Покрет за одбрану Косова и Метохије

Љиљана Богдановић: Феудална управа

Љиљана Богдановић (Извор: Печат)

Влада обећава мед и млеко, законски ред и поредак, али неспорно је да дискреционо право из Закона о експропријацији јесте поље великих искушења и за најсавесније и најправичније.

Разматрајући питања правне (не)сигурности, експерти појашњавају: „Једна од основних вредности сваког правног поретка је правна сигурност, чија консолидација у законицима представља њен највиши израз.“ Рекосмо – експерти кажу, али чини се да је и лаику јасно да правни поредак у држави подразумева најпре правну сигурност, као суштински важан законски, системски, али и психолошки моменат у битисању друштва. Учвршћивање речене сигурности као услова регуларног функционисања државе омогућава се, дакако, преко закона.

Прошле седмице, управо у дану када је потрошачки црни петак потврдио да Србија живи „као сав нормалан свет“, у републичкој Скупштини догађаји су режирали други, суморнији петак, по карактеру формално-правни, а чије би последице, према процени дела грађана, могле у црно многе да завију. У том дану посланици Скупштине Србије, дакле заветовани заступници народне воље, усвојили су, безмало једногласно, измене и допуне Закона о експропријацији. Шта би овде могло да буде спорно, откуда снажни талас јавног негодовања, и какве то везе има с поменутим питањем правне сигурности као темеља стабилног државног поретка?

Део јавности дао је неувијен одговор на ова питања: изменама и допунама Закона о експропријацији „легализује се присилно отимање имовине од људи који су се нашли на путу државним пројектима“! Преведемо ли језиколомну реч из имена закона, бивамо ближи разумевању ове претње: принудно одузимање имовине од приватних власника, а у корист општег интереса. Могућност да поменуто „присилно отимање“ постане поступање „по закону“ намах је пробудила оправдани страх од будућности, и живота у поретку релативизоване правне сигурности за све приватне носиоце својинских права. Појашњење у чијим би рукама убудуће требало да буду и нож и погача није умањило већ је продубило страховања. Јер – свемоћно тело које би, ако предложене мере заживе, без устезања могло да од законских власника одузме сваку „дедину кућу и ливаду“, сваки „теткин виноград“, те генерацијама мукотрпно чувано и грађено добро, јесте Влада Србије!

Тумачећи слово предложених законских измена, критичари су преко медија поручили: „Неприхватљиво је да Влада Србије добије дискреционо право да нетранспарентно, без унапред прописаних критеријума, проглашава пројекте од посебног значаја, и да то постаје основ за експропријацију по хитном поступку било чије имовине.“

Овако дефинисано право, примерено пре феудалном него демократском поретку, српска влада би, кажу, искључиво домаћински користила: „Допунама Закона о експропријацији додатно се дефинишу предмети и корисници експропријације, скраћују рокови за поступање, решава питање нелегалних објеката у експропријацији и дефинише питање административног преноса.“

Речју, Влада обећава мед и млеко, законски ред и поредак, али неспорно је да дискреционо право (одлучивање у законским оквирима по слободној оцени, против којих нема правног лека) јесте поље великих искушења и за најсавесније и најправичније доносиоце решења. У жару заоштрене критичке дискусије поводом измена Закона, учесници наводе низ упозоравајућих примера. Упечатљиви су били они из социјалистичке праксе, када је коришћење дискреционог права власт без милости „конзумирала“.

