По мом мишљењу Срби на Косову живе у ситуацији која није достојна Европе 2022. године. Не знам да ли ће се поновити оно што се десило у марту 2004. године, надам се и молим се да напета међународна ситуација коју видимо у Европи сада, неће се проширити на Балкан, каже у интервјуу за Косово онлајн норвешки историчар и бивши официр у Војсци Норвешке, Кнут Фловик Торесен.
Торесен је између осталог служио као официр у Војски Норвешке на Косову, Авганистану, Либији, БиХ…а у марту 2004. године када је почео погром Срба, био је стациониран на Косову. Тада је на Косову било око 38.000 припадника Кфора, док их је сада остало око 3.700, а Торенсен је са својом јединицом био стациониран код Грачанице.
У интервјуу за Косово онлајн присетио се како је окупљена маса покушала да спали шведске војнике, па су их спасиле колеге из Норвешке, Албанца у плавом камиону који је покушао да прегази његове саборце и који је том приликом убијен, али и спаљених српских кућа, опљачканих села у којима су и све животиње побијене….
“Прво смо послали једну од наших чета у Грачаницу, али смо на крају открили да је боље да скупимо снагу у Чаглавици и тамо зауставимо гужву. Прилично сам сигуран да је циљ био напад и уништење манастира у Грачаници. Сви на Косову, па и Албанци, знају колики је значај свети манастир Грачаница за све православце, он је део српског идентитета и историје. Видели смо да су намерно ишли на цркве и манастире на другим местима на Косову да би их уништили. У Призрену на пример”, присећа се Торенсен тог 17. марта 2004.
Било је много рањених норвешких војника тог дана, да ли су Албанци пуцали на вас, и шта су све пуцали на вас и да ли сте морали да узвратите ватру?
Једна од наше две чете наишла је на гужву у Обилићу на путу за Чаглавицу кроз коју су морали да провлаче силом. Овде је коришц́ена сила да се прође, четири наша возила су оштец́ена и један војник је такође повређен, било је и цивила Албанаца који су овде повређени, али чета је стигла у Чаглавицу где је вец́ била мала јединица шведских војника изолованих у оклопнима возилима. Чуо сам да су Албанци покушали да спале Швеђане у возилима, али су их спасили Норвежани. Неки од демонстраната били су наоружани калашњиковима, а други пиштољима, неки су имали ручне бомбе. Неки су имали флаше са бензином, камење, па чак и гвоздене шипке. Веома је важно у оваквим ситуацијама да се не ескалира насиље, они са оружјем се крију у маси, а било је и деце па смо морали бити веома опрезни. Али имали смо посао да урадимо, и да, норвешки војници су морали да пуцају када су били нападнути. Посебно је једна ситуација била критична када је један Албанац у плавом камиону кренуо ка нашим војницима да их прегази. Возач овог камиона је нажалост погинуо, као и други Албанац који је напао једног нашег војника, можда и више, али је то била неопходна употреба силе. Сигуран сам да би, да је камион прошао кроз нашу линију, демонстранти стигли до остатка Срба и да би више кућа било спаљено и људи би страдали. Више од 20 норвешких војника је повређено код Чаглавице, углавном каменицама и другим предметима, али је један наш војник такође устрељен у колено.
Да ли су се немири од 17. марта 2004. године могли избећи и да ли је нереде изазвала вест коју су тада пренели локални медији, а касније се потврдило да је лажна о дављењу албанских дечака од стране Срба?
Моје лично мишљење је да су ови нереди били планирани да би се остали Срби протерали са Косова. Инцидент са децом утопљеника био је само изговор за почетак погрома, али је несумњиво припреман много раније. Поједини албански медији сносе велику одговорност за ескалацију ситуације која је, нажалост, коштала много живота.
Навели сте да је 400 норвешких војника спречило више од 10.000 Албанаца да продре у Грачаницу. Да ли сте у контакту са неким од својих бивших сабораца? Било да сте за своја дела 17. марта одликовани од Норвешке или НАТО-а, недавно сте одликовани од Србије?
Да, у контакту сам са неким мојим колегама из тог времена, већина нас који смо остали у војсци завршили смо на служби у Авганистану, а тамо сам упознао и многе моје бивше колеге са Косова. Знам да су неки од мојих колега били одликовани, пуковници и неки рањени. Имао сам велику част да на Дан државности Србије од председника Вучића добијем орден Милоша Обилиц́а. Ову част доживљавам као признање, не само мени лично, вец́ и целој јединици и послу који смо обавили 17. марта 2004. године.
Да ли сте се вратили на Косово након одслужења службе, да ли сте отишли у Грачаницу?
Путовао сам са својим добрим пријатељем Бранком Димовиц́ем Димеским из Гниљана, заједно са још неколико људи, снимамо филм о српским заробљеницима у Норвешкој током Другог светског рата. Бранко је организовао да посетим Косово и нека света православна места где нас је црква примила у госте, на том гостопримству сам веома захвалан.. На овом путовању сам посетио свети манастир Грачаницу ове године први пут од 2004. године, а упознао сам чак и неке од Срба из Чаглавице. Ја сам православни хришћанин и за мене Грачаница носи свети дух који је тешко објаснити речима. Али за мене је повратак у манастир у Грачаници био веома снажно духовно искуство.
У тренуцима када сте се борили да спречите продирање руље ка српској Грачаници, о чему сте размишљали. Да ли је постојао тренутак када сте мислили да нећете моћи да их зауставите?
У почетку је ситуација била веома хаотична и било је тешко добити преглед пошто је било толико извештаја са различитих места, али успели смо да стекнемо контролу и слику ситуације. Сећам се да сам размишљао, имам сврху овде, ово је место где треба да будем ако живим или умрем, то је где треба да будем, и осећао сам се мирно фокусирајући се на свој посао. И било је пријатно видети да су се моје колеге понашале тако контролисано и професионално.
Шта вам је било најтеже, када сте пролазили кроз запаљена српска села, који вам се призор урезао у памћење?
Ујутро 19. марта са неким мојим колегама смо се возили кроз напуштена српска села, осећао сам се безнадежно и тужно, села су опљачкана, неке куц́е спаљене, пси и свиње убијени, људи нема, празнина. Касније сам отишао у други логор Кфора где су неки Срби тражили заштиту, а посебно се сец́ам једног српског дечака, можда четири године, са великим завојем на глави, дечак се држао за мајку, никад не заборављам уплашене очи тог трауматизованог дечака, и понекад помислим на њега, посебно након што сам и сам постао отац.
