Покрет за одбрану Косова и Метохије

Немачки папир за Косово

Једно, по коме је моћ Немачке и даље сведена и подређена великом сукобу унутар Америке. Канцеларка Ангела Меркел сврстала се, по томе на страну која је против реизбора Доналда Трампа. Гренел је из Берлина премештен да ради против Трамповог изборног противника Џозефа Бајдена и “скинут” са српско-албанског случаја.

У својству потпредседника САД, пре тачно четири године, у августу 2016. године Бајден је са супругом и унуком, и бројном делегацијом посетио Београд и Приштину.

У Урошевцу, код војне базе Бондстил Бајден је отворио пут назван по сину Џозефу Боу Бајдену, који је служио у америчким јединицама 2001. као правни саветник, а преминуо 2015. од тумора на мозгу. Била је то велика и симболичка посета уочи тадашњих председничких избора у новембру на којима је Трамп победио.

Колико год да је Балкан безначајан на светској мапи и у условима светске корона пандемије, долазак лидера Срба и Албанаца у Белу кућу, не би ишао на руку Бајденовој кампањи. Било какав договор, о некој економски слободној зони, показао би садашњу Трампову екипу као способну да промени “закочено” стање на терену.

Бирачи уопште, па и амерички, воле промене над којима се има контрола, а сада је време, када сви очекују промењени свет због корона пандемије.

Друго, мање заступљено становиште је да моћ Немачке јача и да Берлин полако и тихо, преузима савезнички апарат политичког и сваког другог утицаја.

Неки спољашњи знаци сведоче о томе, на пример о високој заступљености и цитираности програма немачке државне медијске куће Дојче веле. Толико да је и британски сервис ББЦ морао да врати угашени програм на српском језику.

Знак је и то што се тако лако након изласка Велике Британије из ЕУ усталилио да, кад се каже Европска унија, тиме подразумева Немачка и њен велики савезник Француска, па тек онда остале чланице.

Има ли дакле Немачка неки папир за Косово, односно нацрт споразума? Док је Италијанка Федерика Могерини водила Европску службу за спољне послове, тврдило се изричито да не постоји папир у било ком облику, дакле ни као незванични “нон пејпер”.

Могло би се рећи да немачки постоји и да су сви који су се интересовали, могли да виде како отприлике изгледа.

Наиме, познато је да је у октобру 2015. објављена вест да је Марку Ђурићу уручена платформа ЕУ за поглавље 35 у преговорима о чланству са Србијом која води право ка косовској независности.

Извор је тврдио да садржи 49 ставки као увод у пуно српско признавање независности Косова са “свим замкама” избегнутим током склапања Бриселског споразума у пролеће 2013.

У децембру 2015. Европска унија је отворила прва два поглавља Србији: 32 о финансијског контроли и поглавље 35. Према објављеном нацрту “мерила”, односно услова, нигде се не помиње учлањење Косова у Уједињене нације, па чак ни у међународне организације.

Наводи се пак, да Србија треба да омогући учешће Приштине у регионалним организацијама и иницијативама и да “тежи свеобухватној нормализацији”. Такође се помиње и “асимтерично представљање Косова у односу на суверене државе”.

Званичници у Београду су саопштили да је текст “ублажен” и да није тако страшно како је изгледало. Текст међутим, садржи и обавезу споразума о телекомуникацијама, хидросистему Газиводе и електро систему Косова. И што је занимљиво, и обавезу Србије да јавно објављује извештаје о финансирању Заједнице српских општина, која до дан данас није формирана.

Тешко је замислити да садашњи европски преговарач Мирослав Лајчак, убачен у игру да би се избацио Гренел, ради са другачијим почетним позицијама него што је поглавље 35.

Утисак редовног рада такође је немачки стил, тако да се сада Лајчак учестало састаје са Марком Ђурићем и приштинским преговарачем Скендером Хисенијем.

Мада то нико не назива тако, ти преговори се обављају у “Жан Моне” формату, за који је јавност у Србији чула у јесен 2019. приликом покушаја да посланици Европског парламента посредују у договору између Српске напредне странке и опозиције о изласку бојкот блока на изборе.

Тада смо сазнали да је то новији дипломатски метод, назван према француском дипломати, и примењиван последњих година у Украјини и Северној Македонији.

Најважније међу тим правилима је да ништа није договорено док се све не договори, нема преношења у јавности шта је постигнуто – и неког решења на крају мора бити.

Прва два правила згодно попуњавају политичко време до америчких избора 3. новембра, чак и да Трамп успе да их одложи, и док се не види шта ће све свету донети или однети корона паднемија.

Колико ће то крајње решење, уопште бити “свеобухватно” и “коначно” – тек је то неизвесно и у сваком смислу подложно новим околностима.

Уосталом, и ако пођемо од становишта да је моћ Немачке у јаком успону, Американци и даље настоје да надзиру ситуацију. Са Лајчаком се у Бриселу, усред успостављања редовних сусрета Ђурић-Хисени, састао и дипломата Филип Рикер.

У вези балканских послова, упркос искуству из 90-тих, и званичне функције помоћника државног секретара за Европу и Евроазију, Рикер се од одласка свог претходника Веса Мичела, није ничим истицао.

У Брисел је свратио зато што је био у делегацији државног секретара Мајка Помпеа током његове посете Копенхагену.

У вези са боравком Помпеа у Европи Филип Рикер је одржао видео брифинг за новинаре, на коме је тек једно питање било посвећено преговорима Београда и Приштине, и то наравно колико су различити приступи ЕУ и Америке.

Рикер је одговорио да су амбасаде САД врло активне по овом питању те да постизање споразума остаје приоритет за Сједињене Државе (Гренел је сетимо се, био амерички амбасадор у Берлину, а на то место управо долази један бивши официр америчке војске, пишу немачки медији).

Стриктно гледано, Помпео је у у Данску путовао у намери да ограничи, или барем умањи штету по америчке интересе, због повезивања Немачке са Русијом преко гасовода Северни ток.

У светлу тог проблема, питање коначног мировног споразума Београда и Приштине, делује као успутна геополитичка незгода, али некад баш такве умеју да изазову општи хаос.

www.danas.rs

Фото: EPA-EFE/VASSIL DONEV (arhiva)