Коментатор потписан као Бојан, Приштина призвао је важно архивирано сећање:

„Када се градила Термоелектрана Косово А, идеално место по студијама било је у рејону села Пруговац на реци Лаб, где је било ближе да се довуче вода из језера Газиводе за хлађење турбина. Наравно Електрана ту није направљена јер би се раселило 10 албанских села него је направљена на месту где је упропашћено 10 чисто српских села. Шта рећи о језеру Газиводе, које је раселило Ибарски Колашин јер су потопили једину плодну долину у том делу, дугачко је 30 километара, почиње од последњег албанског, тј. првог српског села а завршава се код последњег српског, тј. првог муслиманског у општини Тутин. Те Колашинце Турци нису расејали, али усташа Броз јесте.“

Коментар @Бојан, Приштина на Стању ствари

О носиоцима дискреционог права на стручном Правном порталу пак кажу: „Суштина је у ограничењу дискреционих овлашћења и одговорности за непоштовање закона. У идеалном случају, доносиоци одлука треба да буду међусобно конзистентни и заменљиви, доносећи исте или сличне одлуке у истим, односно сличним случајевима. Важна питања морају бити прецизно уређена законом, а не препуштена неизвесној околности да ли је онај који доноси одлуку савестан и одговоран тако да се приликом доношења одлуке руководи искључиво јавним интересом. Само тако се може успоставити систем у којем неће бити пресудно ко су појединци који врше јавне функције.“

Колико у наведеном скицирању пожељних околности и етичког и стручног профила доносиоца одлука са дискреционим овлашћењима препознајемо нашу савремену ситуацију? Или ликове који данас управљају важним сферама политичког и економског развоја Србије? Уколико би се коначно усвојио спорни закон, хоће ли владини ауторитети – власни да одлуче по слободној оцени а без правног лека – пресуђивати искључиво у јавном интересу? Хоће ли стварно бити глуви за заводљиву песму – финансијски и политички моћних светских и локалних сирена?

Извор: ФБ профил Марије Алимпић

Наглашавајући да најављене измене нису у супротности с Уставом, српски председник признаје:

„Овај закон има везе са жељом да се убрзају велики инфраструктурни пројекти који се одлажу или застају због проблема око имовине људи и њихових захтева за високу финансијску одштету.“

Када је реч о „убрзавању пројеката“, и уопште убрзавању догађаја у поменутом смеру, верујемо да они који одлучују о овом закону не би требало да занемаре колективну националну меморију и у њој дубоко усађена сећања на принудну (хитну) продају кућа и земљишта за мизерне новчане износе. На парадигматичан запис генијалног аутора, психолога Драгана Крстића (Психолошке белешке 1982–88) подсећа нас ових дана портал Стање ствари. Као и у претходно наведеном случају, али не и „случајно“, реч је о збивањима на Космету.

„Шилово је чисто српско село, богато и витално, па је због тога од Срба одузето много плодног земљишта, да би се на том месту направила фабрика батерија, која загађује средину. Пошто је то само делимично раселило становништво, (шиптарске) комунистичке власти досетиле су се да би баш ту, на сто метара од кућа сељака, требало направити кланицу са хладњачом, што све такође загађује средину и расељава сопственике земље. Санитарни прописи то забрањују (тражи се већа удаљеност од насеља), али у овом случају све је пренебрегнуто. Сељаци су се побунили, слали су делегацију у Београд, али локалне власти (комунисти, Шиптари) биле су ’енергичне’. Послали су милицију, претукли и похапсили сељаке. ’Српско руководство’ нашло се у невољи, јер је почело да се јавно открива у којој мери учествује у геноциду над сопственим народом, па је послало стидљиви телеграм ’подршке’ сељацима. Кланица се, иначе, гради уз помоћ међународне (стварно САД) банке, што посредно указује на праве факторе расељавања Срба. И то је можда било најмучније у целој емисији. То је истовремено и онај садржај у систему информација ког се сви плаше, а нарочито ’демократски’ изабрано ’српско руководство’.“

Коментар је овде извесно сувишан, а део Крстићеве белешке из пролећа 1983. године наводимо уместо закључка о данас за друштво можда и судбински важној теми експропријације.

Опрема: Стање ствари

(Печат, 3. 12. 2021)

Покрет за одбрану Косова и Метохије

ПОДРЖИТЕ

Поделите:

Share on facebook
Facebook
Share on twitter
Twitter
Share on email
Email
Share on whatsapp
WhatsApp
Share on telegram
Telegram
Share on pinterest
Pinterest
Share on print
Print