Још 2014, након једног од мојих повратака из Кијева, питао ме пријатељ који много чита да му препоручим књигу о Русији и Украјини.
– Књижевност или историја? На српском, руском или украјинском?
– Боље књижевност. И на српском. И немој једну књигу. Дај неколико.
– У реду. О древној Руси – имаш двојезични превод „Слова о походу Игоровом“. Имаш и изборе староруске књижевности – дићи ћу ти ја из библиотеке Философског, код нас нема. О баш догађајима везаним за козаке, Пољску, Кијев, Москву, имаш „Тараса Буљбу“ – то баш мораш да прочиташ.
– Прочитао!
– Е, одлично. Сјенкевичева „Мачем и огењм“ прича пољску перспективу.
– Знам.
-Добро. Љекосвљев „Некрштени поп“ је смјештен у тадашњој Малорусији. Гогољ – обавезно и мимо Тараса. Без „Тихог Дона“ не можеш разумјети донског човјека. А без „Бијеле гарде“ – просто ниси био у Кијеву. Нарочито ти препоручујем „Бијелу гарду“ – и немој да прво гледаш серију па читаш, већ обратно. Рецимо, Тараса Шевченка имаш у препјеву Десанке Максимовић… Руску поезију си читао, њу ти не морам препоручивати посебно…
– Добро, ајде засад то.
Мој пријатељ је стрпљив човјек и не жури му се, али и његово стрпљење има границе. Прије неколико дана ми се јавио: тражи понешто од књига које смо у међувремену поменули, има и понешто да каже о ономе што сам ја писао. Његови закључци су проницљиви и трагични: рат је на потресној равници руске земље чешће био правило него изузетак. „Иване, дјецу сам ти крстио!“ или „ја сам те родио, ја ћу те и убити“ није речено само једном већ бескрајном степом одзвањају ријечи изречене вијековима уназад.
– И све то јер књижевност биљежи оно трајно и непромјењиво, чему, чини се, никада неће доћи крај.
До другог доласка Христовог.
