призна тзв. државу Косово. Зато је било неопходно да се овај конфликт одмрзне.

Скретање пажње светске јавности на истинску ситуацију на КиМ изласком Срба из институција дешава се у најосетљивијем тренутку. То што су Срби напустили привремене приштинске институције додатно је угрозило ову климаву пропагандну квази државну творевину и западни емисари већ месецима покушавају све да их у те институције што пре врате, милом или силом.

На крају се прибегло већ више пута опробаном моделу – стварањем кризе, чиме се ствара нека нова реалност и релативизује претходна ситуација и легитимни захтеви српске заједнице, које Запад, чињеница је, не жели да испуни. Тим безусловним учешћем Срба на изборима – чије расписивање представља „уступак” приштинске стране – требало би да се они врате у институције и да им не смета када до зуба наоружани албански специјалци вршљају несметано у њиховим срединама, када им се отима имовина, када се хапсе због непостојећих злочина и месецима држе у истражним затворима где им се ускраћују основна људска права. Требало би да им не смета што су – и када је у питању ЗСО – дали све, а нису добили апсолутно ништа заузврат.

Да је КФОР радио свој посао и свих ових година спречавао формирање и наоружавање албанских параполицијских и паравојних формација чиме се грубо кршила РСБУН 1244 у коју се ових дана испразно куну, да је поштовао договорену процедуру о условима уласка полиције која није локална у српске средине само уз дозволу локалне самоуправе, до ове и свих недавних ескалација не би дошло и Срби не би изашли из институција.

 

Косовска застава насилно постављена уместо заставе Србије на згради општине Звечан (Фото: Танјуг/Дописништво КиМ)

 

Да су Квинта, и посебно Еулекс и ОЕБС, који би требало да прате и реагују на фаличну примену закона и угрожавање права мањинских заједница, радили свој посао – до ове ескалације не би дошло. Да Квинта, заслепљена у својој жељи да Србе врати у институције, није здушно подржала и одржавање избора и њихове резултате, са одзивом од пар посто уписаних бирача, и да резултате није експлицитно прогласила легалним – до ове ескалације не би дошло. Јер да их они нису прогласили легалним, Курти не би на силу уводио албанске градоначелнике у општине користећи оне параполицијске снаге које ту не би ни смеле да буду ни тада ни свих ових година. Да је КФОР радио свој посао.

Али овим маневром, овом ескалацијом је још једном створена нова реалност, а релативизовани су сви легитимни захтеви српске заједнице. Више се не прича о повлачењу приштинских специјалних снага са севера КиМ, већ о њиховом повлачењу из зграда општина?! Ослобађање арбитрарно ухапшених Срба, враћање узурпиране имовине, систематско угњетавање и застрашивање српске заједнице и интензивирање њиховог одласка са својих вековних огњишта више нико не помиње.

А ЗСО је већ одавно на путу да се у неком имагинарном свету дуга и једнорога придружи свим осталим систематски неиспуњеним обавезама из међународних правно-обавезујућих споразума потписаних о КиМ, почевши од РСБУН 1244. Причом о увођењу „привремених” санкција Куртију и његовој влади, поред осталог, требало је да се Београду замажу очи о непристрасности међународних актера, како бисмо прихватили само делић оног што је би и иначе у старту требало да буде неприхватљиво.

У овом маневру којим је креирана опасна ескалација како би се још једном релативизовале обавезе Приштине и западних администрација и брутално прегазило право зарад инстант заокружења геополитичких и приватних циљева главних актера, Курти је само ентузијастични извођач радова. Они који заиста стоје иза ове ескалације свакако не седе у Приштини.

 

(Дневни лист Политика/Нови Стандард, 20. 07. 2023)